-
- Popularno:
- Biti drugi ili druga
- Parandilović letuje sa dečkom
- Koliko vam je važno
- Ko je Vučićev poltron No1?
- Da li studentska lista može biti...
- Mitropolit Metodije odlikovao...
- Пијани Сарапа прети
- Srbija izdaje 100.000 radnih dozvola:...
- U koju instituciju imate najviše...
- BiH postaje jedina država u Evropi i...
Romanticni delovi omiljenih knjiga
- Začetnik teme Lada
- Datum pokretanja
Ne vidim te. Ne vidim te ali znam da se nalaziš tu, iza tankog zida od kreča i opeka, i čula bi moj glas kad bih te zvao. Ali neću te zvati. Zvat ću te sutra kad te ne budem vidio, kad budem sanjao da si tu, do mene, i da je dovoljan glas koji sam juče uskratio. Sutra... kad budeš gore, iza tankog zida vjetra, nebesa i godina.
Pedro Salinas
Zvacu te kad budes daleko, sad nema potrebe jer znam da si tu i ako te ne vidim, ja te osecam...
Pedro Salinas
Zvacu te kad budes daleko, sad nema potrebe jer znam da si tu i ako te ne vidim, ja te osecam...
Daljina je kao vrijeme. Njome možemo da izmjerimo samo materijalne stvari, kao što se sati mjere kapima vode što padaju u klepsidru, ili pijeskom koji curi na dno pješčanog sata. Ali, ko mjeri daljine duše? Mogu da se nalazim vrlo daleko od Iskaj, ali ću uvijek biti blizu. Dokle god traje naša ljubav, bit ćemo sjedinjeni i ništa nas neće rastaviti. Kada se dva bića vole, ne postoje daljine. Nasuprot tome, kada ljubav iščezne, možemo dijeliti postelju i istovremeno biti daleki kao dvije zvijezde iz različitih galaksija."
Eduardo Santa - "Pastir i zvezde"
Eduardo Santa - "Pastir i zvezde"
Stojimo na ivici provalije.
Zavirujemo u ponor-hvata nas muka i vrtoglavica.
Prvi nam je impuls da ustuknemo pred opasnošću.
Neshvatljivo zašto-ostajemo.
Malo-pomalo naša muka, i vrtoglavica, i užas tonu u oblak nekog osećanja koje nema imena.
Postupno, neprimetno, taj oblak dobija oblike, kao ona para iz boce sto se pretvara u duh u priči iz Hiljadu i jedne noći.
Ali iz našeg oblaka na ivici provalije izraste i postaje opipljiv jedan oblik, mnogo strašniji od svakog duha ili bilo kog demona iz priče, pa ipak je to samo jedna misao, užasna misao koja nam ledi i samu srž u kostima žestinom slasti njene grozote.
To je samo pomisao na ono što bismo osetili pri strmoglavom padu s takve visine.
A taj pad, to srljanje u propast-upravo zbog toga što je spojen sa najgroznijom i najodvratnijom od svih najgroznijih i najodvratnijih slika smrti i stradanja koje su se ikad rodile u našoj mašti-upravo zbog toga sad ga silno priželjkujemo.
I pošto nas naš razum snažno odvraća od ivice provalije, zato se mi utoliko plahovitije primičemo njoj.
Nema u prirodi tako demonski nestrpljive strasti kao što je strast čoveka koji dršćući na ivici provalije sanja o vratolomnom skoku.
Prepustiti se za trenutak nekom pokušaju razmišljanja, znači biti neminovno izgubljen; jer premišljanje nas samo tera na uzdržavanje i zato je to, kažem, baš ono što mi ne možemo.
Ako se ne nađe prijateljska ruka da nas zaustavi, ili ako ne uspemo da se naglim naporom bacimo ničice na zemlju, okrenuvši leđa provaliji, mi ćemo skočiti u nju i poginuti.
Edgar Alan Po, Ðavo perverznosti
Zavirujemo u ponor-hvata nas muka i vrtoglavica.
Prvi nam je impuls da ustuknemo pred opasnošću.
Neshvatljivo zašto-ostajemo.
Malo-pomalo naša muka, i vrtoglavica, i užas tonu u oblak nekog osećanja koje nema imena.
Postupno, neprimetno, taj oblak dobija oblike, kao ona para iz boce sto se pretvara u duh u priči iz Hiljadu i jedne noći.
Ali iz našeg oblaka na ivici provalije izraste i postaje opipljiv jedan oblik, mnogo strašniji od svakog duha ili bilo kog demona iz priče, pa ipak je to samo jedna misao, užasna misao koja nam ledi i samu srž u kostima žestinom slasti njene grozote.
To je samo pomisao na ono što bismo osetili pri strmoglavom padu s takve visine.
A taj pad, to srljanje u propast-upravo zbog toga što je spojen sa najgroznijom i najodvratnijom od svih najgroznijih i najodvratnijih slika smrti i stradanja koje su se ikad rodile u našoj mašti-upravo zbog toga sad ga silno priželjkujemo.
I pošto nas naš razum snažno odvraća od ivice provalije, zato se mi utoliko plahovitije primičemo njoj.
Nema u prirodi tako demonski nestrpljive strasti kao što je strast čoveka koji dršćući na ivici provalije sanja o vratolomnom skoku.
Prepustiti se za trenutak nekom pokušaju razmišljanja, znači biti neminovno izgubljen; jer premišljanje nas samo tera na uzdržavanje i zato je to, kažem, baš ono što mi ne možemo.
Ako se ne nađe prijateljska ruka da nas zaustavi, ili ako ne uspemo da se naglim naporom bacimo ničice na zemlju, okrenuvši leđa provaliji, mi ćemo skočiti u nju i poginuti.
Edgar Alan Po, Ðavo perverznosti
Niko te ne može puno popraviti, ako sam sebe ne popraviš.
Inteligencija nije u tome da ne pravimo greške, već da što prije uvidimo kako da ih pretvorimo u nešto dobro.
Nemojte se toliko plašiti smrti, koliko neodgovarajućeg života.
Nikada ne vjeruj onome koji o svakome govori dobro.
Ko se bori, taj može i izgubiti; ali ko se ne bori, taj je već izgubio.
Svi jure za srećom, a niko ne vidi da je sreća odmah iza njih.
Šta je provaljivanje u banku, u odnosu na osnivanje banke?
Niko vam ne može usaditi osjećanje manje vrijednosti bez vašeg pristanka.
Ko je protiv politike, ustvari je za politiku koja se provodi nad njim.
Nemojte se truditi da samo vi budete dobri, već da i svijet što ga iza sebe ostavljate postane dobar.
Bertold Breht
Inteligencija nije u tome da ne pravimo greške, već da što prije uvidimo kako da ih pretvorimo u nešto dobro.
Nemojte se toliko plašiti smrti, koliko neodgovarajućeg života.
Nikada ne vjeruj onome koji o svakome govori dobro.
Ko se bori, taj može i izgubiti; ali ko se ne bori, taj je već izgubio.
Svi jure za srećom, a niko ne vidi da je sreća odmah iza njih.
Šta je provaljivanje u banku, u odnosu na osnivanje banke?
Niko vam ne može usaditi osjećanje manje vrijednosti bez vašeg pristanka.
Ko je protiv politike, ustvari je za politiku koja se provodi nad njim.
Nemojte se truditi da samo vi budete dobri, već da i svijet što ga iza sebe ostavljate postane dobar.
Bertold Breht
Anatol Frans, Crveni krin
* Ljubav je kao i pobožnost, dolazi kasno. U dvadeset godina žena nije ni zaljubljena ni pobožna, sem kakve specijalne naklonosti, neke vrste urodene svetosti. Žena najcešce podleže ljubavi i strasti tek u doba kada je samoca više ne plaši. Strast je doista suva pustinja, zapaljena Tebaida. Strast je profani asketizam, isto tako težak kao i verski asketizam. Otuda su velike ljubavnice isto tako retke kao i velike pokajnice. Oni koji dobro poznaju život i svet, znaju da žene ne mecu rado na svoje nežne grudi kostretnu košulju istinske ljubavi.“
* Ljubav je kao i pobožnost, dolazi kasno. U dvadeset godina žena nije ni zaljubljena ni pobožna, sem kakve specijalne naklonosti, neke vrste urodene svetosti. Žena najcešce podleže ljubavi i strasti tek u doba kada je samoca više ne plaši. Strast je doista suva pustinja, zapaljena Tebaida. Strast je profani asketizam, isto tako težak kao i verski asketizam. Otuda su velike ljubavnice isto tako retke kao i velike pokajnice. Oni koji dobro poznaju život i svet, znaju da žene ne mecu rado na svoje nežne grudi kostretnu košulju istinske ljubavi.“
Oproštajno pismo Gabrijela Garsije Markesa
Spavao bih manje, a sanjao više
Kada bi Bog za trenutak zaboravio sa sam ja samo krpena marioneta, i podario mi komadić života, moguće je da ja ne bih kazao sve što mislim, ali nesumnjivo bih mislio sve što kažem.
Stavri bih cenio, ne po onome što vrede, već po onome što žnače. Spavao bih manje, sanjao više, shvatio sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih očiju gubimo šezdeset sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. Slušao bih druge kada govore, i kako bih uživao u sladoledu od čokolade.
Kada bi mi Bog poklonio komadić života, oblačio bih se jednostavno, izlagao potrbuške suncu, ostavljajući otvorenim ne samo telo već i dušu.
Bože moj, kada bih imao srce, ispisivao bih svoju mržnju na ledu, i čekao da izgreje sunce. Slikao bih Van Gogovim snom, na zvezdama jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u času tkanja.
Zalivao bih ruže suzama, da bih osetio bol od njihovih bodlji, i strastveni poljubac njihovih latica...
Bože moj kad bih imao jedan komadič života...
Ne bih pustio da prođe ni jedan dan, a da ne kažem ljudima koje volim da ih volim.
Uveravao bih svaku ženu i svakog muškarca da su mi najbliži i živeo bih zaljubljen u ljubav.
Dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kad prestanu da se zaljubljuju.
Kada bih imao jedan komadic zivota,dokazivao bih ljudima koliko grese
kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare,a ne znaju da su
ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.
Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta, i
podario mi komadic zivota, moguce je da ne bih kazao sve sto mislim, ali
bih nesumnjivo mislio sve sto kazem. Stvari bih cenio ne po onome sto
vrede, vec po onome sto znace. Spavao bih manje, sanjao vise. Shvatio
sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih ociju gubimo sezdeset
sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali
spavaju. Slusao bih druge dok govore,...i kako bih uzivao u sladoledu od
cokolade.
Kada bi mi Bog poklonio komadic zivota, oblacio bih se jednostavno,
izlagao potrbuske suncu, ostavljajuci otkrivenim ne samo telo vec i dusu.
Boze moj, kada bih imao srce, ispisivao bih svoju mrznju na ledu, i cekao
da izgreje sunce. Slikao bih Van Gogovim snom na zvezdama jednu
Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u
casu svitanja. Zalivao bih ruze suzama, da bih osetio bol od njihovih
bodlji, i strastven poljubac od njihovih latica.....
Boze moj, kada bih imao jedan komadic zivota... Ne bih pustio da prodje
ni jedan jedini dan, a da ne kazem ljudima koje volim da ih Volim.
Uveravao bih svaku zenu i svakog muskarca da su mi najblizi i ziveo bih
zaljubljen u Ljubav.
Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauče da lete.
Stare bih poučavao da smrt ne dolazi sa starošću, već sa zaboravom.
Toliko sam stvari naučio od vas, ljudi...
Naučio sam da čitav svet želi da živi na vrhu planine, a da ne zna da je istinska sreća u načinu savladavanja litica.
Shvatio sam da kada tek rođeno dete stegne svojom malom šakom, po prvi put prst svoga oca da ga je uhvatilo zauvek.
Naučio sam da čovek ima pravo da gleda drugoga odozgo jedino kad treba da mu pomogne da se uspravi.
Toliko sam toga mogao da naučim od vas, premda mi to neće biti od veće koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja ću na žalost početi da umirem...
Spavao bih manje, a sanjao više
Kada bi Bog za trenutak zaboravio sa sam ja samo krpena marioneta, i podario mi komadić života, moguće je da ja ne bih kazao sve što mislim, ali nesumnjivo bih mislio sve što kažem.
Stavri bih cenio, ne po onome što vrede, već po onome što žnače. Spavao bih manje, sanjao više, shvatio sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih očiju gubimo šezdeset sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. Slušao bih druge kada govore, i kako bih uživao u sladoledu od čokolade.
Kada bi mi Bog poklonio komadić života, oblačio bih se jednostavno, izlagao potrbuške suncu, ostavljajući otvorenim ne samo telo već i dušu.
Bože moj, kada bih imao srce, ispisivao bih svoju mržnju na ledu, i čekao da izgreje sunce. Slikao bih Van Gogovim snom, na zvezdama jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u času tkanja.
Zalivao bih ruže suzama, da bih osetio bol od njihovih bodlji, i strastveni poljubac njihovih latica...
Bože moj kad bih imao jedan komadič života...
Ne bih pustio da prođe ni jedan dan, a da ne kažem ljudima koje volim da ih volim.
Uveravao bih svaku ženu i svakog muškarca da su mi najbliži i živeo bih zaljubljen u ljubav.
Dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kad prestanu da se zaljubljuju.
Kada bih imao jedan komadic zivota,dokazivao bih ljudima koliko grese
kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare,a ne znaju da su
ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.
Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta, i
podario mi komadic zivota, moguce je da ne bih kazao sve sto mislim, ali
bih nesumnjivo mislio sve sto kazem. Stvari bih cenio ne po onome sto
vrede, vec po onome sto znace. Spavao bih manje, sanjao vise. Shvatio
sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih ociju gubimo sezdeset
sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali
spavaju. Slusao bih druge dok govore,...i kako bih uzivao u sladoledu od
cokolade.
Kada bi mi Bog poklonio komadic zivota, oblacio bih se jednostavno,
izlagao potrbuske suncu, ostavljajuci otkrivenim ne samo telo vec i dusu.
Boze moj, kada bih imao srce, ispisivao bih svoju mrznju na ledu, i cekao
da izgreje sunce. Slikao bih Van Gogovim snom na zvezdama jednu
Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u
casu svitanja. Zalivao bih ruze suzama, da bih osetio bol od njihovih
bodlji, i strastven poljubac od njihovih latica.....
Boze moj, kada bih imao jedan komadic zivota... Ne bih pustio da prodje
ni jedan jedini dan, a da ne kazem ljudima koje volim da ih Volim.
Uveravao bih svaku zenu i svakog muskarca da su mi najblizi i ziveo bih
zaljubljen u Ljubav.
Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauče da lete.
Stare bih poučavao da smrt ne dolazi sa starošću, već sa zaboravom.
Toliko sam stvari naučio od vas, ljudi...
Naučio sam da čitav svet želi da živi na vrhu planine, a da ne zna da je istinska sreća u načinu savladavanja litica.
Shvatio sam da kada tek rođeno dete stegne svojom malom šakom, po prvi put prst svoga oca da ga je uhvatilo zauvek.
Naučio sam da čovek ima pravo da gleda drugoga odozgo jedino kad treba da mu pomogne da se uspravi.
Toliko sam toga mogao da naučim od vas, premda mi to neće biti od veće koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja ću na žalost početi da umirem...
Borisav Stanković
Uvela ruža
Opet sam te snevao! Kako žalim što san ode, te i ti s njime! Kako bih voleo da to ne beše samo san, san i ništa više. Ali hvala i snu. Slađe je snevati negoli zbilju gledati i gušiti se od navrelih osećaja, uspomena, i teška, hladna, samotna života... Da, slađi je san, san detinjstva i mladosti...
Hajde da snevamo:
Bili smo komšije. Tvoja majka samo tebe, moja majka samo mene imađahu.
Majka je moja želela da ja postanem ono što moj otac ne beše: da povratim izgubljeno imanje, uzdignem i još lepšim sjajem obasjam već pomračeno ime naše. Ja sam samo to znao da ti nisi za mene, da si mnogo dole, nisko, nisko! I da je čak to dosta od nas što ti dopustamo da si kod nas, te da nas služiš, da mi kao rođenu bratu ugađaš i da, gledajući me, smešiš se blago i trudiš da pogodiš svaku moju želju, smatrajući se srećnom ako mi je ispuniš. Za tebe bejah Bog, idol i najsvetije biće.
Da, bili smo deca. Ali ne! Samo si ti bila dete, a ne i ja. Ja sam bio već zreo. No ti beše pravo dete. Nikad neću zaboraviti ona naša milovanja kojima si se ti podavala bezazleno.
Eto, tako je to bilo! Znao sam ja da neću naći vernije, istrajnije i ropskije ljubavi od tvoje: znao sam da bi me negovala i čuvala kao očinji vid... Znao sam ja sve to, pa ipak... Da, nisi i ti bila bogata, iz znane kuće, i nisi bila viša od mene. Peče me! Boli! Ali i ja nisam svemu tome bio kriv. Jer, koliko puta, umoren i obuzet sumnjom da mozda neću ono biti čemu težim, koliko puta, kažem ti, odrekao bih se svega. I da onda, uz tebe, ljubljen, prospavam svoj san.
Nisi se udala. Svi su znali zašto nećeš, i više ti se svetili nego što su te sažaljevali. I ja sam znao, ali sam ćutao. Nisam znao šta da radim. Nisam hteo da te dam drugome, da tu tvoju lepotu, milinu, ljubav i sreću ima. Bilo mi je teško i mučno pri pomisli da će te drugi grliti i ljubiti; da će drugi piti ljubavi iz tebe, tog čistog, jos neproteklog izvora... A ovamo? Da nije bilo te tvoje slepe predanosti, poverenja i ljubavi, ja bih znao šta da radim. Ali ti? Nisam te smatrao za višu no ostale, ali ipak si bila nešto drugo, nešto sto me je sprečavalo da postupim kao sa ostalima. Borio sam se, mučio, lomio, i topio gledajući te tako lepu, krasnu i razvijenu, tek procvatu...
Volim te, volim...volim!... - I sve te više stiskah, grljah, ljubljah... I, prigrljenu, potpuno pripijenu uza se, držah te; osećah ti laku trzavicu i toplotu tela... Ah! I, mesto radosti, srece, strasti, mene luda i bedna, obuze beskrajna, velika, teška tuga... Suze mi navreše.
- Da li će ikada biti duše koja će me ovako voleti?
I ti - ne dani, već noći! Ja ne mogu više. Plačem. Uzalud su suze, uzalud je sve! Prošlo je, i ode! Ne povrati se! Šta mogu sad ja, do samo suze?!...
I odoše. Moja majka visoko, lako, ponosito, a tvoja zgrčeno i zanoseći se. Ne znam šta je bilo i čime su te nagnali da pristaneš, samo na materinom oku spazih još neosušenu veliku suzu, kad se vrati i reče:
- Svršeno je!
Ja? Isprva kao da se oslobodih, dahnuh što sam te skinuo s vrata, ali me posle uhvati strah. Bojao sam se. Poražen svojim kukavičlukom, drhtao sam kao prut. Dahire, ćemaneta, zajecaše, uzdigoše se i počeše pištati po obasjanim i mirnim visinama. Oh, a u njima ko da beše neke demonske, strašne naslade i zadovoljstva; osvetne i zlurade, tajanstvene sreće sto mi te oteše, uzeše od mene. Kao da te ti glasovi poneše sa sobom gore, u visine, krešteći i pišteći... sveteći se meni, koji se čas radovah što se otresoh tebe, čas opet drhtah i plakah silno, jako, krijući se da me ko ne spazi i vidi!...
Uvela ruža
Opet sam te snevao! Kako žalim što san ode, te i ti s njime! Kako bih voleo da to ne beše samo san, san i ništa više. Ali hvala i snu. Slađe je snevati negoli zbilju gledati i gušiti se od navrelih osećaja, uspomena, i teška, hladna, samotna života... Da, slađi je san, san detinjstva i mladosti...
Hajde da snevamo:
Bili smo komšije. Tvoja majka samo tebe, moja majka samo mene imađahu.
Majka je moja želela da ja postanem ono što moj otac ne beše: da povratim izgubljeno imanje, uzdignem i još lepšim sjajem obasjam već pomračeno ime naše. Ja sam samo to znao da ti nisi za mene, da si mnogo dole, nisko, nisko! I da je čak to dosta od nas što ti dopustamo da si kod nas, te da nas služiš, da mi kao rođenu bratu ugađaš i da, gledajući me, smešiš se blago i trudiš da pogodiš svaku moju želju, smatrajući se srećnom ako mi je ispuniš. Za tebe bejah Bog, idol i najsvetije biće.
Da, bili smo deca. Ali ne! Samo si ti bila dete, a ne i ja. Ja sam bio već zreo. No ti beše pravo dete. Nikad neću zaboraviti ona naša milovanja kojima si se ti podavala bezazleno.
Eto, tako je to bilo! Znao sam ja da neću naći vernije, istrajnije i ropskije ljubavi od tvoje: znao sam da bi me negovala i čuvala kao očinji vid... Znao sam ja sve to, pa ipak... Da, nisi i ti bila bogata, iz znane kuće, i nisi bila viša od mene. Peče me! Boli! Ali i ja nisam svemu tome bio kriv. Jer, koliko puta, umoren i obuzet sumnjom da mozda neću ono biti čemu težim, koliko puta, kažem ti, odrekao bih se svega. I da onda, uz tebe, ljubljen, prospavam svoj san.
Nisi se udala. Svi su znali zašto nećeš, i više ti se svetili nego što su te sažaljevali. I ja sam znao, ali sam ćutao. Nisam znao šta da radim. Nisam hteo da te dam drugome, da tu tvoju lepotu, milinu, ljubav i sreću ima. Bilo mi je teško i mučno pri pomisli da će te drugi grliti i ljubiti; da će drugi piti ljubavi iz tebe, tog čistog, jos neproteklog izvora... A ovamo? Da nije bilo te tvoje slepe predanosti, poverenja i ljubavi, ja bih znao šta da radim. Ali ti? Nisam te smatrao za višu no ostale, ali ipak si bila nešto drugo, nešto sto me je sprečavalo da postupim kao sa ostalima. Borio sam se, mučio, lomio, i topio gledajući te tako lepu, krasnu i razvijenu, tek procvatu...
Volim te, volim...volim!... - I sve te više stiskah, grljah, ljubljah... I, prigrljenu, potpuno pripijenu uza se, držah te; osećah ti laku trzavicu i toplotu tela... Ah! I, mesto radosti, srece, strasti, mene luda i bedna, obuze beskrajna, velika, teška tuga... Suze mi navreše.
- Da li će ikada biti duše koja će me ovako voleti?
I ti - ne dani, već noći! Ja ne mogu više. Plačem. Uzalud su suze, uzalud je sve! Prošlo je, i ode! Ne povrati se! Šta mogu sad ja, do samo suze?!...
I odoše. Moja majka visoko, lako, ponosito, a tvoja zgrčeno i zanoseći se. Ne znam šta je bilo i čime su te nagnali da pristaneš, samo na materinom oku spazih još neosušenu veliku suzu, kad se vrati i reče:
- Svršeno je!
Ja? Isprva kao da se oslobodih, dahnuh što sam te skinuo s vrata, ali me posle uhvati strah. Bojao sam se. Poražen svojim kukavičlukom, drhtao sam kao prut. Dahire, ćemaneta, zajecaše, uzdigoše se i počeše pištati po obasjanim i mirnim visinama. Oh, a u njima ko da beše neke demonske, strašne naslade i zadovoljstva; osvetne i zlurade, tajanstvene sreće sto mi te oteše, uzeše od mene. Kao da te ti glasovi poneše sa sobom gore, u visine, krešteći i pišteći... sveteći se meni, koji se čas radovah što se otresoh tebe, čas opet drhtah i plakah silno, jako, krijući se da me ko ne spazi i vidi!...
GOSPODE
"...Kad nevolja poraste i stradanja zaredaju,kad bol zaboli odvec,
onda se u meni dusa okrene,ispuni me prkos i drska,zlobna ravnodusnost
i crni ponos onih koji odvise pate.
Ne udaraj nas odvec , Gospode i ne daj nam teret iznas nase snage,
da nam se ne pomraci sjaj Tvoj
i da se zlo ne zacari nad nama..."
Ivo Andric
"...Kad nevolja poraste i stradanja zaredaju,kad bol zaboli odvec,
onda se u meni dusa okrene,ispuni me prkos i drska,zlobna ravnodusnost
i crni ponos onih koji odvise pate.
Ne udaraj nas odvec , Gospode i ne daj nam teret iznas nase snage,
da nam se ne pomraci sjaj Tvoj
i da se zlo ne zacari nad nama..."
Ivo Andric
" Kada ih nateras da te mrze onda si siguran da dobro radis svoj posao...
Istina je da je zivot nepodnosljiv, samo sto je vecina ljudi naucena da se pretvara kao da nije takav...
S vremena na vreme neko se ubije ili ga odvedu u ludnicu, ali najveci deo masa tera dalje i dalje pretvarajuci se kako je sve normalno i prijatno...
Talentovane ljude bije glas da je tesko komunicirati s njima u svakodnevnim situacijama - tako sam citao i tako su mi govorili i tako sam gledao na filmu...
Ali otkrio sam da nije tako...
Sto su ljudi talentovaniji to je lakse sa njima - bice da cuvaju svoje lose trenutke za casove kada su sami..."
Carls Bukovski
Istina je da je zivot nepodnosljiv, samo sto je vecina ljudi naucena da se pretvara kao da nije takav...
S vremena na vreme neko se ubije ili ga odvedu u ludnicu, ali najveci deo masa tera dalje i dalje pretvarajuci se kako je sve normalno i prijatno...
Talentovane ljude bije glas da je tesko komunicirati s njima u svakodnevnim situacijama - tako sam citao i tako su mi govorili i tako sam gledao na filmu...
Ali otkrio sam da nije tako...
Sto su ljudi talentovaniji to je lakse sa njima - bice da cuvaju svoje lose trenutke za casove kada su sami..."
Carls Bukovski
Bele noci, Dostojevski
Ali da pamtim uvredu koju si mi ti nanela, Nastenjka! Da navucem mracan oblak na tvoju vedru, nepomucenu srecu, da gorko prekorim tvoje srce, da ga opteretim potajnom grizom savesti i da ga primoram da u trenucima blazenstva tuzno kuca, da izgnjecim makar i jedan od onih neznih cvetaka, sto si ih uplela u svoje crne uvojke, kada si zajedno s njim stala pred oltar... O, nikada, nikada! Neka bude vedro tvoje nebo, neka bude blistav i nepomucen ljupki osmeh tvoj, neka te bog blagoslovi za trenutak blazenstva i srece, sto si ih podarila drugom, usamljenom, zahvalnom srcu!
Boze dragi
Ali da pamtim uvredu koju si mi ti nanela, Nastenjka! Da navucem mracan oblak na tvoju vedru, nepomucenu srecu, da gorko prekorim tvoje srce, da ga opteretim potajnom grizom savesti i da ga primoram da u trenucima blazenstva tuzno kuca, da izgnjecim makar i jedan od onih neznih cvetaka, sto si ih uplela u svoje crne uvojke, kada si zajedno s njim stala pred oltar... O, nikada, nikada! Neka bude vedro tvoje nebo, neka bude blistav i nepomucen ljupki osmeh tvoj, neka te bog blagoslovi za trenutak blazenstva i srece, sto si ih podarila drugom, usamljenom, zahvalnom srcu!
Boze dragi
“ Samo oni koji se plase da zauzmu neki stav u zivotu
prihvataju na sebe ulogu dobre duse.
Uvek je neuporedivo lakse verovati u sopstvenu dobrotu,
nego se sukobiti sa drugima
I boriti se za svoja prava.
Sigurno je lakse otrpeti uvredu ne uzvrativsi je,
nego smognuti hrabrost
I upustiti se u borbu sa jacim od sebe;
uvek mozemo reci da nas baceni kamen nije pogodio,
a onda tek nocu ,
u samoci,
dok nas sustanar ili supruznik spava,
oplakivati,
u potaji ,
svoj kukavicluk! “
Djavo i gospodjica Prim
Paulo Koeljo
prihvataju na sebe ulogu dobre duse.
Uvek je neuporedivo lakse verovati u sopstvenu dobrotu,
nego se sukobiti sa drugima
I boriti se za svoja prava.
Sigurno je lakse otrpeti uvredu ne uzvrativsi je,
nego smognuti hrabrost
I upustiti se u borbu sa jacim od sebe;
uvek mozemo reci da nas baceni kamen nije pogodio,
a onda tek nocu ,
u samoci,
dok nas sustanar ili supruznik spava,
oplakivati,
u potaji ,
svoj kukavicluk! “
Djavo i gospodjica Prim
Paulo Koeljo
“ Gola istina je,
kada sam voleo Estelu ljubavlju coveka,
voleo sam je prosto zato sto je za mene bila neodoljiva.
Jednom zauvek, znao sam svoju zalost,
cesto i cesto, iako ne uvek,
da sam je voleo nasuprot razumu,
nasuprot obecanju,
nasuprot miru,
nasuprot nadi,
nasuprot sreci,
nasuprot svim mogucim obeshrabrenjima.
Jednom zauvek,
nisam je voleo nista manje zato sto sam sve ovo znao,
I to me nije nista vise obuzdavalo,
nego da sam predano verovao da je ona ljudsko savrsenstvo. “
Velika ocekivanja
Charles Dickens
kada sam voleo Estelu ljubavlju coveka,
voleo sam je prosto zato sto je za mene bila neodoljiva.
Jednom zauvek, znao sam svoju zalost,
cesto i cesto, iako ne uvek,
da sam je voleo nasuprot razumu,
nasuprot obecanju,
nasuprot miru,
nasuprot nadi,
nasuprot sreci,
nasuprot svim mogucim obeshrabrenjima.
Jednom zauvek,
nisam je voleo nista manje zato sto sam sve ovo znao,
I to me nije nista vise obuzdavalo,
nego da sam predano verovao da je ona ljudsko savrsenstvo. “
Velika ocekivanja
Charles Dickens
Umijeće malih koraka
"Ne molim Te, Gospodine, za čuda i viđenja, nego za snagu u svakodnevnom životu. Nauči me umijeću malih koraka.
Učini me sigurnim u razdiobi vremena. Obdari me osjetljivošću da odredim što je veoma važno, a što manje važno.
Molim Te za razum da odredim suzdržanost i mjeru, da kroz život ne klizim, već da razumno određujem dnevni raspored, da zapazim svjetlost i vrhunce, da s vremenom na vrijeme nađem vremena za ljepotu, umjetnost i kulturu.
Dozvoli mi da spoznam da snovi o prošlosti i budućnosti ne vode daleko. Pomozi mi da dobro djelujem neposredno, da sadašnji trenutak prepoznam kao najvažniji.
Sačuvaj me naivnog stava da u životu mora sve dobro proticati. Obdari me trijeznom spoznajom da su teškoće, neuspjesi i udarci stalni pratitelji života - uz koje rastemo i zrijemo.
Podsjeti me da srce često zamućuje razum. U pravom mi trenutku pošalji prijatelje koji će mi strpljivo reći istinu.
Uvijek ću Tebi i ljudima pustiti da mi govore. Istinu ne možemo reći sami sebi, ona nam biva kazivana. Ti znaš koliko nam treba prijateljstvo. Daj mi da budem dorastao tom najljepšem, najzahtjevnijem i najosjetljivijem daru.
Daj mi dovoljno mašte da u pravom trenutku, na pravu adresu uputim paketić dobrote uz popratno pismo ili bez njega.
Stvori od mene č
ovjeka koji će brazdati duboko poput broda, kako bi dotakao i one koji su "ispod".
Oslobodi me straha da propuštam život. Ne daj mi ono što želim, već ono što mi treba.
Nauči me umijeću malih koraka."
Antoine de Saint-Exupéry
"Ne molim Te, Gospodine, za čuda i viđenja, nego za snagu u svakodnevnom životu. Nauči me umijeću malih koraka.
Učini me sigurnim u razdiobi vremena. Obdari me osjetljivošću da odredim što je veoma važno, a što manje važno.
Molim Te za razum da odredim suzdržanost i mjeru, da kroz život ne klizim, već da razumno određujem dnevni raspored, da zapazim svjetlost i vrhunce, da s vremenom na vrijeme nađem vremena za ljepotu, umjetnost i kulturu.
Dozvoli mi da spoznam da snovi o prošlosti i budućnosti ne vode daleko. Pomozi mi da dobro djelujem neposredno, da sadašnji trenutak prepoznam kao najvažniji.
Sačuvaj me naivnog stava da u životu mora sve dobro proticati. Obdari me trijeznom spoznajom da su teškoće, neuspjesi i udarci stalni pratitelji života - uz koje rastemo i zrijemo.
Podsjeti me da srce često zamućuje razum. U pravom mi trenutku pošalji prijatelje koji će mi strpljivo reći istinu.
Uvijek ću Tebi i ljudima pustiti da mi govore. Istinu ne možemo reći sami sebi, ona nam biva kazivana. Ti znaš koliko nam treba prijateljstvo. Daj mi da budem dorastao tom najljepšem, najzahtjevnijem i najosjetljivijem daru.
Daj mi dovoljno mašte da u pravom trenutku, na pravu adresu uputim paketić dobrote uz popratno pismo ili bez njega.
Stvori od mene č
ovjeka koji će brazdati duboko poput broda, kako bi dotakao i one koji su "ispod".
Oslobodi me straha da propuštam život. Ne daj mi ono što želim, već ono što mi treba.
Nauči me umijeću malih koraka."
Antoine de Saint-Exupéry
"Vrata su bila Put. Velika slova su uvek najbolji nacin za izlazenje na kraj sa stvarima na koje nemate dobar odgovor.
- Gordon Drum je lezao na zemlji, nesiguran u to sta treba da radi. Bio je mrtav. Seo je. Telo koje je selo njemu se cinilo isto onoliko stvarnim kao I ono koje je ostalo da lezi I da se hladi na zemlji, ispustajuci vrelinu svoje krvi……
Kada se sagnuo da dodirne zemlju nije osetio nista osim nekog dalekog, gumastog otpora kao onda kada ti se ruka umrtvi I utrne, a hoces nesto da podignes. Utrnula mu je ruka. I noge, I druga ruka I torzo I glava. Celo telo mu je utrnulo I mrtvo. Nije mogao da shvati zasto nije I um.
Ricard je stajao neko vreme zakucan na mestu, ponovo obrisao celo I nezno spustio slusalicu kao da je povredjeni hrcak. Njegov mozak poceo je tiho da zuji I da sisa palac. Gomila malih sinapsi duboko u njegovom cerebralnom korteksu uhvatilo se za ruke I pocelo da peva decje pesmice. Odmahnuo je glavom da bi ih naterao da prestanu.
Matematicka analiza I kompjuterski strukturni dizajn nam otkrivaju da su oblici I procesi sa kojima se srecemo u prirodi – nacin na koji rastu biljke, nacin na koji se planine obrusavaju ili teku reke, nacin na koji pahuljice ili ostrva dobijaju svoj oblik, nacin na koji se svetlo igra po povrsinama, nacin na koji se mleko uvija I kovitla u kafi dok je mesate, nacin na koji se smeh proteze kroz gomilu ljudi – sve te stvari u njihovoj naizgled magicnoj kompleksnosti mogu biti opisane interakcijom matematickih procesa, koji su, ako nista drugo, jos magicniji u svojoj jednostavnosti.
znamo medjutim da je um sposoban da razumeva te stvari u svoj svojoj kompleksnosti I svoj svojoj jednostavnosti. Ljudi koji ovo nazivaju instinktom tom fenomenu tako tek daju ime, nista ne objasnivsi. Mislim da je ono najblize sto ljudska bica mogu prici izrazavanju naseg razumevanja tih prirodnih kompleksnosti muzika. To je najapstraktnija od svih umetnosti – nema drugi znacaj ni svrhu osim da bude ono sto jeste. Svaki pojedini aspekt muzickog dela moze biti izrazen brojevima.
Sto su suptilinije I kompleksnije te veze, I sto su vise udaljene od domasaja svesnog uma, to vise instiktivni deo vaseg uma – pod cim podrazumevam onaj deo vaseg uma koji moze da radi diferencijalne jednacine tako zapanjujuce brzo da ce postaviti vasu ruku na pravo mesto da uhvati loptu u letu – to vise vas mozak u njima uziva.
Stvari kojima se nase emocije mogu dotaci – oblik cveta ili grcka urna, nacin na koji raste beba, nacin na koji vam vetar miluje lice, nacin na koji se pomeraju oblaci, njihovi oblici, nacin na koji svetlo plese na void ili narcisi podrhtavaju na vetru, nacin na koji osoba koju volite pomera glavu, nacin na koji joj kosa prati taj pokret, krivina koju opise smiraj poslednjeg akorda nekog muzickog dela – sve te stvari mogu se opisati kompleksnim tokom brojeva. To nije svodjenje, u tome lezi sva lepota.
Dosao si na pravo mesto sa svojim interesantnim problemom, jer u mom recniku ne postoji rec nemoguce.
Ja verovatno imam logicniji I bukvalniji um od ostalih ljudi, zato I mogu da pisem kompjuterski softver.
Zar ne razumete da moramo da budemo detinjasti da bi razumeli? Samo dete vidi stvari sa savrsenom jasnocom, zato sto jos uvek nije razvilo sve one filtere koji onemogucavaju da vidimo stvari koje ne ocekujemo?
Samo retki umovi mogu sasvim nepostojecu stvar uciniti I slepcu ociglednom.
Ne samo sto kontinuum lici na ljudsko telo, ono takodje veoma lici na komad veoma lose zalepljenih tapeta. Na jednom mestu gurnes komadic vazduha, on se pojavi na drugom. Jedina stvar koja bude stvarno povredjena kada pokusas da promenis vreme si ti sam.
Slusanje muzike zivota"
daglas adams - Daglas Adams – Holisticka detektivska agencija Dirka Dzentlija
- Gordon Drum je lezao na zemlji, nesiguran u to sta treba da radi. Bio je mrtav. Seo je. Telo koje je selo njemu se cinilo isto onoliko stvarnim kao I ono koje je ostalo da lezi I da se hladi na zemlji, ispustajuci vrelinu svoje krvi……
Kada se sagnuo da dodirne zemlju nije osetio nista osim nekog dalekog, gumastog otpora kao onda kada ti se ruka umrtvi I utrne, a hoces nesto da podignes. Utrnula mu je ruka. I noge, I druga ruka I torzo I glava. Celo telo mu je utrnulo I mrtvo. Nije mogao da shvati zasto nije I um.
Ricard je stajao neko vreme zakucan na mestu, ponovo obrisao celo I nezno spustio slusalicu kao da je povredjeni hrcak. Njegov mozak poceo je tiho da zuji I da sisa palac. Gomila malih sinapsi duboko u njegovom cerebralnom korteksu uhvatilo se za ruke I pocelo da peva decje pesmice. Odmahnuo je glavom da bi ih naterao da prestanu.
Matematicka analiza I kompjuterski strukturni dizajn nam otkrivaju da su oblici I procesi sa kojima se srecemo u prirodi – nacin na koji rastu biljke, nacin na koji se planine obrusavaju ili teku reke, nacin na koji pahuljice ili ostrva dobijaju svoj oblik, nacin na koji se svetlo igra po povrsinama, nacin na koji se mleko uvija I kovitla u kafi dok je mesate, nacin na koji se smeh proteze kroz gomilu ljudi – sve te stvari u njihovoj naizgled magicnoj kompleksnosti mogu biti opisane interakcijom matematickih procesa, koji su, ako nista drugo, jos magicniji u svojoj jednostavnosti.
znamo medjutim da je um sposoban da razumeva te stvari u svoj svojoj kompleksnosti I svoj svojoj jednostavnosti. Ljudi koji ovo nazivaju instinktom tom fenomenu tako tek daju ime, nista ne objasnivsi. Mislim da je ono najblize sto ljudska bica mogu prici izrazavanju naseg razumevanja tih prirodnih kompleksnosti muzika. To je najapstraktnija od svih umetnosti – nema drugi znacaj ni svrhu osim da bude ono sto jeste. Svaki pojedini aspekt muzickog dela moze biti izrazen brojevima.
Sto su suptilinije I kompleksnije te veze, I sto su vise udaljene od domasaja svesnog uma, to vise instiktivni deo vaseg uma – pod cim podrazumevam onaj deo vaseg uma koji moze da radi diferencijalne jednacine tako zapanjujuce brzo da ce postaviti vasu ruku na pravo mesto da uhvati loptu u letu – to vise vas mozak u njima uziva.
Stvari kojima se nase emocije mogu dotaci – oblik cveta ili grcka urna, nacin na koji raste beba, nacin na koji vam vetar miluje lice, nacin na koji se pomeraju oblaci, njihovi oblici, nacin na koji svetlo plese na void ili narcisi podrhtavaju na vetru, nacin na koji osoba koju volite pomera glavu, nacin na koji joj kosa prati taj pokret, krivina koju opise smiraj poslednjeg akorda nekog muzickog dela – sve te stvari mogu se opisati kompleksnim tokom brojeva. To nije svodjenje, u tome lezi sva lepota.
Dosao si na pravo mesto sa svojim interesantnim problemom, jer u mom recniku ne postoji rec nemoguce.
Ja verovatno imam logicniji I bukvalniji um od ostalih ljudi, zato I mogu da pisem kompjuterski softver.
Zar ne razumete da moramo da budemo detinjasti da bi razumeli? Samo dete vidi stvari sa savrsenom jasnocom, zato sto jos uvek nije razvilo sve one filtere koji onemogucavaju da vidimo stvari koje ne ocekujemo?
Samo retki umovi mogu sasvim nepostojecu stvar uciniti I slepcu ociglednom.
Ne samo sto kontinuum lici na ljudsko telo, ono takodje veoma lici na komad veoma lose zalepljenih tapeta. Na jednom mestu gurnes komadic vazduha, on se pojavi na drugom. Jedina stvar koja bude stvarno povredjena kada pokusas da promenis vreme si ti sam.
Slusanje muzike zivota"
daglas adams - Daglas Adams – Holisticka detektivska agencija Dirka Dzentlija
Ako čovek pošteno i objektivno porazmisli o življenju, doći će do zaključka da su dani samo hodanje kroz sate pune besmislenog i jednolikog posla, da su noći i spavanje obična nesvestica u kojoj i ne postojimo i da je, za svakog čoveka, jedino pravo i značajno ono vreme pred san, oni trenuci kad sanjarimo o sebi i ljudima oko nas! Kad legnete, pa u mašti počnete da listate stranice svojih želja, pa evidenciju ostvarenja, pa da zamišljate kako ćete učiniti ono što morate učiniti, kako ćete očarati osobu koja je za očaravanje, ili pljunuti svog neprijatelja i reći mu ono što se niste setili, ili usudili, da mu kažete. Tek u tim večernjim sanjarenjima čovek živi svoj pravi život. I nikada ne možete zaista upoznati čoveka, ako ne saznate šta on prevrće po glavi dok ne zaspi!
Radivoj Lola Djukić
Radivoj Lola Djukić
PetarSamotnjak
Starosedelac
- Poruka
- 177.842
" Tražiš nemoguće. Tražiš sasvim nemoguće. Tako, ako voliš tu devojku koliko kažeš da je voliš, bolje je da je voliš tako snažno da jačinom nadoknadiš ono što će tom odnosu nedostajati zbog kratkoće trajanja. Čuješ li to? U stara vremena ljudi su posvećivali život tome. A sad kad si ti to našao, ako budeš imao dve noći čudićeš se otkuda ti tolika sreća. Dve noći. Dve noči da voliš, poštuješ i miluješ. U zlu i u dobru. U muci i smrti. Ne, ne tako. U muci i zdravlju. Dok nas smrt ne rastavi. U dve noći. Više nego verovatno, i sad odbaci takva razmišljanja...To ti ne vredi...Tako ti je to."
Hemingvej , "Za kim zvono zvoni"
Hemingvej , "Za kim zvono zvoni"
Da li znate da je otkriven katalog knjiga star 500 godina?
Katalog knjiga “Libro de las Epitomes”, star 500 godina, koji otkriva knjige koje su već davno nestale, pronađen je u Kopenhagenu, gde je ležao 350 godina, objavio je “Njujork tajms”.
List podseća da je katalog pripadao Ernandu Kolonu, vanbračnom sinu Kristifora Kolumba, koji je nameravao da ima najveću biblioteku na svetu. To je džinovska knjiga debela više od 30 centimetara, sa više od 2000 strana.
Kolonova biblioteka, koja je imala 15.000 manuskripata, nije sačuvana u celini, već postoji samo jedna četvrtina od knjiga koje su navedene u katalogu i čuvaju se u Katedrali u Sevilji, gde se nalaze od 1552. godine, prenosi B92.net.
U katalogu nisu samo naslovi knjiga, već i njihov kratak sadržaj.
“Značaj ovog kataloga nije samo u tome da se sada zna koje su knjige bilo popularne u 16. veku. već zahvaljujući rezimeima svih knjiga u ovoj biblioteci poznat je i njihov sadržaj”, izjavio je profesor sa Kembridža Edvard Vilson Li.
Vilson Li je nedavno napisao biografiju Ernana Kolona, koji je sakupio knjige zajedno sa svojim ocem putujući širom sveta.
Prema rečima Vilsona Lija, za ovaj katalog se znalo da je postojao, ali se verovalo da je zauvek izgubljen, što se smatralo za veliki gubitak. Manuskript je pronađen u kolekciji starih knjiga Arnija Magnusona, poznatog islandskog naučnika rođenog 1663. koji je poklonio sve svoje knjige Univerzitetu Kopenhagena 1730.
Više od 3000 knjiga koje su činile Magnusonovu biblioteku su knjige na islandskom i danskom i drugim skandinavskim jezicima, a samo je 20 knjiga na španskom jeziku.
Pošto je sakupio ove knjige, Kolon je okupio tim pisaca da ih pročitaju i napišu kratke rezimee o svakoj. Oni su dugi od samo nekoliko rečenica do 30 strana, kada je reč o delima Platona i drugih antičkih filozofa.
Pošto je Kolon sakupljao sve što je bilo napisano, u biblioteci je bilo, pored naučnih i filozofskih studija, i raznih almanaha i pamfleta.
https://sinhro.rs/otkriven-katalog-knjiga-star-500-godina/
Katalog knjiga “Libro de las Epitomes”, star 500 godina, koji otkriva knjige koje su već davno nestale, pronađen je u Kopenhagenu, gde je ležao 350 godina, objavio je “Njujork tajms”.
List podseća da je katalog pripadao Ernandu Kolonu, vanbračnom sinu Kristifora Kolumba, koji je nameravao da ima najveću biblioteku na svetu. To je džinovska knjiga debela više od 30 centimetara, sa više od 2000 strana.
Kolonova biblioteka, koja je imala 15.000 manuskripata, nije sačuvana u celini, već postoji samo jedna četvrtina od knjiga koje su navedene u katalogu i čuvaju se u Katedrali u Sevilji, gde se nalaze od 1552. godine, prenosi B92.net.
U katalogu nisu samo naslovi knjiga, već i njihov kratak sadržaj.
“Značaj ovog kataloga nije samo u tome da se sada zna koje su knjige bilo popularne u 16. veku. već zahvaljujući rezimeima svih knjiga u ovoj biblioteci poznat je i njihov sadržaj”, izjavio je profesor sa Kembridža Edvard Vilson Li.
Vilson Li je nedavno napisao biografiju Ernana Kolona, koji je sakupio knjige zajedno sa svojim ocem putujući širom sveta.
Prema rečima Vilsona Lija, za ovaj katalog se znalo da je postojao, ali se verovalo da je zauvek izgubljen, što se smatralo za veliki gubitak. Manuskript je pronađen u kolekciji starih knjiga Arnija Magnusona, poznatog islandskog naučnika rođenog 1663. koji je poklonio sve svoje knjige Univerzitetu Kopenhagena 1730.
Više od 3000 knjiga koje su činile Magnusonovu biblioteku su knjige na islandskom i danskom i drugim skandinavskim jezicima, a samo je 20 knjiga na španskom jeziku.
Pošto je sakupio ove knjige, Kolon je okupio tim pisaca da ih pročitaju i napišu kratke rezimee o svakoj. Oni su dugi od samo nekoliko rečenica do 30 strana, kada je reč o delima Platona i drugih antičkih filozofa.
Pošto je Kolon sakupljao sve što je bilo napisano, u biblioteci je bilo, pored naučnih i filozofskih studija, i raznih almanaha i pamfleta.
https://sinhro.rs/otkriven-katalog-knjiga-star-500-godina/
Nikol Kraus - ISTORIJA LjUBAVI
"Baš kao što je postojao prvi trenutak kada je neko protrljao dva parčeta drveta i napravio varnicu, postojao je i prvi trenutak kada se osetila radost, i prvi put za tugu.
Neko vreme, nova osećanja stalno su se stvarala.
Želja je nastala rano, kao i kajanje. Kada se tvrdoglavost prvi put osetila, proizvela je lančanu reakciju, stvarajući osećanje ozlojeđenosti sa jedne, i otuđenje i usamljenost sa druge strane. Moguće da je izvesno vrckanje bokovima označilo rađanje ekstaze; munja je izazvala prvi osećaj straha.
Suprotno logici, osećaj iznenađenja nije odmah rođen. Nastao je tek kada su ljudi imali dovoljno vremena da se naviknu na stvari kakve jesu. Moguće da je najstariji osećaj na svetu - osećaj ganutosti. Kada su jednom počeli da osečaju, ljudi su želeli da osete još više, dublje, uprkos tome koliko je nekad bolelo. Ljudi su postali zavisni od osećanja. Izmišljene su nove vrste radosti, zajedno sa novim vrstama tuge: večno razočaranje u život kao takav, olakšanje zbog neočekivanog izbavljenja, strah od umiranja.
Čak i sada, sva moguća osećanja još ne postoje."
"Baš kao što je postojao prvi trenutak kada je neko protrljao dva parčeta drveta i napravio varnicu, postojao je i prvi trenutak kada se osetila radost, i prvi put za tugu.
Neko vreme, nova osećanja stalno su se stvarala.
Želja je nastala rano, kao i kajanje. Kada se tvrdoglavost prvi put osetila, proizvela je lančanu reakciju, stvarajući osećanje ozlojeđenosti sa jedne, i otuđenje i usamljenost sa druge strane. Moguće da je izvesno vrckanje bokovima označilo rađanje ekstaze; munja je izazvala prvi osećaj straha.
Suprotno logici, osećaj iznenađenja nije odmah rođen. Nastao je tek kada su ljudi imali dovoljno vremena da se naviknu na stvari kakve jesu. Moguće da je najstariji osećaj na svetu - osećaj ganutosti. Kada su jednom počeli da osečaju, ljudi su želeli da osete još više, dublje, uprkos tome koliko je nekad bolelo. Ljudi su postali zavisni od osećanja. Izmišljene su nove vrste radosti, zajedno sa novim vrstama tuge: večno razočaranje u život kao takav, olakšanje zbog neočekivanog izbavljenja, strah od umiranja.
Čak i sada, sva moguća osećanja još ne postoje."
Sussana Tamaro – IDI KUDA TE SRCE VODI
Uzimali smo jedno drugom reč iz usta; mislili smo o istim stvarima i govorili o njima na isti način; izgledalo je da se poznajemo godinama, a ne samo dve nedelje.
U životu svakog čoveka, govorio je, postoji samo jedna žena sa kojom može da ostvari savršenu vezu kao što u životu svake žene postoji samo jedan muškarac sa kojim se oseća kompletna. Pronaći se, sudbina je malobrojnih. Svi ostali su prinuđeni da žive u jednoj vrsti nezadovoljstva i neprekidne čeznje.
- Koliko je ovakvih susreta, govorio mi je u tami sobe, – jedan u deset hiljada, jedan u milion, u deset miliona?
Da, jedan u deset miliona. Sve ostalo su prilagođavanja, prolazne privlačnosti epiderma, afiniteti tela ili karaktera, socijalne nagodbe. Posle tog zaključka, nisam prestajala da ponavljam: Imali smo sreću, zar ne? Ko zna šta se iza toga krije, ko to zna?
Na dan mog polaska, čekajuci voz u malenoj stanici, zagrlio me je i šapnuo mi:
- U kom životu smo se vec sreli?
- U mnogim, odgovorila sam mu i rasplakala se.
Kada budeš doživela prvi put ljubav, shvatićeš kako protivurečni i komični mogu da budu njeni efekti. Dok se ne zaljubiš, dok je tvoje srce slobodno i tvoj pogled ne pripada nikome, ni jedan od muškaraca koji bi mogli da te zainteresuju ne obraća pažnju na tebe.
U trenutku kada te potpuno zaokupi jedna osoba i više te ne zanima niko drugi, odjednom te svi primećuju, svi imaju neku lepu reč za tebe, svi ti se udvaraju. To je taj efekat prozora o kojem sam ti govorila: kada su otvoreni, telo obasjava dušu i obrnuto; sistemom ogledala oni osvetljavaju jedno drugo. Za kratko vreme oko tebe se formira jedna vrsta zlatnog i toplog prstena koji privlaci i druge, kao sto medvede privlači med.
Uzimali smo jedno drugom reč iz usta; mislili smo o istim stvarima i govorili o njima na isti način; izgledalo je da se poznajemo godinama, a ne samo dve nedelje.
U životu svakog čoveka, govorio je, postoji samo jedna žena sa kojom može da ostvari savršenu vezu kao što u životu svake žene postoji samo jedan muškarac sa kojim se oseća kompletna. Pronaći se, sudbina je malobrojnih. Svi ostali su prinuđeni da žive u jednoj vrsti nezadovoljstva i neprekidne čeznje.
- Koliko je ovakvih susreta, govorio mi je u tami sobe, – jedan u deset hiljada, jedan u milion, u deset miliona?
Da, jedan u deset miliona. Sve ostalo su prilagođavanja, prolazne privlačnosti epiderma, afiniteti tela ili karaktera, socijalne nagodbe. Posle tog zaključka, nisam prestajala da ponavljam: Imali smo sreću, zar ne? Ko zna šta se iza toga krije, ko to zna?
Na dan mog polaska, čekajuci voz u malenoj stanici, zagrlio me je i šapnuo mi:
- U kom životu smo se vec sreli?
- U mnogim, odgovorila sam mu i rasplakala se.
Kada budeš doživela prvi put ljubav, shvatićeš kako protivurečni i komični mogu da budu njeni efekti. Dok se ne zaljubiš, dok je tvoje srce slobodno i tvoj pogled ne pripada nikome, ni jedan od muškaraca koji bi mogli da te zainteresuju ne obraća pažnju na tebe.
U trenutku kada te potpuno zaokupi jedna osoba i više te ne zanima niko drugi, odjednom te svi primećuju, svi imaju neku lepu reč za tebe, svi ti se udvaraju. To je taj efekat prozora o kojem sam ti govorila: kada su otvoreni, telo obasjava dušu i obrnuto; sistemom ogledala oni osvetljavaju jedno drugo. Za kratko vreme oko tebe se formira jedna vrsta zlatnog i toplog prstena koji privlaci i druge, kao sto medvede privlači med.
Herman Hese - MAGIJA KNJIGE
Od mnogih svetova koje čoveku nije poklonila priroda već ih je stvorio njegov vlastiti duh, najveći je svet knjiga. Ispisujući prva slova na školskoj tabli i pokušavajući da čita, svako dete čini zapravo prve korake ka jednom veštačkom i neobično složenom svetu za čije upoznavanje i usavršavanje pravila igre jedan ljudski život nije dovoljan. Bez reči, bez tekstova i knjiga, nema istorije, i ne postoji pojam čovečanstva. Ako neko
želi da pokuša da se na malom prostoru, u kući ili sobi, uključi u istoriju ljudskog duha i usvoji je, to može postići jedino u obliku izbora knjiga. Mi smo, doduše, uvereni da bavljenje istorijom i istorijskom mišlju krije razne opasnosti, a u poslednjim decenijama naši su osećaji izražavali snažan revolt protiv istorije, ali, upravo samo kroz ove revolte mogli smo da naučimo kako odricanje novih porobljavanja i zaposedanja duhovnih nasleđa našeg života i mišljenja još uvek ne izražava našu čednost.
Kod svih su naroda reči i spisi nešto sveto i magično; imenovanje i pisanje su praiskonske magijske radnje, magično osvajanje prirode kroz duh. Posvuda se u svetu dar svetih spisa slavi kao božansko poreklo. Kod najvećeg broja naroda pisanje i čitanje behu svete tajne, veštine koje je posedovalo samo sveštenstvo; beše velika
i neuobičajena stvar ako bi se kakav mladi čovek odlučivao da se preda ovim moćnim tajnama. A to nije bilo lako izvesti — trebalo je iskupiti se darovima i žrtvama. Od vremena naših starih demokratskih civilizacija, plemenitijih i svetijih nego danas, ova je tajna stajala pod božanskom zaštitom, nije se nudila svakome i do nje su vodili teški putevi. Slabo možemo da predstavimo sebi šta je u kulturnom hijerarhijsko aristokratskom uređenju znacilo kad je neko, u narodu analfabeta, bio vičan tajnama rukopisa! Bila je to moć, bela i crna magija, talisman i čarobni štapić.
Sada je to naizgled potpuno drugačije. Danas je, čini se, svet spisa i duha otvoren za svakoga; danas, čini se, umeće pisanja i umeće čitanja predstavljaju nešto malo više od umeća disanja ili, u najboljem slučaju, umeća jahanja. Danas je, čini se, sa spisa i knjiga skinut veo izuzetne časti, čarobnjaštva i magije. Samo još u religijama postoji pojam »svetog«, knjige koja se otvara; ali, pošto danas nijedna doista moćna religija ne preuveličava značaj propagiranja Biblije kao laičke lektire, u stvarnosti nema više nijedne svete knjige. Izuzetak su pobožni Jevreji i pripadnici nekih protestantskih sekti. Tu i tamo postoji propis da se prilikom službene zakletve polaže ruka na Bibliju ali je ovaj gest polumrtvi ostatak nekada plamtećih snaga i za prosečne ljude ne sadrži više, kao ni sama formula zakletve, staru magičnu moć. Knjige su prestale da budu tajne; dostupne su svakome. Sa demokratsko-liberalnog stanovišta to je napredak ali, sa drugog, obezvređivanje i vulgarizovanje duha. Ne želimo da dopustimo da se ruši prijatni osećaj postignutog napretka. Želimo da se radujemo što čitanje i pisanje nisu više privilegija jedne zajednice ili kaste, što je od pronalaska štampe knjiga zajednička, što je postala rašireni upotrebni predmet, što veliki tiraži omogućuju jeftinu cenu knjige i što svaki narod svoje najbolje knjige (takozvane klasike) može da učini pristupačnim i za najsiromašnije. Ne želimo da se suviše žalostimo zbog toga što je pojam »knjige « izgubio gotovo svu svoju negdašnju uzvišenost i što izgleda da u poslednje vreme, zbog bioskopa i radija, knjiga čak i u očima mase još više gubi na vrednosti i vaspitnoj moći. Ali, nipošto ne bi trebalo da se plašimo budućeg istreb-
ljenja knjige; naprotiv, što se određene potrebe za zabavom i narodne potrebe za učenjem mogu više zadovoljavati kroz nove pronalaske, utoliko knjiga više dobija na dostojanstvu i autoritetu. Jer, ubrzo će se i najdetinjastijem pijanstvu napretka
nametnuti saznanje da rukopis i knjige imaju funkcije koje su večne. Pokazaće se da
formulisanje putem reči i predavanje ovih formulacija putem spisa nije samo važno pomoćno sredstvo već uopšte jedino sredstvo čijom snagom čovečanstvo zadržava istoriju i trajnu svest o samom sebi.
Od mnogih svetova koje čoveku nije poklonila priroda već ih je stvorio njegov vlastiti duh, najveći je svet knjiga. Ispisujući prva slova na školskoj tabli i pokušavajući da čita, svako dete čini zapravo prve korake ka jednom veštačkom i neobično složenom svetu za čije upoznavanje i usavršavanje pravila igre jedan ljudski život nije dovoljan. Bez reči, bez tekstova i knjiga, nema istorije, i ne postoji pojam čovečanstva. Ako neko
želi da pokuša da se na malom prostoru, u kući ili sobi, uključi u istoriju ljudskog duha i usvoji je, to može postići jedino u obliku izbora knjiga. Mi smo, doduše, uvereni da bavljenje istorijom i istorijskom mišlju krije razne opasnosti, a u poslednjim decenijama naši su osećaji izražavali snažan revolt protiv istorije, ali, upravo samo kroz ove revolte mogli smo da naučimo kako odricanje novih porobljavanja i zaposedanja duhovnih nasleđa našeg života i mišljenja još uvek ne izražava našu čednost.
Kod svih su naroda reči i spisi nešto sveto i magično; imenovanje i pisanje su praiskonske magijske radnje, magično osvajanje prirode kroz duh. Posvuda se u svetu dar svetih spisa slavi kao božansko poreklo. Kod najvećeg broja naroda pisanje i čitanje behu svete tajne, veštine koje je posedovalo samo sveštenstvo; beše velika
i neuobičajena stvar ako bi se kakav mladi čovek odlučivao da se preda ovim moćnim tajnama. A to nije bilo lako izvesti — trebalo je iskupiti se darovima i žrtvama. Od vremena naših starih demokratskih civilizacija, plemenitijih i svetijih nego danas, ova je tajna stajala pod božanskom zaštitom, nije se nudila svakome i do nje su vodili teški putevi. Slabo možemo da predstavimo sebi šta je u kulturnom hijerarhijsko aristokratskom uređenju znacilo kad je neko, u narodu analfabeta, bio vičan tajnama rukopisa! Bila je to moć, bela i crna magija, talisman i čarobni štapić.
Sada je to naizgled potpuno drugačije. Danas je, čini se, svet spisa i duha otvoren za svakoga; danas, čini se, umeće pisanja i umeće čitanja predstavljaju nešto malo više od umeća disanja ili, u najboljem slučaju, umeća jahanja. Danas je, čini se, sa spisa i knjiga skinut veo izuzetne časti, čarobnjaštva i magije. Samo još u religijama postoji pojam »svetog«, knjige koja se otvara; ali, pošto danas nijedna doista moćna religija ne preuveličava značaj propagiranja Biblije kao laičke lektire, u stvarnosti nema više nijedne svete knjige. Izuzetak su pobožni Jevreji i pripadnici nekih protestantskih sekti. Tu i tamo postoji propis da se prilikom službene zakletve polaže ruka na Bibliju ali je ovaj gest polumrtvi ostatak nekada plamtećih snaga i za prosečne ljude ne sadrži više, kao ni sama formula zakletve, staru magičnu moć. Knjige su prestale da budu tajne; dostupne su svakome. Sa demokratsko-liberalnog stanovišta to je napredak ali, sa drugog, obezvređivanje i vulgarizovanje duha. Ne želimo da dopustimo da se ruši prijatni osećaj postignutog napretka. Želimo da se radujemo što čitanje i pisanje nisu više privilegija jedne zajednice ili kaste, što je od pronalaska štampe knjiga zajednička, što je postala rašireni upotrebni predmet, što veliki tiraži omogućuju jeftinu cenu knjige i što svaki narod svoje najbolje knjige (takozvane klasike) može da učini pristupačnim i za najsiromašnije. Ne želimo da se suviše žalostimo zbog toga što je pojam »knjige « izgubio gotovo svu svoju negdašnju uzvišenost i što izgleda da u poslednje vreme, zbog bioskopa i radija, knjiga čak i u očima mase još više gubi na vrednosti i vaspitnoj moći. Ali, nipošto ne bi trebalo da se plašimo budućeg istreb-
ljenja knjige; naprotiv, što se određene potrebe za zabavom i narodne potrebe za učenjem mogu više zadovoljavati kroz nove pronalaske, utoliko knjiga više dobija na dostojanstvu i autoritetu. Jer, ubrzo će se i najdetinjastijem pijanstvu napretka
nametnuti saznanje da rukopis i knjige imaju funkcije koje su večne. Pokazaće se da
formulisanje putem reči i predavanje ovih formulacija putem spisa nije samo važno pomoćno sredstvo već uopšte jedino sredstvo čijom snagom čovečanstvo zadržava istoriju i trajnu svest o samom sebi.
Marsel Prust - U TRAGANJU ZA IZGUBLJENIM VREMENOM
Ja držim vrlo mudrim ono keltsko vjerovanje da su duše onih koje smo izgubili zarobljene u nekom nižem biću, u kakvoj životinji, biljci ili neživu predmetu, i tako stvarno izgubljene za nas sve do onoga dana, koji za mnoge nikad ne osvane, kad se dogodi da prođemo pokraj nekog stabla, da dođemo u posjed nekog predmeta koji je njihova tamnica. Tada one uzdršću, zovu nas, i čim smo ih prepoznali, čarolija je nestala. Mi smo ih oslobodili; one su pobijedile smrt, pa se vraćaju i opet žive s nama. Isto tako je s našom prošlošću. Uzaludan je trud kad je sviješću kušamo dozvati u pamet; svi su napori naše inteligencije uzaludni: ona je sakrivena izvan njezina područja i dometa, u nekom materijalnom predmetu (u uzbuđenju koje bi taj materijalni predmet u nama mogao izazvati), ali taj nam predmet ostaje nepoznat. I samo o slučaju ovisi da li ćemo taj predmet prije smrti susresti ili nećemo.
Ali kad od neke davne prošlosti, nakon smrti bića, nakon razorenja stvari, više nema ničega, tad još uvijek ostaju samo miris i okus; premda su nježniji, ipak imaju više životne snage, manje su stvarni, ali postojaniji, vjerniji, pa žive duže, kao da su duše, čuvaju u sebi sjećanje, očekivanje i nadu, i kraj ruševina svega drugoga, na svojim sitnim jedva zamjetljivim kapljicama, nepokolebljivo nose cijelu golemu zgradu uspomena.
Koliko god bile duboke naše simpatije prema nekom realnom biću, mi ga pretežno zamjećujemo svojim osjetilima, a to znači da nam ono ostaje nejasno i nepojmljivo, da nam pruža samo svoju mrtvu težinu koju naša osjećajnost ne može oživiti. Ako to biće zadesi neka nesreća, taj će nas događaj moći ganuti samo u vrlo malom dijelu našeg sveukupnog znanja o njemu; štoviše, to će i njega samoga moći uzbuditi samo u jednom dijelu znanja koje ima o sebi. Romanopiščev je pronalazak u tome što je došao na misao da one dijelove duše u koje nije moguće prodrijeti nadomjesti jednakom količinom netvarnih dijelova, to jest onakvih koje naša duša može usvojiti. Sve je ostalo potpuno nevažno čim nam se djelovanje i osjećaji tih bića nove vrsti čine istinitima: čim smo ih usvojili, te se to djelovanje i osjećanje odigrava u nama i po svojim zakonima, dok grozničavo okrećemo stranice knjige, upravlja brzinom našeg disanja i prodornošću našeg pogleda. I kad nas je pisac već jednom doveo u to stanje u kome je, kao u svim potupno unutrašnjim stanjima, svako uzbuđenje udesetorostručeno, u kome će nas njegova knjiga uznemirivati poput sna, i to sna koji je mnogo jasniji od svih onih koje sanjamo spavajući, i mnogo trajniji u našem sjećanju, tada on u nama u jednom jedinom satu oslobađa sve moguće sreće i nesreće, kojih bismo u stvarnom životu u više godina doživjeli tek nekoliko, a pri tom one najintenzivnije čak ne bismo ni prepoznali, jer bi nam sporost, s kojom se u životu zbivaju, onemogućila da ih opazimo; (tako se naše srce za života mijenja, i to je najteža bol; ali ga mi upoznajemo samo čitajući, u mašti; u stvarnosti, ono se mijenja onako kao što se odvijaju i ostale prirodne pojave: dovoljno polagano da nam sam osjet da se nešto promijenilo, premda možemo ustanoviti redom svako od uzastopnih stanja pri mijenjanju, ipak ostaje ušteđen).
Ja držim vrlo mudrim ono keltsko vjerovanje da su duše onih koje smo izgubili zarobljene u nekom nižem biću, u kakvoj životinji, biljci ili neživu predmetu, i tako stvarno izgubljene za nas sve do onoga dana, koji za mnoge nikad ne osvane, kad se dogodi da prođemo pokraj nekog stabla, da dođemo u posjed nekog predmeta koji je njihova tamnica. Tada one uzdršću, zovu nas, i čim smo ih prepoznali, čarolija je nestala. Mi smo ih oslobodili; one su pobijedile smrt, pa se vraćaju i opet žive s nama. Isto tako je s našom prošlošću. Uzaludan je trud kad je sviješću kušamo dozvati u pamet; svi su napori naše inteligencije uzaludni: ona je sakrivena izvan njezina područja i dometa, u nekom materijalnom predmetu (u uzbuđenju koje bi taj materijalni predmet u nama mogao izazvati), ali taj nam predmet ostaje nepoznat. I samo o slučaju ovisi da li ćemo taj predmet prije smrti susresti ili nećemo.
Ali kad od neke davne prošlosti, nakon smrti bića, nakon razorenja stvari, više nema ničega, tad još uvijek ostaju samo miris i okus; premda su nježniji, ipak imaju više životne snage, manje su stvarni, ali postojaniji, vjerniji, pa žive duže, kao da su duše, čuvaju u sebi sjećanje, očekivanje i nadu, i kraj ruševina svega drugoga, na svojim sitnim jedva zamjetljivim kapljicama, nepokolebljivo nose cijelu golemu zgradu uspomena.
Koliko god bile duboke naše simpatije prema nekom realnom biću, mi ga pretežno zamjećujemo svojim osjetilima, a to znači da nam ono ostaje nejasno i nepojmljivo, da nam pruža samo svoju mrtvu težinu koju naša osjećajnost ne može oživiti. Ako to biće zadesi neka nesreća, taj će nas događaj moći ganuti samo u vrlo malom dijelu našeg sveukupnog znanja o njemu; štoviše, to će i njega samoga moći uzbuditi samo u jednom dijelu znanja koje ima o sebi. Romanopiščev je pronalazak u tome što je došao na misao da one dijelove duše u koje nije moguće prodrijeti nadomjesti jednakom količinom netvarnih dijelova, to jest onakvih koje naša duša može usvojiti. Sve je ostalo potpuno nevažno čim nam se djelovanje i osjećaji tih bića nove vrsti čine istinitima: čim smo ih usvojili, te se to djelovanje i osjećanje odigrava u nama i po svojim zakonima, dok grozničavo okrećemo stranice knjige, upravlja brzinom našeg disanja i prodornošću našeg pogleda. I kad nas je pisac već jednom doveo u to stanje u kome je, kao u svim potupno unutrašnjim stanjima, svako uzbuđenje udesetorostručeno, u kome će nas njegova knjiga uznemirivati poput sna, i to sna koji je mnogo jasniji od svih onih koje sanjamo spavajući, i mnogo trajniji u našem sjećanju, tada on u nama u jednom jedinom satu oslobađa sve moguće sreće i nesreće, kojih bismo u stvarnom životu u više godina doživjeli tek nekoliko, a pri tom one najintenzivnije čak ne bismo ni prepoznali, jer bi nam sporost, s kojom se u životu zbivaju, onemogućila da ih opazimo; (tako se naše srce za života mijenja, i to je najteža bol; ali ga mi upoznajemo samo čitajući, u mašti; u stvarnosti, ono se mijenja onako kao što se odvijaju i ostale prirodne pojave: dovoljno polagano da nam sam osjet da se nešto promijenilo, premda možemo ustanoviti redom svako od uzastopnih stanja pri mijenjanju, ipak ostaje ušteđen).
Herman Hese - SREĆAN JE KO UME DA VOLI
Od toga dana, sve što je nekada bilo važno, postalo je lažno i dosadno. Propustao sam stvari koje nikada ranije ne bih propustio, izmišljao lukavstva i putovao da bih za trenutak video njen osmeh. Za nju sam bio sve ono što je u jednom trenutku moglo da joj pričini zadovoljstvo, za nju sam bio radostan i ozbiljan, govorljiv i ćutljiv, uljudan i lud, bogat i siromašan. Kada je shvatila u kakvom sam stanju, stavljala me je na različite probe. Za mene je bilo zadovoljstvo da joj služim; nije mogla da smisli želju koju s lakoćom ne bih ispunio.
Onda je shvatila da je volim više nego bilo koji muškarac i nastupila su mirna vremena, ona me je razumela i prihvatila moju ljubav. Videli smo se hiljadu puta, putovali zajedno, činili nemoguće da prevarimo svet i budemo zajedno.
Trebalo je da budem srećan. Ona me je volela. I neko vreme sam bio srećan, valjda.
Ali moja sudbina nije bila da osvojim ovu ženu. Sada kad sam uživao u toj sreći i više nije bilo potrebe da bilo šta žrtvujem, kada sam bez mnogo truda od nje dobijao osmeh i poljubac ili noć ljubavi, u mene se uvukao nemir. Nisam znao šta nije u redu, postigao sam više nego što sam u svojim najsmelijim snovima zamišljao. Ali bio sam nezadovoljan. Kao što sam rekao, moja sudbina nije bila da osvojim ovu ženu. Ako se to i dogodilo, bilo je slučajno. Moja sudbina bila je da patim zbog ljubavi i kada je svest o tome da posedujem svoju ljubljenu počela da leči i ublažava te patnje, ja sam osetio nemir. Neko vreme sam odolevao, a onda sam mu se iznenada prepustio. Napustio sam ženu...
Otputovao sam i vratio se posle godinu dana. Bilo je to neobično putovanje! Čim sam se udaljio, u meni je počela da gori stara vatra. Što sam se više udaljavao i što je više vremena prolazilo, sve me je više mučila strast i ja sam joj se radovao i nastavio da putujem celu jednu godinu, sve dok taj plamen nije postao nepodnošljiv i primorao me da se vratim voljenoj.
Nisam mogao da joj kažem ili napišem šta me je oteralo od nje i sta me je vratilo njoj. Da li sam to i sam znao?...
Od toga dana, sve što je nekada bilo važno, postalo je lažno i dosadno. Propustao sam stvari koje nikada ranije ne bih propustio, izmišljao lukavstva i putovao da bih za trenutak video njen osmeh. Za nju sam bio sve ono što je u jednom trenutku moglo da joj pričini zadovoljstvo, za nju sam bio radostan i ozbiljan, govorljiv i ćutljiv, uljudan i lud, bogat i siromašan. Kada je shvatila u kakvom sam stanju, stavljala me je na različite probe. Za mene je bilo zadovoljstvo da joj služim; nije mogla da smisli želju koju s lakoćom ne bih ispunio.
Onda je shvatila da je volim više nego bilo koji muškarac i nastupila su mirna vremena, ona me je razumela i prihvatila moju ljubav. Videli smo se hiljadu puta, putovali zajedno, činili nemoguće da prevarimo svet i budemo zajedno.
Trebalo je da budem srećan. Ona me je volela. I neko vreme sam bio srećan, valjda.
Ali moja sudbina nije bila da osvojim ovu ženu. Sada kad sam uživao u toj sreći i više nije bilo potrebe da bilo šta žrtvujem, kada sam bez mnogo truda od nje dobijao osmeh i poljubac ili noć ljubavi, u mene se uvukao nemir. Nisam znao šta nije u redu, postigao sam više nego što sam u svojim najsmelijim snovima zamišljao. Ali bio sam nezadovoljan. Kao što sam rekao, moja sudbina nije bila da osvojim ovu ženu. Ako se to i dogodilo, bilo je slučajno. Moja sudbina bila je da patim zbog ljubavi i kada je svest o tome da posedujem svoju ljubljenu počela da leči i ublažava te patnje, ja sam osetio nemir. Neko vreme sam odolevao, a onda sam mu se iznenada prepustio. Napustio sam ženu...
Otputovao sam i vratio se posle godinu dana. Bilo je to neobično putovanje! Čim sam se udaljio, u meni je počela da gori stara vatra. Što sam se više udaljavao i što je više vremena prolazilo, sve me je više mučila strast i ja sam joj se radovao i nastavio da putujem celu jednu godinu, sve dok taj plamen nije postao nepodnošljiv i primorao me da se vratim voljenoj.
Nisam mogao da joj kažem ili napišem šta me je oteralo od nje i sta me je vratilo njoj. Da li sam to i sam znao?...
Paulo Koeljo - "11 MINUTA"
Jedina naša duboka i iskrena želja jeste da se približimo nekome. Od tog trenutka počinju da se sklapaju veze, muškarac i žena ulaze u igru, ali ono što se desi pre toga – privlačnost koja ih je spojila – to je nešto što je nemoguće objasniti. To je nepatvorena želja, u najčistijem obliku. I dok je ta želja još u čistom obliku, muškarac i žena se zaljubljuju u život, proživljavaju svaki trenutak, s punom predanošću i svešću, iščekujući neprestano pravi čas za objavu posvećenja. Osobe u tom stanju ne osećaju nikakvu žurbu, ne ubrzavaju događaje nepromišljenim postupcima. Znaju da će se dogoditi ono što je neizbežno, da istina uvek nađe način da se ispolji. A kad kucne čas, ne oklevaju, ne propuštaju priliku, ne gube nijedan čarobni trenutak, jer poštuju vrednost svake sekunde.
Onaj ko je sposoban da oseća, zna da je moguće uživati čak i pre nego što dotakne drugu osobu. Reči, pogledi, sve to sadrži tajnu plesa. Onaj ko posmatra i otkrije osobu o kojoj je oduvek sanjao, zna da se seksualna energija ispoljava pre samog seksualnog odnosa. Najveće zadovoljstvo nije u seksu, već u strasti. Kada je strast velika, seks dolazi da bi dovršio ples, ali on nikada nije bitan.
Onaj ko je zaljubljen, uvek vodi ljubav, čak i kada to ne radi. Kada se tela susretnu, to je samo prelivanje čaše. Mogu ostati zajedno satima, čak i danima. Mogu započeti ples jednog dana, a završiti drugog, ili čak i ne završiti, od tolikog zadovoljstva. To nema nikakve veze sa 11 minuta. I najjača odlučnost i volja ovog sveta ne mogu sprečiti da ljubav izmijeni pravila igre u jednoj sekundi.
Jedina naša duboka i iskrena želja jeste da se približimo nekome. Od tog trenutka počinju da se sklapaju veze, muškarac i žena ulaze u igru, ali ono što se desi pre toga – privlačnost koja ih je spojila – to je nešto što je nemoguće objasniti. To je nepatvorena želja, u najčistijem obliku. I dok je ta želja još u čistom obliku, muškarac i žena se zaljubljuju u život, proživljavaju svaki trenutak, s punom predanošću i svešću, iščekujući neprestano pravi čas za objavu posvećenja. Osobe u tom stanju ne osećaju nikakvu žurbu, ne ubrzavaju događaje nepromišljenim postupcima. Znaju da će se dogoditi ono što je neizbežno, da istina uvek nađe način da se ispolji. A kad kucne čas, ne oklevaju, ne propuštaju priliku, ne gube nijedan čarobni trenutak, jer poštuju vrednost svake sekunde.
Onaj ko je sposoban da oseća, zna da je moguće uživati čak i pre nego što dotakne drugu osobu. Reči, pogledi, sve to sadrži tajnu plesa. Onaj ko posmatra i otkrije osobu o kojoj je oduvek sanjao, zna da se seksualna energija ispoljava pre samog seksualnog odnosa. Najveće zadovoljstvo nije u seksu, već u strasti. Kada je strast velika, seks dolazi da bi dovršio ples, ali on nikada nije bitan.
Onaj ko je zaljubljen, uvek vodi ljubav, čak i kada to ne radi. Kada se tela susretnu, to je samo prelivanje čaše. Mogu ostati zajedno satima, čak i danima. Mogu započeti ples jednog dana, a završiti drugog, ili čak i ne završiti, od tolikog zadovoljstva. To nema nikakve veze sa 11 minuta. I najjača odlučnost i volja ovog sveta ne mogu sprečiti da ljubav izmijeni pravila igre u jednoj sekundi.
Ivo Andrić -Gospođica
"Treba da naiđu dani kao što su ovi pa da se pravo vidi šta sve živi u ovoj varoši koja je prosuta kao šaka zrnja delom po strmim padinama okolnih brda, delom u ravnici oko reke. Treba da se desi ovako nešto kao što se juče desilo, ili možda i neki manje krupan događaj, pa da razgoliti sve što se krije u ovim ljudima koji inače rabotaju ili dangube, rasipaju ili sirotuju po strmim i krivudavim mahalama koje liče na vododerine. Kao svaka orijentalska varoš, Sarajevo ima svoju fakir fukaru, što u ovom slučaju znači svoju rulju koja živi desetinama godina povučena, raštrkana i prividno pripitomljena, ali koja se u ovakvim prilikama, po zakonima neke neznane društvene hernije, odjednom sjedini i bukne kao pritajen vulkan, rigajući oganj i blato najnižih strasti i nezdravih prohteva. Tu masu lumpen-proletarijata i sitnog, gladnog građanstva sačinjavaju ljudi različni po svojim verovanjima, navikama i načinu odevanja, ali jednaki po unutarnjoj urođenoj i podmukloj surovosti i divljini i niskosti svojih nagona. Pripadnici triju glavnih vera, oni se mrze međusobno, od rođenja pa do smrti, bezumno i duboko, prenoseći tu mržnju i na zagrobni svet koji zamišljaju kao svoju slavu i pobedu a poraz i sramotu komšije inoverca. Rađaju se, rastu i umiru u toj mržnji, toj stvarno fizičkoj odvratnosti prema susedu druge vere, često im i ceo vek prođe a da im se ne pruži prilika da tu mržnju ispolje u svoj njenoj sili i strahoti; ali kad god se povodom nekog krupnog događaja pokoleba ustaljeni red stvari i razum i zakon budu suspendovani za nekoliko sati ili nekoliko dana, onda se ta rulja, odnosno jedan njen deo, našavši najposle valjan povod, izliva na ovu varoš, poznatu inače zbog svoje uglađene ljubaznosti u društvenom životu i slatke reci u govoru. Tada sve one dugo zadržavane mržnje i pritajene želje za rušenjem i nasiljem, koje su dotle vladale osećanjima i mislima, izbiju na površinu i, kao plamen koji je dugo tražio i najposle dobio hrane, zagospodare ulicama, i pljuju, ujedaju, lome, sve dok ih neka sila, jača od njih, ne suzbije ili dok ne sagore i malakšu same od svoga besa. Zatim se povlače, kao šakali podvijena repa, u duše, kuće i ulice, gde opet ožive godinama pritajene, izbijajući samo u zlim pogledima, ružnim uzrečicama a opscenim pokretima.
Taj sarajevski bes mrzosti, koji stolećima neguju razne verske ustanove, kome pogoduju klimatske i društvene prilike a podržava ga razvoj istorije, izbio je i sada i sručio se na ulice modernog dela grada koje su građene sa drugim pretpostavkama, za drugačiji red i način ophođenja."
"Treba da naiđu dani kao što su ovi pa da se pravo vidi šta sve živi u ovoj varoši koja je prosuta kao šaka zrnja delom po strmim padinama okolnih brda, delom u ravnici oko reke. Treba da se desi ovako nešto kao što se juče desilo, ili možda i neki manje krupan događaj, pa da razgoliti sve što se krije u ovim ljudima koji inače rabotaju ili dangube, rasipaju ili sirotuju po strmim i krivudavim mahalama koje liče na vododerine. Kao svaka orijentalska varoš, Sarajevo ima svoju fakir fukaru, što u ovom slučaju znači svoju rulju koja živi desetinama godina povučena, raštrkana i prividno pripitomljena, ali koja se u ovakvim prilikama, po zakonima neke neznane društvene hernije, odjednom sjedini i bukne kao pritajen vulkan, rigajući oganj i blato najnižih strasti i nezdravih prohteva. Tu masu lumpen-proletarijata i sitnog, gladnog građanstva sačinjavaju ljudi različni po svojim verovanjima, navikama i načinu odevanja, ali jednaki po unutarnjoj urođenoj i podmukloj surovosti i divljini i niskosti svojih nagona. Pripadnici triju glavnih vera, oni se mrze međusobno, od rođenja pa do smrti, bezumno i duboko, prenoseći tu mržnju i na zagrobni svet koji zamišljaju kao svoju slavu i pobedu a poraz i sramotu komšije inoverca. Rađaju se, rastu i umiru u toj mržnji, toj stvarno fizičkoj odvratnosti prema susedu druge vere, često im i ceo vek prođe a da im se ne pruži prilika da tu mržnju ispolje u svoj njenoj sili i strahoti; ali kad god se povodom nekog krupnog događaja pokoleba ustaljeni red stvari i razum i zakon budu suspendovani za nekoliko sati ili nekoliko dana, onda se ta rulja, odnosno jedan njen deo, našavši najposle valjan povod, izliva na ovu varoš, poznatu inače zbog svoje uglađene ljubaznosti u društvenom životu i slatke reci u govoru. Tada sve one dugo zadržavane mržnje i pritajene želje za rušenjem i nasiljem, koje su dotle vladale osećanjima i mislima, izbiju na površinu i, kao plamen koji je dugo tražio i najposle dobio hrane, zagospodare ulicama, i pljuju, ujedaju, lome, sve dok ih neka sila, jača od njih, ne suzbije ili dok ne sagore i malakšu same od svoga besa. Zatim se povlače, kao šakali podvijena repa, u duše, kuće i ulice, gde opet ožive godinama pritajene, izbijajući samo u zlim pogledima, ružnim uzrečicama a opscenim pokretima.
Taj sarajevski bes mrzosti, koji stolećima neguju razne verske ustanove, kome pogoduju klimatske i društvene prilike a podržava ga razvoj istorije, izbio je i sada i sručio se na ulice modernog dela grada koje su građene sa drugim pretpostavkama, za drugačiji red i način ophođenja."
