Quantcast

Rodoljubiva poezija

Romana Kuhar

Aktivan član
Poruka
1.238
Ej, Srbijo, mila mati
--------------------------
Užasno huče vetrovi,
Krvledeći, sibirski,
Dlake mi se od studeni ježe,
Hladan grč mi bolno srce steže,
A misli mi ka Srbiji beže.

Čujem seju, sudb`o moja kriva,
Nežno m` tepa, kao da je živa,
A majčica s` neba m` pruža ruku
Da me greje i ublaži muku,
Sin jedinac s` neba mi se smeje
To je ono što mi dušu greje.

Bože dragi, Hriste, mili brate,
Ovo nije život – umirem na rate.
Ka Srbiji mojoj moram poći,
Ovog trena, ove hladne noći,
Samo ona može mi pomoći.
Hteće, smeće, i znam da će moći
Da m` zagreje sve dane i noći.

Ej, Srbijo, mila mati,
Hoćeš li mi duši smiraj dati?
Svojim čedom hoćeš li me zvati
I ne dati srcu da mi pati?
……………………………….
Krstan Đ. Kovjenić

sibir.jpg
 

Romana Kuhar

Aktivan član
Poruka
1.238
ЛЕЛЕК О КОСОВУ, СРПСКОЈ ДУШИ, СРЦУ, СТРАДИЛОВУ

-----------------------------------------------

ОВИ, „НАШИ“, „МНОГО НАПРЕДНИ“ ЗЛОТВОРИ, НАЈВЕЋА ГАМАД КОЈА СЕ ЈЕ ИСКОТИЛА У СВЕТОЈ ЗЕМЉИ СРБИЈИ, ИЗДАЈУ ТЕ, ПРОДАЈУ, ШИПТАРИМА КУКАВИЧКИ ПРЕПУШТАЈУ, У СУЗАМА СРПСТВО ОСТАВЉАЈУ И БЕЗДУШНО ЗАБОРАВЉАЈУ, ЈЕРУСАЛИМЕ МОЈ, АЛИ АКО ТЕ ЈА ИЗДАМ, ПРОДАМ, ШИПТАРИМА ПРЕПУСТИМ, ОСТАВИМ И ЗАБОРАВИМ, ЈЕРУСАЛИМЕ МОЈ, СУЗО МОЈА И ЗАКЛЕТВО ЛАЗАРОВА, НЕКА И ГОСПОД ЗАБОРАВИ МЕНЕ, НЕКА МИ У ПАКАО ДУША КРЕНЕ, НЕКА ОГАЊ БОЖИЈИ СПРЖИ МЕНЕ И "ЗА ВЈЕКИ ВЈЕКОВ" НЕКА ЈЕ ПРОКЛЕТО МОЈЕ КУКАВИЧКО, ИЗДАЈНИЧКО И БОГОХУЛНИЧКО СЕМЕ ! АМИН !!!
-----------------------------------------------

На Косову равном, к`о на белом платну,
Преломи се царство, к`о слабашна трска,
За Крст Часни, Српство и слободу златну,
Исписа се крвљу историја српска.

Оста земља пуста, чемеру и јаду,
Удовице српске и сирота нејач,
Неста смеха, песме, том Христовом стаду,
Српство обли туга, ридај, дечји плач…

Ал`, из крвце палих витезова српских,
Изникну поновно мученичко семе,
Кроз крв што ће допрет` до капија рајских,
Судбина нам иста, к`о у оно време.

Ој, Српско Косово, мој очињи виде,
Не дам да м` те узму, отму, ил` украду,
Да потомци моји због тога се стиде,
Јер немати Тебе - значи немат` наду.

Косово је срце српскога порода,
Што к`о плам од свеће у нама лелуја,
Косово је свагда санак и слобода,
Реци: "СЛАВА ХРИСТУ !", кажи: "АЛИЛУЈА !"

Еј, Косово равно, делу српске душе
На Тебе сад реже крволочне звери
Домове и цркве ти демони руше
Хоће да нас сатру НАТО бомбардери

Ал`не дам те ником, до задњег дамора
Издржаћу распет, к`о Господ на Крсту,
Олтар Српства крвљу одбранит` се мора
Не дам, ником не дам, ту светињу чисту !

Крстан Ђ. Ковјенић

kosovka devojka.jpg
 

Romana Kuhar

Aktivan član
Poruka
1.238
PODMOSKOVSKE NOĆI
----------------------------------

Eh, te burne podmoskovske noći,
Pomrčine, kao đavo crne,
Zašto morah ja ka vama doći
I sad drhtim, k`o lane do srne…

Lepe seke, vina pune reke,
Smeh i cika, posvuda se ori,
A ja poet, iz zemlje daleke,
Pijem vino, a u meni gori.

Nisam ti ja za život boema,
Nisu za me` ove burne noći
Mesta za me` ovde nigde nema
Ka Srbiji mojoj moram poći.

Dok mi grudi sibirac probija,
Dok mi suza niz obraze teče
U grudima greje me Srbija
I u njojzi jedno ti`o veče.

Preći ću ja vrletne Karpate
Dan će doći kada moram poći,
Jer ovde ću da umrem na rate
U Srbiju moju moram doći …

Krstan Đ. Kovjenić

MOSKVA - IDILA.jpg
 

Обилић

Domaćin
Poruka
4.156
Путник

Пeтар Прeрадовић



Објављeна 1846. годинe у збирци "Првeнци".

Напомeна: ово јe транскрипција на савремени српски језик







Божe мили, куд сам зашо ?!

Ноћ мe јe стигла у туђини,

Нe знам пута, нe знам стазe,

Свуд го камeн ноге газe,

Труднe ногe по пустињи !



Још конака нисам нашо !

Сeвeр бријe с снeжног брда,

А туђинцу, сиромаху

Још јe вeћи мрак у мраку,

Још јe тврђа зeмља тврда !



Наоколо магла пада,

Застрта јe мeсeчина,

Нe види сe звeздам трага ;

Мајко мила, мајко драга,

Да ти видиш твога сина !



Да ти видиш њeга сада

Окружeна бeдом свeга,

Ти би горко заплакала,

Рука би ти задрхтала

Од жалости - грлeћ њeга!



Зашто тeбe нисам слушо,

Кад си мeни говорила:

"Нe ид синко од матeрe,

Која мeкан крeвeт стeрe

Тeби усрeд свога крила!



Нe ид, синко, драга душо,

Нe иди од крова очинога,

Туђа зeмља има својe,

Нe спознајe јадe твојe,

Туђа љубав љуби свога !"



Говорeћи с собом тако,

К колибици јeдној клима,

Коју спази изнeнада,

Уморeни путник сада,

И закуца на вратима.



Отварајућ свe полако,

Замишљeна: Ко ћe бити ?

Главу пружи јeдна стара.

"Дај у имe Божјeг дара,

Бако, мeни прeноћити!



Нe знам гдe сам - куд сам зашо,

Ноћ мe јe стигла у туђини,

Нe знам пута, нe знам стазe,

Свуд го камeн ноге газe,

Труднe ногe по пустињи !



Други конак гдe бих нашо ?!

Сeвeр бријe с снeжног брда,

А туђинцу, сиромаху

Још јe вeћи мрак у мраку,

Још јe тврђа зeмља тврда.



Наоколо магла пада

Застрта јe мeсeчина,

Нe види сe звeздам трага,

Мајко мила, мајко драга,

Прими под кров туђeг сина !"



"Примила бих тeбe рада ;

Али видиш да спавају

Овдe синка три и ћeрцe,

Који цeло мајкe сeрцe

И сву кућу испуњају !"



"Ниј' далeко вeћ до дана,

Вeћ поздравља пeвац вилe,

Док загрејe данак Божји,

Мало ватрe бар наложи,

Да отоплим смрзлe жилe !" -



"Ватра ми јe запрeтана,

Дрва нeмам скоро ништа,

Ово мало, што'ј унутра,

Трeба мојој дeци сутра

Кад сe скупe код огњишта !" -



"За туђинца ништа нeмаш

Туђа мајко, кад тe моли !

Туђe дeтe твојe нијe !"

С тим он грознe сузe лијe

Низа лица капљу доле.



"Гдe су рукe твојe мајкe

Сад да скупe сузe сина ?

Гдe колeно, да починe,

Да ти тeшко брeмe скинe?

Гдe јe твоја домовина ?!" -



Ко да су му змијe љутe

С овим рeч'ма срцe стислe,

Укочeни путник стоји,

Лeдeн зној му чeло зноји

И отимљe мозгу мислe.



Али очи уздигнутe

К страни глeдe - ах онамо !

Гдe од драгe домовинe

Свако јутро сунцe синe,

Там' га жeља носи – тамо :



"Тeби опeт душа дишe,

Тeби срцe опeт бијe,

Домовино, мајко срeћe !

К тeби опeт син сe крeћe,

Од радости сузe лијe.



Прими опeт својe дeтe,

Прими вавeк ћe ти бити,

Љубит тeбe свако доба,

У твом пољу дај му гроба,

С твојим цвeћeм гроб му кити !"
 

KraNp

Poznat
Poruka
7.142
СРПСКА МАГМА СВЕТИСЛАВ ПУШОЊИЋ

Испод ове лажне, наручене среће

Испод опште нискости, бешчашћа и јагме

Ја осећам да се нешта моћно креће

Комешање неке унутрашње магме.

Она лута, пипа, тражећи шупљину

Да истисне своје смртоносне ватре

Да с праведним гневом сукне у висину

И да трулеж ову вавилонску сатре.

Ја осећам да се Откровење збива

Да с нама започиње та Последња Глава

Да смо ми од неког другачијег ткива

Да ће Срби бити усијана лава.

Иако нас трују људи устрашени

И лажни мудраци и учења штетна

Још Србија није вулкан угашени

Него за тренутак притајена Етна.

Кад приђемо крају ове дуге ноћи

Када душе наше у једно се слију

И нације друге за нама ће поћи

Да коначно Звери заврнемо шију.

То ће бити она невидљива Магма

Што ће да сагори трулеж Новог Доба

У ком влада нискост, бешчашће и јагма,

Лаж и лицемерство, духовна ругоба.
 

Botaničar031

Primećen član
Poruka
789
Алекса Шантић
РАЊЕНИК

"Ханџар и копље груди су моје
Проболи ево, - крвце је тек,
Рука ми клону, снага ми пану,
Још само што ми постоји јек...

Спушта се сунце за горе чарне,
Већ скрива топли са неба сјај...
Још само мало, па ноћца црна.
Ту ће ми доћи мог жића крај...

Склопићу очи, укочен стати,
За све се растат' од рода мог...
Не плачи, мати, не плачи, сестро,
Ко с' за дом бори, тог воли Бог!

Ја падох, ево, ал' слава стоји:
За род сам дао живот и св'јет...
Од моје миш'це, од мача љутог,
Многи је пао душманин клет!

Славно је, славно гинут' за народ,
Ширит' му стазе куда ће поћ',
И палит' зубљу, нек вида даје -
Кроз густу таму, голему ноћ!

Ој, српска земљо, кољевко мила,
Већ нећу млађан гледат' те ја...
Гаси се луча сунашца мога,
Што некад тако предивно сја...

Али ћу мирно испустит' душу,
Био сам борац, трудбеник твој!
Гусле ће мене вјечито славит'
К'о сваког - ко је Милошев сој!"

То рече свети рањеник млади
А срце стану - умукну глас. -
И ноћ се спусти, мртвом јунаку
На пољу вјетар лелуја влас.

1887.
 

Botaničar031

Primećen član
Poruka
789
Алекса Шантић
Србадијо, ватро жива,
Србадијо, орле мој!
Небо ти се разгаљива,
Све се већма губи, скрива
Петстољетна мрска тама,
Са копљем је свјетлост слама
Весели се, пјесму пој!

Утри сузе чемер јада
Нек' умукне горки вај,
Ускрснуће твоја нада,
Што је гаји душа млада;
Твојих милих светих снова
Родиће се зора нова,
Родиће се Српству мај!

Патили смо пет-сто љета
Ал' је тако хтио Бог:
Да нас судба гони клета,
Да окуша да л' ће знати
Србин борбу одржати,
И к'о соко са врлети
Трзат' ланац врата злог.

Хај, буди се, мој соколе!
Већ је близу јаду крај -
Заборави тешке боле,
У будућност смјело броди,
Дигни слогу на престоле,
Та она те срећи води, -
Она рађа славе сјај!
 

Botaničar031

Primećen član
Poruka
789

Алекса Шантић​

Моје Српство​


Што је небу сунце сјајно, што крепошћу вишњег блиста;
Што је пољу цв'јеће бајно, а цвијећу роса чиста;

Што ј' соколу крш и ст'јена гдје шстари, гдје се вије.
Више кога разјарена чсто љута муња бије;

Што је орлу смјелог лета та висина неба света,
С које гордо, у прашини, он презире црва клета;

Што је гори извор-врело, липе цвјетне, јеле вите,
И у трави мирисаве љубичице оне скрите;

Што ј' лахору мирис ружа тихим летом што га носи,
Па га мило сваком даје, њим се дичи и поноси;

Што је пјесма слављу милом, што је тици лако крило,
Што је оку вид и свјетлост: то је мени Српство мило!

Као огањ, ватра жива у мом срцу оно гори!
С њиме моја душа снива, о новоме данку, зори...

Сви облаци да с' развију - срџбе страшне понајвеће,
Па на њега да се слију, угасит' га срцу неће!

Да с' њега горда сила дигне, демон... онај љути,
Искру свету Српства мила не може ми отргнути.

Њему служим, вјерно, право, светиња ми мила то је!
Здраво да си, Српство славно, понајвеће благо моје!
 

Botaničar031

Primećen član
Poruka
789
Алекса Шантић

Нови Српски мач

Кад страшна бура диже се смјело
По небу српском растрије мрак,
Кад преста тећи среће нам врело,
Кад сунца нашег потавни зрак;

Кад са свих страна судба нам црна
Бичеве спрема да сруши нас,
Кад сплете в'јенац оштрога трња,
Кад Србу дође крвави час;

Кад оно диже аждаја љута
Отровну главу на свети дом,
Да Срба сваког прождре, прогута,
Огњиште да му сатре гром!

Кад Србин оста без круне миле,
Слободу кад му отрже враг,
Кад на њег' многе јурнуше силе,
Да утре њему име и траг:

Презирућ' ропство, одважно, чило, -
Тјешећи мајци ужасан плач,
Очеви наши на врашко крило
Јурнуше смјело, тргоше мач!

Бранише њиме слободу свету, -
И сунца опет засија зрак, -
Гонишпе њиме аждају клету -
И Србин опет постаде јак.

Ал' доба ово и ови дани
За борбу други пружају мач,
Чим ћемо блажит' болове рани
И тјешит' мајке тужне нам плач;

Чим ћемо опет до среће стићи
Подигнут' њезин св'јетао стан,
Чим ћемо опет славу нам дићи
Што 'но је сруши црн Видов-дан.

Мач тај је, браћо, учење школа,
Марљивост, воља, уздање, над!
Дижимо школе! Љубав и воља
Нека нас води на свети рад.

Та чујмо гласове Светога Саве:
"Учите! Љуб'те се! То вам је моћ:
То је мач нови, који до славе
Довешће браћу кроз тавну ноћ."
 

Botaničar031

Primećen član
Poruka
789

Алекса Шантић​

Србиново оружје​


Кад остави Срба срећа,
И гони га судба црна,
И тужноме, мјесто цв'јећа,
Пружа оштра в'јенац трна;

Кад му име, вјеру, части
Газила је злоба врага,
Под насиљем пакла страсти
Служила му сеја драга.

Кад под ада стравом мрском
Земља му је сузе лила,
А његовом крвљу српском
Змија душу кријепила.

За одбрану части, вјере
Трзао је Србин мача,
Да слободе цв'јеће бере -
И душмане да надјача;

Да сатану гадну смрви
Презир'о је муке љуте;
Газио је море крви,
Ширио је слави путе.

Ал' оружја јачег има
Што нам црну поноћ слама,
А окове ропске снима
И власт силе пружа нама;

Проводи нас кроз мракове
До дворова моћи славне,
Слободе нам златне, нове
Буди ведре, св'јетле дане.

То оружје што све слама
чили дух је пунан моћи;
Бистри разум, гдје се тама
Није свила, нит' мрак ноћи;

Што је срамно и презрено;
Што пред срџбом судбе није
Ледном тугом оборено;

А с браника светог права
Не отступа, не скрива се, -
Са смјелошћу гордог лава
Трпи муке и ужасе.

То оружје, што све ори
И до златне води мете,
Чисто ј' срце, у ком гори
жар истине, правде свете.

Што се труди да саплете
В'јенце славе роду своме;
Да разагна тмине клете,
Што му мајци груди ломе.

С тим оружјем, даром неба, -
Напр'јед, брате, свуд без страха!
То оружје теби треба
Србадијо, муњо плаха!

С тим оружјем смјело ходи
И циљу ћеш ближе бити,
То оружје срећи води -
Са њиме ћеш поб'једити!
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.