Vidim to svakog dana,gledam kako prolazim kao da sam se na Boga kamenjem bacala,kao da me je neko prokleo,kao da ispastam tudje grehe ceo zivot.
Agonija je sto se svakog dana nadam bice bolje a redovno se desava ono sto me povredjuje,ponavlja se.Sve mi je teze kako vreme prolazi.
Nemam snage da se nosim sa tim,imala sam volje da menjam bar nesto na bolje a to me je polomilo,uspem makar malo a vrati se na staro.
Nema svrhe kad svaki dan zelis da se nisi rodio,nema svrhe kad ne mogu da se promene okolnosti.
Oni koji imaju su se listom pametno udali,ozenili,obezbedili za ceo zivot sebe,decu,sve.To su primeri,listom su tako radili,imali srece da pametno to urade tako da je ocigledno u pitanju sreca.
Ulogujem se ovde da pisem sta mi sve ne ide,makar ono sto mogu,da olaksam sebi a dobijam reakcije nekih forumasa kao da sam im pobila pola familije te mi stalno pisu poruke mrznje bez ikakvog razloga.
Pisem neke druge stvari,trazim nesto lepo,malo mira za sebe a dobijam istu reakciju od istih svuda bez ikakvog razloga.
Tu su takodje oni forumasi zadovoljni svojim zivotima koji pisu stalno neke lepe stvari,pisu ih plus meni,hvala im na tome.
Citam neke lepe zivotne price,to je zanimljivo,iz moje perspektive tesko je poverovati da to stvarno postoji a drago mi je da ima tako lepih desavanja u tudjim zivotima.
Skoro sam ponovo dobila potpuno ignorisanje,rekla sam sta imam a nema svrhe,kao da ne postojim,nista a taman sam pomislila da je to zavrseno.
Ako se svako sa necim rodi (postoji ta prica da je "sve unapred zapisano" o kojoj ne znam sta da mislim) ne znam zasto postojim,sta je moja svrha.
Bolje da nisam ni dosla na ovaj svet nego da stalno imam taj stav kako ce sve da se resi a u stvari sve tone.
da se smjeskam. Sjecam se da me je nadredjeni stalno opominjao da treba da sam nasmijan. 
Naravno, karikiram, ne skačite odma' u vatru...
