Stara tema, mozda prezvakana. Ovo se tice roditelja cija deca puse, bilo da se radi o obicnim bilo o e-cigaretama. Kako funkcionisete sa tinejdzerom pusacem? Da li ste i kako reagovali? Kako je to uticalo na odnose? Borite li se protiv toga ili ste digli ruke? Ima li ta borba smisla? Ima li univerzalnih resenja problema?
Odmah da kažem da sam sama pušač od srednjoškolskih dana, iz vremena kad je to bilo manje vise uobicajeno i pocinjalo se uglavnom u srednjoj skoli,. Iz jednog manjeg mesta u Sremu sam, pa je u ono vreme bilo manje poroka, ludosti, delinkvencije itd. Studirala u Novom Sadu, vratila se u rodni grad, udala za ljubav iz studentskih dana, dugo pokušavala da rodim i napokon sa 33 dobila cerkicu Dunju. U etapama pusila i prestajala 100 puta. Sledi tezak razvod koji sad nije tema, kad je Dunji bilo tri godine. Bivsi suprug se seli u Novi Sad. Podizem dete sama. Suprug neko vreme placa alimentaciju kasnije izbegava, navodno je bez posla. Da skratim, nema ga u zivotu deteta godinama ni fizicki ni finansijski. Dunja i ja smo tim. Nakon razvoda nisam prestajala sa pusenjem ali sam krajnje redukovala, pre svega iz zdravstvenih razloga. Pusim tako da mnogi oko mene ni ne znaju da pusim. Cerku vaspitavam tako da razgovaramo o svemu i da ja budem prva adresa za svaki problem koji ima. Nema tajni, pricamo otvoreno o svemu.
Prelomni trenutak je polazak u sedmi razred. Rasformiraju njen razred zbog malog broja ucenika. Paralelno sa tim, dete se drasticno menja, zatvara u sebe, ne uklapa se u novo društvo a zeli da bude prihvacena. Druzi se samo sa jednom devojcicom ali i tu ima faze kada ne razgovaraju mesecima. Pokusava da se uklopi u drugu ekipu ali drustvo je odbacuje. Na kraju nalazi s kim bi se druzila, pa se razocarava i u tu decu zbog nekakvog cyber nasilja, bullyinga preko fejsbuka. Tada sam vec shvatila da nam treba pomoc psihologa. Idemo jednom nedeljno u Novi Sad na seanse. Deo problema svakako jeste pubertet ali pocinjem da sumnjam da ima i genetike s obzirom da sa suprugove strane postoji nekakva porodicna anamneza vezano za psihicke smetnje, bipolarni poremecaji, sto ja u momentu kad sam se udavala nisam uzimala u obzir ili nisam ni bila svesna, a iskreno nisam ni imala pojma sta je to, nebitno. Svakako mi to ne bi bio faktor eliminacije ako nekog volim ni dan danas.
Kada sam sve sto sam znala, a saznala sam poprilicno u medjuvremenu, saopstila psihologu, zatrazila je dodatne konsultacije sa psihijatricom koja radi sa decom i omladinom. Uveravale su me da genetika moze da bude faktor ali da u nekim prelomnim trenucima ako dete zivi sredjenim zivotom uz ljubav i postovanje, ne mora da znaci da ce trigerovati bilo kakve psihicke smetnje. Ja sam se maksimalno otvorila prema Dunji na nacin da mi je stav bio: sa mnom mozes kao sa najboljom drugaricom. Na polugodju menjamo skolu i krece u skolu koja vazi za najlosiju osnovnu kod nas, stvari idu nabolje, uklapa se u neku sad vec cetvrtu ekipu gde ima i ovakvih i onakvih i problematicnih i dece iz katastrofalnih porodica. Ali jasno mi je da ako je njoj tu dobro, a nije bilo lose, da je onda dobro i kod kuce, samo da zadrzimo odnos koji smo gradile bezmalo 14 godina. Konsultujem psihologa svako malo, i kaze mi pusti je nek sama trazi svoj put, to je pobeda, a da se trudim da zadrzim odnos da ostane sve kako treba. Cilj je da se pregura pubertet. Ima tu oscilacija naravno ali insistiram da mi govori za svaki problem koji ne moze da resi da se stvari ne otrgnu kontroli i udje u novu depresivnu fazu. Izdresirala sam se da nema vike i dreke sa moje strane, sta god da napravi namerno ili slucajno. Krajnje smireno reagujem cak i kad u meni kljuca. Prosle godine sam joj medju stvarima nasla elektronsku cigaretu, vejp, paf ili kako vec, smirila se i cekala trenutak da reagujem. Neko vreme sam pratila ponasanje, spijunirala, videla da u tom drustvu ima dece koja koriste vape, pa cak i onih koji puse cigarete. A drustvo je takvo kakvo je. Alternativa je da nema drustvo uopste i da sedi u 4 zida i gleda u jednu tacku kao sto smo imali pre situaciju i da ne spava danima i da se izgladnjuje, pa da se setamo od psihologa do psihijatra. Mentalno zdravlje i dusevni mir sam stavila ispred glupavog vejpa. Nasla sam pogodnu priliku da joj kao uzgred kazem da znam za vape i da sto se mene tice nema potrebe da takve stvari krije od mene. Krajnje fer. Rekla sam joj da znam da to mnogi klinci rade, u smislu sta je tu je i nije ni pokusala da negira i laze, sto isto recimo cenim. Ustanovila sam sablon: kada nesto krije pocinje da se zatvara u sebe, nas odnos pati a to je ono sto ne zelim. Od tada koristi vape i ispred mene, nisam bila presrecna, s druge strane nisam ni sigurna da li to radi vise nego pre dok se krila. S vremena na vreme povuce dim, nista sto lici na upadljivu autodestrukciju kojoj su klinci neretko skloni. Ponekad satima ne pipne vape, i tako. Sta je tu je.
Odmah da kažem da sam sama pušač od srednjoškolskih dana, iz vremena kad je to bilo manje vise uobicajeno i pocinjalo se uglavnom u srednjoj skoli,. Iz jednog manjeg mesta u Sremu sam, pa je u ono vreme bilo manje poroka, ludosti, delinkvencije itd. Studirala u Novom Sadu, vratila se u rodni grad, udala za ljubav iz studentskih dana, dugo pokušavala da rodim i napokon sa 33 dobila cerkicu Dunju. U etapama pusila i prestajala 100 puta. Sledi tezak razvod koji sad nije tema, kad je Dunji bilo tri godine. Bivsi suprug se seli u Novi Sad. Podizem dete sama. Suprug neko vreme placa alimentaciju kasnije izbegava, navodno je bez posla. Da skratim, nema ga u zivotu deteta godinama ni fizicki ni finansijski. Dunja i ja smo tim. Nakon razvoda nisam prestajala sa pusenjem ali sam krajnje redukovala, pre svega iz zdravstvenih razloga. Pusim tako da mnogi oko mene ni ne znaju da pusim. Cerku vaspitavam tako da razgovaramo o svemu i da ja budem prva adresa za svaki problem koji ima. Nema tajni, pricamo otvoreno o svemu.
Prelomni trenutak je polazak u sedmi razred. Rasformiraju njen razred zbog malog broja ucenika. Paralelno sa tim, dete se drasticno menja, zatvara u sebe, ne uklapa se u novo društvo a zeli da bude prihvacena. Druzi se samo sa jednom devojcicom ali i tu ima faze kada ne razgovaraju mesecima. Pokusava da se uklopi u drugu ekipu ali drustvo je odbacuje. Na kraju nalazi s kim bi se druzila, pa se razocarava i u tu decu zbog nekakvog cyber nasilja, bullyinga preko fejsbuka. Tada sam vec shvatila da nam treba pomoc psihologa. Idemo jednom nedeljno u Novi Sad na seanse. Deo problema svakako jeste pubertet ali pocinjem da sumnjam da ima i genetike s obzirom da sa suprugove strane postoji nekakva porodicna anamneza vezano za psihicke smetnje, bipolarni poremecaji, sto ja u momentu kad sam se udavala nisam uzimala u obzir ili nisam ni bila svesna, a iskreno nisam ni imala pojma sta je to, nebitno. Svakako mi to ne bi bio faktor eliminacije ako nekog volim ni dan danas.
Kada sam sve sto sam znala, a saznala sam poprilicno u medjuvremenu, saopstila psihologu, zatrazila je dodatne konsultacije sa psihijatricom koja radi sa decom i omladinom. Uveravale su me da genetika moze da bude faktor ali da u nekim prelomnim trenucima ako dete zivi sredjenim zivotom uz ljubav i postovanje, ne mora da znaci da ce trigerovati bilo kakve psihicke smetnje. Ja sam se maksimalno otvorila prema Dunji na nacin da mi je stav bio: sa mnom mozes kao sa najboljom drugaricom. Na polugodju menjamo skolu i krece u skolu koja vazi za najlosiju osnovnu kod nas, stvari idu nabolje, uklapa se u neku sad vec cetvrtu ekipu gde ima i ovakvih i onakvih i problematicnih i dece iz katastrofalnih porodica. Ali jasno mi je da ako je njoj tu dobro, a nije bilo lose, da je onda dobro i kod kuce, samo da zadrzimo odnos koji smo gradile bezmalo 14 godina. Konsultujem psihologa svako malo, i kaze mi pusti je nek sama trazi svoj put, to je pobeda, a da se trudim da zadrzim odnos da ostane sve kako treba. Cilj je da se pregura pubertet. Ima tu oscilacija naravno ali insistiram da mi govori za svaki problem koji ne moze da resi da se stvari ne otrgnu kontroli i udje u novu depresivnu fazu. Izdresirala sam se da nema vike i dreke sa moje strane, sta god da napravi namerno ili slucajno. Krajnje smireno reagujem cak i kad u meni kljuca. Prosle godine sam joj medju stvarima nasla elektronsku cigaretu, vejp, paf ili kako vec, smirila se i cekala trenutak da reagujem. Neko vreme sam pratila ponasanje, spijunirala, videla da u tom drustvu ima dece koja koriste vape, pa cak i onih koji puse cigarete. A drustvo je takvo kakvo je. Alternativa je da nema drustvo uopste i da sedi u 4 zida i gleda u jednu tacku kao sto smo imali pre situaciju i da ne spava danima i da se izgladnjuje, pa da se setamo od psihologa do psihijatra. Mentalno zdravlje i dusevni mir sam stavila ispred glupavog vejpa. Nasla sam pogodnu priliku da joj kao uzgred kazem da znam za vape i da sto se mene tice nema potrebe da takve stvari krije od mene. Krajnje fer. Rekla sam joj da znam da to mnogi klinci rade, u smislu sta je tu je i nije ni pokusala da negira i laze, sto isto recimo cenim. Ustanovila sam sablon: kada nesto krije pocinje da se zatvara u sebe, nas odnos pati a to je ono sto ne zelim. Od tada koristi vape i ispred mene, nisam bila presrecna, s druge strane nisam ni sigurna da li to radi vise nego pre dok se krila. S vremena na vreme povuce dim, nista sto lici na upadljivu autodestrukciju kojoj su klinci neretko skloni. Ponekad satima ne pipne vape, i tako. Sta je tu je.
Nikad zapalili nisu, niti ih zanima.
