Римски императори на злу гласу, да ли је историја према њима учинила неправду?

Khal Drogo

Veoma poznat
Poruka
12.052
Инспирацију за тему нашао сам кроз веома добре осврте форумаша Rogonosa посвећене озлоглашеним “негативцима“ Нерону и Калигули на теми 10 najludjih vladara u istoriji кроз које је примијетио да су поменути императои озлоглашени више због пропаганде и фалсификовања чињеница него што су то својим (зло)дјелима “заслужили“.

Замислио сам да кроз тему сагледамо живот и (не)дјела римских императора према којима је прихваћена (или више прихваћена) историографија заузела негативан став, колико су вјеродостојна свједочења и писани записи о њиховим непочинствима и рђавим дјелима, колико су плод тенденциозности аутора, како савременика и оних из античких времена тако и из каснијих времена, колико су били жртвом пропаганде гдје су се огрешили о моћне супарнике свог времена или су те клевете биле у служби тадашњих и каснијих политичких, религиозних и иних процеса.

И ту је прилика да кроз записе аутора савременика тих императора или оних који са којима их дијели ближа временска дистанца, некад читајући и “између редова“, покушамо сагледати и разумјети какве су те личности заиста били, гдје је права истина о чињењима и злочињењима, шта им бјеше водиља, о кога су се огрешили да су може бити били оклеветани и оцрњени не толико властитом кривицом. Сагледавањем тих личности, њихових живота и дјела може нам помоћи да разумијемо боље и те историјске процесе али некад и актуелне који се дешавају. Јер прошлост и садашњост некад повезује нит која нам прође не ријетко незапажено а опет толико важна да ако је разумијемо може помоћи да неке грешке не чинимо или макар чинимо у мањој мјери.

Не могу баш претпоставити колико ће тема заживјети, у времену данашњем сталне контаминације дневном политиком и ријалити садржајима када је нацији усађена одбојност одбојност посебно према старијој историји овакве теме не побуђују превелико занимање, но моје је да покушам придобити пажњу барем неких форумаша.
 
Диоклецијан би био слављен као један од највећих царева да није прогонио хришћане. Он је стабилизовао Царство и окончао Кризу трећег вијека (мада је Аурелијан већ доста посла одрадио). Али је укаљао своју репутацију прогонима хришћана и по томе је данас познатији него по својим државничким постигнућима.
 
Dvojica koji mi padaju na pamet su Komodus, sin Marka Aurelija čija se vladavina smatra krajem „Petorice dobrih careva“ i početkom polaganog propadanja imperije. I Karakala, mada je on ukazom dao rimsko državljanstvo (zajedno sa privilegijama koje idu uz njega) svim slobodnim građanima na teritoriji celog carstva, što se valjda računa kao jako dobar potez i pored svih zla koje je činio.
 
Dioklecijan je samo postupao ispravno sa tadasnjih merila..progonio je tada jos sektu..koja se nije pridrzavala tadasnjeg drzavnog zakona koji je nalagao odavanje pocasti Caru kao bozanstvu...
"Секту" која ничим није угрожавала Царство.
 
Један баш озлоглашени император је Нерон Kлаудије Цезар Август Германик, зваћемо га у наставку објаве само Нерон, а и реално ко ће попамтити сва та имена.

Њега су историчари који су битисали коју генерацију након њега баш оклеветали и оцрнили. Још више је оклеветан у каснијим временима, и у данашњој популарној култури, гдје му се приписују свакојаке настраности и изопачености, оно да је био “луд ко струја“ остала је и митска слика о императору који хришћане баца лавовима, која је своју визуелну интерпретацију добила кроз тумачење Нероновог лика од стране Питера Јустинова у филму "Qуо Вадис (1951)", и у каснијим играним филмовима и документзарцима, уопште попучарној култури баш је оклеветан и демонизован.
Siemiradski_Fackeln.jpg

Nero's Torches, Henryk Siemiradzki

Али какав је заиста буио Нерон? Форумаш Rogonos је на поменутојј теми дао квалитетан осврт.
u slučaju Nerona, namerno istorijsko falsifikovanje izgleda slično kao moj gore navedeni primer sa Kaligulom, samo u njegovom slučaju istraživanja su dugo bila kritičnija. smatram da je veoma značajno da je neko ko je bio nazvan krvožednim Antihristom morao da se bori sa otvorenom optužbom da je "previše blag" tokom svog života i da se razboleo pri pogledu na krv.

Neron je bio posvećen političar, njegovo srce je pripadalo običnim masama. to pokazuje njegova velika finansijska reforma, koja je rasteretila siromašne i naškodila senatorima. nije voleo senat ništa više nego njegov ujak Kaligula. Neron je pokušao da nasilje zameni umetnošću, ali nažalost elita (opet senat) nije imala razumevanja za to.

kada je car zabranio profitabilne gladijatorske igre, granica je bila potpuna jer senatorima nije bilo dozvoljeno da trguju. senatori su hteli da svrgnu ovog Cezara koji je štetio njihovom poslovanju. nažalost, odustao je prerano. većina vojske i mase su i dalje stajali iza njega. kažu da je često izazivao gnev gornjih deset hiljada zbog preusmeravanja državnih sredstava u, danas bismo rekli, socijalne svrhe.

dok je Rim gorio, žrtvovao je svoje bogatstvo da bi nahranio beskućnike. progon hrišćana je više bio neka vrsta žrtvenog jarca. kažu da je bačen iz sličnog motiva kao i bavarski kralj bajki. postalo je preskupo za vladu
Све поптписујем осим задње реченице, разлози његовог краја, и владавине и биолошког су сложенији.

Њега су аутори и историчари тих времена подиобро оцрнили и оклеветали али су били мотивисани и личним разлозима и чињеницом да је Нерон био током своје владавине у сталном сукобу са тадашњим олигархијама, самим тим бјеше и омражен, замјерио се многима, моћним породицама којима су аутори списа ипак подвађивали. У клеветама и истицању рђавих особина су предњачили Светоније и Тацит. Истина Тацит се упирао оставити привид објективности но примјетна је пристрасност.
На другој страни о Нерону су потитивно писали Марко Анеј Лукан и Луције Анеј Сенека а занимљив је осврт дао историчар Јосиф Флавије
Али изостављам сваки даљи дискурс о овим пословима; јер је било много оних који су саставили историју Нерона; од којих су неки одступили од истине чињеница из наклоности, јер су од њега имали користи; док су га други, из мржње и велике злобе коју су имали према њему толико дрско клеветали својим лажима, да с правом заслужују да буду осуђени. Нити се чудим онима који су лагали о Нерону, јер они у својим списима нису сачували истиниту историју о оним чињеницама које су биле раније од њиховог времена, чак и када сами никако нису могли навући своју мржњу, јер су писали подуго тих времена
Е сад, тај период историје Рима, од почетка принципата, од око 27.године прије н.е. до краја владавине Марка Аурелија 180.године са правом се сматра златном епохом Рима. И Рим је узаиста у том времену био на врхунцу, политичком, војном, економском, по територијалном опсегу, културном, то је заиста био период просперитета. Гдје се некад тих 200 година назива и "Pax Romana" (римски мир). То заиста јесте након што су Италија и Римска Република пуних шест деценија до 31.године п.н.е. били у сталном стању грађанских ратова и разарања, био период мира, али само када је у питању Италија, све мимо Италије бјеше поприште сталних сукоба, ратова, разарања, побуна, ужасно бруталних идмазди, крвавих освајачких похода пропраћених истребљењем непослушних етницитета, које можемо комотно назвати геницидима, тако да имамо апсурд да је тај “римски мир“ прилично сурова епоха гдје би дијелови или читавио царствоне ријетко било у стању тоталног нереда и хаоса. И управо за Нероновог “мандата првог грађанина Рима“ за тих 14 љета, 54-68.године стање бјеше најхаотичније, неред највећи, стање сталних побуна и турбуленција.

На истоку вођени су ратови са моћним ривало, Парћанским царством око Јерменије, из извјештаја Светонија и Тацита, имајући у виду тенденциозност, није лако закључити са каквим успјехом су двбије силе ратовале, вјероватно промјењивим, но оно што је извјесно ти ратови око Јерменије су исцрпљивали Рим и у људству и економски.
У Британији конфузно стање, велики келтски устанак под вођством Будике који је крваво угушен али је оставио посљедице и трауме на Рим. У Германији након четири деценије стабилнијег периода превирања и сукоби локалних племена гдје би Рим штитећи своје интересе исцршљивао војне ефективе. Јудеја у стању сталног метежа, стална превирања гдје би корумпирани администратори отежавали и тако трусну ситуацију, што је прерасло у велику јеврејску побуну 66.године и додатно исцрпљивање за већ исцрпљени Рим. И на све то се надовезао катастрофалан пожар који је 64.године погодио Рим.
Robert,_Hubert_-_Incendie_à_Rome_-.jpg

The Fire of Rome by Hubert Robert (1785)
Ту ваља имати у виду да је Нерон премлад преузео царство, са тек 17 љета. Млади људи су и иначе склони револуционарним идејама, а Рим је био утонуо у декаденцију, исквареност, сплеткаењља, неморал, ту је неминован био сукоб са владајућим сталежом, сенаторима и посебном моћним олигархијама.
Како написах њега су оклеветали и оцрнили посебно Светоније и нешто мање Тацит.
Но управо Тацит пише како је већ примијетио форумаш у својој петнаестој књизи (овдје) Анала
43 1 In the capital, however, the districts spared by the palace were rebuilt, not, as after the Gallic fire, indiscriminately and piecemeal, but in measured lines of streets, with broad thoroughfares, buildings of restricted height, and open spaces, while colonnades were added as a protection to the front of the tenement-blocks. These colonnades Nero offered to erect at his own expense, and also to hand over the building-sites, clear of rubbish, to the owners. He made a further offer of rewards, proportioned to the rank and resources of the various claimants, and fixed a term within which houses or blocks of tenement must be completed, if the bounty was to be secured. As the receptacle of the refuse he settled upon the Ostian Marshes, and gave orders that vessels which had carried grain up the Tiber must run down-stream laden with débris. The buildings themselves, to an extent definitely specified, were to be solid, untimbered structures of Gabine or Alban stone, that particular stone being proof against fire. Again, there was to be a guard to ensure that the water-supply — intercepted by private lawlessnessa — should be available for public purposes in greater quantities and at more points; appliances for checking fire were to be kept by everyone in the open; there were to be no joint partitions between buildings, but each was to be surrounded by its own walls. These reforms, welcomed for their utility, were also beneficial to the appearance of the new capital. Still, there were those who held that the old form had been the more salubrious, as the narrow streets and high-built houses were not so easily penetrated by the rays of the sun; while now the broad expanses, with no protecting shadows, glowed under a more oppressive heat.
Да је Нерон о властитом трошку, утрошивши огромно баогатство, збринуо настрадале у пожару те да је опет о свом трошку предузео низ мјера на обнови Рима.
Опет Светоније је баш оцрнио и демонизовао Нерона, но Светонију прертјеривање бјеше заштитни знак, и површним читањем његховиг писанија барем 40% ћемо одбацити као очигледне лагарије, а сагледавањем и поређењем са другим списима и више но и Светонија ваља читати “између редова“.
И управо тај Светоније (овдје) који је Нерона оцрнио преко сваке мјере приписујући му најгрђа непочинства и изопачености, пише о неким добрим особинама Нерона, рецимо истрајавње на заштити од фалсификата те би код одлука у споровима
15 1 In the administration of justice he was reluctant to render a decision to those who presented cases, except on the following day and in writing. The procedure was, instead of continuous pleadings, to have each point presented separately by the parties in turn. Furthermore, whenever he withdrew for consultation, he did not discuss any matter with all his advisers in a body, but had each of them give his opinion in written form; these he read silently and in private and then gave a verdict according to his own inclination, as if it were the view of the majority.
узимао само присмене притужбе а не усмене, као што би узимао само писмене савјете својих савјетника, тек када би то све сагледао доносио би одлуку.
И то нам говори о владару младом али потпуно супротном како је приказан у популарној култури као хировитог и шизофреног тиранина, већ владара који је промишљено доносио одлуке.

Како написах Нерон је владао у једном хаотичном времену и стању потпуног нереда у царству. На све побројане невоље у марту 68.године Гај Јулије Виндекс, гувернер Галије, побунио се против Неронове пореске политике, којем се придружио у побуни Сервије Суплиције Галба, гувернер Хиспаније са својим легијама. Луције Вергиније Руфус, гувернер Горње Германије, са легијама из Германије по наређењу успијева скршити побуну, но превирања у војсци ће узроковати губитак лојалности императору. У таквим околностима, када је изгубио подршку војске, у царству гдје влада неред и гдје је већ у сукобу са моћним аристократским породицама, само један крај је записан Нерону, и тај није срећан.

У сваком случају Нерон је имао и добрих и рђавих особина, како је био омражен код виших сталежа сасвим извјесно је стекао одређену популарност код оних нижих, владао је у једном хаотичном времену када су процеси подобро измаклли контроли и гдје је трагичан крај за владара једини извјестан епилог.
Према њему је историја учинила неправду, оцрнила га је реално више него ли је својим чињењњима и злочињењима "заслужио".
 
Da sektu po tadsnjim zakonskim merilima jer je hriscanstvo zvanicno priznato kao ravnopravna religija tek Galerijevim predsmrtnim ediktom koga su u Milanu ponovili Carevi Konstantin i Licinije...
И та "секта" опет кажем није била пријетња за Царство.
 
Један од разлога због којег је остао на злу гласу Нерон јесте што се огрешио о хришћанску заједницу. Иако писанија историчара треба узимати са опрезом, како више извора који нису у непосредној вези износи податак да је било репресије према хришћанима, тај податак је готово извјесно утемељен на истини.
И док Светоније пише само да је Нерон кажњавао (?) хришћане, образлажући то теолошким разлозима (због недопустивог празновјерја, Светонијеве ријечи) из писанија Тацита (овдје) читајући "између редова"
44 1 So far, the precautions taken were suggested by human prudence: now means were sought for appeasing deity, and application was made to the Sibylline books; at the injunction of which public prayers were offered to Vulcan, Ceres, and Proserpine, while Juno was propitiated by the matrons, first in the Capitol, then at the nearest point of the sea-shore, where water was drawn for sprinkling the temple and image of the goddess. Ritual banquets and all-night vigils were celebrated by women in the married state. But neither human help, nor imperial munificence, nor all the modes of placating Heaven, could stifle scandal or dispel the belief that the fire had taken place by order. Therefore, to scotch the rumour, Nero substituted as culprits, and punished with the utmost refinements of cruelty, a class of men, loathed for their vices, whom the crowd styled Christians. Christus, the founder of the name, had undergone the death penalty in the reign of Tiberius, by sentence of the procurator Pontius Pilatus, and the pernicious superstition was checked for a moment, only to break out once more, not merely in Judaea, the home of the disease, but in the capital itself, where all things horrible or shameful in the world collect and find a vogue. First, then, the confessed members of the sect were arrested; next, on their disclosures, vast numbers were convicted, not so much on the count of arson as for hatred of the human race.
And derision accompanied their end: they were covered with wild beasts' skins and torn to death by dogs; or they were fastened on crosses, and, when daylight failed were burned to serve as lamps by night. Nero had offered his Gardens for the spectacle, and gave an exhibition in his Circus, mixing with the crowd in the habit of a charioteer, or mounted on his car. Hence, in spite of a guilt which had earned the most exemplary punishment, there arose a sentiment of pity, due to the impression that they were being sacrificed not for the welfare of the state but to the ferocity of a single man
Да се закључити да је мотив био, након катастрофалнопг пожара који је погодио Рим и како су гласови о подметању пожара били све присутнији, кривицу пребацити на одабрану циљну групу, хришћанску заједницу, чији припадници су били изложени суровом и бестијалном прогопну, кажњавању и егзекуцији.
Ово је прилично рђав избор "кривца" (који дефинитивно немају кривице за пожар у Риму), како су хришћани највеће упориште имали у Јудеји, могли су искористити нову религију у сврху пацификације Јудеје која бјеше у стању сталних немира и побуне. А да буде грђе по Нерона, хришћанство су у наредним вијековима однијети побједу и на простору Римског царства и шире, самим тим ће и Неону запасти улога немилосрдног прогонитеља хришћана.
 
pa kako se uzme njihova preterana trpeljivost..odbijanje sluzenja vojske u mnogim slucajevima- mada je kasnije bilo oficira i vojnika hriscana-u vojsci je tada za vreme Dioklecijana i kasnije..preovladavao kult Mitre a sto je najvaznije odbijanje Carskog kulta-i da se nelazemo istine radi Hriscani su kada su ojacali kasnije i pokazali svoje divljastvo sektastvo i iskljucivost rusenjem hramova kipova i umetnickih dela..spaljivanjem celih biblioteka ubijanjem pa cak i linchom mnogih istaknutih pagana..Setimo se sudbine Hipatije a i mnogih drugih..
 
pa kako se uzme njihova preterana trpeljivost..odbijanje sluzenja vojske u mnogim slucajevima- mada je kasnije bilo oficira i vojnika hriscana-u vojsci je tada za vreme Dioklecijana i kasnije..preovladavao kult Mitre a sto je najvaznije odbijanje Carskog kulta-i da se nelazemo istine radi Hriscani su kada su ojacali kasnije i pokazali svoje divljastvo sektastvo i iskljucivost rusenjem hramova kipova i umetnickih dela..spaljivanjem celih biblioteka ubijanjem pa cak i linchom mnogih istaknutih pagana..Setimo se sudbine Hipatije a i mnogih drugih..
Антихришћанска пропаганда.
 
Ma da li je bash sve tzv..Antihrishcanska propaganda a Hipatija..a spaljivanje ostataka Aleksandrijske biblioteke..a unishtavanje mnogih kipova i hramova i umetnickih dela a zabrane od strane kasnijih Rimskih Careva koji su bili tzv..Hriscani ostalih religija i kultova i rushenje i zatvaranje hramova pod pretnjom smrti ili drakonskih kazni..Najsmeshnije mi je ono Nikejski sabor-325 god..kobajagi pobozni hrishcani i njihovi vrhunski popovi i episkopi i znanci se sastali da reshe pitanje dogme nove religije kad ono grupa sektasha iz svih delova Rimskog Carstva koja se svadja rezili psuje anatemishe i bije medju sobom..to je trajalo nekoliko dana dok Caru Konstantinu nije pukao film pa je uleteo tamo medju raspomanjene popove uveo nekakav red i izdiktirao im koja jevandjelja i spisi ulaze u sastav te njihove vere i verskih knjiga..
 
Ma da li je bash sve tzv..Antihrishcanska propaganda a Hipatija..
Хипатија је убијена током политичког обрачуна између св. Кирила Александријског и александријског префекта Ореста који је такође био хришћанин. Сви познати Хипатијини ученици су били хришћани. Византијски историчар Сократ Схоластик је Хипатијино убиство осудио као чин противан хришћанству.

a spaljivanje ostataka Aleksandrijske biblioteke..
Александријска библиотека је уништена током Цезарових кампања у Египту. Оно о чему ти причаш је Серапеум, мања библиотека и паганско светилиште посвећено Серапису. Серапеум јесу уништили хришћани али као одмазду за паганске злочине над александријским хришћанима које су спровели пагани из Серапеума. Ти злочини су укључивали отмице хришћана и довођење у Серапеум гдје су над њима вршена звјерства, мучења, разапињања и сл.
 
Da ostatci spisa Aleksandrijske biblioteke su se nalazili u Serapeumu i njih je unistila Hriscanska rulja predvodjena tim Vehabijom Kirilom..Hriscani su bili gomila raznih sektasha po pogledu na svet slicni danashnjim Islamistima i teroristima ISIS-a Al Kaide Vehabijama--Nemam bash romantiziranu predstavu o njima..
 
Da ostatci spisa Aleksandrijske biblioteke su se nalazili u Serapeumu i njih je unistila Hriscanska rulja predvodjena tim Vehabijom Kirilom..Hriscani su bili gomila raznih sektasha po pogledu na svet slicni danashnjim Islamistima i teroristima ISIS-a Al Kaide Vehabijama--Nemam bash romantiziranu predstavu o njima..

sekta je zapravo termin koji uspostavljena religija primenjuje na druge grupe koje sebe nazivaju sektama i drugačije razumeju sebe. Isus verovatno nikada nije nameravao da osnuje novu religiju i, prema jevanđeljima, isticao je da se prvenstveno obraća Jevrejima. tokom misijskih putovanja, apostoli poput Pavla uvek su prvo išli u sinagoge da tamo propovedaju jevanđelje.

kada je hrišćanstvo postiglo misionarski uspeh u Maloj Aziji i Grčkoj, a hrišćani iz neznabožaca koji su bili kršteni nisu zahtevali obrezanje i više nisu insistirali na poštovanju Mojsijevih zakona o ishrani, sukob sa judaizmom je bio neizbežan i, dugoročno gledano, u suštini potpuni sukob raskid neizbežan.

ovaj proces otuđenja je bio pogoršan poremećajima koje je doneo prvi jevrejski rat. uništenje hrama 70. godine nove ere takođe je eliminisalo centralno svetilište koje je ujedinjavalo palestinske Jevreje i Jevreje iz dijaspore uprkos svim kulturnim i teološkim razlikama.

svake godine hiljade Jevreja su hodočastili u Jerusalim za velike praznike. sa hramom je nestao i tradicionalni hramski porez koji je svaki muški Jevrejin morao da plati, a Titus ga je dao platiti kapitolskom Jupiteru. ima mnogo toga da se kaže o posmatranju 70. godine kao prekretnice nakon koje su judaizam i hrišćanstvo otišli svojim putem.

hrišćanstvo je preuzelo spise iz judaizma, a Septuaginta je takođe postala hrišćanska knjiga. teološke ideje kao što su Isusovo božansko sinovstvo i tumačenje raspeća kao žrtvene smrti za iskupljenje vernika bilo je teško pomiriti sa judaizmom, a napuštanje takvog centralnog sadržaja kao što su Mojsijeve zapovesti o ishrani i obrezanje je sigurno dovelo do otuđenja
 
Још један император који бјеше баш озлоглашен и упамћен по бруталности и настраностима је Гај Цезар Аугуст Германик Kалигула, принцепс од 37-41.године. Заслуге што је толико оцрњен и оклеветан има опет Светоније који га је у свом писанију (овдје) оцрнио и демонизовао преко сваке мјере приписујући му нахгоре могуће особине, настраности, перверзности и изопачености.
И о овом цару добар осврт је дао форумаш Rogonos на другој теми
nisam u to uveren tj tek novija "istraživanja" sugerišu da je Kaligula bio lud, čudovište i obrazac Cezarovog ludila, verovatno je bilo suprotno. on je suprotstavio političko neiskustvo, rođake željne moći i nove političke ideje protiv nekompetentnog senata koji se osvrnuo na stare ideje

Kaligula je mrzeo senatore zbog njihovog kukavičluka i pohlepe i nedostatka lojalnosti. car je bio uveren da je potrebno zaobići Senat gde god je to moguće. senatori su u nekoliko navrata planirali svrgavanje i nisu imali ništa protiv da koriste članove carske porodice za svoje potrebe. užasne stvari koje su učinjene njegovoj užoj porodici uvek su bile rezultat osude od strane senata, koji je smatrao da će to zadovoljiti Tiberija.

realno gledano, izdaja i intrige koje su izvirale iz senata odbile su Kaligulu. za njega su senatori bili kao fatalna bolest za njegovu vladavinu. on je takođe naterao senat da oseti sve ovo. javno je izrazio nesklonost senatu. senat je tada logično pokušao da ga se otarasi. gorko mu se osvetio tako što mu je potpuno izobličio pamćenje i lagao da se grede savijaju. ogovarač svetonije je bio veoma srećan da prihvati sve ove iskrivljene slike. tako je jedan od najpopularnijih (u narodu) rimskih careva degradiran kao "ludi sadista"
И самим површним освртом на Светонијево писаније који је био склон претјеривањуи преко сваке мјере извјесно је да барем 40% непочинстава, гријеха и изопачености које му је приписао можемо одбацити као очигкледне лагарије, рецимо тврдња да је на своје екстравгантне хирове и раскалашености испразнио царску ризницу. Сама чоњеница да је његов насљедник Клаудије 41. године, по преузимању власти сваком припаднику преторијанске гарде донирати о 15.000 сестерција нам казује да је царска благајна била итекако попуњена.

Код Калигуле се потрефило доста ствари које су одредиле да ствари морају отићи по злу. Истина имао је најбољи могући "педигре", по очевој страни праунук Марка Антонија, по мајчиној унук Марка Випсанија Агрипе, праунук и Ливије Друзиле под чијим је покровитрљством и одрастао. Отац Германик Јулице Цезар, прослављени војсковођа, побједник многих ратова, између остало довео је Германију у ред седам година након масакра у Тевтобуршкој шуми, изузетно популаран и омиљен и у војсци и код широких маса, баш као и дјед Нерон Клаудије Друз Германик, изузетно популаран војсковођа. Но и отац и дјед су страдали под сумњивим околностима, убјеђење бјеше да је Германик Јулије Цезар отрован по налогу Тиберија, што је узроковало гњев плебса. И мајка и два Калигулина старија брата су сконначи у изгнанству. Бјеше то вријеме интрига и сталног метежа око борбе за власт у Риму, мада питање је када у историји Рима нису била таква времена.
Eustache_Le_Sueur_-_Caligula_Depositing_the_Ashes_of_his_Mother_and_Brother_in_the_Tomb_of_his...jpg

Caligula Depositing the Ashes of his Mother and Brother in the Tomb of his Ancestors, by Eustache Le Sueur, 1647.
То је вјероватно оставило трага на Калигулу трасирајући пртину ка његовој мрачној страни личности.
Мада по ступању на власт као син Германика бјеше баш омиљен код широких маса. Уз то његову владавину су обиљежили изванредни грађевински подухвати, што јесте у некој мјери испразнило царску благајну али је стекао популарност. Трошио је паре и на раскош преко сваке мјере.
Њега јесу баш оцрнили и изгрдили и Светоније и каснији писци. И иако ту има претјеривања преко сваке мјере, о њему је доста негативно писао и савременик Филон Александријски (овдје) код којег је примјетна тежња објективнијем приказу
XXIX. (184) Having these ideas in my mind, I resisted the sanguine hopes of the others, and had no rest in my mind day or night. But while I was thus giving way to despondency and lamenting over my ignorance of the future (for it was not safe to postpone matters), on a sudden another most grievous and unexpected calamity fell upon us, bringing danger not on one section of the Jews only, but on all the nation together. (185) For we had come from Rome to Dicaearchia attending upon Gaius; and he had gone down to the seaside and was remaining near the gulf, having left for a while his own palaces, which were numerous and superbly furnished. (186) And while we were anxiously considering his intentions, for we were continually expecting to be summoned, a man arrived, with blood-shot eyes, and looking very much troubled, out of breath and palpitating, and leading us away to a little distance from the rest (for there were several persons near), he said, "Have you heard the news?" And then when he was about to tell us what it was he stopped, because of the abundance of tears that rose up to choke his utterance. (187) And beginning again, he was a second and a third time stopped in the same manner. And we, seeing this, were much alarmed and agitated by suspense, and entreated him to tell us what the circumstance was on account of which he said that he had come; for he could not have come merely to weep before so many witnesses. "If, then," said we, "you have any real cause for tears, do not keep your grief to yourself; we have been long ago well accustomed to misfortune." (188) And he with difficulty, sobbing aloud, and in a broken voice, spoke as follows: "Our temple is destroyed! Gaius has ordered a colossal statue of himself to be erected in the holy of holies, having his own name inscribed upon it with the title of Jupiter!" (189) And while we were all struck dumb with astonishment and terror at what he had told us, and stood still deprived of all motion (for we stood there mute and in despair, ready to fall to the ground with fear and sorrow, the very muscles of our bodies being deprived of all strength by the news which we had heard); others arrived bearing the same sad tale. (190) And then we all retired and shut ourselves up together and bewailed our individual and common miseries, and went through every circumstance that our minds could conceive, for a man in misfortune is a most loquacious animal, wrestling as we might with our misery. And we said to one another, "We have sailed hither in the middle of winter, in order that we might not be all involved in violation of the law and in misfortunes proceeding from it, without being aware what a winter of misery was awaiting us on shore, far more grievous than any storm at sea. For of the one nature is the cause, which has divided the seasons of the year and arranged them in due order, but nature is a thing which exerts a saving power; but the other storm is caused by a man who cherishes no ideas such as become a man, but is a young man, and a promoter of all kinds of innovation, being invested with irresponsible power over all the world. "And youth, when combined with absolute power and yielding to irresistible and unrestrained passion, is an invincible evil. (191) And will it be allowed to us to approach him or to open our mouth on the subject of the synagogues before this insulter of our holy and glorious temple? For it is quite evident that he will pay no regard whatever to things of less importance and which are held in inferior estimation, when he behaves with insolence and contempt towards our most beautiful and renowned temple, which is respected by all the east and by all the west, and regarded like the sun which shines everywhere. (192) And even if we were allowed free access to him, what else could we expect but an inexorable sentence of death? But be it so; we will perish. For, indeed, a glorious death in defence of and for the sake of the preservation of our laws, is a kind of life. "But, indeed, if no advantage is derived from our death, would it not be insanity to perish in addition to what we now have to endure, and this too, while we appear to be ambassadors, so that the calamity appears rather to affect those who have sent us than those who remain? (193) Not but what those of our fellow countrymen who are by nature most inclined to detest all wickedness, will accuse us of impiety, as if we, in the extremity of dangers, when our whole country was tossed about and threatened, were remembering some private interests of our own out of selfishness. For it is necessary that small things must yield to great ones, and that private objects must yield to the general interests; since, when they are destroyed, there is an end of the constitution and of the nation. (194) For how can it be holy or lawful for us to struggle in any other manner, pointing out that we are citizens of Alexandria, over whom a danger is now impending, that namely, of the utter destruction of the general constitution of the Jewish nation; for in the destruction of the temple there is reason to fear that this man, so fond of innovation and willing to dare the most audacious actions, will also order the general name of our whole nation to be abolished. (195) "If, therefore, both the objects on account of which we were sent are overthrown, perhaps some one will say, What then, did they not know that they had to negotiate for a safe return? But I would reply to such a man, You either have not the genuine feelings of a nobly born man, or else you were not educated like one, and have never been trained in the knowledge of the sacred scriptures; for men who are truly noble are full of hope, and the laws too implant good hopes in all those who do not study them superficially but with all their hearts. (196) Perhaps these things are meant as a trial of the existing generation to see how they are inclined towards virtue, and whether they have been taught to bear evils with resolute and firm minds, without yielding at the first moment; all human considerations then are discarded, and let them be discarded, but let an imperishable hope and trust in God the Saviour remain in our souls, as he has often preserved our nation amid inextricable difficulties and distresses."
који такве Калигулине особине кроз реченицу
А младост, када је спојена са апсолутном моћи и подвађивањем неодољивој и необузданој страсти, прерасте у несавладиво зло.
објашњава чињеницом да је премлад добио полуге апсолутне и неограничене моћи.
Тако да Калигула јесте био склон разврату, блудничењу, у некој мјери могуће и настраностима, окрутност и суровост јесу обиљежили његову владавину, но то бјеше вријеме када је упитно да ли се могло другачије владати.

Од Калигулиних лудорија остало је упамћено барем међу популацијом овог говорног подручја да је Калигула поставио свог коња Инцитата за сенатора. Не знам ко је аутор измишљотине, но и та измишљотина потиче из Светонијевог писанија поглавље 55
He was so passionately devoted to the green faction that he constantly dined and spent the night in their stable, and in one of his revels with them he gave the driver Eutychus two million sesterces in gifts.
He used to send his soldiers on the day before the games and order silence in the neighbourhood, to prevent the horse Incitatus from being disturbed. Besides a stall of marble, a manger of ivory, purple blankets and a collar of precious stones, he even gave this horse a house, a troop of slaves and furniture, for the more elegant entertainment of the guests invited in his name; and it is also said that he planned to make him consul.
Гдје преноси како се "прича да је намјеравао да постави коња Инцитата за конзула", значи не да је поставио или намјеравао него да ето постоји трач о таквој намјери. Како је Светоније био склон лагаријама, могуће је и овај трач баш он измислио.
 
Poslednja izmena:
Један баш озлоглашени император је Нерон Kлаудије Цезар Август Германик, зваћемо га у наставку објаве само Нерон, а и реално ко ће попамтити сва та имена.

Њега су историчари који су битисали коју генерацију након њега баш оклеветали и оцрнили. Још више је оклеветан у каснијим временима, и у данашњој популарној култури, гдје му се приписују свакојаке настраности и изопачености, оно да је био “луд ко струја“ остала је и митска слика о императору који хришћане баца лавовима, која је своју визуелну интерпретацију добила кроз тумачење Нероновог лика од стране Питера Јустинова у филму "Qуо Вадис (1951)", и у каснијим играним филмовима и документзарцима, уопште популарној култури баш је оклеветан и демонизован.
У "одбрану" Нерона стао је Масимо Фини својом књигом "Nerone. Duemila anni di calunnie" (Нерон, двије хиљаде година клевете. овдје)
9788829702336_0_536_0_75.jpg

Књигу нисам читао, све што знам је из кратког описа садржаја у којем писац иде у другу крајност називајући Нерона великим државником, визионаром, те да је током четрнаест година његове владавине царство доживјело период мира, просперитета, економске и културне динамике какво није никада прије ни послије њега. Ово је једноставно превише произвољно и не баш одбрањиво виђење, а царство свакако није пролазило кроз период мира током тих четрнаест година, напротив, бјеше у стању сталних ратова, немира, великих побуна и приличног нереда.

Масимо Фини није историчар већ новинар и заљубљеник у историју. самим тим за разлику од историчара има право и на "тумачење" историје и историјских процеса као и на произвољнији опис личности и догађаја (па ко воли да чита такву врсту штива, по вољи). Писац се вјерујем дао предност популистичкијем приказу од голог изношења чињеница, гдје ваља читаоца заинтригирати а ту је увијек згодно ићи из крајности у крајност и на оцрњивање преко сваке мјере одговорити глорификовањем преко сваке мјере. Могуће је писац искористио Нерона у неком свом "обрачуну" са прихваћеним (хришћанским утицајем обликованим) наративом и интерпретацијом историје.
Но како написах, књигу нисам читао, па да не доносим суд унапријед.
 
Poslednja izmena:
Инспирацију за тему нашао сам кроз веома добре осврте форумаша Rogonosa посвећене озлоглашеним “негативцима“ Нерону и Калигули на теми 10 najludjih vladara u istoriji кроз које је примијетио да су поменути императои озлоглашени више због пропаганде и фалсификовања чињеница него што су то својим (зло)дјелима “заслужили“.

Замислио сам да кроз тему сагледамо живот и (не)дјела римских императора према којима је прихваћена (или више прихваћена) историографија заузела негативан став, колико су вјеродостојна свједочења и писани записи о њиховим непочинствима и рђавим дјелима, колико су плод тенденциозности аутора, како савременика и оних из античких времена тако и из каснијих времена, колико су били жртвом пропаганде гдје су се огрешили о моћне супарнике свог времена или су те клевете биле у служби тадашњих и каснијих политичких, религиозних и иних процеса.

И ту је прилика да кроз записе аутора савременика тих императора или оних који са којима их дијели ближа временска дистанца, некад читајући и “између редова“, покушамо сагледати и разумјети какве су те личности заиста били, гдје је права истина о чињењима и злочињењима, шта им бјеше водиља, о кога су се огрешили да су може бити били оклеветани и оцрњени не толико властитом кривицом. Сагледавањем тих личности, њихових живота и дјела може нам помоћи да разумијемо боље и те историјске процесе али некад и актуелне који се дешавају. Јер прошлост и садашњост некад повезује нит која нам прође не ријетко незапажено а опет толико важна да ако је разумијемо може помоћи да неке грешке не чинимо или макар чинимо у мањој мјери.

Не могу баш претпоставити колико ће тема заживјети, у времену данашњем сталне контаминације дневном политиком и ријалити садржајима када је нацији усађена одбојност одбојност посебно према старијој историји овакве теме не побуђују превелико занимање, но моје је да покушам придобити пажњу барем неких форумаша.
svetska elita, poznata jos od srednjeg veka, kroji istoriju prema svojim potrebama.
Ta ista elita je etiketirala JB Tita kao ubicu, tiranina, diktatora , iako je i cela ta elita bila prisutna na njegovoj sahrani .
Revizija istorije je neophodna za dalji opstanak ljudskog drustva.
 
Још један император који је био за свог времена баш на лошем гласу бјеше извјесни Гај Јулије Вер Максимин који је остао упамћен као Максимин Трачанин, који је царевао 235-38.године и чијом владавином је почео период кризе и војне анархије током епохе принципата. Није толико интригантан као неки други римски цареви или војковође, његова прича и није толико афирмисана али личност чија прича је толико невјероватна и живописна да сам му морао посветити тему Максимин Трачанин, пастир који ће постати царе

Ако погледамо скуплтуру и физиономију
f0118fd643876bb6f9d1e93b2d978844.jpg

примијетићемо да се видљиво разликије од свих бивших знаних Римљана, царева, конзула, војсковође или пак сенатора. Доста сличности са неким данас људима из углавном српских горштачких крајева, а баш упадљива сличност са српским глумцем Миодрагом Микијем Крстовићем.
То не би требало чудити, Максимин бјеше поријеклом Гет. Како Страбон бељежи, Елијус Катус у Августово доба населио је на простору данашње Србије 50.000 Гета. То је за оно вријеме огроман број, и ти Гети су, наравно и са другим народима, итекако дали доприноса у нашој етногенези. Но то је већ друга тема.

Највише "заслуга што Максимин бјеше на злу гласу има његов савременик Херодијан који му је посветио читаву седму књигу и првих пет поглавља осме књиге (овдје).
Херодијан је строг, престрог према Максимину, на почетку седмог погглавља
[7.1.1] [235] The kind of life which Alexander led and the fate which overtook him after fourteen years as emperor we have described in the preceding book. When he assumed control of the empire, Maximinus reversed the situation, using his power savagely to inspire great fear. He undertook to substitute for a mild and moderate rule an autocracy in every way barbarous, well aware of the hostility directed toward him because he was the first man to rise from a lowly station to the post of highest honor.

[7.1.2] His character was naturally barbaric, as his race was barbarian. He had inherited the brutal disposition of his countrymen, and he intended to make his imperial position secure by acts of cruelty, fearing that he would become an object of contempt to the Senate and the people, who might be more conscious of his lowly origin than impressed by the honor he had won. Everyone knew and spread the story that when he was a shepherd in the mountains of Thrace, he enlisted in a local auxiliary cohort because of his huge size and great strength, and by luck became the emperor of the Romans.

[7.1.3] He therefore immediately disposed of Alexander's friends and associates, together with his senatorial advisers. Some he returned to Rome; others he dismissed for administrative reasons, in order to gain sole command of the army. He wanted no one around him who was superior to him in birth, desiring to act the tyrant as if from a lofty height, with no one near to whom he must defer.
а касније и у сваком поглављу истиче његову варварску црту, дивљачку нарав и склоност тиранији.

Наглашава да је човјек огромне снаге и огромна, екстремне висине. Кордус извјештава да бјеше висок осам и по стопа, тј 260 цм, то је без сумње претјеривање, али бјеше свакако баш голем човјек.
Ако пак Херодијана “читамо између редова“ и опрезно прихватимо пристрасне наводе узроковане фрустрацијом што се човјек ниског рода, уз то и варварин попео до положаја цара, назире се да је у питању изузетно способан и изванредан човјек, који је у тим смутним и суровим временима био дорастао изазовима и ситуацији.
Истина, није дуго владао, међутим мало ко је тада ко би се попео на високе позиције дуго поживео, а Максимин је ипак поживио 65 љета, што у тим околнстима и није било лако.
 
Када је у питању извјесни Гај Аурелије Валерије Диоклецијан илити проклети "цар Дукљанин" како га је назвао блаженопочивши митрополит Амфилохије, тачно је да је његова озлоглашеност узрокована прогоном хришћана. Ако изузмемо тај гријех, његова владавина може добити позитивну оцјену, реорганизовао је царство и успоставио тетрархије, након пола вијека кризе и војне анархије донио је барем краткорочно стабилност, учинио је бројне реформе, административне, посебно у војсци, коју је оснажио, но на његову несрећу хришћанство ће у наредним временима однијети побједу, самим тим и његови гријеси ће бити више наглашавани.

Понајвише заслуга што је упамћен по злу има извјесни Луције Цецилије Фирмијан Лактанције, његов савременик који бјеше хришћанин и савјетник нешто каснијег римског цара, Kонстантина првог, касније названог Великим.
Он га је у свом писанију (овдје) баш оцрнио, приписујући му најгоре могуће особине, рецимо у седмом поглављу
[7] Diocletianus, qui scelerum inventor et malorum machinator fuit, cum disperderet omnia, ne a deo quidem manus potuit abstinere.
2 Hic orbem terrae simul et avaritia et timiditate subvertit. Tres enim participes regni sui fecit in quattuor partes orbe diviso et multiplicatis exercitibus, cum singuli eorum longe maiorem numerum militum habere contenderent, quam priores principes habuerant, cum soli rem publicam gererent.
3 Adeo maior esse coeperat numerus accipientium quam dantium, ut enormitate indictionum consumptis viribus colonorum desererentur agri et culturae verterentur in silvam.
4 Et ut omnia terrore complerentur, provinciae quoque in frusta concisae; multi praesides et plura officia singulis regionibus ac paene iam civitatibus incubare, item rationales multi et magistri et vicarii praefectorum, quibus omnibus civiles actus admodum rari, sed condemnationes tantum et proscriptiones frequentes, exactiones rerum innumerabilium non dicam crebrae, sed perpetuae, et in exactionibus iniuriae non ferendae.
5 Haec quoque <quomodo> tolerari <non> possunt quae ad exhibendos milites spectant? Idem insatiabili avaritia thesauros numquam minui volebat, sed semper extraordinarias opes ac largitiones congerebat, ut ea quae recondebat integra atque inviolata servaret.
6 Idem cum variis iniquitatibus immensam faceret caritatem, legem pretiis rerum venalium statuere conatus est;
7 tunc ob exigua et vilia multus sanguis effusus, nec venale quicquam metu apparebat et caritas multo deterius exarsit, donec lex necessitate ipsa post multorum exitium solveretur.
8 Huc accedebat infinita quaedam cupiditas aedificandi, non minor provinciarum exactio in exhibendis operariis et artificibus et plaustris, omnia quaecumque sint fabricandis operibus necessaria.
9 Hic basilicae, hic circus, hic moneta, hic armorum fabrica, hic uxori domus, hic filiae. Repente magna pars civitatis exciditur. Migrabant omnes cum coniugibus ac liberis quasi urbe ab hostibus capta.
10 Et cum perfecta haec fuerant cum interitu provinciarum, "non recte facta sunt", aiebat, "alio modo fiant." Rursus dirui ac mutari necesse erat iterum fortasse casura. Ita semper dementabat Nicomediam studens urbi Romae coaequare.
11 Iam illud praetereo, quam multi perierint possessionum aut opum gratia. Hoc enim usitatum et fere licitum consuetudine malorum.
12 Sed in hoc illud fuit praecipuum, quod ubicumque cultiorem agrum viderat aut ornatius aedificium, iam parata domino calumnia et poena capitalis, quasi non posset rapere aliena sine sanguine.
И ту нам преноси како је Диоклецијан изумитељ злочина и сплеткарош зала, кренуо је истовремено рушити све на земљи вођен похлепом и властитом страшљивошћу. Даље набраја бројна непочинства и грозоте.
Наравно, мотиви Лактанција су ипак очигледни.
 

Back
Top