Quantcast

РЕЗОЛУЦИЈА ЕВРОПСКОГ ПАРЛАМЕНТА ИЛИ СТВАРАЊЕ НОВОГ ЕВРОПСКОГ СРБИНА

bobanjov

Iskusan
Poruka
6.180
ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ
уторак, 25 januar 2011.


Сви будући догађаји у Србији - а биће их и биће драматични - одређени су тиме да је Србија завршила са ЕУ, а да њени лидери то нису схватили


Колико пре две и по године Палма Марковић је помрачио славу последње тезе о Фојербаху, просветлио Србију и озарио западне амбасадоре свечано објављујући како се патриотизам не сипа у трактор. Јануара 2011. овај локални барон, који је своју шарену биографију опрао на глобалном нивоу само једном једином реченицом, и то баш том о нискооктанском патриотизму, пропустио је да своју историјску сентенцу апдејтује тиме да се у трактор (више) не сипа ни Европска унија. Можда је Палма само био опрезан због тога што се после Резолуције о придруживању Србије, усвојене у Европском парламенту 19. јануара, показало да процес још није довршен, да се, истина, Европска унија не сипа у Србију, али се још итекако сипа у Бориса Тадића, Божу Ђелића и еврофанатичну српску политичку и медијску елиту. О чему се ту ради?

Ко год да је пажљиво прочитао ту резолуцију, са којом се Србија углавном није упознала директно, већ преко свог еврофанатичног (иако би прецизније било рећи евроопортунистичког) политичког и медијског комесаријата, могао је да сведочи о драматичној еволуцији европске идеје у српској владајућој класи. Та еволуција трајала је на свој начин од 2008, откако је Борис Тадић преузео комплетну власт у Србији, али је њен најважнији датум био 9. септембар прошле године, када је Србија под притиском из Брисела одустала од нацрта своје косовске резолуције пред Генералном скупштином УН. Од тог тренутка српска држава није се само одрекла одбране Косова већ и сваког политчког суверенитета, од тада она није бриселски кандидат, већ сломљени бриселски клијент.

Тај догађај променио је све, променио је однос српске државе према себи и, логично, променио је њен однос према Европској унији. Она од тада у српској владајућој класи нема функцију практичног стратешког циља, већ химере. Наиме, када ствари изгубе своју практичну вредност, често уместо тога стичу мистичну, уосталом данашњим Србима су куће пуне ручних млинова за кафу, преслица и Брозових фотографија, које их подсећају на времена када је Бог по земљи ходао. Али како направити успомену од нечега што је, попут ЕУ, изгубило сваку употребну вредност, а никад нам се није догодило, није имало времена да постане успомена.

ИЗВАН ЛИМЕСА Док истраживања расположења економски сломљених грађана сведоче о драматичном паду њихове добре воље за Европску унију, док је међу Србима све мање оних који за ту интеграцију везују своје планове за будућност, Европска унија у владајућој класи постаје идеолошка вредност. Тог тренутка грађани и власт дефинитивно постају два паралелна тока, који се нигде не додирују, и у томе у будућности треба гледати узрок сваког сукоба међу њима. Јер грађани су с правом све уверенији да власт не мари за њихово сиромашење и проблеме и, што они тако више мисле, то владајућа класа намеће Европску унију као ригиднији идеолошки концепт, увређена што је грађани не разумеју. У таквом односу врхунац самокритике унутар власти може бити само идеја да можда нису на најбољи начин објаснили овим милионима незахвалника шта је то Европска унија и како се они великим и историјским стварима баве показујући им на којој страни света је Брисел.

Тај ригидни идеолошки концепт, који се брутано намеће кроз медије, у том тренутку постаје готово религиозна вредност, нека врста Четвртог Рима. Изван те идеје, сведочи овдашња елита, јесу ништавило, зло, насиље, деведесете - све оно чега се плашимо и грозимо. Наравно, нема ригидне идеологије без дуализма, а то ће рећи да, ако као грађанин нисте тако занесењачки непрагматично склони Еврпској унији, идеји која као и сваки религозни концепт, захтева жртву (то је за тадићевце смисао економског пропадања и толике сиротиње која мили по улицама), онда сте управо ви тај који је склон насиљу, национализму, прошлости, култовима смрти и којекаквим злим трицама.

Отуда, када су пре неког времена аутори комесарског „Инсајдера", у намери да ме дискредитују, градацију мојих грехова завршили тиме да се противим уласку Србије у Европску унију (што, узгред, и није било сасвим тачно), мислио сам да су само тупави. Нисам у међувремену почео да се кладим на њихову интелигенцију, али сам препознао матрицу и важност те религијске црте коју повлаче ови поседници вечитих истина, изван чијег лимеса су бесмисао, тамни свет и вечити мрак. Наравно, у разумевању тог дуалистичког феномена може да буде од помоћи ако у себи носите нешто сећања на владавину комуниста, бар утолико што налазите неке аналогије и што нико не треба да вам објашњава како се то у редовима еврофанатика нашло толико бивших ригидних левичара и њихових потомака. Просто, за 40 година било је лакше окренути главу од Москве према Бриселу и заменити црвену боју жутом, него престати да будеш покварен или глуп.

Као што је социјализам захтевао Новог Човека, тако га у Србији захтева и Европска унија. Док мудри Вацлав Клаус разликује вечну Европу од привремене асоцијације Европске уније, лично ствари радије гледам у динамичкој и мање романтичној равни питајући се шта се догодило да је Малроова Европа постала Европа Анри-Левија, флозофа који је волео бомбе више него Хегела; где је пукло да је континент Роберта Шумана постао планета Кетрин Ештон, левичарске баронесе у чијој су породици сви били рудари; шта се десило да је завет Конрада Аденауера освануо у прилици Јелка Кацина, словеначког политичког производа толико неподношљивог да су решили да га извезу Србима, којима ће написати резолуцију о којој ће овде бити речи.

Отуда је резолуција Европског парламента важан папир за односе између Европске уније и Срба. Ако је 9. септембар означио коначну победу Брисела над Београдом, 19. јануар је означио српско прихватање европске религије. Треба ли икога да чуди што ће та религија имати да се односи само на Србе, док Европљани неће имати обавезу да је се придржавају, утолико пре што су они већ дуго ту и што нису они поражени на бојном пољу него су поражени Срби. Хајде онда да видимо како изгледа тај Нови Европски Србин из резолуције коју је усвојио Европски парламент.

ОПЕРИ КОСОВО Почетак прихватања нове вере састоји се, каже резолуција, у ритуалном купању: са Новог Европског Србина има да се спере Косово, да се истерају Дечане из његових ушију, да се истрља Грачаница испод његовог пазуха јер Косово је блато старог живота са којим се не иде у Нови. Отуда ће Нови Европски Србин да „започне дијалог са Косовом без помињања нових преговора о статусу", што ће рећи да ће преговарати о Косову, а да Косово неће моћи ни да помене. Он има да „помогне увођење владавине права на северу Косова", ваљда зато што је у остатку покрајине већ одавно уведено, па се ствара нездрава асметрија. Он је позван да укине „паралелне српске структуре на Косову" јер су албанске структуре тамо сасвим довољне да обезбеде миран живот, привредни раст и експорт органа са Севера, јер, ако Тоскана извози вина а у Украјини успева жито, на Северу Косова тако добро рађају бубрези.

Нови Европски Србин, каже даље резолуција, има да доследно отреса са себе националне интересе, део старе паганске вере, јер су сви национални интереси у новој вери замењени за један - за Европску унију. Вођен тиме, има да у Босни „активно подржи све неопходне уставне промене" и да „подржи консолидацију, учвршћивање и јачање босанских институција" и да ни за живу главу не помиње Републику Српску и сународнике, са којима ће се срести у Европској унији једног дана када свима буде јасно да се неће више препознати.

Наравно, нема према Косову и Босни ничег новог међу ставовима Европског парламента, али даљи ход кроз резолуцију омогућава разумевање како је прављење Новог Европског Србина под режимом Бориса Тадића увелико одмакло (први међу Србима хвали се за признање геноцида у Сребреници, исто тако за извињење Хрватима у Вуковару), али има да се уради још много. То много није само ревидирање пропале реформе правосуђа и брже усвајање европских закона већ и доношење закона о финансирању партија, борба против корупције, укидање дуплих функција и сарадња са независним телима, у којима одреда седи свет или регрутован или накнадно придружен екипи Друге Србије, која иначе служи као коректор власти на терену, који је за ту одговорну улогу сертификован у Бриселу и Вашингтону.

Даље, Србију десет година после преврата, према резолуцији Еврпског парламента, очекује да коначно проведе лустрацију. Сумња ли ико да ће њоме бити обухваћени и они функционери који су кршили људска права после Петог октобра или ће пре бити да тога тада није било? Сумња ли такође ико да ће та челична метла захватити икога од света из оног времена који је у међувремену на своја плећа примио Нову Веру попут јунака с почетка текста. Србију очекује отварање архива тајних служби, исто тако до 2000. јер после тога у тој архиви ионако нема ничега осим потере за Ратком Младићем. Чим проведе лустрацију и отвори архиве, Србија за оне који претекну има да приступи измени изборног закона, и то „до краја текућег изборног циклуса". Раде ли европске замље код себе измене изборних закона у текућем изборном циклусу? Не раде, наравно, али то није питање за онога ко тек треба да прими Нову Веру, и то из позиције Србије.
 

bobanjov

Iskusan
Poruka
6.180
НАСТАВАК

МЕДИЈСКИ МОРАЛ Желећи добро Србији а не себи, Европски парламент је у тачки 20. резолуције показао да је веома „забрнут због контроверзи око приватизације Вечерњих новости", које је Миша Беко избио из руку немачког WАЗ-а. На страну што је пословно понашање WАЗ-а у Србији било такво да би из сваке земље која држи до себе били наглавце избачени за сва времена, тек тај увијени захтев да се „Новости" врате Немцима зове се „једнак третман страних и домаћих инвеститора". Има ли ико нормалан данас у Србији а да не мисли да су странци у домаћем бизнису мало равноправнији од домаћих, па макар домаће звали и тајкунима и третирали их као људе на ивици закона.

Када је реч о медијима, Европски парламент, уводећи Нову Веру, уводи и Нови Морал. Више нико у Србији неће бацати новинаре у лонац вреле воде и поред ватре играти Ужичко коло, утолико пре што Европа осуђује чак и „нападе и претње српским новинарима". И то је сасвим у реду јер не би било добро да се нешто догоди Бранкици Станковић. И то не треба да има никакве везе с тим што су њене емисије срамота за свако новинарство које је обавезније према чињеницама него према Новој Вери. Али, зачудо, нема у резолуцији ни речи о срамном српском закону о медијима, ништа о томе да је у трећу календарску годину ушао притворенички стаж власника „Курира" Радисава Родића, док за то време у његовим новинама власт шенлучи и иживљава се над својим политичким противницима. Ништа у резолуцији ни о Слободану Рељићу, некадашнем главном уреднику НИН-а који је добио отказ у својим новинама јер је занат схватао озбиљније и моралније него заштићена Станковићева; ништа о томе што су контролисани српски медији затворени за десетине новинара само због тога што су их резерве према Новој Вери одвеле иза оне линије коју су повукли Бранкица и остали уреднички нововерци. Ни речи из Европе, која је уздигла Спинозу, о српским новинарским удружењима која су одреда бранила Станковићеву од навијача, али ниједно Рељића и већину осталих од његових послодаваца нити Родића од државе само због тога што је оно што они исповедају веру са оне стране европског ентузијазма. Ни речи о цензури у српским медијима, у којима су се непожељним показали текстови у којима се помињу Ноам Чомски и геноцид. Логично да је цензурисано, и то због материјалне грешке, јер Нова Вера казује да је геноцид Сребреница, а не Фалуджа. И, наравно, када Бориса Тадића једном будемо питали за ову срамоту, он ће нам рећи да је само пратио европске трендове и вредности и позваће се на ову резолуцију, из које се са толико елана помаља Нови Европски Србин.

А тај, стоји даље у резолуцији, има да омогући Војводини да јој Статут у потпуности функционише, да реши питање Санджака, али тако да муфтија Зукорлић буде задовољан јер његово задовољство је извор на коме се напаја Нови Европски Србин. Има да се „кривично гоне извршиоци насиља које је бацило сенку на (геј) параду и забране организације којима припадају", а ви сад, ако мислите да Борис по својој памети и ћуди већ четврти месец у затвору држи 67 дечака (од којих већину без пресуде), да знате да нисте у праву и да он за то има бефел из Европског парламанта.

ДЕНАЦИФИКАЦИЈА ПОНОВО Има још: пошто су из ЕУ показали пуно поверење у Србију и једва чекају да је виде у пуноправниом чланству, док се то не догоди, наградиће је са „150.000 повратника - последицом споразума о реадмисији са земљама Европске уније". Наравно, захтев је да се повратници у српско друштво „успешно реинтегришу", а само питањем европског такта држим то што нису захтевали да се повратницима обезбеди посао, по могућности у државној служби.

Да не буде забуне, Нови Европски Србин има да подржи РЕЦОМ, иза кога се крије „Регионална комисија за утврђивање чињеница о ратним злочинима и другим тешким кршењима људских права у бившој Југославији". Укратко, реч је о коалицији невладиних организација на чијем челу стоји Наташа Кандић, у чију објективност сумњају само ретроградне снаге Старих Антиевропских Срба, који чине неких 98 одсто укупне популације, тако да пред Наташом, Борисом и осталима има још много посла. А, да би та ствар ишла лакше, резолуција налаже „потпуну примену одредби Болоњског процеса", која ће, рачуна се, створити таман довољан број дебила у најбољим годинама којима неће бити проблем шта год РЕЦОМ одлучи да се догодило у ратовима.

Има тога још у овој резолуцији, али и оволико је савим довољно за закључак да Европски парламент на мала врата сломљеном Борису Тадићу уводи једну врсту преумљнења Срба, оно што су најекстремнији у невладином сектору доскоро звали денацификацијом. Отуда, ово је први званични докумант неке европске институције који као пожељну Србију види ону из снова Друге Србије. Отуда сав тај свет из невладиних организација и пратећих медија није никаква угрожена опозиција власти, како воли да се представља, већ уджбенички пример добро заштићене пете колоне, која је, без икаквих избора или било које квалитативне селекције, од странаца добила мандат да притиска власт да испуни све ове захтеве који нису ништа друго него класичан национални инжењеринг.

И баш зато се власт у Србији у европској резолуцији позива да схвати важност ове петоколаншке екипе и да „предузме даље кораке ка формализацији и већем учешћу цивилног друштва у процесу креирања политике и у надгледању активности власти". И баш зато људска права у Србији немају никакве везе са том области, она су чаробна формула која се примењује увек када се у друштву појави неки отпор према тој колаборационистичкој екипи.

Елем, Србима ће се убудуће вршити неки радови на мозгу и најбоље ће бити да они о томе не знају много, уосталом, као што нико не може да лизне сопствени лакат, не може ни да види свој мозак, чак ни када је отворен. Биће сасвим довољно што ће о томе све да зна хармонична екипа извршилаца - другосрбијанци, власт и медији. Зато су та три слоја представила ову резолуцију српској јавности благо као нежни зубар који ради са децом. Борис Тадић је рекао како је та резолуција „важан корак у придруживању ЕУ"; Божа Ђелић да је реч о „снажној подршци европском путу Србије", док су у истом духу извештавали готово сви српски медији, где су се посебно истакли коментатор „Политике", који је целу причу представио невино као „операцију адаптације", и ноторни „Блиц", неформално гласило српских еврофанатика, тврдећи да резолуција отвара пут подели Косова, само због тога што је у расправи избачено помињање тога да се неће дозволити никаква подела. Наравно, ни „Блиц" не воде толике незналице да не виде да отварање шанси за поделу никако не иде са захтевом да се распуте српски органи власти на северу Косова. Тек нешто достојанства у том бедном хору показали су Ивица Дачић, који је благо негодовао због језика уцена, и Вук Јеремић, који се једнако благо успротивио еврофанатичним тоновима у српској јавности.

ЛИНИЈА КОНФРОНТАЦИЈЕ Док је Европска унија показала да је следећа фаза интеграције Срба национални инжењеринг, што ће речи да је задатак да за десет година сви Срби има да говоре као Божа Ђелић, додуше без Божиног хонорара, они су суштински српску елиту додатно конфронтирали са сопственим народом. Наравно, та елита је својој пастви већ показала на шта је све спремна. Али у том недостатку мере, мозга и обзира лежи и одсуство смисла за реалност Тадићеве екипе, а самим тим и суштина немогуће мисије у коју су ушли. Елем, ако престану да проводе тај инжењеринг, појешће их ови који су их на Србе послали. Ако га наставе, ако продуже са тим бесмисленим увртањем, убиће их отпор материјала, а сад што су решили да своја непочинства раде на материјалу који се зове сопстевни народ, и нису због тога за неко жаљење. Тек, сви будући догађаји у Србији - а биће их и биће драматични - биће одређени тиме да је Србија између септембра и јануара завршила са Европском унијом пре него што јој се приближила и да њени лидери нису ништа схватили, него су, гледајући како им народ иде назад, мислили да се заправо они крећу напред.

Отуда је питање шта ће се догодити ако се међу Србима нађе неко ко ће и једнима и другима рећи - не. Неће се догодити ништа јер Србија је место којим странци не владају батинама које ће да поделе Србима, већ батинама које су им одавно поделили. Наравно, нема више те снаге и нема випе тих батина. Зато је Србија данас у стању меке окупације, готово добровољне, јер њоме не влада снага стране силе, већ слабост и безидејност Бориса Тадића; њоме влада зло сећање на оне старе батине и онај ко то први схвати и ко схвати да нема више отвориће врата правих промена.
Извор
 

eremita

Zaslužan član
Poruka
116.812
Све што имам да кажем на ову тему а да не увијам и да не дужим јесте да им се СЕР*М ПО СРЕД ЕУ И ПО СРЕД БРИСЕЛА И ТО НА ОНОГ ЊИХОВОГ ЧУВЕНОГ ПИШКАВЦА(који је највећи скулпторски кичерај свих времена)

 

paja1408

Buduća legenda
Poruka
34.639
ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ
уторак, 25 januar 2011.


Сви будући догађаји у Србији - а биће их и биће драматични - одређени су тиме да је Србија завршила са ЕУ, а да њени лидери то нису схватили


Колико пре две и по године Палма Марковић је помрачио славу последње тезе о Фојербаху, просветлио Србију и озарио западне амбасадоре свечано објављујући како се патриотизам не сипа у трактор. Јануара 2011. овај локални барон, који је своју шарену биографију опрао на глобалном нивоу само једном једином реченицом, и то баш том о нискооктанском патриотизму, пропустио је да своју историјску сентенцу апдејтује тиме да се у трактор (више) не сипа ни Европска унија. Можда је Палма само био опрезан због тога што се после Резолуције о придруживању Србије, усвојене у Европском парламенту 19. јануара, показало да процес још није довршен, да се, истина, Европска унија не сипа у Србију, али се још итекако сипа у Бориса Тадића, Божу Ђелића и еврофанатичну српску политичку и медијску елиту. О чему се ту ради?

Ко год да је пажљиво прочитао ту резолуцију, са којом се Србија углавном није упознала директно, већ преко свог еврофанатичног (иако би прецизније било рећи евроопортунистичког) политичког и медијског комесаријата, могао је да сведочи о драматичној еволуцији европске идеје у српској владајућој класи. Та еволуција трајала је на свој начин од 2008, откако је Борис Тадић преузео комплетну власт у Србији, али је њен најважнији датум био 9. септембар прошле године, када је Србија под притиском из Брисела одустала од нацрта своје косовске резолуције пред Генералном скупштином УН. Од тог тренутка српска држава није се само одрекла одбране Косова већ и сваког политчког суверенитета, од тада она није бриселски кандидат, већ сломљени бриселски клијент.

Тај догађај променио је све, променио је однос српске државе према себи и, логично, променио је њен однос према Европској унији. Она од тада у српској владајућој класи нема функцију практичног стратешког циља, већ химере. Наиме, када ствари изгубе своју практичну вредност, често уместо тога стичу мистичну, уосталом данашњим Србима су куће пуне ручних млинова за кафу, преслица и Брозових фотографија, које их подсећају на времена када је Бог по земљи ходао. Али како направити успомену од нечега што је, попут ЕУ, изгубило сваку употребну вредност, а никад нам се није догодило, није имало времена да постане успомена.

ИЗВАН ЛИМЕСА Док истраживања расположења економски сломљених грађана сведоче о драматичном паду њихове добре воље за Европску унију, док је међу Србима све мање оних који за ту интеграцију везују своје планове за будућност, Европска унија у владајућој класи постаје идеолошка вредност. Тог тренутка грађани и власт дефинитивно постају два паралелна тока, који се нигде не додирују, и у томе у будућности треба гледати узрок сваког сукоба међу њима. Јер грађани су с правом све уверенији да власт не мари за њихово сиромашење и проблеме и, што они тако више мисле, то владајућа класа намеће Европску унију као ригиднији идеолошки концепт, увређена што је грађани не разумеју. У таквом односу врхунац самокритике унутар власти може бити само идеја да можда нису на најбољи начин објаснили овим милионима незахвалника шта је то Европска унија и како се они великим и историјским стварима баве показујући им на којој страни света је Брисел.

Тај ригидни идеолошки концепт, који се брутано намеће кроз медије, у том тренутку постаје готово религиозна вредност, нека врста Четвртог Рима. Изван те идеје, сведочи овдашња елита, јесу ништавило, зло, насиље, деведесете - све оно чега се плашимо и грозимо. Наравно, нема ригидне идеологије без дуализма, а то ће рећи да, ако као грађанин нисте тако занесењачки непрагматично склони Еврпској унији, идеји која као и сваки религозни концепт, захтева жртву (то је за тадићевце смисао економског пропадања и толике сиротиње која мили по улицама), онда сте управо ви тај који је склон насиљу, национализму, прошлости, култовима смрти и којекаквим злим трицама.

Отуда, када су пре неког времена аутори комесарског „Инсајдера", у намери да ме дискредитују, градацију мојих грехова завршили тиме да се противим уласку Србије у Европску унију (што, узгред, и није било сасвим тачно), мислио сам да су само тупави. Нисам у међувремену почео да се кладим на њихову интелигенцију, али сам препознао матрицу и важност те религијске црте коју повлаче ови поседници вечитих истина, изван чијег лимеса су бесмисао, тамни свет и вечити мрак. Наравно, у разумевању тог дуалистичког феномена може да буде од помоћи ако у себи носите нешто сећања на владавину комуниста, бар утолико што налазите неке аналогије и што нико не треба да вам објашњава како се то у редовима еврофанатика нашло толико бивших ригидних левичара и њихових потомака. Просто, за 40 година било је лакше окренути главу од Москве према Бриселу и заменити црвену боју жутом, него престати да будеш покварен или глуп.

Као што је социјализам захтевао Новог Човека, тако га у Србији захтева и Европска унија. Док мудри Вацлав Клаус разликује вечну Европу од привремене асоцијације Европске уније, лично ствари радије гледам у динамичкој и мање романтичној равни питајући се шта се догодило да је Малроова Европа постала Европа Анри-Левија, флозофа који је волео бомбе више него Хегела; где је пукло да је континент Роберта Шумана постао планета Кетрин Ештон, левичарске баронесе у чијој су породици сви били рудари; шта се десило да је завет Конрада Аденауера освануо у прилици Јелка Кацина, словеначког политичког производа толико неподношљивог да су решили да га извезу Србима, којима ће написати резолуцију о којој ће овде бити речи.

Отуда је резолуција Европског парламента важан папир за односе између Европске уније и Срба. Ако је 9. септембар означио коначну победу Брисела над Београдом, 19. јануар је означио српско прихватање европске религије. Треба ли икога да чуди што ће та религија имати да се односи само на Србе, док Европљани неће имати обавезу да је се придржавају, утолико пре што су они већ дуго ту и што нису они поражени на бојном пољу него су поражени Срби. Хајде онда да видимо како изгледа тај Нови Европски Србин из резолуције коју је усвојио Европски парламент.

ОПЕРИ КОСОВО Почетак прихватања нове вере састоји се, каже резолуција, у ритуалном купању: са Новог Европског Србина има да се спере Косово, да се истерају Дечане из његових ушију, да се истрља Грачаница испод његовог пазуха јер Косово је блато старог живота са којим се не иде у Нови. Отуда ће Нови Европски Србин да „започне дијалог са Косовом без помињања нових преговора о статусу", што ће рећи да ће преговарати о Косову, а да Косово неће моћи ни да помене. Он има да „помогне увођење владавине права на северу Косова", ваљда зато што је у остатку покрајине већ одавно уведено, па се ствара нездрава асметрија. Он је позван да укине „паралелне српске структуре на Косову" јер су албанске структуре тамо сасвим довољне да обезбеде миран живот, привредни раст и експорт органа са Севера, јер, ако Тоскана извози вина а у Украјини успева жито, на Северу Косова тако добро рађају бубрези.

Нови Европски Србин, каже даље резолуција, има да доследно отреса са себе националне интересе, део старе паганске вере, јер су сви национални интереси у новој вери замењени за један - за Европску унију. Вођен тиме, има да у Босни „активно подржи све неопходне уставне промене" и да „подржи консолидацију, учвршћивање и јачање босанских институција" и да ни за живу главу не помиње Републику Српску и сународнике, са којима ће се срести у Европској унији једног дана када свима буде јасно да се неће више препознати.

Наравно, нема према Косову и Босни ничег новог међу ставовима Европског парламента, али даљи ход кроз резолуцију омогућава разумевање како је прављење Новог Европског Србина под режимом Бориса Тадића увелико одмакло (први међу Србима хвали се за признање геноцида у Сребреници, исто тако за извињење Хрватима у Вуковару), али има да се уради још много. То много није само ревидирање пропале реформе правосуђа и брже усвајање европских закона већ и доношење закона о финансирању партија, борба против корупције, укидање дуплих функција и сарадња са независним телима, у којима одреда седи свет или регрутован или накнадно придружен екипи Друге Србије, која иначе служи као коректор власти на терену, који је за ту одговорну улогу сертификован у Бриселу и Вашингтону.

Даље, Србију десет година после преврата, према резолуцији Еврпског парламента, очекује да коначно проведе лустрацију. Сумња ли ико да ће њоме бити обухваћени и они функционери који су кршили људска права после Петог октобра или ће пре бити да тога тада није било? Сумња ли такође ико да ће та челична метла захватити икога од света из оног времена који је у међувремену на своја плећа примио Нову Веру попут јунака с почетка текста. Србију очекује отварање архива тајних служби, исто тако до 2000. јер после тога у тој архиви ионако нема ничега осим потере за Ратком Младићем. Чим проведе лустрацију и отвори архиве, Србија за оне који претекну има да приступи измени изборног закона, и то „до краја текућег изборног циклуса". Раде ли европске замље код себе измене изборних закона у текућем изборном циклусу? Не раде, наравно, али то није питање за онога ко тек треба да прими Нову Веру, и то из позиције Србије.
odlican tekst kao i uvek..
 

gost 186661

Elita
Poruka
24.157
Na završetku rasprave pred glasanje Dik Marti se kratko obratio Parlamentarnoj skupštini i zahvalio na podršci.

“Mnogi su govorili o mojoj hrabrosti ...Majke u Beogradu i Prištini su me molile, preklinjale da pronađem njihove sinove. Zbog njih sam ovo uradio“, istakao je on.
Ништа лично.
Чисто да прочита просрпско граџанство.
Исти они што би да поклањају туђе.Зарад личних снова и будућности.Обећане.
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.