bobanjov
Iskusan
- Poruka
- 6.181
ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ
уторак, 25 januar 2011.
Сви будући догађаји у Србији - а биће их и биће драматични - одређени су тиме да је Србија завршила са ЕУ, а да њени лидери то нису схватили
Колико пре две и по године Палма Марковић је помрачио славу последње тезе о Фојербаху, просветлио Србију и озарио западне амбасадоре свечано објављујући како се патриотизам не сипа у трактор. Јануара 2011. овај локални барон, који је своју шарену биографију опрао на глобалном нивоу само једном једином реченицом, и то баш том о нискооктанском патриотизму, пропустио је да своју историјску сентенцу апдејтује тиме да се у трактор (више) не сипа ни Европска унија. Можда је Палма само био опрезан због тога што се после Резолуције о придруживању Србије, усвојене у Европском парламенту 19. јануара, показало да процес још није довршен, да се, истина, Европска унија не сипа у Србију, али се још итекако сипа у Бориса Тадића, Божу Ђелића и еврофанатичну српску политичку и медијску елиту. О чему се ту ради?
Ко год да је пажљиво прочитао ту резолуцију, са којом се Србија углавном није упознала директно, већ преко свог еврофанатичног (иако би прецизније било рећи евроопортунистичког) политичког и медијског комесаријата, могао је да сведочи о драматичној еволуцији европске идеје у српској владајућој класи. Та еволуција трајала је на свој начин од 2008, откако је Борис Тадић преузео комплетну власт у Србији, али је њен најважнији датум био 9. септембар прошле године, када је Србија под притиском из Брисела одустала од нацрта своје косовске резолуције пред Генералном скупштином УН. Од тог тренутка српска држава није се само одрекла одбране Косова већ и сваког политчког суверенитета, од тада она није бриселски кандидат, већ сломљени бриселски клијент.
Тај догађај променио је све, променио је однос српске државе према себи и, логично, променио је њен однос према Европској унији. Она од тада у српској владајућој класи нема функцију практичног стратешког циља, већ химере. Наиме, када ствари изгубе своју практичну вредност, често уместо тога стичу мистичну, уосталом данашњим Србима су куће пуне ручних млинова за кафу, преслица и Брозових фотографија, које их подсећају на времена када је Бог по земљи ходао. Али како направити успомену од нечега што је, попут ЕУ, изгубило сваку употребну вредност, а никад нам се није догодило, није имало времена да постане успомена.
ИЗВАН ЛИМЕСА Док истраживања расположења економски сломљених грађана сведоче о драматичном паду њихове добре воље за Европску унију, док је међу Србима све мање оних који за ту интеграцију везују своје планове за будућност, Европска унија у владајућој класи постаје идеолошка вредност. Тог тренутка грађани и власт дефинитивно постају два паралелна тока, који се нигде не додирују, и у томе у будућности треба гледати узрок сваког сукоба међу њима. Јер грађани су с правом све уверенији да власт не мари за њихово сиромашење и проблеме и, што они тако више мисле, то владајућа класа намеће Европску унију као ригиднији идеолошки концепт, увређена што је грађани не разумеју. У таквом односу врхунац самокритике унутар власти може бити само идеја да можда нису на најбољи начин објаснили овим милионима незахвалника шта је то Европска унија и како се они великим и историјским стварима баве показујући им на којој страни света је Брисел.
Тај ригидни идеолошки концепт, који се брутано намеће кроз медије, у том тренутку постаје готово религиозна вредност, нека врста Четвртог Рима. Изван те идеје, сведочи овдашња елита, јесу ништавило, зло, насиље, деведесете - све оно чега се плашимо и грозимо. Наравно, нема ригидне идеологије без дуализма, а то ће рећи да, ако као грађанин нисте тако занесењачки непрагматично склони Еврпској унији, идеји која као и сваки религозни концепт, захтева жртву (то је за тадићевце смисао економског пропадања и толике сиротиње која мили по улицама), онда сте управо ви тај који је склон насиљу, национализму, прошлости, култовима смрти и којекаквим злим трицама.
Отуда, када су пре неког времена аутори комесарског „Инсајдера", у намери да ме дискредитују, градацију мојих грехова завршили тиме да се противим уласку Србије у Европску унију (што, узгред, и није било сасвим тачно), мислио сам да су само тупави. Нисам у међувремену почео да се кладим на њихову интелигенцију, али сам препознао матрицу и важност те религијске црте коју повлаче ови поседници вечитих истина, изван чијег лимеса су бесмисао, тамни свет и вечити мрак. Наравно, у разумевању тог дуалистичког феномена може да буде од помоћи ако у себи носите нешто сећања на владавину комуниста, бар утолико што налазите неке аналогије и што нико не треба да вам објашњава како се то у редовима еврофанатика нашло толико бивших ригидних левичара и њихових потомака. Просто, за 40 година било је лакше окренути главу од Москве према Бриселу и заменити црвену боју жутом, него престати да будеш покварен или глуп.
Као што је социјализам захтевао Новог Човека, тако га у Србији захтева и Европска унија. Док мудри Вацлав Клаус разликује вечну Европу од привремене асоцијације Европске уније, лично ствари радије гледам у динамичкој и мање романтичној равни питајући се шта се догодило да је Малроова Европа постала Европа Анри-Левија, флозофа који је волео бомбе више него Хегела; где је пукло да је континент Роберта Шумана постао планета Кетрин Ештон, левичарске баронесе у чијој су породици сви били рудари; шта се десило да је завет Конрада Аденауера освануо у прилици Јелка Кацина, словеначког политичког производа толико неподношљивог да су решили да га извезу Србима, којима ће написати резолуцију о којој ће овде бити речи.
Отуда је резолуција Европског парламента важан папир за односе између Европске уније и Срба. Ако је 9. септембар означио коначну победу Брисела над Београдом, 19. јануар је означио српско прихватање европске религије. Треба ли икога да чуди што ће та религија имати да се односи само на Србе, док Европљани неће имати обавезу да је се придржавају, утолико пре што су они већ дуго ту и што нису они поражени на бојном пољу него су поражени Срби. Хајде онда да видимо како изгледа тај Нови Европски Србин из резолуције коју је усвојио Европски парламент.
ОПЕРИ КОСОВО Почетак прихватања нове вере састоји се, каже резолуција, у ритуалном купању: са Новог Европског Србина има да се спере Косово, да се истерају Дечане из његових ушију, да се истрља Грачаница испод његовог пазуха јер Косово је блато старог живота са којим се не иде у Нови. Отуда ће Нови Европски Србин да „започне дијалог са Косовом без помињања нових преговора о статусу", што ће рећи да ће преговарати о Косову, а да Косово неће моћи ни да помене. Он има да „помогне увођење владавине права на северу Косова", ваљда зато што је у остатку покрајине већ одавно уведено, па се ствара нездрава асметрија. Он је позван да укине „паралелне српске структуре на Косову" јер су албанске структуре тамо сасвим довољне да обезбеде миран живот, привредни раст и експорт органа са Севера, јер, ако Тоскана извози вина а у Украјини успева жито, на Северу Косова тако добро рађају бубрези.
Нови Европски Србин, каже даље резолуција, има да доследно отреса са себе националне интересе, део старе паганске вере, јер су сви национални интереси у новој вери замењени за један - за Европску унију. Вођен тиме, има да у Босни „активно подржи све неопходне уставне промене" и да „подржи консолидацију, учвршћивање и јачање босанских институција" и да ни за живу главу не помиње Републику Српску и сународнике, са којима ће се срести у Европској унији једног дана када свима буде јасно да се неће више препознати.
Наравно, нема према Косову и Босни ничег новог међу ставовима Европског парламента, али даљи ход кроз резолуцију омогућава разумевање како је прављење Новог Европског Србина под режимом Бориса Тадића увелико одмакло (први међу Србима хвали се за признање геноцида у Сребреници, исто тако за извињење Хрватима у Вуковару), али има да се уради још много. То много није само ревидирање пропале реформе правосуђа и брже усвајање европских закона већ и доношење закона о финансирању партија, борба против корупције, укидање дуплих функција и сарадња са независним телима, у којима одреда седи свет или регрутован или накнадно придружен екипи Друге Србије, која иначе служи као коректор власти на терену, који је за ту одговорну улогу сертификован у Бриселу и Вашингтону.
Даље, Србију десет година после преврата, према резолуцији Еврпског парламента, очекује да коначно проведе лустрацију. Сумња ли ико да ће њоме бити обухваћени и они функционери који су кршили људска права после Петог октобра или ће пре бити да тога тада није било? Сумња ли такође ико да ће та челична метла захватити икога од света из оног времена који је у међувремену на своја плећа примио Нову Веру попут јунака с почетка текста. Србију очекује отварање архива тајних служби, исто тако до 2000. јер после тога у тој архиви ионако нема ничега осим потере за Ратком Младићем. Чим проведе лустрацију и отвори архиве, Србија за оне који претекну има да приступи измени изборног закона, и то „до краја текућег изборног циклуса". Раде ли европске замље код себе измене изборних закона у текућем изборном циклусу? Не раде, наравно, али то није питање за онога ко тек треба да прими Нову Веру, и то из позиције Србије.
уторак, 25 januar 2011.
Сви будући догађаји у Србији - а биће их и биће драматични - одређени су тиме да је Србија завршила са ЕУ, а да њени лидери то нису схватили
Колико пре две и по године Палма Марковић је помрачио славу последње тезе о Фојербаху, просветлио Србију и озарио западне амбасадоре свечано објављујући како се патриотизам не сипа у трактор. Јануара 2011. овај локални барон, који је своју шарену биографију опрао на глобалном нивоу само једном једином реченицом, и то баш том о нискооктанском патриотизму, пропустио је да своју историјску сентенцу апдејтује тиме да се у трактор (више) не сипа ни Европска унија. Можда је Палма само био опрезан због тога што се после Резолуције о придруживању Србије, усвојене у Европском парламенту 19. јануара, показало да процес још није довршен, да се, истина, Европска унија не сипа у Србију, али се још итекако сипа у Бориса Тадића, Божу Ђелића и еврофанатичну српску политичку и медијску елиту. О чему се ту ради?
Ко год да је пажљиво прочитао ту резолуцију, са којом се Србија углавном није упознала директно, већ преко свог еврофанатичног (иако би прецизније било рећи евроопортунистичког) политичког и медијског комесаријата, могао је да сведочи о драматичној еволуцији европске идеје у српској владајућој класи. Та еволуција трајала је на свој начин од 2008, откако је Борис Тадић преузео комплетну власт у Србији, али је њен најважнији датум био 9. септембар прошле године, када је Србија под притиском из Брисела одустала од нацрта своје косовске резолуције пред Генералном скупштином УН. Од тог тренутка српска држава није се само одрекла одбране Косова већ и сваког политчког суверенитета, од тада она није бриселски кандидат, већ сломљени бриселски клијент.
Тај догађај променио је све, променио је однос српске државе према себи и, логично, променио је њен однос према Европској унији. Она од тада у српској владајућој класи нема функцију практичног стратешког циља, већ химере. Наиме, када ствари изгубе своју практичну вредност, често уместо тога стичу мистичну, уосталом данашњим Србима су куће пуне ручних млинова за кафу, преслица и Брозових фотографија, које их подсећају на времена када је Бог по земљи ходао. Али како направити успомену од нечега што је, попут ЕУ, изгубило сваку употребну вредност, а никад нам се није догодило, није имало времена да постане успомена.
ИЗВАН ЛИМЕСА Док истраживања расположења економски сломљених грађана сведоче о драматичном паду њихове добре воље за Европску унију, док је међу Србима све мање оних који за ту интеграцију везују своје планове за будућност, Европска унија у владајућој класи постаје идеолошка вредност. Тог тренутка грађани и власт дефинитивно постају два паралелна тока, који се нигде не додирују, и у томе у будућности треба гледати узрок сваког сукоба међу њима. Јер грађани су с правом све уверенији да власт не мари за њихово сиромашење и проблеме и, што они тако више мисле, то владајућа класа намеће Европску унију као ригиднији идеолошки концепт, увређена што је грађани не разумеју. У таквом односу врхунац самокритике унутар власти може бити само идеја да можда нису на најбољи начин објаснили овим милионима незахвалника шта је то Европска унија и како се они великим и историјским стварима баве показујући им на којој страни света је Брисел.
Тај ригидни идеолошки концепт, који се брутано намеће кроз медије, у том тренутку постаје готово религиозна вредност, нека врста Четвртог Рима. Изван те идеје, сведочи овдашња елита, јесу ништавило, зло, насиље, деведесете - све оно чега се плашимо и грозимо. Наравно, нема ригидне идеологије без дуализма, а то ће рећи да, ако као грађанин нисте тако занесењачки непрагматично склони Еврпској унији, идеји која као и сваки религозни концепт, захтева жртву (то је за тадићевце смисао економског пропадања и толике сиротиње која мили по улицама), онда сте управо ви тај који је склон насиљу, национализму, прошлости, култовима смрти и којекаквим злим трицама.
Отуда, када су пре неког времена аутори комесарског „Инсајдера", у намери да ме дискредитују, градацију мојих грехова завршили тиме да се противим уласку Србије у Европску унију (што, узгред, и није било сасвим тачно), мислио сам да су само тупави. Нисам у међувремену почео да се кладим на њихову интелигенцију, али сам препознао матрицу и важност те религијске црте коју повлаче ови поседници вечитих истина, изван чијег лимеса су бесмисао, тамни свет и вечити мрак. Наравно, у разумевању тог дуалистичког феномена може да буде од помоћи ако у себи носите нешто сећања на владавину комуниста, бар утолико што налазите неке аналогије и што нико не треба да вам објашњава како се то у редовима еврофанатика нашло толико бивших ригидних левичара и њихових потомака. Просто, за 40 година било је лакше окренути главу од Москве према Бриселу и заменити црвену боју жутом, него престати да будеш покварен или глуп.
Као што је социјализам захтевао Новог Човека, тако га у Србији захтева и Европска унија. Док мудри Вацлав Клаус разликује вечну Европу од привремене асоцијације Европске уније, лично ствари радије гледам у динамичкој и мање романтичној равни питајући се шта се догодило да је Малроова Европа постала Европа Анри-Левија, флозофа који је волео бомбе више него Хегела; где је пукло да је континент Роберта Шумана постао планета Кетрин Ештон, левичарске баронесе у чијој су породици сви били рудари; шта се десило да је завет Конрада Аденауера освануо у прилици Јелка Кацина, словеначког политичког производа толико неподношљивог да су решили да га извезу Србима, којима ће написати резолуцију о којој ће овде бити речи.
Отуда је резолуција Европског парламента важан папир за односе између Европске уније и Срба. Ако је 9. септембар означио коначну победу Брисела над Београдом, 19. јануар је означио српско прихватање европске религије. Треба ли икога да чуди што ће та религија имати да се односи само на Србе, док Европљани неће имати обавезу да је се придржавају, утолико пре што су они већ дуго ту и што нису они поражени на бојном пољу него су поражени Срби. Хајде онда да видимо како изгледа тај Нови Европски Србин из резолуције коју је усвојио Европски парламент.
ОПЕРИ КОСОВО Почетак прихватања нове вере састоји се, каже резолуција, у ритуалном купању: са Новог Европског Србина има да се спере Косово, да се истерају Дечане из његових ушију, да се истрља Грачаница испод његовог пазуха јер Косово је блато старог живота са којим се не иде у Нови. Отуда ће Нови Европски Србин да „започне дијалог са Косовом без помињања нових преговора о статусу", што ће рећи да ће преговарати о Косову, а да Косово неће моћи ни да помене. Он има да „помогне увођење владавине права на северу Косова", ваљда зато што је у остатку покрајине већ одавно уведено, па се ствара нездрава асметрија. Он је позван да укине „паралелне српске структуре на Косову" јер су албанске структуре тамо сасвим довољне да обезбеде миран живот, привредни раст и експорт органа са Севера, јер, ако Тоскана извози вина а у Украјини успева жито, на Северу Косова тако добро рађају бубрези.
Нови Европски Србин, каже даље резолуција, има да доследно отреса са себе националне интересе, део старе паганске вере, јер су сви национални интереси у новој вери замењени за један - за Европску унију. Вођен тиме, има да у Босни „активно подржи све неопходне уставне промене" и да „подржи консолидацију, учвршћивање и јачање босанских институција" и да ни за живу главу не помиње Републику Српску и сународнике, са којима ће се срести у Европској унији једног дана када свима буде јасно да се неће више препознати.
Наравно, нема према Косову и Босни ничег новог међу ставовима Европског парламента, али даљи ход кроз резолуцију омогућава разумевање како је прављење Новог Европског Србина под режимом Бориса Тадића увелико одмакло (први међу Србима хвали се за признање геноцида у Сребреници, исто тако за извињење Хрватима у Вуковару), али има да се уради још много. То много није само ревидирање пропале реформе правосуђа и брже усвајање европских закона већ и доношење закона о финансирању партија, борба против корупције, укидање дуплих функција и сарадња са независним телима, у којима одреда седи свет или регрутован или накнадно придружен екипи Друге Србије, која иначе служи као коректор власти на терену, који је за ту одговорну улогу сертификован у Бриселу и Вашингтону.
Даље, Србију десет година после преврата, према резолуцији Еврпског парламента, очекује да коначно проведе лустрацију. Сумња ли ико да ће њоме бити обухваћени и они функционери који су кршили људска права после Петог октобра или ће пре бити да тога тада није било? Сумња ли такође ико да ће та челична метла захватити икога од света из оног времена који је у међувремену на своја плећа примио Нову Веру попут јунака с почетка текста. Србију очекује отварање архива тајних служби, исто тако до 2000. јер после тога у тој архиви ионако нема ничега осим потере за Ратком Младићем. Чим проведе лустрацију и отвори архиве, Србија за оне који претекну има да приступи измени изборног закона, и то „до краја текућег изборног циклуса". Раде ли европске замље код себе измене изборних закона у текућем изборном циклусу? Не раде, наравно, али то није питање за онога ко тек треба да прими Нову Веру, и то из позиције Србије.
