Rešavanje problema: Popraviti krov ili prazniti posudu?

[The_Night_Hawk]

После свега што сам прочитао...
а с обзиром да пролазим и сам тренутно кроз процес туговања...
Боље је што сам се сам попео на кров.
Радио сам како сам знао и умео, довикивао се са људима на суседним крововима понекад.
Тешко је, некад мање а некад више.
Иде на боље полако, али сигурно.
После почетног шока сам почео мало да отпуштам пару више него обично.
Али добро. Приватни живот није трпео као ни посао.
Јесте прегорео осигурач на другом месту.

Шта је бан или два на Крсти наспрам мог менталног здравља.

 

[PerfectOne]

Pogledajte prilog 1574169 izvini, al morala sam da se prekrstim..

Dobro si se ti od nje spasila na vreme. Kako tako na daljinski, ona je tu
a nije tu i ko onda prati kako taj proces izgleda i da li ide u dobrom pravcu.
Mislim, čak i da to ima nekakvog smisla koji ja ne razumem trenutno, ona
bi trebala da isprati. I ti uvek imaš pravo da nešto ne prihvatiš, bez da se
ona zbog toga razočarava.

Dobro. Nekad je dakle bolje krov popraviti sam, nego rizikovati sa lošim
majstorima.

Bilo je svakako bolje što ti kažeš da otvorim gugl i kliknem na prvog ko mi se učini normalnijim od mene u tom trenutku nego da idem na preporuku
psihoterapeuti su maltene bukirani mesecima unapred. kad nađeš slobodnog znači da ne valja.
metode su bile čudne ili je vršila neki eksperiment i ispitivala mi granice ili je mislila da me po šablonu leči od neizlečive bolesti....
meni je iskreno ovo ćaskanje sa nekim finim ljudima sa krste mnogo bolja terapija od one koju sam imala sa njom
da ne kažem i to da me je posebno nerviralo što posluje u sivoj zoni prima keš na ruke za koji ne plaća porez.

 

[PerfectOne]

Da li si posle proverila na netu njene podatke? Kako ona može da radi terapiju izlaganjem ako nije prisutna?

Možda je mislila na ovakvu terapiju https://www.epsihijatar.net/uloga-virtuelne-realnosti-u-psihijatriji/

Prvi put čujem za ovu VR terapiju i ne znam da li je psihijatri primenju.

Ta psihoterapeutkinja je veoma, veoma čudna.

ma posle je bilo besmisleno da se bavim njom uopšte imala sam ozbiljan posao sa samom sobom.
trebalo je da mi neko pomogne i izvede me iz beznađa a ne da me vuče u još dublje dno od onoga u kome sam bila u tom trenutku
potcenila me je zato smo vrlo brzo završile saradnju

 

[Jasna]

Bilo je svakako bolje što ti kažeš da otvorim gugl i kliknem na prvog ko mi se učini normalnijim od mene u tom trenutku nego da idem na preporuku
psihoterapeuti su maltene bukirani mesecima unapred. kad nađeš slobodnog znači da ne valja.
metode su bile čudne ili je vršila neki eksperiment i ispitivala mi granice ili je mislila da me po šablonu leči od neizlečive bolesti....
meni je iskreno ovo ćaskanje sa nekim finim ljudima sa krste mnogo bolja terapija od one koju sam imala sa njom
da ne kažem i to da me je posebno nerviralo što posluje u sivoj zoni prima keš na ruke za koji ne plaća porez.

Slažem se da ljudima koji su ožalošćeni nije neophodan psihoterapeut,
a još manje lekovi. Možda bi uz neku grupnu terapiju prošlo bolje, ali
ni to nije neophodno. To ni slučajno nije bolest, a i da se ne prođe kako
treba, ne mora u bolest da se pretvori. Može u tebi samo da ostane
potisnute tuge ili još nekih nerazrešenih emocija.
Na primer, jedna koleginica je išla na terapiju nakon smrti supruga.
Pričala mi je da joj je najteže bilo da osvesti ljutnju. S kojim pravom da
se ljuti na čoveka koji se razboleo i preminuo? Ništa joj nije uradio
namerno. Ali, postoji neki deo nas koji to ne razume i tu se ljutnja
nakupila. Prvo je osvestila tu ljutnju, onda oprostila i to je zalečeno.
''Ostavio si me samu sa decom. Kako ću ja sad... ''
Samo sam je slušala sa interesovanjem, ali dugo nisam razumela o
čemu priča.

Ćaskanje može, uživo ili na forumu za te nažalost uobičajene stvari.
Gubitke, povrede, bolesti. To jeste teško, ali svi smo u tome i razumemo
se. Za neka stanja koja su složenija, moraju i lekovi i ozbiljan rad
sa stručnjacima.

 

[PerfectOne]

Slažem se da ljudima koji su ožalošćeni nije neophodan psihoterapeut,
a još manje lekovi. Možda bi uz neku grupnu terapiju prošlo bolje, ali
ni to nije neophodno. To ni slučajno nije bolest, a i da se ne prođe kako
treba, ne mora u bolest da se pretvori. Može u tebi samo da ostane
potisnute tuge ili još nekih nerazrešenih emocija.
Na primer, jedna koleginica je išla na terapiju nakon smrti supruga.
Pričala mi je da joj je najteže bilo da osvesti ljutnju. S kojim pravom da
se ljuti na čoveka koji se razboleo i preminuo? Ništa joj nije uradio
namerno. Ali, postoji neki deo nas koji to ne razume i tu se ljutnja
nakupila. Prvo je osvestila tu ljutnju, onda oprostila i to je zalečeno.
''Ostavio si me samu sa decom. Kako ću ja sad... ''
Samo sam je slušala sa interesovanjem, ali dugo nisam razumela o
čemu priča.

Ćaskanje može, uživo ili na forumu za te nažalost uobičajene stvari.
Gubitke, povrede, bolesti. To jeste teško, ali svi smo u tome i razumemo
se. Za neka stanja koja su složenija, moraju i lekovi i ozbiljan rad
sa stručnjacima.

Pa da slažem se da za ozbiljna stanja mora da se ima dobar psihoterapeut ili psihijatar koji će odrediti terapiju.
Ali ovo je bio sasvim prirodan proces tuge
A što se tiče tih faza stvarno sam prošla više puta kroz svaku
i kroz fazu ljutnje i osuđivanja i prebacivanja i raspadanja od osećaja da nedostaje pola mene od kako nema njega.
hodam po stanu i srušim se slučajnim pogledom na nešto što me odvuče u prošle dane ili mesec
plačem do iznemoglosti dok ne izgubim dah u plućima.
volim mrzim kajem se osuđujem tugujem...sve se to smenjivalo kao da sam na rolekosteru...

tako je bilo šest meseci
Zatim sam se stvarno spakovala i otišla u Kaliforniju provela sa decom dvadeset divnih dana i dugme za reset je proradilo.
pre toga nikako ništa nije pomoglo alkohol ne trošim a trava me blokira u fizičkom smislu i pošalje me u introspekciju u duboke analize odakle izađem još tužnija.
shvatila sam da me leči to da stalno budem u pokretu i od tada sam svakog vikenda negde sa nekim u nekoj akciji...
posle toga je manje teško kad se vratim u stan koji odzvanja od tišine