Quantcast

Repriza Aušvica u režiji Tačija

Poruka
3.615
SMILJA AVRAMOV Repriza Aušvica u režiji Tačija

3 Društvo | Uredništvo | decembar 24, 2010 at 12:31

Piše Smilja Avramov

Trgovina ljudskim bićima i njihovim organima nadmašila je nacističke zločine u vršenju medicinskih eksperimenata nad živim ljudima. Doktor Mengele bio je amater u odnosu na „monstere“ – čudovišta koja su izašla ispod kišobrana NATO



U knjizi Karle del Ponte, bivše glavne tužiteljke tzv. „Tribunala“ u Hagu za suđenje ratnim zločincima na prostoru nekadašnje Jugoslavije, prvi put je javno progovoreno o stravičnim zločinima – kidnapovanju ljudi, vađenju i prodaji njihovih organa. Tokom letnjih meseci 1999. godine, navodi Del Ponteova, „kosovski Albanci transportovali su kamionima preko granice Kosova, ka severu Albanije, 300 kidnapovanih lica“. Najpre su ih zatvorili u šupe i druga skloništa, na lokalitetu gradića Kuksa i Tropoje. Prema izvorima novinara koji su identifikovani kao albanski Kosovari, pojedini zarobljenici, mlađi i u boljoj fizičkoj kondiciji, hranjeni su, posećivani od lekara, i nikad nisu bili šibani. Preseljeni su potom u zatvore u Burel i smešteni u jednu od baraka, unutar jedne „žute kuće“, dvadesetak kilometara južno od grada. Jedna prostorija unutar te kuće, prema informacijama novinara, osposobljena je kao operativna sala; ovde su hirurzi vadili organe zatvorenicima. Zatim su ovi organi „prevezeni preko aerodroma blizu Tirane u hirurške klinike u inostranstvu i presađivani pacijentima koji su to plaćali.“ Obično je jedan od „informatora“ pratio pošiljku do aerodroma. Žrtva, kojoj je izvađen samo jedan bubreg, vraćena je u baraku i tu ostajala do momenta vađenja drugog bubrega, ili drugih vitalnih organa, što je obično označavalo i kraj života žrtve. „Na taj način zatvorenici u barakama bili su svesni šta njih čeka.“ Među zatvorenicima, navodi dalje autor knjige, „bile su žene sa Kosova, iz Albanije, Rusije i drugih slovenskih zemalja; dve od njih pomagale su pri iznošenju leševa i prebacivanju na obližnje groblje.“ Sve to događalo se „sa znanjem i uz aktivno učešće V funkcionera OVK na osrednjim i visokim položajima. Žrtve koje su na taj način okončale život proglašene su nestalim, i time je problem skinut sa dnevnog reda“.

SEME BUDUĆEG RATA
Za ove strašne zločine Del Ponteova pokušava na neubedljiv način da skine odgovornost sa sebe i tzv. „Tribunala“, ali time otvara drugi problem: moralni lik svojih mentora, „zaštitnika i boraca za ljudska prava“. Tribunal navodno nije imao izvornu dokumentaciju, i dodaje „da su ti zločini počinjeni pod nadzorom ili komandom OVK na srednjem ili visokom nivou… žrtve su bile kidnapovane po završetku vazdušne kampanje NATO, u jednom periodu u kojem su na Kosovu vrvili strani mirovnjaci, legionari, istraživači, razne humanitarne organizacije, kojima nije bilo jasno da li zločini počinjeni u ovo jadno vreme padaju pod nadležnost Tribunala“. Del Ponteova priznaje da postoje teškoće u komuniciranju sa Albancima, i podseća da su istražni organi u Bernu i Briselu bili frustrirani baveći se kriminalnom aktivnošću albanskih organizacija. Ni u obraćanju šefu UNMIK-a Bernaru Kušneru nije imala uspeha. UNMIK i KFOR, naglašava Del Ponteova, smatrali su Tačija i Čekua nešto više od opasnosti po bezbednost osoblja UNMIK i KFOR i njihove misije: smatrali su ih opasnošću za celokupnu inicijativu za mir na Balkanu. „Teorijski, Tači i Čeku su u poziciji da potpale Makedoniju, i srednju Srbiju, i sve zone gde žive Albanci.“ U razgovoru sa Kušnerom Del Ponteova je izrazila mišljenje da sve te „tajne operacije nemaju osnova“.
Od fundamentalnog značaja za razrešenje ovog problema jeste opis posete Karle del Ponte Vašingtonu, marta 2002. godine. U razgovoru sa predstavnicima SAD istupila je sa tezom da, ukoliko se želi ostvariti neki konsenzus sa Srbijom, potrebno je otkriti zločine OVK. „Nepravda je seme budućeg rata“, istakla je navodno u razgovoru Del Ponteova. SAD su, po njenim rečima, prosto ignorisale njen stav. I pored verbalne podrške Tribunalu, „Vašington nije dobro gledao na optužbe protiv lidera OVK, jer bi te optužbe komplikovale međunarodne napore da kontrolišu nove institucije na Kosovu i Pentagon bi bio prinuđen da odloži prebacivanje trupa sa Kosova u Avganistan i na druge frontove. Prilikom njene posete Londonu, u oktobru 2003. godine, šef Ministarstva spoljnih poslova odbio je da o tome razgovara. Kada je potom posetila Beograd, Nataša Kandić ju je obavestila da albanski svedoci ne žele da govore o ovom incidentu“. Za Kandićevu to je, dakle, bio samo „incident“.
Posle nekoliko meseci istražitelji Tribunala i UNMIK posetili su „žutu kuću“ koja je u međuvremenu prefarbana u belo, ali identifikovana samo kao lokacija u kojoj su ubijana kidnapovana lica. U njihovoj pratnji nalazio se i albanski tužilac. „Na licu mesta istražitelji su našli komade gaze, jedan iskorišćeni špric, dve plastične flaše za infuziju okorele od blata i prazne flašice lekova, od kojih je jedna bila od „miorilassante“, koji se obično koristi za hirurške intervencije. Na zidovima jedne prostorije u kući videli su tragove krvi. Albanski tužilac, obraćajući se prisutnima, izjavio je: „Ovde nema grobova Srba. Ali ako su dovodili Srbe preko granice Kosova, i ovde ih ubijali, dobro su uradili.“ Posle svega Del Ponteova je smatrala da slučaj treba prepustiti lokalnim organima Kosova, Albanije i UNMIK-y.

PREDUZEĆA PAKLA
Knjiga Karle del Ponte mogla je da izazove šok samo kod lakovernih ljudi koji nisu pratili tok rata protiv Jugoslavije. Nije istinita tvrdnja da o vađenju organa nisu postojali verodostojni dokazi. Vlada Republike Srpske Krajine obavestila je još 1993. godine Savet bezbednosti i sva diplomatsko-konzularna predstavništva u Beogradu o vađenju organa i ubistvima srpskih civila, vršenih od strane „medicinskih radnika Hrvatske vojske“. Kopije tih akata, sa fotografijama i izjavama svedoka, zaplenila je Hrvatska vojska posle agresije na Republiku Srpsku Krajinu 1995. godine. Srećom, deo te građe prenet je u Srbiju.
He može se osporiti značaj knjige koja je definitivno razorila mit o borbi Zapada „za ljudska prava“, ali ostaje otvoreno pitanje: Zašto je Del Ponteova iznela te činjenice tek osam godina posle tragičnih događaja? Kako je mogla biti doneta oslobađajuća presuda za komandanta OVK Ramuša Haradinaja, koji je bio jedna od ključnih figura, a za njegovog mandata vršena je trgovina ljudskim organima? Zašto su, pod pritiskom SAD, pušteni iz zatvora 1999. godine albanski teroristi, njih oko 2.000, bez ikakvih uslova, a mogli su dati dragocene podatke?
Slučaj vađenja organa na Kosovu je samo poslednja karika u lancu trgovine ljudima, koji je otpočeo u Hrvatskoj, protegao se na BiH i, konačno, završio na Kosovu. Priča o „žutoj kući“ je bacanje „prašine u oči“ kako bi se odvratila pažnja od zbivanja u „Bondstilu“. Vađenje ljudskih organa je izuzetno komplikovana operacija i može se izvoditi samo u savršeno moderno opremljenim bolnicama, kao što je bolnica u „Bondstilu“, a ne u improvizovanim „žutim kućama“. OVK, kao i hrvatske ili muslimanske snage, koje su učestvovale u toj akciji kidnapovanja ljudi, bili su samo pomoćnici svojih mentora. Iza cele akcije stajale su „privatne“ američke vojne korporacije, što potvrđuje i Piter Singer, a „one su samo produžena ruka vladine politike“. Singer izričito navodi da je „DynCorp“ bila uključena u razne vrste kriminala, između ostalog i trgovinu ljudima i „seks industriju“. Tržište „privatnog“ vojnog servisa, tako obilato korišćeno u razaranju Jugoslavije, i mnogobrojnim zločinima, nema nikakve regulative, kako to navodi Singer. Ono je oslobođeno „bilo kakve pravne kontrole“ u pogledu svoje delatnosti. Sticanje profita je jedini motiv koji ga pokreće. Korporacije „podležu samo zakonima tržišta“. Područje njihovog delovanja „naročito u sektoru snabdevanja često je scena najstravičnijeg nasilja u današnjem svetu“, dodaje Singer. I ne samo to, one profitiraju od samog postojanja rata i stradanja, „to su preduzeća pakla… nasilje nije u njihovu korist, nego upravo u korist ostvarenja cilja za koji su iznajmljene“.
Odavno je poznato da je u Gospiću i Vukovaru bilo trgovine ljudskim organima. Milan Levar, „zapovjednik izviđačko-diverzantskog voda i prislušnog centra u Gospiću“, bio je višestruki svedok u Tribunalu i otkrio je zločine „mnogo veće no što to itko misli… bilo je situacija kada su na prvom spratu zgrade ubijali, a u prizemlju je bila delegacija EZ i UNPROFOR-a. Kako leševe nisu mogli nositi po stepenicama, konopcem su ih spuštali kroz prozor, a dolje je čekalo bolničko vozilo… Gledao sam ljude kako nose leševe iz kojih ispadaju crijeva“, rekao je Levar u Tribunalu. Milan Levar je, uskoro posle povratka iz Haga, ubijen, a u „Gospiću se svjesno čuva krvavo nasilje. Gura se pod tepih niz godina“.
 
Poruka
3.615
BOLNICA U BONDSTILU
Hrvatske oružane snage združene sa muslimanskim, ubile su u Bosanskom Brodu 20 civila srpske nacionalnosti. Iste godine u maju mesecu, u Bosanskom Brodu, zaustavljeni su autobusi sa Romima koji su se kretali iz Srebrenice, Žepe i Skelana u zapadnoevropske zemlje. Svi su poubijani, ali su im pre toga povađeni organi i „odvoženi su preko hrvatske granice tzv. „belim helikopterima“, sa fudbalskog stadiona u Brodu“, izjavio je Graovac, šef Komisije za traženje nestalih lica u Brodu. Podatke je dobio od bivšeg hrvatskog oficira, koji je „priznao da su u ovom neljudskom poslu, osim hrvatskih jedinica, bili umešani i pripadnici nekih međunarodnih misija“. Identitet oficira Graovac nije otkrio, a razlozi se logično mogu pretpostaviti. U akciji vađenja organa učestvovala su i dva hirurga iz Slavonskog Broda. Ekshumacija je izvršena tek 2004, kada je pronađeno 59 skeleta, od čega 23 dečija. Usled dužine vremena proteklog od ubistva do ekshumacije, nije se mogao utvrditi nedostatak organa jer su pronađene samo kosti.
Tokom agresije hrvatske vojske na Kupres, sanitetska ekipa vadila je organe zarobljenih vojnika i kidnapovanih srpskih civila. Posle oslobođenja Kupresa 7. aprila 1992. godine, pod komandom generala Mladića, pronađena je kod poginulih sanitetskih hrvatskih oficira dokumentacija i fotografije o vađenju organa. Ta dokumentacija dostavljena je tužilaštvu Tribunala, kao dokazni materijal u procesu protiv Slobodana Miloševića.
Trgovina ljudskim organima otpočela je na Kosovu i Metohiji odmah posle dolaska KFOR-a i UNMIK-a. U transkriptu „presretnutih“ (prisluškivanih) razgovora kod srpske obaveštajne službe o tome postoje dragoceni podaci. U razgovoru Vesli Klarka, komandanta NATO snaga za Evropu, obavljenom 15. avgusta 2001. godine u švajcarskim Alpima, sa Havijerom Solanom pred Klarkov put na Kosovo, Klark je rekao: „Moram da obavim važan posao, obećao sam da ću da donesem bubrege…“ Solana je na to reagovao: „Dobro radi bolnica u Bondstilu, kao i cela baza.“ Posle dve nedelje Klark se susreo sa Tačijem u Prištini. Iz minijaturnog mikročipa odašiljani su podaci o dogovoru sa srpskim političarima o slabljenju bojeve gotovosti Vojske Srbije, o uništenju tenkova i raketa, ali i sasvim otvoreno pitanje Tačija upućeno Klarku: „Verujem Da je Kraljevska bolnica u Londonu zadovoljna saradnjom po pitanju organa za transplantaciju.“
Trgovina ljudskim bićima i njihovim organima nadmašila je nacističke zločine u vršenju medicinskih eksperimenata nad živim ljudima. Doktor Mengele bio je amater u odnosu na „monstere“ – čudovišta koja su izašla ispod kišobrana NATO. He može se u ovom slučaju govoriti o „crnom tržištu“. To je repriza Aušvica, samo u mnogo drastičnijem vidu.


Iz knjige Smilje Avramov „Genocid u Jugoslaviji 1941-1945, 1991…“

http://www.pecat.co.rs/2010/12/smilja-avramov-repriza-ausvica-u-reziji-tacija/


z:((z:((z:((
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.