William Irwin Thompson: "Religija nije identična sa duhovnošću; religija je pre oblik duhovnosti u civilizaciji."
*
Rollo May: "Naš svet je postao haotičan; i ne ostavlja nas samo van štimunga s prirodom, već i sa nama samima, takodje. Kao ljudska bića imamo korene u prirodi, ne iz činjenice da se naše telo sastoji od suštinski istih elemenata kao vazduh ili zemlja ili trava. Na mnogo drugih načina mi učestvujemo u prirodi - ritam promene sezona ili dana i noći, na primer, se reflektuje u ritmu naših tela, u gladi i sitosti, u spavanju i budnosti, u seksualnoj želji i zadovoljenju i na bezbroj drugih načina."
***
Duhovnost se, često, poistovećuje religijom. Medjutim, izmedju njih postoji značajna razlika. Ponekad se i isključuju. Nastanak i svrha religije se različito tumači. Po Marksu religija predstavlja odraz klasne nejednakosti i potrebe potlačene klase da pobegne od realnosti i pronađe utehu u teškom životu.
Teorija je formirana samo na osnovu kapitalističkog društvenog uredjenja. Njome se ne daje zadovoljavajuće objašnjenje za drugačija uredjenja i kulturne tradicije. Pored toga, religija je postojala i u vladajućoj klasi što znači da klasna nejednakost nije uzrok nastanka religije.
Teorija da je religija nastala kao rezultat nedovoljnog poznavanja prirodnih pojava i fizičkih zakonitosti, takodje, nije održiva. Mi živimo u vreme naučnog i tehnološkog progresa zasnovanog, upravo, na poznavanju fizičkih zakonitosti. Ali, religija nije isčezla, već je doživela i značajan preporod. Mišljenja o religiji su podeljena zbog pozitivnog i negativnog uticaja tokom istorijskog razvoja. U samom začetku civilizacije je učila moralnim načelima. Smirivala je destruktivne nagone lutajućih plemena i osposobljavala ih za civilizovan način života.
Medjutim, kada je postala institucija pojačala se njena moć. U nastojanju da je zadrži, i još više ojača, donosila je mnogobrojna kruta pravila koja su se obavijala plaštom duhovnosti, mada nisu imala ništa s njom. Često su joj i protivrečila. Njima su se štitili interesi institucije, kao i sebični interesi pojedinih članova u instituciji. Ponekad i politički, ekonomski i nacionalni. Takva pravila su podsticala fanatizam i antagonizam među različitim religijama. Usled toga je dolazilo do krvoprolića. Najpoznatiji su krstaški ratovi koji su trajali od 11 do 13 veka.
Religiozni fanatizam je očigledan i u progonu i mučenju jeretika, spaljivanju veštica itd. Da bi zaštitila svoje interese, autoritet i vlast crkva je nemilosrdno i surovo ugušivala slobodu misli i napretka. To svedoči i spaljivanje Djordana Bruna na rimskom trgu 1600 godine.
Takvo ponašanje u potpunosti negira duhovnost. Duhovnost sagledava suštinsku jednakost ljudi. Zalaže se za njihovo zbližavanje i ravnopravnost. Poštuje i uvažava rasne, religiozne i nacionalne razlike, dok ih religiozna ograničenost prezentira kao opasne elemente koji se moraju eliminisati.
Pored nerazumevanja u religioznom fanatizmu je pristna iracionalna mržnja ili osećanje koje je suprotno duhovnom. Duhovnost polazi od ljubavi i humanosti. To su širi i kompleksniji pojmovi i vrednosti. Istinska religija podstiče ljude da ih pronadju, neguju i razvijaju u sebi. Kada to ne čine, već pažnju usmere samo na isprazne ceremonijale i pravila onda tu nema prave duhovnosti.
Zato se mogu sresti religiozni ljudi koji nisu produhovljeni, kao i produhovljeni koji nisu religiozni u klasičnom smislu. Ukoliko verovanje u boga i natprirodno vodi u netrpeljivost i agresiju prema drugim religijama iza toga je zatvoren um, neurotičnost, uskogrudost, potreba za kontrolom i dominacijom, a ne duhovnost.
Dakle, ponašanje i karakterne osobine su najbolji pokazatelj duhovnosti. Za produhovljene ljude je karakterističan otvoren, fleksibilan stav, iskrenost, plemenitost, moralnost, odgovornost, saosećanje, poštenje i stremljenje ka konstruktivnoj adaptaciji sa okolinom. Duhovnost oslobadja. Kroz nju se raste, jer se razumevanje stalno proširuje višim, nadsvesnim potencijalom. Kada se shvatanje ograniči samo na sebične potrebe i materijalni interes, bez plemenitih stremljenja, javlja se otudjenost, egoizam, lukavstvo, manipulativnost, nemoralnost, neiskrenost itd.
Komunizam je najviše doprineo mišljenu da je religija primitivna i zaostala i da se treba ukinuti. Koliko je takvo mišljenje opravdano i da li se treba nepromišljeno prihvatiti? I pored svih nedostataka religija, ipak, sadrži lucidne uvide od neprocenjivog značaja i vrednosti. Njihovo arogantno odbacivanje i podcenjivanje, usled preterane reakcije na regresivne elemente, može stvoriti više štete nego koristi.
Ljudi kroz duhovnost postaju svesni višeg smisla ili nevidljive suštine koja spaja i prožima čitav univerzum. Ne postoji ni jedna civilizacija i kultura koja to nije zapazila i istakla. Verovanje u boga i natprirodno opstaje uprkos promenama. Odoleva vremenu. Duhovni zapisi iz najranijih epoha i danas plene mudrošću. Imaju istu snagu i efekt kao i u vreme kada su nastali. Ogromnim vremenskim razdobljem se nije izgubila svežina, lepota i značaj reči pošto nose vanvremeske poruke.
Jedan od razloga izuzetne razboritosti naših predaka je neposredan, prisan kontakt sa prirodom. Prefinjenim usklađivanjem vlastitog životnog tempa sa njenim ritmom, direktno su se ujedinjavali s harmoničnim pulsiranjem univerzuma. Na taj način su bili u stanju da osećaju isti život i u sebi i u svemu oko sebe. To ih je i vodilo u sferu više duhovne spoznaje i razumevanja.
*
Rollo May: "Naš svet je postao haotičan; i ne ostavlja nas samo van štimunga s prirodom, već i sa nama samima, takodje. Kao ljudska bića imamo korene u prirodi, ne iz činjenice da se naše telo sastoji od suštinski istih elemenata kao vazduh ili zemlja ili trava. Na mnogo drugih načina mi učestvujemo u prirodi - ritam promene sezona ili dana i noći, na primer, se reflektuje u ritmu naših tela, u gladi i sitosti, u spavanju i budnosti, u seksualnoj želji i zadovoljenju i na bezbroj drugih načina."
***
Duhovnost se, često, poistovećuje religijom. Medjutim, izmedju njih postoji značajna razlika. Ponekad se i isključuju. Nastanak i svrha religije se različito tumači. Po Marksu religija predstavlja odraz klasne nejednakosti i potrebe potlačene klase da pobegne od realnosti i pronađe utehu u teškom životu.
Teorija je formirana samo na osnovu kapitalističkog društvenog uredjenja. Njome se ne daje zadovoljavajuće objašnjenje za drugačija uredjenja i kulturne tradicije. Pored toga, religija je postojala i u vladajućoj klasi što znači da klasna nejednakost nije uzrok nastanka religije.
Teorija da je religija nastala kao rezultat nedovoljnog poznavanja prirodnih pojava i fizičkih zakonitosti, takodje, nije održiva. Mi živimo u vreme naučnog i tehnološkog progresa zasnovanog, upravo, na poznavanju fizičkih zakonitosti. Ali, religija nije isčezla, već je doživela i značajan preporod. Mišljenja o religiji su podeljena zbog pozitivnog i negativnog uticaja tokom istorijskog razvoja. U samom začetku civilizacije je učila moralnim načelima. Smirivala je destruktivne nagone lutajućih plemena i osposobljavala ih za civilizovan način života.
Medjutim, kada je postala institucija pojačala se njena moć. U nastojanju da je zadrži, i još više ojača, donosila je mnogobrojna kruta pravila koja su se obavijala plaštom duhovnosti, mada nisu imala ništa s njom. Često su joj i protivrečila. Njima su se štitili interesi institucije, kao i sebični interesi pojedinih članova u instituciji. Ponekad i politički, ekonomski i nacionalni. Takva pravila su podsticala fanatizam i antagonizam među različitim religijama. Usled toga je dolazilo do krvoprolića. Najpoznatiji su krstaški ratovi koji su trajali od 11 do 13 veka.
Religiozni fanatizam je očigledan i u progonu i mučenju jeretika, spaljivanju veštica itd. Da bi zaštitila svoje interese, autoritet i vlast crkva je nemilosrdno i surovo ugušivala slobodu misli i napretka. To svedoči i spaljivanje Djordana Bruna na rimskom trgu 1600 godine.
Takvo ponašanje u potpunosti negira duhovnost. Duhovnost sagledava suštinsku jednakost ljudi. Zalaže se za njihovo zbližavanje i ravnopravnost. Poštuje i uvažava rasne, religiozne i nacionalne razlike, dok ih religiozna ograničenost prezentira kao opasne elemente koji se moraju eliminisati.
Pored nerazumevanja u religioznom fanatizmu je pristna iracionalna mržnja ili osećanje koje je suprotno duhovnom. Duhovnost polazi od ljubavi i humanosti. To su širi i kompleksniji pojmovi i vrednosti. Istinska religija podstiče ljude da ih pronadju, neguju i razvijaju u sebi. Kada to ne čine, već pažnju usmere samo na isprazne ceremonijale i pravila onda tu nema prave duhovnosti.
Zato se mogu sresti religiozni ljudi koji nisu produhovljeni, kao i produhovljeni koji nisu religiozni u klasičnom smislu. Ukoliko verovanje u boga i natprirodno vodi u netrpeljivost i agresiju prema drugim religijama iza toga je zatvoren um, neurotičnost, uskogrudost, potreba za kontrolom i dominacijom, a ne duhovnost.
Dakle, ponašanje i karakterne osobine su najbolji pokazatelj duhovnosti. Za produhovljene ljude je karakterističan otvoren, fleksibilan stav, iskrenost, plemenitost, moralnost, odgovornost, saosećanje, poštenje i stremljenje ka konstruktivnoj adaptaciji sa okolinom. Duhovnost oslobadja. Kroz nju se raste, jer se razumevanje stalno proširuje višim, nadsvesnim potencijalom. Kada se shvatanje ograniči samo na sebične potrebe i materijalni interes, bez plemenitih stremljenja, javlja se otudjenost, egoizam, lukavstvo, manipulativnost, nemoralnost, neiskrenost itd.
Komunizam je najviše doprineo mišljenu da je religija primitivna i zaostala i da se treba ukinuti. Koliko je takvo mišljenje opravdano i da li se treba nepromišljeno prihvatiti? I pored svih nedostataka religija, ipak, sadrži lucidne uvide od neprocenjivog značaja i vrednosti. Njihovo arogantno odbacivanje i podcenjivanje, usled preterane reakcije na regresivne elemente, može stvoriti više štete nego koristi.
Ljudi kroz duhovnost postaju svesni višeg smisla ili nevidljive suštine koja spaja i prožima čitav univerzum. Ne postoji ni jedna civilizacija i kultura koja to nije zapazila i istakla. Verovanje u boga i natprirodno opstaje uprkos promenama. Odoleva vremenu. Duhovni zapisi iz najranijih epoha i danas plene mudrošću. Imaju istu snagu i efekt kao i u vreme kada su nastali. Ogromnim vremenskim razdobljem se nije izgubila svežina, lepota i značaj reči pošto nose vanvremeske poruke.
Jedan od razloga izuzetne razboritosti naših predaka je neposredan, prisan kontakt sa prirodom. Prefinjenim usklađivanjem vlastitog životnog tempa sa njenim ritmom, direktno su se ujedinjavali s harmoničnim pulsiranjem univerzuma. Na taj način su bili u stanju da osećaju isti život i u sebi i u svemu oko sebe. To ih je i vodilo u sferu više duhovne spoznaje i razumevanja.