Relativizam morala je gledište da su moralni sudovi istiniti ili lažni samo u odnosu na neko određeno stanovište (na primer, kulturu ili istorijski period) i da nijedno stanovište nije jedinstveno privilegovano nad svim ostalim.
Pogledajte prilog 1412576
Moral je najčešće forsiran sve dok ne postane norma.
Koliko ste opterećeni moralom i ko vas je tako naučio?
Ne postoji relativizam morala.
Bez obzira što je nešto samo tebi dobro ili loše, reci, ovo mislim da je dobro, ovo mislim da je loše, bolje i to, nego da relativizuješ moral, k'o neka slina.
За мене је питање морала питање савести. Научен морал је усиљен морал и мање вреди од оног исконског осећаја за исправно.
1) Svest čoveka i čovečanstva jeste stalno u laganoj ekspanziji.
2) Etičnost jedne osobe odnosno čovečanstva je spoljni izražaj ili nuz proizvod dosegnutog stanja svesti. Ovo kaže da dosezanjem najvišeg stanja svesti čovek i čovečanstvo mogu imati i najvišu etičnost a to znači živeti potpuno u skladu sa duhonim zakonima odnosno u skladu sa najvišim Zakonom Ljubavi. Tek u ovom najvišem stadijumi imali bismo da bi se moral svih izjednačio sa čistom etičnošću odnosno bio bi u sladu sa najvišim i najpoželjnijim Zakonom Života.
U ranijim stadijumima svaki čovek ima svoj moralni nivo koji bi obuhvatao njegovu prirodnu etičnost po pitanju određenih detalja života dok bi u ostalom delu taj čovek prihvatao ono što nametne sama zajednica. Zato svaki čovek ima svoj nivo morala ali i svaka zajednica bi imala svoj nivo morala.
To je ono što je postavljač teme nazvao relativnim.
Ovo kaže da kako izrastamo u svojoj svesti kao pojedinci u sklopu zajednice tako uzdižemo svoju etičnost a sa time i moralni kod zajednice.
Naravno, ovo je teorijski jer se u praksi nalazimo u periodu kada čovečanstvo ulazi u periode sve jačeg delovanja negativnih tokova koji preko njegovih negativnih pasija uma sve jače vuku ka kretanju u negativnom pravcu - ka činjenu sebičnih dela i ka kršenju Zakona Ljubavi.
Upravo sve to čini da, manje duhovno razvijeni pojedinci najpre popuštaju i najlakše se late činjenju negativnih dela i rada ka posrnući cele društvene zajednice.
Sve ovo ima veze sa našim životnim ciljem zbog čega i živimo u ovom svetu a to je da ojačamo tako snažno u svom duhovnom razvitku da nas ništa ne može pokolebati i da nam negativni tokovi ne mogu nauditi a to se postiže samo ako dovoljno očistimo svoj um od negativnih pasija i ako svoje emocije i čula stavimo pod vlastitom ko0ntrolom mi kao duhovno Biće, Duša. To se može dogoditi tek onda kada duhovno budemo dovoljno jaki i disciplinovani da uvek budemo otvoreni prema čisto duhovnoj struji koja nikada neće dozvoliti da kroz naš um protiče negativni energetski tok i vuče nas mazad ka činjenju bilo šta protiv bilo koga ili jednostavno da činimo bilo šta što nije u skladu sa njvišim duhovnim zakonom a to je Zakon Ljubavi.
Zato možemo reći da je pitanje morala pitanje naše dosegnute svesti (a ne savesti). Naša savest uvek funkcioniše u skladu sa onim što smo spolja prihvatili za moralno iako ono može biti suprotno sa onom unutarnjom ili pravom etičnosti.
Visoko etičan čovek je skoro pa jednako nepoželjan u društvenoj zajednici kao i oni koji su negativci u samoj zajednici.
Zašto?
Zato što takvi samim svojim prisustvom iritiraju druge koji nisu u stanju živeti tako visokoetičnim životom i oni u onom visokoetičnom pojedincu vide svoje slabosti jer taj visokoetični pojedinac tada deluje kao ogledalo za unutarnje negativnosti drugih u okruženju. To je razlog da takvog pojedinca u odmakloj svesti i etičnosti malo ko voli i malo ko ga želi u svom okruženju. To je razlog da su duhovno napredni pjedinci proganjani pa i pogubljivani toko čovekove istorije.
Zato je proganjan Rama koji je kasnije proglašen za Boga Hindusa, tako je pogubljen Qwtcalkoatl, tako je osuđem Sokrat na ispijanje otrova, tako je proganjan Isus i razapet na krstu, tako je proganjan Pitagora te su njegovi učenici pobijeni a tako su prolazili i mnogi drugi manje poznati javnosti.
Otuda, pitanje etičnosti ili morala jeste pre svega pitanje duhovne razvijenosti pojedinaca ali i ljudi u celini. Ovo uopšte nije pitanje filozofije budući da filozofija koristi um za nagađanje i pretpostavke bez da se zna i razume sama suština unutar nas samih.
Pozdrav!
)
Mislim, zavisi od čoveka do čoveka.
