"Још једна баксузна среда", помислио сам.
Тог јутра ми ништа није полазило за руком. Ладно сам изигнорисао аларм, кафа ми је покипела а у бојлеру није било топле воде. Тачније било је, само је више личила на арктичку, него ону која је требала да ме доведе на радну темпаратуру. Покушавао сам да се присетим чиме треба да попуним кућне залихе, и коме сам све обећао партију трачева. Није ишло. Ауто ми је сигнализирао да је време за сервис а на мом месту за паркирање шепурио се џип, који свакако није био мој. Након спознанија да кафић у ком пијем кафу не ради, наврле су ми на ум свакојаке мисли, на памет су ми падали рај и батина а лечка сам се присетио и Мајкла Мајерса.
"Ништа ме не сме изненадити." проговорио је комуниста у мени.
Сместио сам се у први следећи С. У. Р.
Кафа је била још мало па пристојна, сунце одлично за мој хронични артритис и спондилозу. Нисам ни приметио када су дошли, задубљен у решавање недоумице, зашто се само мени, петак тринаести дешава у среду.
Прво сам приметио њега. Књишки пример штребера који је неким небеским чудом успео у животу . Генерално, такви ликови обично остају на маргини, овај је био изузетак. Причао је као навијен, микс водитеља тв дневника и логореика. Сив до границе пристојности. Фирмирана гардероба у виду шорца и мајице му никако није пријала. Наочари су се подразумевале, јамачно.
Већ сам се спремао да замолим конобара да ми да попуст на "продужени", због евидентног психичког бола узрокованог перманентним понављањем узрока турбуленција на берзама житарица узрокованих украјинском кризом, са посебним освртом на Подсахарску Африку, који се манифестовао ултравиолентном бојом мог врата, трзањем левог рамена и тиковима, када је у мој видокруг ушла она.
"Како која она? Па, ОНА."
Е сад, објашњење појма Она за минус 50 је прекомпликовано и наратора ове приче ставља пред нерешив проблем, како да је не претвори у есеј са радним насловом 'Како је некада све било боље'.
Ајд да покушам. Знате оне вреле дане кад не знате где да се склоните а онда одједном, ниодкуд, ничим изазван дуне ветрић и све се промени. Не обраћате пажњу ни на зној, инсекте и прашину. Једноставно уживате у топлоти. Тако је изгледала, можда сам јој ја доделио десетак година мање, занемарио вишак килограма и избрисао боре које су јој тако шармантно пристајале. Био сам сигуран да је познајем а знао сам да је никада пре нисам видео.
Пришла је столу, не осврћући се на задивљене погледе мушкараца или сам ја то желео тако да видим. Онда прва грешка,"штребер' није устао када је пришла његовом столу. За мене је то било неопростиво, за њу изгледа уобичајено. Наручио је кафу уместо ње, она је ћутала. Послужио ју је лично газда, одмерио ју је од главе до пете окренувши се ка мени тражећи потврду онога што је видео. Пријало јој је, проиграла се косом вадећи цигарету.
Грешка број два, њен пратилац се није ни осврнуо на то. Махинално сам руком кренуо ка упаљачу и застао, нисам желео да се мешам а и постајало ми је све занимљивије. Тада ме је први пут погледала, тачније евидентирала моје присуство.
"Штребер" је настављао да прича, тачније није престајао. Ту су били и Путин и Зеленски. Северни ток и арапски шеици. Респиратори и Брат Си. Заједнички именитељ им је био он, он их је спајао и решавао светску кризу, и био синоним дубоке а и оне плитке државе.
"Боже, како је завршила са њим", помислио сам.
Погледала ме је зачуђено као да је разумела моје мисли. Могао сам да се закунем да сам чуо "Погрешни избори у право време." Наставила је са га слуша али више оног заводничког у њеном ставу није било. Мислим да је тад код ње изгубио оно мало кредита који су му преостали. Грешка број три, "Никада не причај о политици онда када је жени потребно да се осети пожељном, заводи је."
"Ово је жена коју бих заводио чак и онда када пред зору попадамо на јастуке, удова паралисаних од умора." помислио сам. Окренула се бесно као да жели да ми поручи да је непристојно за човека мојих година да јој без куцања улази у мисли а онда је бес заменио загонетни осмех. Онај од ког ти жмарци крену низ кичму.
"Одакле ти право да ме подсећаш? Да имала сам разноразних искустава узимали су ме и давала сам се. Зашто обећаваш, макар и у мислима, оно у шта ниси сигуран да можеш да испуниш. И да, постоје такви мушкарци, само њих мораш да волиш. Није битно да ли су млади или стари, лепи или мање лепи, високи или ниски. Образовани или не. Није битно чак ни то да ли ћете икада више бити заједно, довољно је да уме да те воли а знаш ли колико је мало таквих душа. И не да воли неког другог нити све, довољно је да уме да воли само мене. Мене овакву какава јесам, тада почиње магија. Сваки поглед узбуђује, кожа постаје тесна. Заволиш додире за које ниси ни знао да постоје. А кад те прође, све остале мериш по њему. Подсети те на њега окрњена шољица за кафу коју није желео да бацим. Конобар у нашем ресторану који ми је увек намигивао и претио прстом када свратим на пиће без њега.
Ко си ти да ме враћаш тамо одакле сам побегла мислећи да су сви други налик на њега а у дубини душе знајући да нису"
Посрамио сам се, стварно ко сам ја да јој, чак и у мислима, пребацујем било шта. Одмахнуо сам главом и покушао да се задубим у једну од оних глупих расправа на мрежи. Једну од оних где нико никога суштински не разуме а сви имају коначно решење, љути на остале што не схватају њихову генијалност.
"Није он лош, неправедна сам. Добар је према мени, подржава ме у напредовању. Кућа нам је пуна свега, путујемо у иностранство бар два пута годишње. Стабилан је и није ни мало агресиван. Ја сам та која у већини случајева изазива свађу. Стрпљив је самном." говорио је њен поглед који ми је кришом упутила.
" Штребер" је изненада заћутао, као да се буди из сна. "Плати да идемо", кратко је изговорио. Без речи је устала, након што је регулисала рачун упутили су се ка паркингу, он испред ње. У једном моменту се кришом окренула и упутила ми осмех. Могао бих да се закунем да сам на њеним уснама прочитао псовку упућену животу и погрешном времену.
"Не треба он да буде добар или лош. Он треба да те воли. Није нужно да је стабилан, већ да уме да ти нацрта осмех. Уместо пуних ормана требало је да ти испуни срце. Па шта ако ти започињеш свађу, женско си. Имаш право на то." Много тога сам још имао да јој кажем да је могла да ме чује. Знам да би све разумела. Нисам сазнао како се зове. Зваћу је Нада.
П. С. Видео сам их поново, још увек су заједно а ја нисам сигуран да ова прича има срећан крај.
Тог јутра ми ништа није полазило за руком. Ладно сам изигнорисао аларм, кафа ми је покипела а у бојлеру није било топле воде. Тачније било је, само је више личила на арктичку, него ону која је требала да ме доведе на радну темпаратуру. Покушавао сам да се присетим чиме треба да попуним кућне залихе, и коме сам све обећао партију трачева. Није ишло. Ауто ми је сигнализирао да је време за сервис а на мом месту за паркирање шепурио се џип, који свакако није био мој. Након спознанија да кафић у ком пијем кафу не ради, наврле су ми на ум свакојаке мисли, на памет су ми падали рај и батина а лечка сам се присетио и Мајкла Мајерса.
"Ништа ме не сме изненадити." проговорио је комуниста у мени.
Сместио сам се у први следећи С. У. Р.
Кафа је била још мало па пристојна, сунце одлично за мој хронични артритис и спондилозу. Нисам ни приметио када су дошли, задубљен у решавање недоумице, зашто се само мени, петак тринаести дешава у среду.
Прво сам приметио њега. Књишки пример штребера који је неким небеским чудом успео у животу . Генерално, такви ликови обично остају на маргини, овај је био изузетак. Причао је као навијен, микс водитеља тв дневника и логореика. Сив до границе пристојности. Фирмирана гардероба у виду шорца и мајице му никако није пријала. Наочари су се подразумевале, јамачно.
Већ сам се спремао да замолим конобара да ми да попуст на "продужени", због евидентног психичког бола узрокованог перманентним понављањем узрока турбуленција на берзама житарица узрокованих украјинском кризом, са посебним освртом на Подсахарску Африку, који се манифестовао ултравиолентном бојом мог врата, трзањем левог рамена и тиковима, када је у мој видокруг ушла она.
"Како која она? Па, ОНА."
Е сад, објашњење појма Она за минус 50 је прекомпликовано и наратора ове приче ставља пред нерешив проблем, како да је не претвори у есеј са радним насловом 'Како је некада све било боље'.
Ајд да покушам. Знате оне вреле дане кад не знате где да се склоните а онда одједном, ниодкуд, ничим изазван дуне ветрић и све се промени. Не обраћате пажњу ни на зној, инсекте и прашину. Једноставно уживате у топлоти. Тако је изгледала, можда сам јој ја доделио десетак година мање, занемарио вишак килограма и избрисао боре које су јој тако шармантно пристајале. Био сам сигуран да је познајем а знао сам да је никада пре нисам видео.
Пришла је столу, не осврћући се на задивљене погледе мушкараца или сам ја то желео тако да видим. Онда прва грешка,"штребер' није устао када је пришла његовом столу. За мене је то било неопростиво, за њу изгледа уобичајено. Наручио је кафу уместо ње, она је ћутала. Послужио ју је лично газда, одмерио ју је од главе до пете окренувши се ка мени тражећи потврду онога што је видео. Пријало јој је, проиграла се косом вадећи цигарету.
Грешка број два, њен пратилац се није ни осврнуо на то. Махинално сам руком кренуо ка упаљачу и застао, нисам желео да се мешам а и постајало ми је све занимљивије. Тада ме је први пут погледала, тачније евидентирала моје присуство.
"Штребер" је настављао да прича, тачније није престајао. Ту су били и Путин и Зеленски. Северни ток и арапски шеици. Респиратори и Брат Си. Заједнички именитељ им је био он, он их је спајао и решавао светску кризу, и био синоним дубоке а и оне плитке државе.
"Боже, како је завршила са њим", помислио сам.
Погледала ме је зачуђено као да је разумела моје мисли. Могао сам да се закунем да сам чуо "Погрешни избори у право време." Наставила је са га слуша али више оног заводничког у њеном ставу није било. Мислим да је тад код ње изгубио оно мало кредита који су му преостали. Грешка број три, "Никада не причај о политици онда када је жени потребно да се осети пожељном, заводи је."
"Ово је жена коју бих заводио чак и онда када пред зору попадамо на јастуке, удова паралисаних од умора." помислио сам. Окренула се бесно као да жели да ми поручи да је непристојно за човека мојих година да јој без куцања улази у мисли а онда је бес заменио загонетни осмех. Онај од ког ти жмарци крену низ кичму.
"Одакле ти право да ме подсећаш? Да имала сам разноразних искустава узимали су ме и давала сам се. Зашто обећаваш, макар и у мислима, оно у шта ниси сигуран да можеш да испуниш. И да, постоје такви мушкарци, само њих мораш да волиш. Није битно да ли су млади или стари, лепи или мање лепи, високи или ниски. Образовани или не. Није битно чак ни то да ли ћете икада више бити заједно, довољно је да уме да те воли а знаш ли колико је мало таквих душа. И не да воли неког другог нити све, довољно је да уме да воли само мене. Мене овакву какава јесам, тада почиње магија. Сваки поглед узбуђује, кожа постаје тесна. Заволиш додире за које ниси ни знао да постоје. А кад те прође, све остале мериш по њему. Подсети те на њега окрњена шољица за кафу коју није желео да бацим. Конобар у нашем ресторану који ми је увек намигивао и претио прстом када свратим на пиће без њега.
Ко си ти да ме враћаш тамо одакле сам побегла мислећи да су сви други налик на њега а у дубини душе знајући да нису"
Посрамио сам се, стварно ко сам ја да јој, чак и у мислима, пребацујем било шта. Одмахнуо сам главом и покушао да се задубим у једну од оних глупих расправа на мрежи. Једну од оних где нико никога суштински не разуме а сви имају коначно решење, љути на остале што не схватају њихову генијалност.
"Није он лош, неправедна сам. Добар је према мени, подржава ме у напредовању. Кућа нам је пуна свега, путујемо у иностранство бар два пута годишње. Стабилан је и није ни мало агресиван. Ја сам та која у већини случајева изазива свађу. Стрпљив је самном." говорио је њен поглед који ми је кришом упутила.
" Штребер" је изненада заћутао, као да се буди из сна. "Плати да идемо", кратко је изговорио. Без речи је устала, након што је регулисала рачун упутили су се ка паркингу, он испред ње. У једном моменту се кришом окренула и упутила ми осмех. Могао бих да се закунем да сам на њеним уснама прочитао псовку упућену животу и погрешном времену.
"Не треба он да буде добар или лош. Он треба да те воли. Није нужно да је стабилан, већ да уме да ти нацрта осмех. Уместо пуних ормана требало је да ти испуни срце. Па шта ако ти започињеш свађу, женско си. Имаш право на то." Много тога сам још имао да јој кажем да је могла да ме чује. Знам да би све разумела. Нисам сазнао како се зове. Зваћу је Нада.
П. С. Видео сам их поново, још увек су заједно а ја нисам сигуран да ова прича има срећан крај.
