Quantcast

Rekli su o Beogradu....

moonja..

Elita
Poruka
22.129
"Prvi utisak koji ljudi imaju o Beogradu jeste da je veoma lep, ali kasnije ako se vrate nekoliko puta kažu da je dosadan. Kod mene je sve suprotno. Prvi put kada sam došla ovde, nisam bila impresionirana, ali sada svaki put kada se vratim sve mi se više dopada.
Čudno zvuči, ali ja volim Beograd."

Ela Dvornik
Zato što je plastična hirurgija bolja i jeftinija nego u Hrv. a i te što im trebaju foloveri ne treba uzimati za ozb, msm, ja u takve izjave, tog tipa kasnije mi se grad dopao, deliju neubedljivo.
 

Lada

Elita
Moderator
Poruka
22.886
- Duh Beograda je: u osećanju da ste kod kuće, da ne možete propasti jer ste među svojima, da uvek i u svako doba možete da pozajmite nešto sitnine, ljubavi, krov nad glavom i malo neophodnog saučesništva pred zoru.

Taj duh rađa smele vertikale, iz njega niču nove četvrti, a propadaju stare, on premošćava reke i raskrčuje spletove zarđalih koloseka među čijim pragovima niče trava, da bi sebi obezbedio što širi vidik na reke i nebo. On se poigrava arhitekturom i urbanističkim zakonima.

Fotografisan iz vazduha, taj grad nikada neće privući radoznalog sakupljača lepota, ma koliko vešto bio slikan.

Jednostavno, on nije fotogeničan! Ali će zato učiniti nešto posve drugo: razbudiće gotovo fizičku bol od čežnje, onima što su makar samo nekoliko dana proveli na njegovim ulicama, baš kao što je neka fotografija bivše ljubavi u stanju da nas izmuči do smrti.

Plan njegovih ulica postaje nešto slično topografskoj karti našeg srca. Taj će nas grad opčiniti šarmom, a nikad nam neće otkriti tajnu šifru te čudne ljubavi, kojoj ne znamo razloga. Ostaćemo zauvek njegovi dobrovoljni zatočenici, koji su između bezbroj gradova remek-dela izabrali baš Beograd da u njemu prožive svoj jedini život koji im je dan.


(Momo Kapor)
 

Lada

Elita
Moderator
Poruka
22.886
Kako se često dešava da putnik poseti neko čuveno mesto očekujući mnogo, a odlazi iz njega potišten i razočaran. Ovakvi slučajevi su sa Atinom, Rajnom, Crkvom svetog Petra u Rimu. Međutim, otišao sam u Beograd ne očekujući ništa – ni dekor, ni prizore, ni veselost niti išta zanimljivo – a sada sam potpuna žrtva njegovog zavodljivog šarma da od njega moram da se odvojim sa najvećim bolom. Ovo je neko novo osećanje: zaljubiti se u jedan grad.

(Herbet Vivijen, putopisac)

stan-u-centru-beograda[1].jpg
 

Lada

Elita
Moderator
Poruka
22.886
Nema grada na svetu oko koga su se jagmili toliki narodi, pod čijim su se bedemima vodile tolike bitke, koji je toliko puta menjao vlasnika i pedeset puta uništavan da bi se svih pedeset puta ponovo iz istorijskog groba podigao – kao što je naš Beograd. Pa zar ta činjenica što je taj grad srpski ni najmanje o Srbima ne govori?
(Borislav Pekić)
 

Lada

Elita
Moderator
Poruka
22.886
„Дошавши, нађох најкрасније место од давнине, превелики град Београд, који је по случају разрушен и запустео, сазидах га и просветих пресветој Богоматери.”

— Деспот Стефан Лазаревић
(при проглашењу Београда за престоницу 1405. године)
 

Lada

Elita
Moderator
Poruka
22.886
Ко је имао среће да се јутрос пробуди у Београду, може се сматрати да је за данас довољно постигао у животу. Свако даље инсистирање на још нечему, било би нескромно.”

— Душан Радовић
 

Nina

Srebrna tastatura
Supermoderator
Poruka
227.777
• Da li je iko ikada pitao Beograd šta bi voleo da bude kad poraste?

• Beograd su vekovima rušili mnogi, a gradili su ga samo Beograđani!

• Nisu u Beogradu samo ulice slepe.

• Razbojnici nas presreću i pljačkaju po mračnim ulicama i parkovima Beograda. Fini ljudi to ne rade! Oni pljačkaju iz fotelje!

• Od kada smo poslednji put pobedili prirodu u Beogradu, ona se skroz povukla u sebe i nigde je nema!

(Aforizmi Ninusa Nestorovića)
 

Nina

Srebrna tastatura
Supermoderator
Poruka
227.777
Momo Kapor


Beograd nije sav u Beogradu
Mnogo veći deo Beograda je u čeznji za Beogradom, koji ga čini lepšim nego što u stvari jeste. Beograd je u beogradskim kafanama po svetu u kojima se sakupljaju "naši"...

"Skadarlija" u Ričvudu (Njujork). "Balkan" u Sidneju. "Četiri breze" u Briselu. "La coza" u Karakasu. " Beograd " u Minhenu. "King Petar" u Vašingtonu...

Beograd je u trešnji na dnu koktela "Menhetn", koji upravo siše jedna srećno udata osamljena Beograđanka, što u rimskom "Kafe Greko" rezimira svoj život - da li je sve to, zaista, vredelo toliko truda: bi li bolje živela da se udala za svog Mikija i ostala na Voždovcu?

Beograd je bio i u briselskom restoranu "Stara Srbija" pored Grand placa, kada nas je vlasnica Dobrila, nekadašnja "crna dama srpske poezije" pitala šta je sa pesnikom Brankom Miljkovićem, a mi joj ispričali kako se pretvorio u spomenik na Kalemegdanu!

Zapanjila se! Kako spomenik, kada je ona tom spomeniku štopala čarape i kuvala pasulj kada je bio potpuno nepoznat?

Beograd je i u Hamiltonu (Kanada), gde nas jedan ostareli konjički oficir Kraljevske vojske pita, "Duva li još košava tri, sedam ili dvadeset i jedan dan?", a košave već dugo ni za lek... Dojadilo joj, izgleda, to što nije uspela da nas oduva sa ovog brega, pa sad cvili i zavija tamo negde u ruskim stepama.

Beograd je u kućama onih što su bili prinuđeni da ga napuste, ponevši sa sobom po neki njegov delić, ispresovani kalemegdanski cvet u herbarijumu, neku knjigu, recept za musaku od plavih patlidžana, nadimke iščezlih lepotica i lepotana, fotografiju maturanata Treće muške gimnazije (školska 1956-57), mazni beogradski akcent, koji nije uspeo da pokvari čak ni engleski. Ni stara Knez Mihajlova, oljuštenih fasada i propalih trotoara sa lokvama, nije više na Knez Mihajlovoj! Ona je na stopalima ostarelih šetača, koji ni na jednom svetskom bulevaru nisu mogli da uhvate korak nekadašnje "štrafte".

Beograd je na fotografijama pokojnih majki, očeva, baka i dedova, koji u životu nisu putovali dalje od Zemuna, a sada sa slika blago posmatraju njujoršku dnevnu sobu po kojoj se razmileo svet što čavrvlja na sedam jezika.

Beograd je tamo gde zakiselimo samo jednu glavicu kupusa u lavabou i od nje savijemo sarme, da se pohvalimo Australijancima ili Argentincima, našom hranom.

Beograd je u načinu na koji Beograđani primaju goste po svetu; Beograd je na ikonama svetog Nikole i svetog Jovana, najčešćim beogradskim slavama - ikonama koje su putovale do Kanade i Novog Zelanda;
 

Lada

Elita
Moderator
Poruka
22.886
Ovaj veliki grad bio je, izgleda, oduvek ovakav: istrgan, prosut, upravo kao da nikad ne postoji, nego večno nastaje, dograđuje se i oporavlja. S jednog kraja niče i raste, a sa drugog vene i propada. Uvek se kreće i talasa, nikad ne miruje i ne zna šta je spokoj i tišina. Grad na dve reke, na velikom prostoru sapet vetrovima. (Ivo Andrić)
 

Nina

Srebrna tastatura
Supermoderator
Poruka
227.777
Momo Kapor

Beograd nije u Beogradu.
Beograd je u svim onim Beograđanima, koji još uvek ne mogu ili ne smeju da se vrate.
Ali ni ja više nisam ovde, već negde drugde, odakle očajnički pokušavam da se vratim samom sebi...
Beograd nije u Beogradu, jer Beograd , u stvari i nije grad - on je metafora, način života, ugao gledanja na stvari.
Beograd je u ideji koja oplođava svet gde god da se ponese njegov duh. On je u nekom vicu, u slučajnom gestu, u urođenoj ležernosti sa kojom se primaju pobede i porazi, tamo, gde je jedinica za merenje stila - šarm.

Beograd je u imenima malih Švajcaraca, Francuza, Šveđana, Nemaca i Amerikanaca, čije su majke Bеograđanke.
Beograd je u kažiprstu kad pozivamo 011.
Beograd je u izrazu "bez veze!", ma na kom se kontinentu izgovorio.
Beograd je rasut na sve četiri strane sveta.
Čeznem da jednog dana svi ovi Beograđani budu na okupu."
 

Nina

Srebrna tastatura
Supermoderator
Poruka
227.777
Najveći raskoš neba nad Beogradom, su sunčevi zalasci. U jesen i u leto oni su prostrani i jarki kao pustinjske vizije, a zimi prigušeni tmastim oblacima i rujnim maglama. A u svako doba godine vrlo su česti dani kad se oganj toga sunca koje zalazi u ravnici, među rekama pod Beogradom, odbije čak gore u visokoj kupoli neba, i tu se prelomi i prospe kao crven sjaj po razasutoj varoši. Tada sunčano rumenilo oboji za trenutak i najzabačenije uglove Beograda i odblesne u prozorima i onih kuća koje inače slabo obasjava.

Ivo Andrić
 

Nina

Srebrna tastatura
Supermoderator
Poruka
227.777
Nije ni Rim ni Pariz, niti je mogao biti. No, i takav kakav jeste, potpuno nesavršen, prilično zapušten, nabacan i raštrkan, nametljiv i glasan, išaran i oronuo, često nepristojan i odbojan, svojstven je i jedinstven u svojoj nedokučivoj zavodljivosti. Možda ga je teško razumeti, ali ne i voleti.

U prolece kada svi izmigolje iz toplih odaja, svuku zimske odore, napirlitaju se i pohrle u još nepostavljene bašte da ugrabe tek po koju iznetu stolicu i zauzmu svoje mesto pod suncem kako bi nadoknadili sve neprotračarene zgode i nezgode... Osmesi, graja, radost... Još je snen, a već blistav.

Beogradjani veruju da je beogradska košava posebna podvrsta ovog vetra sa Karpata vihori baš nad njim. Prija uvek - leti kada pirne na +40, na proleće kada razbaruši i pomrsi tek isfeniranu kosu, na jesen kada uskovitla opalo lišće i ustalasa vode, pa čak i zimi kada nemilosrdno mrzne i ledi. Nekako ide uz Beograd, tako neukrotiva i svojeglava. Kažu duva dan, tri ili sedam. Ma duva koliko joj se ćefne.

7. januar je jedini dan kada tihuje. Dugo je čekao da slavi kako dolikuje, skromno, porodično, uz voljene, pustih ulica, u uzvišenoj, gromkoj tišini

Ima svoju Arenu koja je simbol svih naših sportskih radosti, čudotvoraca pod koševima, velemajstora u bazenu, čarobnjaka sa reketom, retkih trenutaka ponosa i zajedništva. Tako smo "mali", a tako silni na sportskim borilištima. Ono kada se zlato zasija, uglas zaori "We are the champions" i zagrmi himna

Beograd je prigrlio i okupio sve srpsko - srednjoškolca iz Smedereva, studenta iz Gračanice, inženjera iz Niša, glumca iz Paraćina, frizerku iz Subotice, učiteljicu iz Zaječara, lekara iz Banjaluke, sve manjine koje žive u Srbiji, odbegle, proterane, izbegle, raseljene... Oblikovali su ga učenjaci i radnici, starosedeoci i dođoši, osvajači i branioci, studenti i penzioneri, dobročinitelji ali i razne fukare. Svako je ostavio svoj trag, utkao deo sebe, svojih običaja, nasleđa, kulture i nekulture.Govori svim srpskim i obližnjim dijalektima, miriše i na seno i luksuzne parfeme, vozi i džipove i dvokolice, sluša i narodnjake i klasiku, muče i služi se svim svetskim jezicima, bezobzirno se gura i uljudno se izvinjava, ohol je i srdačan, prosi i bahati se. Ili se voli, ili mrzi - sredine nema, baš kao što je to već običaj u Srba.

Duh mu je slovenski, mediteranski, šumadijski, ravničarski i gorštački. Nesalomiv i prkosan. Nepredvidiv, nikada dosadan, uvek živ, iznenađujući i uzbuđujući. Sve može i ništa ne mora, sve je moguće i ništa je nemoguće, svuda se žuri a uvek kasni, glasno se slavi, tuguje i voli, a žustro svađa, psuje i bije. Snaga burne istorije osvedočena svakim kamenom, vidjliva svakim pogledom. Svakodnevica puna strepnje, ali bez straha, jer sviklo se na sve - tenkove koji grme njegovim ulicama, bombardere koji skrnave njegovo parče neba, one koji ga lome, krše i haraju, razne domaće i strane nečastive. Neizvesnost, kao usud ovih prostora. Ima "to" nešto, rečima neiskazivo.

Pobednik - svi stihovi i ode sliše se u tu jednu reč i tu skromnu skulpturu nagog muškarca, sa orlom u jednoj i spuštenog mača u drugoj ruci. Izdignut gordo nad ušćem svetova i kultura, nad raskršćem naroda i religija. Jedina prestonica na dve moćne reke. Najviše puta bombardovana evropska prestonica. Sve je to uvezano i ništa nije slučajno.

Zbog onih - koji ostaju i kada drugi odu i pružaju bez da broje, zbog topline, odanosti i nesebičnosti koje nigde više ne spoznah.

Zbog svega što nije, a olako je mogao biti. Zbog svega što jeste, a ima svako pravo i opravdanje da ne bude.

"Kako, zašto volim Beograd? Isto je kao da me pitaju zašto volim svoju decu. Moja su", pomalo začuđeno, ali u dahu odgovori moja kuma kada je priupitah.

Zato što me je baš on zapao rođenjem. A drugi dom nemam.

(autor teksta Tasja)
 

Nina

Srebrna tastatura
Supermoderator
Poruka
227.777
Prva odlika pravih Beograđana je sledeća: nikad ne pominju da su Beograđani. Ta informacija njima ama baš ništa ne znači. Sa nekom zdravom ljudskom radošću i simpatijama tretiraju šarolike dijalekte koji krase srpski jezik, s poštovanjem uzimaju varijacije u mentalitetu i kulturi, i tačno čovek oseća dok sedi sa njima da im ni na kraj pameti ne pada da su ne daj bože bitniji, pametniji ili vredniji od nekoga ko živi u Negotinu, Svilajncu ili Kraljevu. Ti ljudi, ti Beograđani su gospoda. Njihovo spontano odobravanje različitosti na prvi pogled deluje tako prosto dok ih gledaš, ali ako se malo zamisliš, jasno je da u pozadini stoji pitom, uglađen i sofisticiran duh. To je duh pravog Beograda.

Nažalost, ono što je prefinjeno i delikatno ne vrišti, ne galami, ne arlauče, pada u drugi plan, ne dolazi do izražaja od „pravih“ Beograđana koji misle da su sišli sa Olimpa i da imaju tapiju nad gradom. Vulgarno predimenzioniranog ega, napucani, našpricani, na*určeni tebra, Beograd smrdi od njih kao priplodni jarac, dok neka mala ja, gore u Vitoševcu ispod Bukovika, diše i živi filmove, muziku, svet i sanja o velikim gradovima koji će razumeti nju, koji razumeju sve.

Kad me neko pita odakle sam, kažem iz Beograda. Tako mi piše u ličnoj karti. To je grad u kome sam najduže živela. I to je grad koji niko ne može da mi zabrani. Beograd je moj koliko i vaš, makar živeli u njemu šesnaest kolena unazad. Beograd je svačiji. I mafijaški i seljoberski i onih koji bacaju smeće sa terase i onih koji svako veče borave na Kolarcu i onih što bi sa povezom preko očiju našli knjigu u Narodnoj biblioteci… To ga čini gradom.

sa bloga Frida Šarar
 

Nina

Srebrna tastatura
Supermoderator
Poruka
227.777
Miris Beograda -Mirjana Bobić Mojsilović

Trst je, nekada, dok smo bili gladni svega, mirisao na zemičke sa tvrdom korom i kožne cipele, na italijansku salamu i farmerke marke ''svinger'', Pariz je mirisao na kroasane i caffe au lait, Atina na žućkastu prašinu Akropolja i ovčiji loj, Crikvenica je mirisala na crno- bele fotografije izreckanih ivica, na more i borove iglice. Mitrovac na Tari mirisao je na oštre noći, na razblaženi čaj od šipka koji se pije iz plastične šolje, na ''Gavrilović'' paštetu...

Miris Beograda, oh, pa to može biti priča o čitavom jednom životu:
Miris bureka sa višnjama u staroj pekari iza Bajlonove pijace;
Miris vlažnih lešnika u Botaničkoj bašti i miris našeg straha dok ih krademo i bežimo preko ograde od pobesnelog čuvara; Pomešani mirisi orahovog drveta, hortenzija, lastinih govanaca i roza sedefastog laka za nokte komšinice iz dvorišta; Miris ajvara i prvih trešanja; škripanje najlonki na halter naše majke dok ponosna vodi nas tri u šetnju, na baklave kod ''Medjeda'' i miris njene male tvrde kožne tašne model Džeki O, i miris njenog majušnog crvenog karmina koji leži unutra i koji ona vadi drvcetom šibice .

Miris sumraka i lubenica sa prasećim repovima koje naš otac znalački kucka i osluškuje i onda prti jedan džambo primerak na svoja visoka ramena, smejući se, dok mi trčkamo za njim Drinčićevom.
Miris nedelje, sa zvucima radija koji se kroz prozore suterena u Gundulićevom vencu, šire po ulici kestenova, zajedno sa mirisima pohovanih šnicli, i pržene kafe i zvucima radio prenopsa fudbalske utakmice.
I zatim, mirisi leda na klizalištu na Tašmajdanu, miris novih fotelja u Domu pionira, mirisi slave i spektakla u Takovskoj kad proviri Čkalja ili Dragan Laković iz zgrade televizije.
I miris Skadarlije, puberteta, lake nesvestice od zaljubljenosti, miris Old Spice after shave , pomešan sa mirisom gulaša od bubrega sa kajmakom u vrućoj lepinji.
Miris parfimerija Jasmin, sa svim onim lažnim biserima u izlozima, i miris otmenosti u čuvenoj obućarskoj radnji ''Kralj'' u Knez Mihajlovoj ulici.

Miris preprženog ulja u Manježu, i girica u ''Poletu''.
I zatim, mirisi reke, miris dasaka na splavovima koje ljubimo mokri, dok ležimo na svim našim južnim morima ispod Čukarice;
I onda, miris tišine i svečanosti u Narodnoj biblioteci Srbije na Vračaru, miris indeksa i beogradskih tramvaja koji se ljuljaju penjući se Beogradskom; miris traganja za mirisima sveta na Festu u Sava centru; miris trave na Kalemegdanu iza Vojnog muzeja pomešan sa mirisom neba u junu i prvim poljupcima.
Miris ''Jelen'' graševine u Medjunarodnom pres centru i miris važnosti dok je pijemo uz zalogaje tatar bifteka – Beograd u godinama kada je mirisao na belo vino.

I, kasnije, Beograd crnih vina, vrelih strasti, začina i ljutine;
Miris pokislih kaputa na demonstracijama; i mirisi paljevine i straha, i miris bombi i bespomoćnosti.
I, zatim, svi oni užasni mirisi u redovima za vize, za banke, za kafu i benzin.
I zatim, mirisi mamurluka, ličnih i političkih, mirisi užasnih tekstova po novinama, mirisi šerpi i lonaca pomešani sa mirisima mraza i gripa.
Beograd tužnih Novih godina, i opustelih leta, bez para, sa krntijama na ulicama, ozloglašen, u cipelama od skaja.
I, onda, ponovo, miris ruža i magnolija na Neimaru.
Miris mermera i groždja, mirisi tamjana i divnih crkava, mirisi straha i nade na licima nedužnih običnih ljudi, začinjeni mirisima golih pupkova i espresa, mirisi opuštenosti i grča.
Svi oni odlasci i opijajući miris povratka.

Miris Beograda, to je priča.

A, ja? Šta da kažem?
Mirišem na Beograd.
 

LUSJE

Stara legenda
Poruka
77.981
Miris Beograda -Mirjana Bobić Mojsilović

Trst je, nekada, dok smo bili gladni svega, mirisao na zemičke sa tvrdom korom i kožne cipele, na italijansku salamu i farmerke marke ''svinger'', Pariz je mirisao na kroasane i caffe au lait, Atina na žućkastu prašinu Akropolja i ovčiji loj, Crikvenica je mirisala na crno- bele fotografije izreckanih ivica, na more i borove iglice. Mitrovac na Tari mirisao je na oštre noći, na razblaženi čaj od šipka koji se pije iz plastične šolje, na ''Gavrilović'' paštetu...

Miris Beograda, oh, pa to može biti priča o čitavom jednom životu:
Miris bureka sa višnjama u staroj pekari iza Bajlonove pijace;
Miris vlažnih lešnika u Botaničkoj bašti i miris našeg straha dok ih krademo i bežimo preko ograde od pobesnelog čuvara; Pomešani mirisi orahovog drveta, hortenzija, lastinih govanaca i roza sedefastog laka za nokte komšinice iz dvorišta; Miris ajvara i prvih trešanja; škripanje najlonki na halter naše majke dok ponosna vodi nas tri u šetnju, na baklave kod ''Medjeda'' i miris njene male tvrde kožne tašne model Džeki O, i miris njenog majušnog crvenog karmina koji leži unutra i koji ona vadi drvcetom šibice .

Miris sumraka i lubenica sa prasećim repovima koje naš otac znalački kucka i osluškuje i onda prti jedan džambo primerak na svoja visoka ramena, smejući se, dok mi trčkamo za njim Drinčićevom.
Miris nedelje, sa zvucima radija koji se kroz prozore suterena u Gundulićevom vencu, šire po ulici kestenova, zajedno sa mirisima pohovanih šnicli, i pržene kafe i zvucima radio prenopsa fudbalske utakmice.
I zatim, mirisi leda na klizalištu na Tašmajdanu, miris novih fotelja u Domu pionira, mirisi slave i spektakla u Takovskoj kad proviri Čkalja ili Dragan Laković iz zgrade televizije.
I miris Skadarlije, puberteta, lake nesvestice od zaljubljenosti, miris Old Spice after shave , pomešan sa mirisom gulaša od bubrega sa kajmakom u vrućoj lepinji.
Miris parfimerija Jasmin, sa svim onim lažnim biserima u izlozima, i miris otmenosti u čuvenoj obućarskoj radnji ''Kralj'' u Knez Mihajlovoj ulici.

Miris preprženog ulja u Manježu, i girica u ''Poletu''.
I zatim, mirisi reke, miris dasaka na splavovima koje ljubimo mokri, dok ležimo na svim našim južnim morima ispod Čukarice;
I onda, miris tišine i svečanosti u Narodnoj biblioteci Srbije na Vračaru, miris indeksa i beogradskih tramvaja koji se ljuljaju penjući se Beogradskom; miris traganja za mirisima sveta na Festu u Sava centru; miris trave na Kalemegdanu iza Vojnog muzeja pomešan sa mirisom neba u junu i prvim poljupcima.
Miris ''Jelen'' graševine u Medjunarodnom pres centru i miris važnosti dok je pijemo uz zalogaje tatar bifteka – Beograd u godinama kada je mirisao na belo vino.

I, kasnije, Beograd crnih vina, vrelih strasti, začina i ljutine;
Miris pokislih kaputa na demonstracijama; i mirisi paljevine i straha, i miris bombi i bespomoćnosti.
I, zatim, svi oni užasni mirisi u redovima za vize, za banke, za kafu i benzin.
I zatim, mirisi mamurluka, ličnih i političkih, mirisi užasnih tekstova po novinama, mirisi šerpi i lonaca pomešani sa mirisima mraza i gripa.
Beograd tužnih Novih godina, i opustelih leta, bez para, sa krntijama na ulicama, ozloglašen, u cipelama od skaja.
I, onda, ponovo, miris ruža i magnolija na Neimaru.
Miris mermera i groždja, mirisi tamjana i divnih crkava, mirisi straha i nade na licima nedužnih običnih ljudi, začinjeni mirisima golih pupkova i espresa, mirisi opuštenosti i grča.
Svi oni odlasci i opijajući miris povratka.

Miris Beograda, to je priča.

A, ja? Šta da kažem?
Mirišem na Beograd.
Obozavam Miru.
I sve ove mirise koje je opisala.
Setila sam se svojih prvih koznih klompi kupljenih kod Kralja i tatar bifteka u MPC.Mada se meni vise dopadao ciganski kotlet.
 

Nina

Srebrna tastatura
Supermoderator
Poruka
227.777
I ja je volim.Nije ona svetska knjizevnica ali ono sto piše, piše životno , onako kako se svi osecamo i sta smo preziveli,
videli ili imali i to mi se kod nje najviše svidja.Ovako kako je opisala Beograd prosto vrišti od zivota njene generacije
 

LUSJE

Stara legenda
Poruka
77.981
I ja je volim.Nije ona svetska knjizevnica ali ono sto piše, piše životno , onako kako se svi osecamo i sta smo preziveli,
videli ili imali i to mi se kod nje najviše svidja.Ovako kako je opisala Beograd prosto vrišti od zivota njene generacije
Nije samo njene generacije,i nas je koji smo dosli kasnije.
Ja nju iz rane mladosti pamtim kao novinarku.
Knjige i slike su dosle kasnije.
Mnogo devojcica je upisivalo novinarstvo,da bi bile kao ona.
 

Nina

Srebrna tastatura
Supermoderator
Poruka
227.777
„Ovaj veliki grad, bio je izgleda oduvek ovakav:
Istrgan, prosut, upravo kao da nikad ne postoji nego večno nastaje, dograđuje se i oporavlja.
S jednog kraja niče i raste,a sa drugog vene i propada.
Uvek se kreće i talasa, nikad ne miruje i ne zna šta je pokoj i tišina.
Grad na dve reke, na visokom mestu, a sa mnogo vetrova.”

Ivo Andrić
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.