Trčanje postalo život
Znamo se već godinama, decenija našeg drugovanja već je prošla, ali opet, ne znam sve o njoj. Mislila sam da je suviše dobro poznajem, da bih slepa mogla njenim telom da kročim, ali nije tako. Kao što svako ima poneku tajnu, imala je i ona. Ali obično tajne koje ljudi skrivaju su neke sitne, gotovo neupadljive, nisam ni mislila da nečija tajna može biti ovakva, kao Ninina.
Znala sam da je celog svog života trčala, išla na maratone, razne trke, dobijala (često) zlatne ili srebrne medalje. Nijednom nije poželela da je drugi hvale zbog toga. Kada bi joj uputili kompliment, samo bi im uzvratila: 'Trčanja nije deo mog života, ono je moj život. Nagrade koje osvojim predstavljaju samo još jednu stepenicu bliže vrhu.'
Nisam nikad shvatala ozbiljno tu njenu prvu rečenicu. Mislila sam da je to samo bio njen način da ljudima kaže da joj nije stalo do tuđeg mišljenja. Donekle sam i bila u pravu, ali sam takođe i veoma pogrešila.
Kako su dani prolazili, ona je sve više vremena provodila na treninzima, trčanju na keju ili po parkovima. Kad god bih je nazvala i pitala da izađemo malo da proćaskamo, ona je govorila da je zauzeta. Mislila sam 'treba da uči'. I opet nisam bila u pravu. Prošlog leta sam sasvim slučajno i ja otišla da trčim, desetak minuta kasnije od njenog odbijanja. Osećala sam da nešto nije u redu, ali mislila sam da to osećaju svi pre trčanja. Još jedna moja pogreška.
Videla sam je kako trči stazom, pridružila sam joj se i upitala je: 'Zar ne učiš?'
Nije me ni pogledala, ali je zbunjeno upitala: 'Šta zašto ne učim?'
'Pa za onaj test što imate u ponedeljak, koji mi je usput spomenuo tvoj kolega?'
'Ja ne idem na fakultet više. Odustala sam pre dva meseca.'
To me je nateralo da stanem, ali ona je nastavila. Nisam mogla da verujem da mi nije rekla. Pa zar ne govorimo jedna drugoj sve?
Kada sam malo smirila svoje misli koje su se vrzmale po glavi, ubrzala sam i dostigla je. 'Zbog čega?'
'Zato što sam shvatila da samo gubim vreme koje mogu bolje da potrošim.'
'Kako to misliš?'
'Trčanje, Ivo... trčanje je moj život. Govorim to već godinama, kako nisi shvatila do sada?'
'Ali ipak...' Nisam verovala tome što mi je pričala, mislila sam da se šali, ali ona nije pokazivala nikakve neobične emocije. Nastavila sam da trčim, ali ubrzo sam izgubila snagu, pa sam je ostavila i otišla kući.
Svakog dana sam u isto vreme izlazila napolje i sedela na klupi pored one iste staze, čekajući je da prođe. I tako je jednog jutra, primetila sam, prošla pored mene sedam puta. Čudila sam se, jer ona uopšte nije bila umorna, a jedan krug je dužine hiljadu metara. Najzad je zastala pored česme, nedaleko od klupe na kojoj sam sedela, i sagnula se da popije koji gutljaj. Tog trenutka srušila se na zemlju i ja sam uplašeno dotrčala do nje dozivajući nekoga u pomoć. Prišlo je nekoliko trkača i pomogli su mi da je odvedemo u bolnicu. Na putu do tamo svest joj se povratila, ali telo joj je drhtalo. Nije bila dobro.
Čekala sam par sati ispred sobe u bolnici u kojoj se odmarala, čekajući da mi doktori kaž hoće li biti bolje.
Ubrzo sam saznala da će umreti za nešto malo manje od godinu dana, ali razlog mi nisu rekli. Nina mi se samo zahvalila, ali nastavila je sa svojim životom, isto kao i pre.
Čule smo se svakodnevno, još i danas se čujemo, ali ona i dalje trči, i dalje ne prestaje. Barem će biti srećna do kraja, jer trčanje predstavlja njenu najveću radost. Čujem joj u glasu taj uzvik oduševljenja kada mi kaže da je postavila novi rekord. Nisam je hvalila, jer tako me je zamolila. Došlo je vreme da shvatim da su njene reči sve vreme bile potpuno istinite. Trčanje je njen život.
Pogledajte prilog 710653
![tumblr_pwwq9iLtqB1qi5fgio1_540[1].jpg](https://forum.krstarica.com/attachments/tumblr_pwwq9iltqb1qi5fgio1_540-1-jpg.710094/ "tumblr_pwwq9iLtqB1qi5fgio1_540[1].jpg")
