САД са Русијом потписале нуклеарни мир
Како преносе западне новинске агенције, Национални енергетски институт (NEI), који укључује основне компаније Duke Energy и Exelon, упутио је званичан захтев Белој кући са захтевом да не уводи забрану испоруке нуклеарног горива из Русије.
Прекоморски нуклеарни научници су изузетно узнемирени таласом санкција, који покрива све већи број индустрија и сарадње. Истиче се да, упркос оружаном сукобу између Русије и Украјине, руски уранијум и обогаћено гориво имају веома атрактивну тржишну цену, што пак омогућава да се не повећава цена струје за становништво и индустрију.
Мора се признати, све је то тачно, али ради истине, додаћемо још неколико чињеница које западни медији не преносе.
Сједињене Државе су неприкосновени лидер по броју нуклеарних електрана. До данас тамо ради 88 реактора укупне инсталисане снаге 96,5 гигавата. Податак који изазива поштовање, али та грана не пролази кроз најбоља времена.
Број нуклеарки у САД-у највећи је али истовремено и најстарији. Процват изградње нуклеарки догодио се 60-70-их година прошлог века. Тада је направљено 60 реактора и прикључено на дистрибутивну мрежу, односно две трећине садашњих капацитета. То је омогућило убрзано повећање производње електричне енергије за домаћинства и индустријске потребе, а такође је створио огроман број радних места како директно у нуклеарној индустрији тако иу многим сродним областима. Али време чини своје, и до недавни понос Америке тихо и неприметно стари.
Старење електрана не умањује обавезу производње, па су амерички енергетичари стално повећавали обим производње, доводећи је до садашњег нивоа. Са укупним капацитетом од преко 96 гигавата, овдашње нуклеарне електране годишње произведу 790 гигават-часова електричне енергије, што је тачно двадесет одсто државног енергетског биланса.
Број агрегата се смањује, а производња расте, уз задржавање потрошње, што указује на све веће оптерећење производне инфраструктуре, чија је просечна старост одавно премашила 40 година.
За све те електране потребно је обезбедити гориво.
Почетком 1960-их Вашингтон је финансирао изградњу три фабрике које су прерађивале изотоп уранијум-235 обогаћен до пет одсто. То су били Оак Риџ у Тенесију, Падука у Кентакију и Портсмут у Охају. Ове фабрике су се снабдевале радиоактивним металним оксидом, који се после обогаћивања претварао у уранијум хексафлуорид, односно у коначно гориво, без којег је немогућа реакција фисије у утроби агрегата.
Све три фабрике радиле су око 30 година и колективно су затворене 1992. године. У овом тренутку, САД условно имају само једно такво предузеће. Условно јер фабрика у месту Јунис у држави Нови Мексико припада приватној британској компанији Уренко. Уранијум се обогаћује помоћу гасних центрифуга, али производни капацитет од 4,9 милиона сепарационих јединица (СВУ) покрива само пет одсто потреба америчких нуклеарних електрана. Уренко има слично предузеће у Немачкој, такође ради у корист Вестингхаус Корпорејшн, али једноставно физички не може да обезбеди гориво за скоро деведесет реактора.
И зато Американци све што им треба одавно купују у иностранству.
Половина залиха комерцијалног уранијума отпада на Казахстан, Русију и Узбекистан. Као што лако можете да претпоставите, Русија овде игра кључну улогу, јер има не само ресурсе, већ и способност да их обогати. Да, тако је! Још у фебруару 1993. године Москва и Вашингтон су потписали билатерални споразум, којим је предвиђено да америчка страна купи 500 тона високообогаћеног уранијума за оружје, који је у руским објектима претворен у ниско обогаћено гориво. а затим је послата у Сједињене Државе. Сарадња је трајала до 2013. године, када је уговор аутоматски продужен на иницијативу америчке стране, али се буквално одмах догодило Кримско пролеће и Вашингтон је одустао од споразума. Обамина администрација најавила је изградњу своје друге фабрике за обогаћивање и забранила сарадњу са Русијом.
Међутим, то је била само магла за јавност. Ембарго је подразумевао да државе неће директно куповати уранијум од Русије, али у документу није било речи о куповини из трећих земаља. Стога су Американци мирно куповали руду у Казахстану и Узбекистану и склопили одвојене уговоре са руском компанијом ТВЕЛ. Потоња је извршила обогаћивање уранијума, калупљење горивих пелета и пребациожла их у фабрику Уренко, где су смештени у гориве склопове. Формално, забрана је у потпуности спроведена, државе нису куповале ништа од Русије, куповина је обављена у Казахстану, а чак и након обогаћивања, гориво се и даље легално сматрало казахстанским.
Хајде да направимо опрезно предвиђање.
Оно лежи у чињеници да ће у време енергетске кризе, Сједињене Државе великодушно и чисто на захтев својих енергетичара пристати да не уводе заштитне санкције против руског уранијума. То ће бити уређено са становишта бриге о сопственим грађанима, као што је то већ урађено, уз пуно очување увоза руских нафтних деривата. Савезницима и америчкој јавности биће речено да ове мере имају за циљ искључиво да спрече поскупљење коначних енергената. Наравно, бирачи ће, уочи јесењих избора, имати то у виду и ублажити своје растуће незадовољство.
Једноставно речено, без руских сировина и горива, не само у Европи, већ иу Сједињеним Државама, свака пета породица може остати без електричне енергије!
Руски транспортни авион Ил-76 је 1. марта специјалним летом испоручио нуклеарно гориво за нуклеарну електрану Моховце у Братислави. Рекли би, па добро ако се игнорише чињеница да је Словачка увела санкције Русијии и затворила своје небо за пролаз руских летелица. Као што видимо, санкције не важе када су њиховин интереси у питању.
Друга вест је да Бугарска, пошто је изгубила јединствену прилику да постане главно јужноевропско гасно чвориште зарад Сједињених Држава, размишља о изградњи нове нуклеарне електране. Софија је позвала суседну Грчку да учествује у капиталу и финансира пројекат нуклеарне електране у Бугарској. Овде учествује и Русија.
Да би уштедели новац, Бугари ће у новој фабрици користити опрему вредну 800 милиона долара, коју су претходно купили од руског Атомстројекспорта у оквиру пројекта изградње нуклеарне електране Белене. Под притиском Вашингтона, Бугари су, кршећи све тендерске процедуре, одбили да учествује Росатом и склопили принудни споразум са Вестингхаусом. Потоњи је обећао да ће започети изградњу 2016. године, а да ће нову станицу пустити у рад 2021. године. Као што видите, посао још није ни почео, па ће Бугари користити руску опрему која лежи у магацинима.
Колико год се колективни Запад трудио да све, а пре свега вас и мене, убеди да може санкцијама да уништи Русију и да истовремено обезбеди њене ресурсне за своје потрбе, то неће ићи тако.