RAT U LIBIJI

[gost 261081]

Ovi su pukli.

 

[Vercingetorix]

Pobunjenici nece mir...vreme je da zazale za takvu odluku.

Bice im zao, trebalo je da pristanu za svoje dobro...

 

[Добро дошли]

Питам се: дали су Немци заиста толико проницљиви и унапред нису хтели да уђу у Либијску авантуру. Амери утрчали па брже боље истрчали, Французи и Енглези се кочоперили извесно време па и они посустали и све препустили НАТО-у. Нема везе што су у НАТО-у исте држава али ако и НАТО крахира (а видим да хоће), ове поменуте државе ће извршити кобајаги реформи у смислу ефикасности и тако спрати срамоту са себе. Као, нисмо то ми то су они неспособњаковићи из НАТО-а.

 

[draksson]

Extra je pocetak...znaci umro sam od smeha

"Libijska mi truba zatrubiiii, iz toga sela Bengazijaaaa""

 

[prlee]

Što se radikala tiče i ovih njihovi pajaca na pozornici tu ne treba trošiti riječi...Ko su i šta su pokazali su medjusobni mraspadom...sve je to stoka,namazana,koja na priču kod maloumnika i kvazi patriotizam prolazi...
No podržavam ovakve skupove i podršku Libijskom narodu...

Naravno u svemu ovome ovi pajaci su videli i svoju korist...

ovde sam samo pazio na govor Libijaca koji su pokazali kako se brani svoja zemlja na svakom koraku...
A radikali? Spremte se spremte (više pa krente.. u pizzzdu lepu mater)

 

[gost 261081]

Što se radikala tiče i ovih njihovi pajaca na pozornici tu ne treba trošiti riječi...Ko su i šta su pokazali su medjusobni mraspadom...sve je to stoka,namazana,koja na priču kod maloumnika i kvazi patriotizam prolazi...
No podržavam ovakve skupove i podršku Libijskom narodu...

Naravno u svemu ovome ovi pajaci su videli i svoju korist...


Pa od Tomislava Nikolica, koji vise ne spominje ni jednom recju Kosovo, ne moze se ocekivati da ce pruziti podrsku Libiji i Gadafiju, ipak je on Nato piun.

ovde sam samo pazio na govor Libijaca koji su pokazali kako se brani svoja zemlja na svakom koraku...
A radikali? Spremte se spremte (više pa krente.. u pizzzdu lepu mater)

Pa od Tomislava Nikolica, koji vise ne spominje ni jednom recju Kosovo, ne moze se ocekivati da ce pruziti podrsku Libiji i Gadafiju, ipak je on Nato piun.

 

[gost 261081]

Чиме ће Гадафи одговорити
Голос России/ vostok.rs | 09.04.2011.


Последњих дана се Запад истински забринуо питајући се какве мере могу да предузму либијске власти као одговор и на бомбардовање њихове земље и на директно бодрење контрареволуционарне буне у Бенгазију од низа земаља антилибијске коалиције. Британске специјалне службе, бивши амбасадор Њеног Величанства у Вашингтону Кристофер Мајер и остали, врло упознати извори, директно указују да Велика Британија „може да се сукоби са опасним последицама“, а служба МИ-5 је упозорила своје савезнике у НАТО на велики раст опасности од тероризма. Нека латино-америчка средства масовних информација су пошла још даље, те су претпоставила да су за одмазду „од стране либијских камиказа могући напади на нуклеарне електране у Француској и Италији“. Колико су такве претпоставке образложене и колика је стварна опасност од таквих напада, какви су могући Гадафијеви поступци у садашњој ситуацији?

Моамер Гадафи је за 42 године, колико је прошло од Револуције 1.септембра 1969. године стекао огромно искуство и као државник и као политичар, до краја је схватио мржњу и лукавост непријатеља, лицемерје и издају савезника и пријатеља. Данас је Либијска Џамахирија поново у пламену, али ударац јој се наноси истовремено са обе стране, уз на брзину донете нове санкције ОУН. Јасно је да је „устанак“ инспирисан напољу јер се отворено ослања на инострану помоћ, у коју спада и војна помоћ. Јасно је и да главни задатак представља свргавање (или ликвидација) либијског лидера. Потпуно је очигледно да је првобитни сценарио већ пропао, али не може да се не призна и да је самољубљу и репутацији Гадафија нанет такав ударац, који не може да остане без одговора.

Као пример тога колико Гадафи може да буде довитљив у борби за своју позицију треба да се присетимо најпознатијег и врло гласног антилибијског скандала – „случаја Локерби“, када је због експлозије авиона „Боинг-747“ компаније PanAmerican, који је 21.12.1988 год. летео на линији Лондон – Њујорк погинуло 270 људи. „Случај Локерби“ је један од најдражих аргумената противника либијског лидера, који се приводи сваки пут када је могуће уплести „Гадафијев“ режим у међународни тероризам.

Сумња за тај терористички акт је прво пала на Народни фронт за ослобођење Палестине, па затим на Техеран (у јулу 1988. године америчка крстарица „Винсенес“ је оборила ирански путнички авион који је летео у неутралној зони изнад Персијског залива. При том је погинуло 298 људи). Међутим, генерални тужилац Шкотске, лорд Фрејзер је изабрао другачију верзију. Он је званично за организацију тог акта окривио два Либијца: Абдел Басета ал-Меграхија и ал-Амина Халифи Фхимаха. Закључено је да је терористички акт изнад Локербија одговор Моамера Гадафија на британско-америчко бомбардовање Либије до кога је дошло по договору Роналда Регана и Маргарет Тачер 1985 године. Вашингтон је на брзу руку увео трговински емабарго Триполију , који се ускоро, 1992. – 1993. наставио званичним међународним санкцијама Савета безбедности ОУН.

Руководство Либије је годинама упорно негирало било какву везу са тим актом, али су крајем 90. година економске санкције озбиљно уздрмале развој земље. Вишегодишњи режим блокаде је економији и финансијама Џамахирије нанео ударац који се јако осетио: локални експерти су обрачунали да је он, у новцу, у периоду 1992. – 1999. године изнео 29 милијарди долара. Да би се санкције ОУН ублажиле, Либија је 1999. године оба окривљена Либијца предала шкотском правосуђу, а 2001. је Међународни суд у Холандији, којим је председавао шкотски правник, после много месеци судске расправе, једног окривљеног ослободио а другом (ал-Меграхију) доказао кривицу за планирање и организацију терористичког акта у Локербију и осудио га на доживотни затвор.

После завршетка суђења ал-Меграхију, који је током суђења проглашен и за сарадника либијских тајних служби, притисак САД и Велике Британије на Либију је појачан, али су истовремено започети тихи трипартитни преговори. У марту 2003. године постигнут је америчко – британско – либијски споразум према коме се Либија обавезала да исплати компензацију од 2,7 милијарди долара (по 10 милиона $ свакој породици) под условом да се прва 4 милиона $ плате тек када Савет безбедности ОУН укине међународне санкције, друга четири милиона – када САД укину санкције, заведене још 1982 год. унилатерално, а последња 2 милиона – када Државни департман САД званично искључи Либију из свог списка земаља које подржавају тероризам.

Августа 2003. Либија се обратила СБ ОУН писмом у коме је изјавила да је спремна да исплати износ по закљученом споразуму. При том је либијска влада признала само грађанску одговорност за злочин. То јест, иако се формално сложио да сарадник либијских државних структура има везе са терористичким актом, Триполи је одбио да преузме кривичну одговорност за тај злочин.

У последњем тренутку у посао су се умешали Французи који су сазнали о тајном договору. Пошто је сазнао о детаљима, Париз је категорично, под претњом вета, затражио повећање износа компензације породицама лица који су погинули у септембру 1989. године над Нигером у француском путничком авиону, за шта је такође била окривљена Либија. 1999. године тема је, као, затворена, јер се Либија договорила са Француском о исплати 33 милиона $ одштете породицама изгинулих (у авиону је била 171 особа): нико није успео да докаже учешће Триполија, а М. Гадафи је био заинтересован за позитиван развој односа са Француском. 11.09.2003. стране су се договориле о допунским уплатама Паризу, и већ следећег дана СБ ОУН је изгласао нацрт резолуције коју је предложила Велика Британија, те је тако званично прекинуто дејство санкција против Либије, које су уведене 11 година пре тога.

 

[gost 261081]

На известан период „случај Локерби“ је заборављен, све док у јулу 2009. ал-Меграхи није ослобођен „због здравственог стања, које је последица неизлечиве болести и из хуманитарних разлога“. Осуђеник на доживотни затвор по члану „тероризам“ је у Триполи долетео Гадафијевим личним авионом, дочекан је са ликовањем и данас, како саопштавају средства масовних информација, живи у поклоњеној вили на обали Средоземног мора, западно од главног града. Пошто је направила паузу, Либија је кренула у контранапад, и то са тешким аргументима: Међународни суд стварно није успео да утврди како је и где је ташна са експлозивним уређајем доспела у авион – на аеродромима Малте, Франкфурта на Мајни (на које је авион, дан пре експлозије слетао из техничких разлога), или на самом Хитроу, пред полазак ка Њујорку. Либијци су се сетили и Британца Мата Берклија, чији је брат погинуо у том авиону 21.12.1988. године. Мат је изјавио да одбија да прими одштету, јер не сматра да је Либија крива за експлозију авиона: по његовом мишљењу Либијци су подметнути да би се сакрили „прави злочинци“. А у октобру 2009. појавила су се саопштења да се истрага о „случају Локерби“ у Шкотској обнавља, и да се проучава „неколико нових могућности“, при чему је тужилаштво рођацима жртава саопштило да ће постојећи стварни докази бити поново испитани. Успут се испоставило да су неки кључни сведоци тужбе променили своје исказе, а независни експерт је изјавио, да сатни механизам, који је лабораторија ФБР при првом суђењу идентификовала као део експлозивног уређаја, те је он послужио као главни доказ, „због својих конструктивних особина никада није био прикључен на бомбу“.

И тако је Гадафи из сложене ситуације изашао не само високо подигнутог чела, већ и са добитком за буџет земље: Либија је исплатила укупан износ одштете, али је затим добила немерљиво више од страних фирми, које су се устремиле на налазишта нафте (САД је чак окривила британску „Бритиш петролеум“ за саучесништво у предаји ал-Меграхија). Додајте и одштету од 5 милијарди $, добијену од Италије за „године колонијализма“.

Треба да се констатује: окривљавање Либије за подршку међународном тероризму је на Западу започето одмах пошто је Гадафи, по доласку на власт у септембру 1969. године, јасно и недвосмислено формулисао своју антиизраелску позицију и почео да помаже борце палестинског отпора. Међутим, либијско руководство је одавно престало да доноси спонтане одлуке, што је почетком 70-х година било карактеристично за њену спољну политику. Одмах пошто је прекинуто пружање помоћи националистичким покретима у различитим земљама Либијци су прекинули и везе са ИРА, затворили су базе за припрему разнобојних ратника, које су се налазиле по територији Џамахирије, а од 1997. године либијско руководство је прекинуло и помагање исламистичких организација и групација из земаља Африке и Блиског Истока.

У септембру 2001. године Либија је осудила терористичке акте у Њујорку и Вашингтону, још пре тога су у земљи прекинути радови на производњи ракета средњег домета, који су постојали од почетка 1970-х година. 2003. године Џамахирија је званично изјавила да прекида производњу оружја за масовно уништење: данас је Либија учесница Споразума о неширењу атомског оружја и Конвенције о забрани припреме, производње и складиштења резерви бактериолошког (биолошког) и токсичног оружја и о њиховом уништењу. На Западу су те изјаве примљене са великим неповерењем, а у земљу су сваки час почеле да долазе инспекције МАГАТЕ (Међународна агенција за нуклеарну енергију) и различите међународне комисије. Према званичним документима, у 2005. години Џамахирија је уништила 551.350 метротона хемијског оружја, пошто је пре тога потписала Конвенцију о забрани проучавања, производње, складиштења резерви и коришћења хемијског оружја и о његовом уништењу. Међутим неверицу је сменио шок: 19. јула 2009. министар владе Велике Британије Гордон Браун је „изјавио да је усхићење због храбре одлуке коју је пуковник Гадафи донео (2003. године) по питању одустајања Либије од нуклеарних програма“.

 

[Lemmy...]

Jel lipso' više tiranin....

 

[gost 261081]

Понос је једна од најважнијих особина Либијаца. Они памте учињено добро, али не заборављају увреде и понижења. Знајући менталитет Либијаца, поновићу се: одговор ће неизбежно стићи, а какав ће бити – не зна се. Испада да није случајан излазак из игре оружаних снага САД, мада се страх ту заснива скоро искључиво на сазнању да су американци читав „устанак“ и организовали али, „зато што се кућица срушила при постављању трећег реда карти“ боље је оставити Европљане и НАТО да сами кусају оно што су закували. Зато је шеф Пентагона Роберт Гејтс ових дана изјавио: „Отворено говорећи, САД не треба да се баве одговорношћу за будућност Либије“.

Осим урођеног поноса, либијци су, по правилу, образовани и имају и стил живота и век који могу да буду оријентир за будућност многих земаља света, међу којима су и оне, које себе сматрају за развијене. Либијци се неће бацати на бодљикаву жицу са ножем или слати удовице у сигурну смрт са „појасом шахида“ – то није њихов стил. Без обзира на масу оптужби, слатих на адресу Гадафијевог режима, не постоји ни једна епизода „државног тероризма“ те земље која је потврђена помоћу докумената. Чак и познати случај, који је послужио као повод за прекид дипломатских односа Велике Британије и Либије из 1984. године се на Западу објашњава, меко говорећи, једнострано: у центру Лондона је дошло до оружаног напада и заузимања Народног бироа Либијске џамахирије (амбасаде). Британске власти, иако су имале информацију да се планира напад, нису осигурале безбедност акредитованим либијским дипломатама, и тиме су прекршиле Бечку конвенцију. Дошло је до пушкарања, рањено је 11 Либијаца, а сарадница британске полиције Ивон Флечер је убијена залуталим метком. Нагласак је стављен на ово последње, и Либија је окривљена за тероризам – процес још увек траје. Заиста се у либијској амбасади налазило оружје, и оно је коришћено за заштиту живота радника, који су се у току напада нашли у границама екстериторијалности. Нико није сматрао да треба да подсети да, на пример, у амбасадама САД, спољни обод амбасада бране локалне снаге заједно са америчким приватним предузећима за заштиту, средњи – наоружане јединице маринаца, а унутрашњи – специјалне јединице Државног департмана и ЦИА.

Чак ни у стању најјачег беса Гадафи неће дозволити терористичке акте било где на земљиној кугли, јер зна да би то био најбољи поклон непријатељу. Нема зашто да се уздржава, те је зато тренутно сасвим сигурно заузет проучавањем ситуације са свим варијантама њеног развоја. Несумњиво ће сам Гадафи или његови наследници (очигледно у најскорије време неће моћи да дође до ликвидације режима) наћи ефикасан и релативно једноставан начин да максимално искомпликују живот архитектима садашње завере, а за то имају и све што им треба: снаге, средства и могућности.

Либијске тајне службе су се у протеклих четрдесет година развијале великом брзином и успешно, а као резултат су постале стварно снажне и ефикасне, и у последњих 10 година нису дозволиле да дође ни до једног гласног пропуста. Поседују разгранату мрежу у многим земљама света и ослањају се не само на идеолошки привржене људе, већ и ту околност користе зналачки спајајући је са огромним финансијским могућностима, што их на најбољи могући начин издваја од „колега“ из других земаља. Саопштења САД, Велике Британије и више пута понижене у току две године Швајцарске Конфедерације (због задржавања Гадафијевог сина и снахе на неколико сати) о томе да су либијска средства замрзнута, а да су „нове демократске власти у Бенгазију основале своју централну либијску банку“ могу да обрадују само ауторе тих саопштења, јер су либијци одавно научили да паметно улажу новац, те је данас тешко наћи било коју велику и успешну фирму Европе која функционише без либијског капитала, и то у најразличитијим гранама и областима. Довољно је да се каже да Либији припадају крупни пакети акција (понекад толики да могу да блокирају рад) низа европских нафтних и космичких гиганата. Напомена: један од најраскошнијих хотела са 5 звездица у Санкт-Петербургу, „Палас-хотели“ припада групи „Коринтија“ коју потпуно контролишу Либијци.

2003. године либијски лидер је прихватио молбе низа јужноевропских земаља и преузео обавезу да заведе строгу контролу граница Џамахирије како би спречио незакониту миграцију Африканаца. То је стварни кец у рукама Гадафија и – нема разлога да се крије – уколико Гадафи одустане од тог споразума – јужну Европу ће запљуснути милионски талас емиграната и биће невероватно тешко да се он заустави. Пуковник је за сада само подсетио на то, али је у Италији већ настала гласна паника.

Други кец је либијска нафта: има је много, одличног је квалитета, јефтина за вађење и транспорт. Гадафи ће играти на повећање њене цене: већ је више пута изјавио да, по његовом мишљењу, праведна цена за нафту не сме да буде испод 100$ по барелу. У томе га могу подржати Венецуела, Иран и Нигерија, а то је приличан део светских извозника. Уколико се догађаји буду развијали неповољно по њега није искључено да ће Гадафи једноставно прекинути извоз нафте и – као што је већ констатовано – Либија има чиме да надокнади те губитке, и то из извора, против којих ће бити јако тешко применити санкције.

Постоје разлози за претпоставку да се у либијским архивама чува довољна количина интересантних докумената који имају снагу да ставе крст на каријеру низа главних европских политичара, тако да отворене алузије на финансијску помоћ бившем министру унутрашњих послова Француске, који је у Јелисејску палату ујахао као председник државе, изгледа да нису блеф. Либија може индиректно да утиче на деобу снага на предстојећим изборима у неколико земаља света. Велика је вероватноћа да се она неће вратити Лиги арапских држава (одавно се не слаже са више арапских држава) и то ће јој дати велику слободу за избор метода за „уразумљивање заблуделих“ међу којима је, сасвим сигурно, и Катар.

Венецуелански аналитичар Раул Брачо претпоставља да тајне службе САД могу и без туђе помоћи да организују диверзије „у Гадафијево име“. Америчке „витезове мача и плашта“ ништа не спречава да постигну постављене циљеве, и зато се главна претња налази, како се претпоставља, тамо, одакле је не очекујеш. „Оно што се дешава у Либији може да се посматра као још једна шанса која се пружа терористима, која је појачана иностраним упадом“ – тако је алжирски шеф министарства спољних послова Мурад Меделси окарактерисао ситуацију. Своје речи је поткрепио слањем на границу са Либијом седам хиљада жандара и пет армијских батаљона са циљем да се „не дозволи пребацивање оружја и инфилтрација активиста „Ал-Каиде“, који су успели да се снабдеју тешким наоружањем и зенитним ракетама преко нових савезника – либијских побуњеника“.

О улози „Ал-Каиде“ у либијским догађајима је недавно говорио и сам Гадафи, после чега је истоветне закључке извео и командант снага НАТО у Европи, адмирал Џејмс Ставридис. Без обзира на то, планови за обуку „побуњеника“ се већ остварују, те се поставља питање колику снагу треба да поседује злоба, ако она толико помути разум да не схвата да оне снаге, за које се претпостављало да ће се добро искористити као „топовско месо“ могу лако да се отргну контроли и да се претворе у „месаре“. И Гадафи заиста са тим неће имати никакву везе.

Сергеј Шашков,

 

[gost 261081]

Jel lipso' više tiranin....

Ziv je Momir, umro nije.

 

[a bre Milun]

Libija
Pobunjenici zarobili 15 alžirskih plaćenika

Pobunjenici u Libiji zarobili su 15 alžirskih plaćenika, a ubili još trojicu u žestokim sukobima u istočnom gradu Adždabija, dan prije dolaska visoke delegacije Afričke unije.
Portparol pobunjenika Šamsidin Abdulmolah rekao je France pressu da zarobljena lica nisu kod sebe imala lična dokumenta, ali je utvrđeno da su Alžirci, kao i da su govorili sa alžirskim akcentom.

"Oni su tvrdili da su došli u Libiju da prodaju hašiš, koji smo i pronašli kod njih", rekao je on.

On je dodao da je u obližnjoj zgradi pronađeno nekoliko alžirskih ličnih karata i pasoša.

Abdulmolah rekao je da je ovu grupu od 18 osoba na liniju fronta odveo jedan mještanin lojalan Gaddafiju, koji je kasnije zarobljen.

Portparol je optužio Alžir za podršku Gaddafiju i za ignorisanje dolaska velikog broja stranih plaćenika u Libiju.

"To je stvarno tužno. Istu vrstu diktature kakvu mi imamo ovdje, imaju i oni u Alžiru", rekao je portparol.

Pobunjenici već dugo vremena optužuju Moammera Gaddafija da je angažovao strane plaćenike iz Čada i Nigera.

Očekuje se da će visoka delegacija Afričke unije, čiji je zadatak da isposluje prekid vatre, doći sutra u uporište pobunjenika u Benghazi, nakon sastanka sa vladinim zvaničnicima u Tripoliju.

Delegacija uključuje predsjednike Mauritanije, Malija, Konga i Južnoafričke Republike.

Cilj njihove posjete je okončanje sukoba u Libiji, koji su izbili usljed surovog obračuna režima sa demonstrantima, koji su inspirisani pobunama naroda u susjednom Tunisu i Egiptu.

(SRNA)

u sunce ti y..ebem....pa to bili americki placenici.lele sad ce nato opet da "promasi" i da opichi po pobunjenici.

 

[a bre Milun]

Hm... U Srbiji Srbi nisu medjusobno ratovali kao sto to rade Libijci u Libiji dok ih NATO bombarduje.

netacno. u srbiji srbi su ratovali sa americkim komandosima rasutim po celom kosovu, po bosni, po hrvatskoj, po sloveniji..........................................potpuno isto kao sto se i libijski narod bori protiv tih istih americkih komandosa ...ovog puta preobucene u "pobunjenike".
amerika uvek ratuje sa istom taktikom i to je ono sto ce joj doci glave ......jer i svrake vec znaju sta se dogadja kada u nekoj zemlji pocnu nemiri.

 

[Alekasandar3]

 

[a bre Milun]

Овај НАТО је толико оронуо да се то не може описати.
Пате се с том Либијом без икаквих резултата.
Да овај назови преЦедник, а у своје време министар одбране, није овако схебао војску, одерали би смо их без проблема и за три недеље избили на Атлантик!
И то без Руске асистенције!!!

cekaj samo..................mozda obama i nije bas toliko amerikanac kao sto mu se pripisuje.
mozda ce mu jednog dana ceo svet zahvaljuje sto je unistio ameriku.

 

[a bre Milun]

ko sto rekoh...Gadafi ce pobediti....

pa on je vec pobednik.................................a amerika ce sebi prishiti 43 vojni poraz u zadnjih 65 godina.

 

[Mingo]

Libija je zemlja muslimana i ona treba biti slobodna od Gadhafija koji je ocigledni diktator i totalitarista tako da Libijski narod zeli da se konacno oslobodi Gadhafija kako bi mogli krenuti naprijed i kako bi promijenili Ustav i kako bi od Libije napravili Islamsku drzavu koja ce biti uzor svim drzavama a sa druge strane to ce biti jedna demokratska Libija koja ce biti u saveznistvu sa Amerikom koja ce pomoci Libijskom narodu da stane na noge i da drzava Libija povrati svojuu ekonomsku snagu pa cak i bolju nego sto je to bilo za vrijeme Gadhafija.Kad pogledate Libiju mozete vidjeti ljepotu koja pruza ta zemlja jer ta zemlja ima ljepotu Sahare koja je najljpesa na svijetu i tamo se zene pokrivaju i preko lica kako im ne bi usao pustinjski pijesak koji duva sa Sahare.Kamile su najljepse zivotinje koje nose teret i koje mogu sluziti kao prevozno sredstvo preko pustinje tako da svaki covjek pozeli da obidje Libijsku pustinju kako bi imao jednu dobru avanturu i kako bi stekao utjesak o jednoj drzavi koja se zove Libija.Zato podrzavam pobunjenike koji zele da demokratizuju Libiju i da otvore Libiju prema svijetu kako bi ona mogla funkcionirati na najljepsi nacin.

 

[Mingo]

Mapa Libije

Libija je slatka zemlja i ona ima puno lijepih gradova a na jugo-istoku ima pustinju koja se jednostavno zove Libijska pustinja.Inace Libija je pretezno ravnicarska zemlja sa blagim brijegovima a ima cak predio sa nizijom u visini mora u istocnom dijelu zemlje.

 

[draksson]

SERGEJ ŠAŠKOV: KAKO ĆE GADAFI ODGOVORITI AGRESORIMA, A NIJE TERORIZAM
ponedeljak, 11 april 2011 10:07

Biće dovoljno da Libija blokira rad niza evropskih naftnih i kosmičkih giganata, da pusti informacije svije tajne službe ili da pusti u Evropu afričke imigrante



Poslednjih dana Zapad se istinski zabrinuo pitajući se kakve mere mogu da preduzmu libijske vlasti kao odgovor na bombardovanje njihove zemlje kao i na direktno bodrenje kontrarevolucionarne bune u Bengaziju od niza zemalja antilibijske koalicije. Britanske specijalne službe, bivši ambasador Njenog Veličanstva u Vašingtonu Kristofer Majer i ostali vrlo obavešteni izvori direktno ukazuju da Velika Britanija „može da se sukobi sa opasnim posledicama", dok je MI-5 upozorio svoje saveznike u NATO na veliki rast opasnosti od terorizma. Neki latinoamerički mediji otišli su još dalje pretpostavljajući odmazdu „libijskih kamikaza u mogućim napadima na nuklearne elektrane u Francuskoj i Italiji". Koliko su takve pretpostavke utemeljene i kolika je stvarna opasnost od takvih napada, kakvi su mogući Gadafijevi postupci u sadašnjoj situaciji?

Moamer Gadafi je za 42 godine, koliko je prošlo od Revolucije 1. septembra 1969. godine, stekao ogromno iskustvo i kao državnik i kao političar. Do kraja je shvatio mržnju i lukavost neprijatelja, licemerje i izdaju saveznika i prijatelja. Danas je Libijska Džamahirija ponovo u plamenu, ali udarac joj se nanosi istovremeno sa obe strane uz na brzinu donete nove sankcije UN. Jasno je da je „ustanak" inspirisan napolju, da se otvoreno oslanja na stranu pomoć, gde spada i vojna pomoć. Jasno je i da glavni zadatak predstavlja svrgavanje (ili likvidacija) libijskog lidera. Potpuno je očigledno da je prvobitni scenario već propao, ali ne može da se ne prizna i da je samoljublju i reputaciji Gadafija nanet udarac koji ne može da ostane bez odgovora.

Kao primer toga koliko Gadafi može da bude dovitljiv u borbi za svoju poziciju, treba da se prisetimo najpoznatijeg i vrlo glasnog antilibijskog skandala - „slučaja Lokerbi", kada je zbog eksplozije aviona „Boing-747" kompanije Pan American, koji je 21. decembra 1988. godine leteo na liniji London-Njujork, poginulo 270 ljudi. „Slučaj Lokerbi" je jedan od omiljenih argumenata protivnika libijskog lidera, koji se prominje svaki put kada se Gadafijev režim pominje u kontekstu međunarodnog terorizma....

 

[draksson]

DILEMA LOKERBI Sumnja za taj teroristički napad prvo je pala na Narodni front za oslobođenje Palestine, zatim na Teheran (u julu 1988. godine američka krstarica „Vinsenes" oborila je iranski putnički avion koji je leteo u neutralnoj zoni iznad Persijskog zaliva, kada je poginulo 298 ljudi). Međutim, glavni tužilac Škotske lord Frejzer izabrao je drugačiju verziju. On je zvanično za organizaciju tog napada okrivio dva Libijca - Abdel Baseta al-Megrahija i Al-Amina Halifi Fhimaha. Zaključeno je da je teroristički napad iznad Lokerbija bio odgovor Gadafija na britansko-američko bombardovanje Libije, do koga je došlo po dogovoru Ronalda Regana i Margaret Tačer 1985. godine. Vašington je na brzu ruku uveo trgovinski emabargo Tripoliju, koji se uskoro, 1992-1993. nastavio zvaničnim međunarodnim sankcijama Saveta bezbednosti UN.

Vođstvo Libije godinama je uporno negiralo bilo kakvu vezu sa tim napadom, ali su krajem 90-tih godina ekonomske sankcije ozbiljno uzdrmale razvoj zemlje. Višegodišnji režim blokade je ekonomiji i finansijama Džamahirije naneo udarac koji se jako osetio: lokalni eksperti su obračunali da je on u novcu u periodu 1992-1999. godine izneo 29 milijardi dolara. Da bi se sankcije UN ublažile, Libija je 1999. godine oba okrivljena Libijca predala škotskom pravosuđu, a 2001. je Međunarodni sud u Holandiji, kojim je predsedavao škotski pravnik, posle mnogo meseci rasprave, jednog okrivljenog oslobodio a drugom (Al-Megrahiju) dokazao krivicu za planiranje i organizaciju terorističkog napada u Lokerbiju i osudio ga na doživotni zatvor.

Posle završetka suđenja Al-Megrahiju, koji je tokom suđenja proglašen i za saradnika libijskih tajnih službi, pritisak SAD i Velike Britanije na Libiju je pojačan, ali su istovremeno započeti tihi tripartitni pregovori. U martu 2003. godine postignut je američko-britansko-libijski sporazum, prema kome se Libija obavezala da isplati kompenzaciju od 2,7 milijardi dolara (po 10 miliona svakoj porodici) pod uslovom da se prva četiri miliona dolara plate tek kada Savet bezbednosti UN ukine međunarodne sankcije, druga četiri miliona kada SAD ukinu sankcije, zavedene unilateralno još 1982. godine a poslednja dva miliona kada Stejt department zvanično isključi Libiju iz spiska zemalja koje podržavaju terorizam.

Avgusta 2003. Libija se obratila Savetu bezbednosti UN pismom u kome je izjavila da je spremna da isplati iznos po zaključenom sporazumu. Pritom je libijska vlada priznala samo građansku odgovornost za zločin. To jest, iako se formalno složio da saradnik libijskih državnih struktura ima veze sa terorističkim aktom, Tripoli je odbio da preuzme krivičnu odgovornost za taj zločin.

U poslednjem trenutku u posao su se umešali Francuzi, koji su saznali za tajni dogovor. Pošto je saznao za detalje, Pariz je kategorično pod pretnjom veta zatražio povećanje iznosa kompenzacije porodicama poginulih u septembru 1989. godine nad Nigerom u francuskom putničkom avionu, za šta je takođe bila okrivljena Libija. Godine 1999. tema je, kao, zatvorena jer se Libija dogovorila sa Francuskom o isplati 33 miliona dolara odštete porodicama izginulih (u avionu je bila 171 osoba). Niko nije uspeo da dokaže učešće Tripolija, a Gadafi je bio zainteresovan za pozitivan razvoj odnosa sa Francuskom. Strane su se 11.septembra 2003. dogovorile o dopunskim uplatama Parizu i već sledećeg dana Savet bezbednosti UN je izglasao nacrt rezolucije koju je predložila Velika Britanija. Tako je zvanično prekinuto dejstvo sankcija protiv Libije, koje su uvedene 11 godina pre toga.

 

[draksson]

GADAFIJEVA POBEDA Za izvestan period „slučaj Lokerbi" je zaboravljen, sve dok u julu 2009. Al-Megrahi nije oslobođen „zbog zdravstvenog stanja, koje je posledica neizlečive bolesti i iz humanitarnih razloga". Osuđenik na doživotni zatvor po članu „terorizam" je u Tripoli doleteo Gadafijevim ličnim avionom, dočekan je sa likovanjem i danas, kako saopštavaju mediji, živi u poklonjenoj vili na obali Sredozemnog mora, zapadno od glavnog grada. Pošto je napravila pauzu, Libija je krenula u kontranapad, i to sa teškim argumentima. Međunarodni sud stvarno nije uspeo da utvrdi kako je i gde je tašna sa eksplozivnim uređajem dospela u avion - na aerodromu na Malti, Frankfurtu na Majni (na koje je avion dan pre eksplozije sletao iz tehničkih razloga) ili na samom Hitrou, pred polazak ka Njujorku. Libijci su se setili i Britanca Mata Berklija, čiji je brat poginuo u tom avionu. Mat je izjavio da odbija da primi odštetu jer ne smatra da je Libija kriva za eksploziju aviona: prema njegovom mišljenju, Libijci su podmetnuti da bi se sakrili „pravi zločinci". A u oktobru 2009. pojavili su se izveštaji da se istraga o „slučaju Lokerbi" u Škotskoj obnavlja i da se proučava „nekoliko novih mogućnosti", pri čemu je tužilaštvo rođacima žrtava saopštilo da će postojeći stvarni dokazi biti ponovo ispitani. Usput se ispostavilo da su neki ključni svedoci tužbe promenili svoje iskaze, a nezavisni ekspert je izjavio da satni mehanizam, koji je laboratorija FBR pri prvom suđenju identifikovala kao deo eksplozivnog uređaja, te je on poslužio kao glavni dokaz, „zbog svojih konstruktivnih osobina nikada nije bio priključen na bombu".

Tako je Gadafi iz složene situacije izašao ne samo visoko podignutog čela već i sa dobitkom za budžet zemlje: Libija je isplatila ukupan iznos odštete, ali je zatim dobila nemerljivo više od stranih firmi, koje su se ustremile na nalazišta nafte (SAD je čak okrivila britanski Britiš petroleum za saučesništvo u predaji Al-Megrahija). Dodajte i odštetu od pet milijardi dolara, dobijenu od Italije za „godine kolonijalizma".

Treba da se konstatuje: okrivljavanje Libije za podršku međunarodnom terorizmu je na Zapadu započeto odmah pošto je Gadafi po dolasku na vlast u septembru 1969. godine jasno i nedvosmisleno formulisao svoju antiizraelsku poziciju i počeo da pomaže borce palestinskog otpora. Međutim, libijsko rukovodstvo je odavno prestalo da donosi spontane odluke, što je početkom 70-tih godina bilo karakteristično za njenu spoljnu politiku. Odmah pošto je prekinuto pružanje pomoći nacionalističkim pokretima u različitim zemljama, Libijci su prekinuli i veze sa IRA, zatvorili su baze za pripremu raznih ratnika, koje su se nalazile po teritoriji Džamahirije, a od 1997. godine libijsko rukovodstvo je prekinulo i pomaganje islamističkih organizacija i grupacija iz zemalja Afrike i Bliskog Istoka.

U septembru 2001. godine Libija je osudila terorističke napade u Njujorku i Vašingtonu, još pre toga su u zemlji prekinuti radovi na proizvodnji raketa srednjeg dometa, koji su postojali od početka 70-h godina. Godine 2003. Džamahirija je zvanično saopštila da prekida proizvodnju oružja za masovno uništenje: danas je Libija učesnica Sporazuma o neširenju atomskog oružja i Konvencije o zabrani pripreme, proizvodnje i skladištenja rezervi bakteriološkog (biološkog) i toksičnog oružja i o njihovom uništenju. Na Zapadu su te izjave primljene sa velikim nepoverenjem, a u zemlju su svaki čas počele da dolaze inspekcije MAGATE (Međunarodna agencija za nuklearnu energiju) i različite međunarodne komisije. Prema zvaničnim dokumentima, u 2005. godini Džamahirija je uništila 551.350 metrotona hemijskog oružja, pošto je pre toga potpisala Konvenciju o zabrani proučavanja, proizvodnje, skladištenja rezervi i korišćenja hemijskog oružja i o njegovom uništenju. Međutim nevericu je smenio šok: 19. jula 2009. ministar vlade Velike Britanije Gordon Braun je izjavio da je „ushićenje zbog hrabre odluke koju je pukovnik Gadafi doneo (2003. godine) po pitanju odustajanja Libije od nuklearnih programa".

OPERISANI OD TERORIZMA Ponos je jedna od najvažnijih osobina Libijaca. Oni pamte učinjeno dobro, ali ne zaboravljaju uvrede i poniženja. Znajući mentalitet Libijaca, ponoviću se: odgovor će neizbežno stići, a kakav će biti - ne zna se. Ispada da nije slučajan izlazak iz igre oružanih snaga SAD, mada se strah tu zasniva skoro isključivo na saznanju da su Amerikanci čitav „ustanak" i organizovali ali, „zato što se kućica srušila pri postavljanju trećeg reda karata", bolje je ostaviti Evropljane i NATO da sami kusaju ono što su zakuvali. Zato je šef Pentagona Robert Gejts ovih dana izjavio: „Otvoreno govoreći, SAD ne treba da se bave odgovornošću za budućnost Libije".

Osim urođenog ponosa, Libijci su, po pravilu, obrazovani i imaju i stil života i vek koji mogu da budu orijentir za budućnost mnogih zemalja sveta, među kojima su i one, koje sebe smatraju razvijenim. Libijci se neće bacati na bodljikavu žicu sa nožem ili slati udovice u sigurnu smrt sa pojasom šehida - to nije njihov stil. Bez obzira na masu optužbi na adresu Gadafijevog režima, ne postoji ni jedna epizoda „državnog terorizma" te zemlje koja je potvrđena dokumentima. Čak i poznati slučaj, koji je poslužio kao povod za prekid diplomatskih odnosa Velike Britanije i Libije iz 1984. godine, na Zapadu se objašnjava, meko govoreći, jednostrano: u centru Londona je došlo do oružanog napada i zauzimanja Narodnog biroa Libijske Džamahirije (ambasade). Britanske vlasti, iako su imale informaciju da se planira napad, nisu osigurale bezbednost akreditovanim libijskim diplomatama i time su prekršile Bečku konvenciju. Došlo je do puškaranja, ranjeno je 11 Libijaca, a saradnica britanske policije Ivon Flečer je ubijena zalutalim metkom. Naglasak je stavljen na ovo poslednje i Libija je okrivljena za terorizam - proces još uvek traje. Zaista se u Libijskoj ambasadi nalazilo oružje, i ono je korišćeno za zaštitu života radnika, koji su se tokom napada našli u granicama eksteritorijalnosti. Niko nije smatrao da treba da podseti da, na primer, u ambasadama SAD, spoljni obod ambasada brane lokalne snage zajedno sa američkim privatnim preduzećima za zaštitu, srednji naoružane jedinice marinaca, a unutrašnji specijalne jedinice Državnog departmana i CIA.

Čak ni u stanju najjačeg besa Gadafi neće dozvoliti terorističke napade bilo gde na zemljinoj kugli jer zna da bi to bio najbolji poklon neprijatelju. Nema zašto da se uzdržava i zato je trenutno, sasvim sigurno, zauzet proučavanjem situacije sa svim varijantama njenog razvoja. Nesumnjivo da će sam Gadafi ili njegovi naslednici (očigledno da u najskorije vreme neće doći do likvidacije režima) naći efikasan i relativno jednostavan način da maksimalno iskomplikuju život arhitektima sadašnje zavere, a za to imaju i sve što im treba: snage, sredstva i mogućnosti.

Libijske tajne službe su se u proteklih četrdeset godina razvijale velikom brzinom i uspešno, a kao rezultat su postale stvarno snažne i efikasne. One u poslednjih 10 godina nisu dozvolile da dođe ni do jednog velikog propusta. Poseduju razgranatu mrežu u mnogim zemljama sveta i oslanjaju se ne samo na ideološki privržene ljude već i tu okolnost koriste znalački spajajući je sa ogromnim finansijskim mogućnostima, što ih na najbolji mogući način izdvaja od „kolega" iz drugih zemalja. Saopštenja SAD, Velike Britanije i Švajcarske (više puta ponižene u toku dve godine zbog zadržavanja Gadafijevog sina i snahe na nekoliko sati) da su libijska sredstva zamrznuta a da su „nove demokratske vlasti u Bengaziju osnovale svoju centralnu libijsku banku" mogu da obraduju samo autore tih saopštenja jer su Libijci odavno naučili da pametno ulažu novac, te je danas teško naći bilo koju veliku i uspešnu firmu u Evropi koja funkcioniše bez libijskog kapitala, i to u najrazličitijim oblastima. Dovoljno je da se kaže da Libiji pripadaju krupni paketi akcija (ponekad toliki da mogu da blokiraju rad) niza evropskih naftnih i kosmičkih giganata. (Napomena: jedan od najraskošnijih hotela sa pet zvezdica u Sankt-Peterburgu „Palas-hoteli" pripada grupi Korintija, koju potpuno kontrolišu Libijci.)

 

[draksson]

SARKOZIJEV STRAH Libijski lider je 2003. godine prihvatio molbe niza južnoevropskih zemalja i preuzeo obavezu da zavede strogu kontrolu granica Džamahirije kako bi sprečio nezakonitu migraciju Afrikanaca. To je stvarni kec u rukama Gadafija. Nema razloga da se krije - ukoliko Gadafi odustane od tog sporazuma, Južnu Evropu će zapljusnuti milionski talas emigranata i biće neverovatno teško da se on zaustavi. Pukovnik je za sada samo podsetio na to, ali je u Italiji već nastala glasna panika.

Drugi kec je libijska nafta: ima je mnogo, odličnog je kvaliteta, jeftina je za vađenje i transport. Gadafi će igrati na povećanje njene cene: već je više puta izjavio da, prema njegovom mišljenju, pravedna cena za naftu ne sme da bude ispod 100 dolara po barelu. U tome ga mogu podržati Venecuela, Iran i Nigerija, a to je priličan deo svetskih izvoznika. Ukoliko se događaji budu razvijali nepovoljno po njega, nije isključeno da će Gadafi jednostavno prekinuti izvoz nafte i - kao što je već konstatovano - Libija ima čime da nadoknadi te gubitke, i to iz izvora protiv kojih će biti jako teško primeniti sankcije.

Postoje razlozi za pretpostavku da se u libijskim arhivama čuva dovoljna količina interesantnih dokumenata koji imaju snagu da stave krst na karijeru niza glavnih evropskih političara, tako da otvorene aluzije na finansijsku pomoć bivšem ministru unutrašnjih poslova Francuske, koji je u Jelisejsku palatu ujahao kao predsednik države, izgleda da nisu blef. Libija može indirektno da utiče na deobu snaga na predstojećim izborima u nekoliko zemalja sveta. Velika je verovatnoća da se ona neće vratiti Ligi arapskih država (odavno se ne slaže sa više arapskih država) i to će joj dati veliku slobodu za izbor metoda za „urazumljivanje zabludelih", među kojima je, sasvim sigurno, i Katar.

Venecuelanski analitičar Raul Bračo pretpostavlja da tajne službe SAD mogu i bez tuđe pomoći da organizuju diverzije „u Gadafijevo ime". Američke „vitezove mača i plašta" ništa ne sprečava da postignu postavljene ciljeve, i zato se glavna pretnja nalazi, kako se pretpostavlja, tamo odakle je ne očekuješ. „Ono što se dešava u Libiji može da se posmatra kao još jedna šansa koja se pruža teroristima, koja je pojačana inostranim upadom", tako je alžirski šef ministarstva spoljnih poslova Murad Medelsi ocenio situaciju. Svoje reči je potkrepio slanjem na granicu sa Libijom sedam hiljada žandarma i pet armijskih bataljona sa ciljem da se „ne dozvoli prebacivanje oružja i infiltracija aktivista Al-Kaide, koji su uspeli da se snabdeju teškim naoružanjem i zenitnim raketama preko novih saveznika - libijskih pobunjenika".

O ulozi Al-Kaide u libijskim događajima je nedavno govorio i sam Gadafi, posle čega je istovetne zaključke izveo i komandant snaga NATO u Evropi admiral Džejms Stavridis. Bez obzira na to, planovi za obuku „pobunjenika" se već ostvaruju i postavlja se pitanje koliku snagu treba da poseduje zloba, ako ona toliko pomuti razum da ne shvata da one snage za koje se pretpostavljalo da će se dobro iskoristiti kao „topovsko meso" mogu lako da se otrgnu kontroli i da se pretvore u „mesare". I Gadafi zaista sa tim neće imati nikakvu veze.


Fond Streteške kulture

http://www.standard.rs/vesti/41-sve...-odgovoriti-agresorima-a-nije-terorizam-.html

 

[a bre Milun]

Дојче Веле је марта 1999., пред агресију НАТО пакта на СРЈ објавила, у програму на Српском језику да се на стадиону Карађорђе у НС-у(иначе то је стадион ФК Војводина)налази утамничено око 60.000 припадника разних националних мањина, углавном Мађара??????
А ја радио у новосадској Агровојводини и нисам знао за то.
И нико у НС-у за то није знао.
Јер није ни постојало као догађај.
Тако исто и Гадафи убија на све стране!!!
Па сад ти веруј западним медијима који су још и преко свега гласноговорници влада својих држава које су Либијском глибу!

a najveca provala od svih koje sam cuo je ono kad je 1991 U PROLECE , SRPSKI POP IZ KNINSKE KRAJINE IZASAO NA MILOSEVICEVU TELEVIZIJU ODMORAO MARAMICU I POKAZAO NEKOLIKO ODSECENIH DECJIH PRSTICA SA KOMENTAROM......."BRACO SRBI , ZAR CEMO DOZVOLITI DA NAM USTASE KOLJU DECU..............MOJ KOMSIJA SE ZA 5 MINUTA OPROSTIO OD ZENE I DECE I OTISAO U CENTAR ZA MOBILIZACIJU U KRAGUJEVCU".................sutradan se ista slika, ista maramica, i isti deciji prstici (verovatno og gume) pojavila i na rtz........samo je rec "srpsko dete" zamenjeno sa "hrvatsko dete"................nema sta, americki agenti su sposobni za sve. svaka im cast.

 

[Reefer]

a najveca provala od svih koje sam cuo je ono kad je 1991 U PROLECE , SRPSKI POP IZ KNINSKE KRAJINE IZASAO NA MILOSEVICEVU TELEVIZIJU ODMORAO MARAMICU I POKAZAO NEKOLIKO ODSECENIH DECJIH PRSTICA SA KOMENTAROM......."BRACO SRBI , ZAR CEMO DOZVOLITI DA NAM USTASE KOLJU DECU..............MOJ KOMSIJA SE ZA 5 MINUTA OPROSTIO OD ZENE I DECE I OTISAO U CENTAR ZA MOBILIZACIJU U KRAGUJEVCU".................sutradan se ista slika, ista maramica, i isti deciji prstici (verovatno og gume) pojavila i na rtz........samo je rec "srpsko dete" zamenjeno sa "hrvatsko dete"................nema sta, americki agenti su sposobni za sve. svaka im cast.

Verujem da si hteo da napišeš pravoslavni sveštenik umesto "srpski pop"? I nije Kninska krajina, već Srpska.
Meni u toj priči nije jasno kako su hrvati objasnili to što pravoslavni sveštenik pokazuje te prste, da li su rekli da je to maskirani katolički sveštenik, ili da se taj pravoslavni sveštenik hvalio da je sekao te prste?

 

[a bre Milun]

Verujem da si hteo da napišeš pravoslavni sveštenik umesto "srpski pop"? I nije Kninska krajina, već Srpska.
Meni u toj priči nije jasno kako su hrvati objasnili to što pravoslavni sveštenik pokazuje te prste, da li su rekli da je to maskirani katolički sveštenik, ili da se taj pravoslavni sveštenik hvalio da je sekao te prste?

pa da si tada bio rodjen sve bi ti bilo jasno..................ovako, sinko, imao si srecu da sve to ne vidis.