Rat u Bosni i Hercegovini (muslimanska mitomanija i manipulacija)

Poruka
4.284
Kao što je svima odveć poznato, rat u BiH bio je građanski, međuetnički i verski sukob tri strane (srpske, hrvatske i muslimanske) čiji je rezultat bio Dejtonski mirovni sporazum.
No, ono što je, zbog medijskog mraka koji se nadvio nad tom stranom događaja u samom ratu, malo kome poznato jesu manipulacije i laži muslimanske strane koje su dovele do međunarodne intervencije.

Kao prvo, zamaskiravanje islamističke ideologije, prikrivene tobožnjim srednjovekovnim nasleđem, počela je sa primenom još 1991ve.
Naime, početkom te godine, nije bilo ni ljiljana, ni Kralja Tvrtka, ni Kotromanića, ni multietničke Bosne - u ideologiji SDA (koja je samo po imenu bila demokratska).
Pogledajmo simboliku muslimanske partije na mitingu u Velikoj Kladuši:

Tek kasnije, znajući da Evropa neće tek tako prihvatiti ideologiju iz Islamske Deklaracije Alije Izetbegovića, te da u Evropi ne može postojati jedna takva dzamahirija kakvu je na tlu BiH zamislio tvorac pomenute deklaracije, muslimanska strana probegava zamaskiravanju celokupne svoje priče, najpre kroz korišćenje simbolike srednjovekovnog Kralja Bosne, Tvrtka Kotromanića, a potom i deklarišući se Bošnjacima.
Tačnije, sam termin 'Bošnjak' ulazi u zvaničnu upotrebu tek nakon muslimanskog sabora u Sarajevu.

________________________________________________________________________________________________________________________________________________

O drugoj varijanti, načinu manipulacije, najbolji govori sama priča o početku rata u BiH.
Današnji muslimani (Bošnjaci) govore o tome da je međuetničke tenzije rasplamsalo i formiranje Srpskih autonomnih oblasti u BiH, pritom zaboravljajući da paravojna formacija Sefera Halilovića, Patriotska Liga, formirana još na samom početku maja '91ve, dok je prva SAO formirana tek polovinom septembra iste godine.
Sama pojava Patriotske Lige ukazivala je na jasne planove muslimanske strane da uvede Bosnu i Hercegovinu u pakao ratovanja, što je, u daljem toku događaja izazvalo i formiranje prvih SAO.
Dakle, hronologija događaja je jako bitna ovde.

Ne zaboravimo da PL uzima kontrolu nad Zvornikom u aprilu, pod komandom Samira Nišvića (paravojna formacija PL, da se naglasi, ništa drugačija od Šešeljevaca, Belih Orlova...), a da grad od pomenute terorističke jedinice čiste upravo snage JNA i SDG.

Zatim, 1og marta '92ge godine, u Sarajevu, Ramiz Delalić, kasniji zamenik komandanta 9te brdske brigade Armije BiH, a u tom momentu pripadnik zelenih beretku, ubija srpskog svata i ranjava sveštenika SPC ispred Stare crvke na Baš Čaršiji. Koji je bio razlog za ovakvo nedelo? Da li je ovaj događaj asocirao na 1941vu? Da li se nakon ovoga moglo verovati u miran suživot i dobre namere bosanskih muslimana?
Ne zaboravimo da je sam Alija Izetbegović izjavio da je ceo događaj najverovatnije srpska podvala, u čemu ga je kasnije sam Delalić demantovao.

Prva vojnička krv pala je u Dobrovoljačkoj ulici, a zatim u muslimanskim napadima na kasarnu u Hadzićima i u napadu na kolonu JNA u Tuzli.
(Napad u Dobrovoljačkoj ulici desio se pre samog akta naredbe da se JNA povuče iz BiH)

U maju iste godine, združenje muslimansko hrvatske snage napale su srpsko selo Bradina (o.Konjic), gde ubijaju

________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Laž o srpskom napadu na ulicu Vase Miskina, zarad internacionalizacije sukoba...
O tome je govorio čak pripadnik telesne garde Alije Izetbegovića, jedinice 'Biseri', pred sudom u Hagu. Tačnije, govorio je o tome da su muslimani sami ispalili granate na Markale, ne bi li izazvali sažaljenje međunarodne zajednice.
Čak su i pređašnji izveštaju UNPROFOR-a govorili o tome da je granata mogla doći sa muslimanske strane.

Već je svima bilo jasno, na osnovu intervjua koje su davali, na primer, francuski admiral Žak Lanksad (koji je govorio o tome da je najviše pripadnika međunarodnih snaga u Bosni ubijeno od strane muslimana, da bi se ti zločini pripisali Srbima)
zatim, broj "provokacija" koje je u svom rejonu Sarajeva registrovao francuski odred u sastavu UNPROFOR-a, u periodu do 16og novembra 1994 govori ovo:
Srpske granate: 14
Muslimanske granate: 26
Neutvrđeno: 9

Evo, na primer, šta kaže General MekKenzi o tome ko je i zbog čega prekršio gotovo sve prekide vatre u reonu Sarajeva:

General Majkl Rouz, u intervjuu za pariski Nuvel Observater od 26og aprila 1995te govori o šta je to izazivalo Srbe da sa okolnjih brda pucaju na Sarajevo:
"Po mom mišljenju, bosanska vlada misli da ima pravo da preduzima sve vojne akcije iz koje može da izvuče korist. A, ako zbog toga trpu njen vlastiti narod, nikom ništa. Video sam nedavno u Sarajevu kada su muslimanski snajperisti ubili dve srpske devojčice koje su pretrčavale ulicu u blizini linije fronta, u kvartu Grbavica. Svakako, dva minuta docnije, Srbi su ispalili minobacačku salvu na grad.
________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Naser Orić dobio Orden Zlatnog Ljiljana, i 500 maraka (koje su išle uz orden), ali, za šta?
Mislimanske snage nisu imali većih, niti značajnijih, pa čak niti akcija koje bi se mogle nazvati vojnim, u reonu Srebrenice - inače, zaštićene, demilitarizovane zone.
Međutim, iz pomenute, demilitarizovane zone, Orić je vodio krvave akcije protiv lokalnog srpskog stanovništva, pobivši oko 1300 srpskih civila.
Zapravo, cela svrha srebreničkih jedinica ARBiH bila je - provokacija. Jer, pogledajte, u momentu napada srpske vojske na tobožnju demilitarizovanu zonu, Naserove jedinice se ne bore da zaštite svoj narod, nego - polaze u marš ka Tuzli, uz usputne borbe, ostavljajući narod.

Bitno pitanje vezano za Srebrenicu je i ovo:
Gde je srpsko stanovništvo te enklave? Gde je to srpsko stanovništvo Srebrenice koje je pre rata činilo značajan procenat življa?

Ne samo Orić, već i ostali komandanti iz Srebrenice koji su učestvovali u krvavim akcija protiv srpskog življa dobili su Ordenje i novčane nagrade.
Sa druge strane, Republika Srpska je protiv optužila i u zatvore poslala oko 5000 Srba za zločine i pljačke - u toku rata.

Zaključak?
Dok je Republika Srpska hapsila i kažnjavala svoje zločince, muslimani su svoje ordenovali i novčano nagrađivali za pokolje nad Srbima.

________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Danas slušamo priče o vojničkoj nadmoći ARBiH za vreme rata. No, da li je istina nešto drugačija? Naravno da jeste...
Sve do 1995te, srpske snage drže pod svojom kontrolom preko 66% teritorija u BiH, odnosno, sve teritorije sa srpskom većinom. Do 1995te godine, srpska vojska je gotovo neporažena, dok ARBiH ne zna za značajniji vojni uspeh.

Zapravo, cela vojna taktika muslimana u ratu se svodila na čekanje međunarodne intervencije, kukanje i izigravanje žrtve.
Žrtve?
Danas se muslimani žale kako su bili glavna i to nevina žrtva rata. A brojevi govore drugačije...
1991ve, Srbi čine 31% stanovništva, muslimani 43%, a Hrvati 17%.
Saldo civilnih žrtava na završetku rata je ovaj (prema proceni suda u Hagu): ukupno oko 105.000 žrtava, od čega 29.000 Srba, 68.000 muslimana, oko 9.000 Hrvata (i ostali).
Dakle, očito je da su svi narodi stradali, da su svi narodi propatili... Muslimani nemaju tapiju na ulogu žrtve za koju su toliko Siljdzićeve kuknjave potrošili i toliko sopstvenog stanovništva pobili (prema svedočenjima samih muslimana).
Dodajmo činjenicu i da Srba danas nema u Sarajevu, ali muslimana i dalje ima i u Srebrenici gde su 'genocidisani' (zločin jeste izvršen, ali, taj zločin i sama definicija genocida se ne poklapaju. Sud? neko će reći... Sud ako patku proglasi za tigra, ona će, ipak, i dalje ostati patka).

Muslimani se znaju žaliti i na to da je tokom rata porušeno sve od dzamija na teritoriji Srpske, dok su oni, tobože, sačuvali srpske verske objekte.
125 srpskih pravoslavnih hramova je uništeno od strane muslimana (ne Hrvata).

Ne nasedajmo ni na priču o srpskom pravoslavnom ekstremizmu.
U sastavu Vojske Republike Srpske postojao je čist muslimanski odred. Srpske vojne oznake sadržale su samo nacionalna obeležja, ne i čisto religijska.
Sa druge strane, poginuli pripadnici ARBiH su hafizi, glasilo RBiH je Avaz... U sastavu njihove vojske učestvuju bliskoistočni mudzahedini (da, baš mudzahedini, ne dobrovoljci, vojnici).





















Niko u ratu u BiH nije čist.
Srbi su počinili zločine, Hrvati su počinili zločune.
Ali, niko nije tako kukao i toliko lagao, lažirao, žrtvovao sopstveni narod - kao muslimani.
Dan danas, ono svojim lažima sprovode politiku viktimizacije, da bi na krilima sažaljenja nekada uspeli da dobiju svoju Dzamahiriju (pogledajte kako su prošli Hrvati, koji žive u federaciji? Pogledajte na šta liči nekada multietničko Sarajevo...).
Zato, čitajte o tom ratu, učite o onome što nije tako teško naći, a veoma se skriva - o Kravicama, o logoru Silos, o mudzahedinima koji su ratovali protiv Srba u Bosni, pročitajte Islamsku Deklaraciju Alije Izetbegovića da bi znali protiv koga se srpski narod borio.




Živela Republika Srpska!
 
Od bosanskih muslimana većih ljigavaca i lažova-nema na planeti.Ja ne znam za slučaj da je neko tako podmukao i odvratan.
Političari njihovi da,narod ko narod svugdje isti. Ima ih nacionalista kao kod nas, ima ih normalnih. Da li će u FBiH nekad sazrijeti od njihovih političara neko da uđe sa nama u dijalog to neće se desiti nikad. Sve njihove prošle,sadašnje i buduće političke elite su čvrsto vezane sa britanskim i američkim političkim establišmentom. Pod njihovom su kontrolom i igraju kako stranci sviraju.

Gledao sam neku veče Galijaševića na Balkan info,čovjek nepristrasno objasnio mnoge stvari.👍
 
Сукоби у СФРЈ де факто су почели говором Слободана Милошевића на Газиместану на Видовдан 1989 године, када он дословно каже "шест векова касније, данас, опет смо у биткама, и пред биткама. Оне нису оружане, мада ни такве још нису искључене". Милошевићевом митингу на Газиместану претходила је националистичка "јогурт-револуција" и смењивање легалних руководстава САП Војводине и САП Косова и Метохије у циљу укидања суштинске аутономије овим двема покрајинама, а чиме је прекршен устав СФРЈ. То је дало ветар у леђа и свим осталим национал-шовинистима и сепаратистима у другим републикама.


А прва велика и организована националистичка провокација конкретно у СР БиХ десила се исте године када су се по мулти-етничким босанским варошима носиле мошти кнеза Лазара, све уз четничку иконографију момака из Нове Пазове, синова колониста из Осме офанзиве, касније познатијих као "Српска народна обнова". Поред Милошевићеве "дубоке државе" (да не кажем удбе) и нарочито ТВ Бастиље, у целој представи је и СПЦ одиграла срамну улогу ратног хушкача. Крива је и ЈНА која није Милошевића ухапсила већ је подржала пројекат Велике Србије.
 
Вала и нека је Слобо започео рат, иако се зна да су Словенци и Хрвати растурили Југославију.

Срби и Муслимани с Хрватима у БиХ су коначно територијално омеђени (зна се граница Републике Српске и ФБиХ), Република Српска је међународно призната са сва три облика извршне (влада, председник), судске (судови, Уставни суд РС) и законодавне (парламент) Власти. Нешто што турски Курди, ирански Азери, и једно 50 сеператистичких покрета могу да сањају.
Не жали више апсолутно нико за Југославијом (препород престанка жаљења се десио пд 2008-9 па до данас) сем малене групе либерала.
Србија се освестила да не мора више гологузију ни да брани, нит да буде добра према њима.

Против Хрватске је рат изгубљен, то је у потпуности јасно, и последице тога ће Србија дуго дуго осећати.

Највећи губитници, на дуге стазе, су Бошњаци. Хтели би велику бошњачку државу и истовремено да им то буде прва држава. Е неће да може.

Бошњаци ће прегазити временом ово Хрвата у БиХ, пошто их је Загреб продао за камењар у околини Книна.
 
Сукоби у СФРЈ де факто су почели говором Слободана Милошевића на Газиместану на Видовдан 1989 године, када он дословно каже "шест векова касније, данас, опет смо у биткама, и пред биткама. Оне нису оружане, мада ни такве још нису искључене". Милошевићевом митингу на Газиместану претходила је националистичка "јогурт-револуција" и смењивање легалних руководстава САП Војводине и САП Косова и Метохије у циљу укидања суштинске аутономије овим двема покрајинама, а чиме је прекршен устав СФРЈ. То је дало ветар у леђа и свим осталим национал-шовинистима и сепаратистима у другим републикама.


А прва велика и организована националистичка провокација конкретно у СР БиХ десила се исте године када су се по мулти-етничким босанским варошима носиле мошти кнеза Лазара, све уз четничку иконографију момака из Нове Пазове, синова колониста из Осме офанзиве, касније познатијих као "Српска народна обнова". Поред Милошевићеве "дубоке државе" (да не кажем удбе) и нарочито ТВ Бастиље, у целој представи је и СПЦ одиграла срамну улогу ратног хушкача. Крива је и ЈНА која није Милошевића ухапсила већ је подржала пројекат Велике Србије.
A, da Maspok nije bio daleko agresiviniji od tog govora i skupa na Gazimestanu?
I... zar Milošević ne govori o federaciji, bratskim jugoslovenskim narodima? Ili samo, zapravo, nikad nisi poslušao ceo govor, a ipak govoriš o njemu?
 
Вала и нека је Слобо започео рат, иако се зна да су Словенци и Хрвати растурили Југославију. (...)
Словенци су само тражили да се деполитизује ЈНА (а то би се свакако морало догодити) и да један број словеначких регрута служи у својој републици. Такође, словеначки интелектуалци су дигли глас против Милошевићеве полицијске репресије на Косову Метохији, а после скандалозног хапшења (про-југословенског) косовског политичара Азема Власија без икаквих доказа (он је неколико месеци касније био ослобођен свих оптужби и пуштен).
На то је Слободан Милошевић и његов труст пилећих мозгова одговорио увођењем економских санкција СР Словенији. Милошевићеве санкције СР Словенији 1989 године биле су прве санкције у Европи од Другог светског рата. И то је дало ветар у леђа словеначком сепаратизму.

У СР Србији после Осме седнице СКС и смењивања (касније од стране ЈСО, а по наређењу брачног пара Милошевић ликвидираног) Ивана Стамболића 1988 године долази до коалиције састављене од национал-шовинистичког друштвеног талога, СПЦ и "српске" (углавном се радило о Црногорцима) интелигенције, на једној страни и Милошевићевог партијског апарата, војске и милиције који су национал-шовинизам искористили ради очување своје ничим ограничене власти, на другој страни . Уз помоћ митинга у ужој Србији, у обе аутономне покрајине и у СР Црној Гори, Милошевић је уклањао политичке противнике и стварао "предуслове" за остварење планова о Великој Србији. Покушао је да направи митинг и у Љубљани, али су то Словенци забранили и онда креће сатанизација СР Словеније у београдског штампи и од стране ТВ Бастиље. Да није било тога, словеначки сепаратисти који су до тада били маргинална група, никада не би дошли у први план.

Слично је било и са СР Хрватском где Милошевићева удба уз помоћ оружја из складишта ЈНА организује "балван-револуцију", а у Борову селу 2. маја 1991 група наоружаних припадника горе поменуте "Српске народне обнове" убила је 12 хрватских полицијаца када су излазили из аутобуса. То је био "окидач" за оружане сукобе у Хрватској односно за осамостаљење те републике.
 
Poslednja izmena:
Словенци су само тражили да се деполитизује ЈНА (а то би се свакако морало догодити) и да један број словеначких регрута служи у својој републици. Такође, словеначки интелектуалци су дигли глас против Милошевићеве полицијске репресије на Косову Метохији, а после скандалозног хапшења (про-југословенског) косовског политичара Азема Власија без икаквих доказа (он је неколико месеци касније био ослобођен свих оптужби и пуштен).
На то је Слободан Милошевић и његов труст пилећих мозгова одговорио увођењем економских санкција СР Словенији. Милошевићеве санкције СР Словенији 1989 године биле су прве санкције у Европи од Другог светског рата. И то је дало ветар у леђа словеначком сепаратизму.

У СР Србији после Осме седнице СКС и смењивања (касније од стране ЈСО, а по наређењу брачног пара Милошевић ликвидираног) Ивана Стамболића 1988 године долази до коалиције састављене од национал-шовинистичког друштвеног талога, СПЦ и "српске" (углавном се радило о Црногорцима) интелигенције, на једној страни и Милошевићевог партијског апарата, војске и милиције који су национал-шовинизам искористили ради очување своје ничим ограничене власти, на другој страни . Уз помоћ митинга у ужој Србији, у обе аутономне покрајине и у СР Црној Гори, Милошевић је уклањао политичке противнике и стварао "предуслове" за остварење планова о Великој Србији. Покушао је да направи митинг и у Љубљани, али су то Словенци забранили и онда креће сатанизација СР Словеније у београдског штампи и од стране ТВ Бастиље. Да није било тога, словеначки сепаратисти који су до тада били маргинална група, никада не би дошли у први план.

Слично је било и са СР Хрватском где Милошевићева удба уз помоћ оружја из складишта ЈНА организује "балван-револуцију", а у Борову селу 2. маја 1991 група наоружаних припадника горе поменуте "Српске народне обнове" убила је 12 хрватских полицијаца када су излазили из аутобуса. То је био "окидач" за оружане сукобе у Хрватској односно за осамостаљење те републике.
Slovenci i Hrvati su zeljeli nezavisnost i tu vec vidis u svim serijama domacim od pocetka 1980-tih kako pricaju i zezaju se na foru Slovenaca.
Mrzim Slobodana Milosevica, on je probao da sacuva Jugoaviju, al ako ju je zaisra razbio, neka ju je, treba mu spomenik dici za razbijanje Jugoslavije, tamnice srpskog naroda
 
Slovenci i Hrvati su zeljeli nezavisnost i tu vec vidis u svim serijama domacim od pocetka 1980-tih kako pricaju i zezaju se na foru Slovenaca. (...)
Нису "жељели". Пре Милошевићеве "балван-револуције" то су "жељеле" само маргиналне групе и то углавном у емиграцији. Летовао сам сваке године по два пута на Хрватском приморју (прво јули-август кампујем по острвима са већим друштвом, а у септембру када "оладе" врућине и цене ишао сам пакет-аранжманом господски сваке године седам дана у хотел "Парк" на Лападу у Дубровнику) до 1990 и никада нисам осетио никакву мржњу, никакав сепаратизам, а тамо је по угоститељским објектима већ тада радило мнооого народа из Имотског и осталих "проблематичних" места. Исто је и са Словенијом. Био сам и у Словенији мали милион пута од Порторожа до Крањске горе. Те жваке продај неким клинцима.
 

Back
Top