Da li ste ih gledali? Ja, samo osam puta...
-
- U trendu:
- Zahuktava se hajka na glumce i njihove...
- Zna li neko?
- Историјске заблуде о народној ношњи...
- Friend zona (drugačiji pogled)
- Suvomesnati proizvodi i rizik
- Najlepša Srbska reč
- Moj mali eksperiment sa putovanjem kroz...
- N1 kažnjena zbog vređanja premijerke...
- Religija je za uplašene, a duhovnost je...
- Da li obraćate pažnju ko vas voli, ko...
Rastibudjilizovane Klejbezable
- Začetnik teme lillyann
- Datum pokretanja
Lada
Legenda
- Poruka
- 52.229
Lada
Legenda
- Poruka
- 52.229
Umorili ste se od reci koje mirisu na kev,znoj i suze?Evo zato reci,koje ne znace nista,nemaju etimologiju,a ipak postoje vec cetvrt veka!
Rasibudjilizovane klejbezable,predstava,koja zasmejava do suza generacije i generacije posetilaca.
I sami se menjaju, ali ostaju skecevi Milana D. Vukotica, koji odolevaju svim politickim, ekonomskim, drustvenim i seksualnim evolucijama, a, bogami, i revolucijama. Goli apsurd, cisti amaterizam, raskosni entuzijazam.
Jedna od prvih Dragoljubovih recenica glasi: "Ne pitajte me sta znaci nadaleko cuveni naslov nase predstave." Ne znam , ali kao da sluti neko znacenje. Rec je o nekim "klejbezablama" kojima se nesto desilo.
Od premijere istog marta 1976. godine ostali su u podeli najvisi medju njima Milan Pjevic, zvani Cupa, i najbrzi medju njima - neumorni voditelj predstave Dragoljub NJegru. Mira Karanovic, nekadasnja "klejbezabla" sada je u drugacijim predstavama i na drugim fakultetima.
Pred nama tokom predstave defiluje sedamnaestoro mladih ljudi koji se ludo zabavljaju i time nas zabavljaju u neverovatnom briju. Presvlace se u nemoguce sarolike krpe i ulivaju u apsurdima autora koji, farba tramvaje po dalekim depoima Zapada.
Rasibudjilizovane klejbezable,predstava,koja zasmejava do suza generacije i generacije posetilaca.
I sami se menjaju, ali ostaju skecevi Milana D. Vukotica, koji odolevaju svim politickim, ekonomskim, drustvenim i seksualnim evolucijama, a, bogami, i revolucijama. Goli apsurd, cisti amaterizam, raskosni entuzijazam.
Jedna od prvih Dragoljubovih recenica glasi: "Ne pitajte me sta znaci nadaleko cuveni naslov nase predstave." Ne znam , ali kao da sluti neko znacenje. Rec je o nekim "klejbezablama" kojima se nesto desilo.
Od premijere istog marta 1976. godine ostali su u podeli najvisi medju njima Milan Pjevic, zvani Cupa, i najbrzi medju njima - neumorni voditelj predstave Dragoljub NJegru. Mira Karanovic, nekadasnja "klejbezabla" sada je u drugacijim predstavama i na drugim fakultetima.
Pred nama tokom predstave defiluje sedamnaestoro mladih ljudi koji se ludo zabavljaju i time nas zabavljaju u neverovatnom briju. Presvlace se u nemoguce sarolike krpe i ulivaju u apsurdima autora koji, farba tramvaje po dalekim depoima Zapada.
Lada
Legenda
- Poruka
- 52.229
Samo su „klejbezable“ večne
Ne pitajte me šta znači nadaleko čuveni naslov naše predstave… Zato što on, zapravo, ne znači ništa – kaže Dragoljub Njegru Knjale, glumac amater i pozorišni producent, koji je u utorak uveče, tačno 36 godina posle premijere, još jednom odigrao kultnu predstavu jugoslovenskog teatra „Rastibuđilizovane klejbezable“. Bilo je to njeno 1487. izvođenje za 36 pozorišnih sezona. Dragoljub je, kaže, odigao oko 1350 predstava „Klejbezabli“, pošto je veliku turneju 1977. propustio zbog „mladalačkih bubica“. Bio je glumac i na premijeri 13. marta 1976, kada su na sceni od poznatijih imena bili i kasnije proslavljeni glumci Gojko Baletić i Mirjana Karanović.
– Ovo je amaterska predstava sa najvećim brojem izvođenja na Balkanu, pa i u Evropi, tu blizu je odmah „Buba u uhu“ Jugoslovenskog dramskog pozorišta – kaže Knjale.
Predstavu su izveli glumci Teatra „Oko“ na Kamernoj sceni 5 u Petoj beogradskoj gimnaziji. Originalna je igrana na sceni Teatra „Levo“ KUD „Ivo Lola Ribar“ po scenariju i režiji Milana D. Vukotića. U vreme kada su nastale, „Rastibuđilizovane klejbezable“predstavljale su presedan i raskid sa malograđanskom, licemernom i uglađenom sredinom. Rečnik ulice, sumnjivi likovi lakog morala, sprdnja sa klasičnim i uzvišenim, teatar koji se podsmeva samom teatru, odrednice su ove, po mnogo čemu specifične predstave.
– U trenutku kad smo počinjali, nismo ni verovali da će imati neki dugačak vek. Na primer, na petoj predstavi je bilo petoro gledalaca. Međutim, Milan Vukotić, koji je napisao komad i vodio predstavu od 1976. do 1991. godine, bio je uporan, pa je dopisujući nove „klejbezable“, trominutne drame koje traju pet minuta, kako ih je nazivao, sve to osvežavao. Pratio je šta se dešava u društvu, među mladima i u politici, i on je uspeo da proturi mnoge stvari koje drugi nisu smeli ili nisu hteli da kažu. To je bilo veoma neobično za komunistički period. „Klejbezable“ su igrane širom bivše Jugoslavije, uzduž i popreko Evrope, na svim jezicima, uključujući i neverbalni. Helidon iz Ljubljane je izdao 1981. godine i LP ploču sa Klejbezablama, a taj snimak se danas može preslušavati na „Jutjubu“. Bile su i ostale inspiracija mnogim umetnicima i borcima za slobodu izražavanja – kaže Dragoljub Njegru.
U utorak uveče prišao mu je stariji čovek koji je došao da se priseti mladosti, jer je „Rastibuđilizovane klejbezable“ gledao osamdesetih na radnoj akciji.
– Igrali smo je na veoma neobičnim mestima. Na primer, u visokoj vojnoj školi tadašnje JNA, ispred svih onih znamenja koja su tada bila uobičajena. Izveli smo klejbezablu „Diktator“ ispred biste druga Tita, u toj školi. Tada je u prvom redu sedeo ceo generalštab, a u poslednjem redu pitomci iz afričkih zemalja koji su u buljucima studirali kod nas. Nikome ništa nije smetalo. Ova predstava je lascivna i bezobrazna, koristi se ulični rečnik, narodski, ali koji nepogrešivo opisuje šta neko misli. Mi smo uz Radovana Trećeg prvi put psovku iskoristili, ne radi psovke, nego psovku u funkciji onoga što smo hteli da kažemo. Igrali smo je na svim radnim akcijama. Igrali smo u Resavskoj pećini, ali i u avionu iz Madrida do Beograda. Bili smo, naime, na festivalu u Španiji i vraćali smo se sa tadašnjim ambasadorom Berislavom Badurinom, koji je nekada bio šef kabineta pokojnog Josipa Broza. On je urgirao kod pilota da igramo između dva reda avionskih sedišta. Putnici su bili zatečeni – seća se Dragoljub.
Glumili su i na trajektu, u kafanama…
– Od 1976. do 1986. išli smo po Jugoslaviji i izvodili je samo za prenoćište, put i hranu. To je bio koncept koji smo dugo održavali. I ove karte koje smo danas prodavali po 100 dinara više su donacije da obnovimo kostime. Igrali smo i noćne predstave u privatnim stanovima. U dva automobila odemo, odigramo predstavu i vratimo se kući. Igrali smo po ambasadama, u baroknim teatrima u Zrenjaninu i Dubrovniku. Svuda – kaže Njegru.
On dodaje da su u pitanju izvorne „Klejbezable“, postavljene po originalnoj zamisli reditelja i pisca Vukotića, iako se ista predstava trenutno nalazi i na repertoaru beogradskog amaterskog Teatra „Levo“, ali se retko igra. Njegru kaže da u njegovoj predstavi igra još nekoliko glumaca koji su tu od samih početaka – Snežana Zdravković (od 1980) i Nenad Jović (od 1979).
– „Klejbezable“ su igrane i na francuskom, italijanskom, engleskom, portugalskom, mađarskom… Predstava je uvek počinjala rečenicom – „Izvolite klejbezable!“, a završavala se smehom publike. A publika voli ovu predstavu. Tekst je isti kao na početku. Mi se u stvari izrugujemo ljudskoj gluposti, nemoralu, pojavama u društvu koje su slične kao i pre 36 godina. I tada smo imali iste političare, a i osnovne ljudske osobine su iste – kaže Njegru.
Autor Milan Vukotić posle rokerske karijere u rodnom Zrenjaninu godinama je vodio dečji zabavni kamp i hotel Apelhof (Appelhof) u Austriji. Tamo je preminuo februara 2007. godine. Imao je šezdeset i jednu godinu.
Ali ostali su njegovi skečevi, koji, kako je neko napisao, odolevaju svim političkim, ekonomskim, društvenim i seksualnim evolucijama, a, bogami, i revolucijama.
Ne pitajte me šta znači nadaleko čuveni naslov naše predstave… Zato što on, zapravo, ne znači ništa – kaže Dragoljub Njegru Knjale, glumac amater i pozorišni producent, koji je u utorak uveče, tačno 36 godina posle premijere, još jednom odigrao kultnu predstavu jugoslovenskog teatra „Rastibuđilizovane klejbezable“. Bilo je to njeno 1487. izvođenje za 36 pozorišnih sezona. Dragoljub je, kaže, odigao oko 1350 predstava „Klejbezabli“, pošto je veliku turneju 1977. propustio zbog „mladalačkih bubica“. Bio je glumac i na premijeri 13. marta 1976, kada su na sceni od poznatijih imena bili i kasnije proslavljeni glumci Gojko Baletić i Mirjana Karanović.
– Ovo je amaterska predstava sa najvećim brojem izvođenja na Balkanu, pa i u Evropi, tu blizu je odmah „Buba u uhu“ Jugoslovenskog dramskog pozorišta – kaže Knjale.
Predstavu su izveli glumci Teatra „Oko“ na Kamernoj sceni 5 u Petoj beogradskoj gimnaziji. Originalna je igrana na sceni Teatra „Levo“ KUD „Ivo Lola Ribar“ po scenariju i režiji Milana D. Vukotića. U vreme kada su nastale, „Rastibuđilizovane klejbezable“predstavljale su presedan i raskid sa malograđanskom, licemernom i uglađenom sredinom. Rečnik ulice, sumnjivi likovi lakog morala, sprdnja sa klasičnim i uzvišenim, teatar koji se podsmeva samom teatru, odrednice su ove, po mnogo čemu specifične predstave.
– U trenutku kad smo počinjali, nismo ni verovali da će imati neki dugačak vek. Na primer, na petoj predstavi je bilo petoro gledalaca. Međutim, Milan Vukotić, koji je napisao komad i vodio predstavu od 1976. do 1991. godine, bio je uporan, pa je dopisujući nove „klejbezable“, trominutne drame koje traju pet minuta, kako ih je nazivao, sve to osvežavao. Pratio je šta se dešava u društvu, među mladima i u politici, i on je uspeo da proturi mnoge stvari koje drugi nisu smeli ili nisu hteli da kažu. To je bilo veoma neobično za komunistički period. „Klejbezable“ su igrane širom bivše Jugoslavije, uzduž i popreko Evrope, na svim jezicima, uključujući i neverbalni. Helidon iz Ljubljane je izdao 1981. godine i LP ploču sa Klejbezablama, a taj snimak se danas može preslušavati na „Jutjubu“. Bile su i ostale inspiracija mnogim umetnicima i borcima za slobodu izražavanja – kaže Dragoljub Njegru.
U utorak uveče prišao mu je stariji čovek koji je došao da se priseti mladosti, jer je „Rastibuđilizovane klejbezable“ gledao osamdesetih na radnoj akciji.
– Igrali smo je na veoma neobičnim mestima. Na primer, u visokoj vojnoj školi tadašnje JNA, ispred svih onih znamenja koja su tada bila uobičajena. Izveli smo klejbezablu „Diktator“ ispred biste druga Tita, u toj školi. Tada je u prvom redu sedeo ceo generalštab, a u poslednjem redu pitomci iz afričkih zemalja koji su u buljucima studirali kod nas. Nikome ništa nije smetalo. Ova predstava je lascivna i bezobrazna, koristi se ulični rečnik, narodski, ali koji nepogrešivo opisuje šta neko misli. Mi smo uz Radovana Trećeg prvi put psovku iskoristili, ne radi psovke, nego psovku u funkciji onoga što smo hteli da kažemo. Igrali smo je na svim radnim akcijama. Igrali smo u Resavskoj pećini, ali i u avionu iz Madrida do Beograda. Bili smo, naime, na festivalu u Španiji i vraćali smo se sa tadašnjim ambasadorom Berislavom Badurinom, koji je nekada bio šef kabineta pokojnog Josipa Broza. On je urgirao kod pilota da igramo između dva reda avionskih sedišta. Putnici su bili zatečeni – seća se Dragoljub.
Glumili su i na trajektu, u kafanama…
– Od 1976. do 1986. išli smo po Jugoslaviji i izvodili je samo za prenoćište, put i hranu. To je bio koncept koji smo dugo održavali. I ove karte koje smo danas prodavali po 100 dinara više su donacije da obnovimo kostime. Igrali smo i noćne predstave u privatnim stanovima. U dva automobila odemo, odigramo predstavu i vratimo se kući. Igrali smo po ambasadama, u baroknim teatrima u Zrenjaninu i Dubrovniku. Svuda – kaže Njegru.
On dodaje da su u pitanju izvorne „Klejbezable“, postavljene po originalnoj zamisli reditelja i pisca Vukotića, iako se ista predstava trenutno nalazi i na repertoaru beogradskog amaterskog Teatra „Levo“, ali se retko igra. Njegru kaže da u njegovoj predstavi igra još nekoliko glumaca koji su tu od samih početaka – Snežana Zdravković (od 1980) i Nenad Jović (od 1979).
– „Klejbezable“ su igrane i na francuskom, italijanskom, engleskom, portugalskom, mađarskom… Predstava je uvek počinjala rečenicom – „Izvolite klejbezable!“, a završavala se smehom publike. A publika voli ovu predstavu. Tekst je isti kao na početku. Mi se u stvari izrugujemo ljudskoj gluposti, nemoralu, pojavama u društvu koje su slične kao i pre 36 godina. I tada smo imali iste političare, a i osnovne ljudske osobine su iste – kaže Njegru.
Autor Milan Vukotić posle rokerske karijere u rodnom Zrenjaninu godinama je vodio dečji zabavni kamp i hotel Apelhof (Appelhof) u Austriji. Tamo je preminuo februara 2007. godine. Imao je šezdeset i jednu godinu.
Ali ostali su njegovi skečevi, koji, kako je neko napisao, odolevaju svim političkim, ekonomskim, društvenim i seksualnim evolucijama, a, bogami, i revolucijama.
Lada
Legenda
- Poruka
- 52.229
Lada
Legenda
- Poruka
- 52.229
“Rastibuđilizovane klejbezable” je kultna predstava beogradskog Teatra Levo, koja je obeležila jedan period srpskog pozorišnog života. Do sada su izvedene više od 1500 puta, čime se ubrajaju u predstave sa najvećim brojem izvođenja na Balkanu, pa i u Evropi. Klejbezable je napisao i režirao Milan D. Vukotić, legendarni umetnički direktor Teatra Levo. “Rastibuđilizovane Klejbezable” su igrane širom nekadašnje Jugoslavije. Igrale su se i širom Evrope, od Portugala do Poljske, i od Holandije do juga Italije.