Када се ова тема начне, ту у правилу имамо готово па обавезан присрасан приступ, селективно и површно сагледавање материје, вишак "накнадне памети" и мањак жеље да се свеобухватније упознамо са чињеницама. И расправе се често претворе у "разговор глувих телефона", гдје је некад заправо једино важно истрести властите фрустрације зато што су ствари отишле у смјеру супротно жељама. Неки су пак озлојеђени јер се показало да у је то у шта су вјеровали обична опсена и да су у тој причи испали ипак индоктринисани магарци. И данас неки такви или дјеца тих индоктринисаних умова, ту озлојеђеност упакују у југоносталгичност. Наравно није то никаква југоносталгија која је сасвим разумљвва јер људи су носталгични са минулим временима, и из лоших, тегобних времена остаће неке лијепе успомене, већ лажна, умишљена, и ти заправо не могу опростити Србима што су им нарушили ту опијеност југословенством. Другим националним корпусима неће замјерити, напротив, начиће ти некад умова заробљеним у југословенству, оправдања за сва непочинства, али Србима који су разумјели куда ти процеси воде и колико је то штетно по морално, духовно и културно стање нације, опростити неће, данас су неки од тих забраздили у аутошовинзму и другосрбијанштини, други су пак у менталном расцјепу гдје ни сами не знају куда ту акумулирану мржњу каналисати. Заје.бана ситуација.
У тој твревини, другој Југи, бјеше добрих и рђавих ствари, но та творевина бјеше утемељена како су и иначе бивале такве творевине, на пропаганди и снажној индоктринацији гдје се његовао култ личности,оног којег назваше "убичицом бијелом" и на репресивном апарату гдје је важну улогу имала армија жбирова. Слабости, промашаји, негативна селекција са свим својим штетним рефлексијама, проблеми,неријешени односи између колективитета су се гурали под тепих. Како нас је историја већ много пута поучила и индоктринација временом ослаби, бива одбачена, и репресивни апарат временом оде у своју супротност, и тој творевини је истицао "рок трајања".
Опет, хронологију догађаја током суноврата и ропца друге Југославије у периоду 1989-92 имамо и у српској википедији
овдје.
Неки су важнији, неки мање важни, но оно што није забиљежено, а што тек понешто сазнајемо из мемоара актера тог времена, је што се догађало у позадини, какви су разговори вођени, посебно са оним важним играчима који су ипак ти који креирају догађаје, и без којих су немогући и они локални процеси. Колико ту бјеше притисака, сугестија и "сугестија", ултимативних захтјева, "понуда које се не могу одбити", сазнати никад нећемо, можда тек понешто "читајући између редова".
Друга ствар која је важна, имали смо федерацију која је више успостављена на конфедералном уређењу, и гдје смо имали апсурдну ситуацију. Имамо тзв колективног шефа државе (федерације), гдје четири изабрана члана тог тијела раде отворено или прикривено на разбијању федерације.
И опет идемо на то питање. Може ли тако уређена творевина и са таквим стањем у стварности опстати?
Ту су могућа два избора.
Извршити насилним путем преврат, (војни) пуч, суспендовати институције и устав, извршити реорганозацију творевине и спровести унитаризацију.
Други избор је разлаз.
Нека рјешења, лабава конфедерација и сличне вратоломије су само продужетак агоније.
За преврат насилним путем, војни пуч, морате добити подршку моћних играча, а тих година ера биполарног свијета бјеше (привремено) завршана, остао је један играч који је тај који се за све пита, а тај неће дати подршку таквом науму, напротив.
А и да сте имали подршку, нисте имали људе дорасле ситуацији који би то били у стању извести, дошло је вријеме за наплату наопаком систему вриједности гдје смо деценијама имали негативну селекцију и гдје су позиције политичке, војне и у службама безбједности уграбили подобни неспособњаковићи. На саму помисао пуча, пиши пропало.
Разлаз? Није ни то лоше, ако имате ситуацију као у случају Чехословачке, гдје границе прате етнографску слику и гдје није остало толико зле крви.
А у случају Југе остало је и превише зле крви, потомци претеклих припадника "покланог народа" из анамо неких времена ендехазије, остали би у границама васкрсле нове ендехазије, са болним сјећањима и демонима прошлости који их прате, и гдје су се разголили криптоусташе, гдје имамо ревитализацију усташтва, сваком је било јасно да ће наставак те приче бити крвав. Имали сте само избор, проћи као у времену ендехазије или барем покушати опстати на своме.
Но то је све прошло вријеме. Било, прошло, прођосмо како прођосмо, могло је боље, да смо имали више људи дораслих ситуацији.
Ако пак неко мисли да је та прича могла имати срећнији крај, морам примијетити да није пажљиво пратио догађаје.
