Q. in perpetuum hibernum
Stara legenda
- Poruka
- 95.218
Ne znam da li je Ranka imala ranije temu. Žena je bila prevodilac sa engleskog jezika i prevela je opsežan popis dela sa engleskog, a bavila se i uticajem narodne književnosti na britansku. Nešto malo više o Ranki se može pogledati u ovom relativno starom prilogu kulturnog programa na 2. kanalu RTS, kod Raše Popova, od 15. maja 1993. godine:
Ranka je vremenom naučila da prevodi i prevela stihove gelske poezije. Kod većine evropskih naroda, kroz XVIII stoleće posebno, postojala je izvesna epoha keltomanije. Iako ona nikada nije bila toliko razvijena i rasprostranjena kao gotomanija, stari istraživači su pokušavali da pronađu veze ili poreklo svojih naroda kroz veze sa Keltima. Najčešće se to naziva „keltomanijom“. Manji narodi su preskočili te trendove, tako da je talas keltomanije u Srbiju stigao tek sa Rankom Kuić, krajem XX stoleća. Knjiga koja je sumirala te njene tekstove, sumirala je u ovoj knjizi: https://archive.org/details/RankaKuicSrpskiIKeltskiJezik/page/n49/mode/2up .
Ranka Kuić je među zaslužnijima za popularizaciju jedne zablude, vezano za spomenike koji se čuvaju u Arheološkom muzeju u Prizrenu. Sve je počelo kada je 79. decembra 1991. godine izašao 79. broj naučno popularnog časopisa Galaksija (u to vreme značajno opalog kvaliteta):
Milojković je tvrdio da je 1975. godine, za vreme jedne đačke ekskurzije, ugledao ova tri spomenika. U Sokobanji je 1985. godine upoznao bogoslova Jovana Radosavljevića, koji je za njega napravio skice spomenika, upravo ove koje su objavljene u Galaksiji 1991. godine. Dalje, kao što je već pomenuto, maja 1993. godine R. Kuić u jednoj od epizoda emisije Raše Popova Raskršća R. Kuić primećuje dotičnu reč u tom članku i pretpostavlja da se tu nalazi slovensko praotcem. Kuićka je zatražila od Đoke Stojčića, tadašnjeg ministra kulture u vladi Nikole Šainovića (1993/4) dobre snimke tih spomenika. Ona je za Politiku pisala feljton u 12 članaka 1999. godine i tamo je objavila te fotografije. Ti su članci spojeni 2000. godine i objavljeni kao knjiga 2003. godine, za koju je maleni komentar dopisao i kontroverzni istoričar Radovan Damjanović.
Međutim, šta je suština? Tokom cele putanje, niko nije uopšte nikada ni pokušao da utvrdi koji su to spomenici. Oni su nauci poznati, neki od njih i prilično poodavno, te objavljeni i u stručnim časopisima, pročitani i prevedeni. Niko se nije potrudio da proba da ih identifikuje, zaista, već je pokušao isključivo preko crteža koji su bili objavljeni u Milojkovićevom članku da iskonstruiše neku fantaziju. Jedan od spomenika analizirao je čak još 1930. godine stari srpski arheolog Nikola Vulić, dok je ovaj sporni i najinteresantniji analizirao arheolog Martin Gabričević oko 1980. godine (filološku studiju teksta izvela je Svetlana Loma 1992. godine), a treći je 1980-ih godina obrađen zahvaljujući Ani i Jaretu Šaselu. Spomenik je bio poznat i pokojnoj istoričarki Miroslavi Mirković, od koje je i preuzet podatak o hronološkoj dataciji spomenika, tako da deluje skoro pa potpuno nezamislivo kako je moguće da niko nije uspeo nešto tako elementarno da utvrdi, nego se su se svi igrali sa skicom objavljenom u jednom popularnom časopisu tek 1991. godine.
Skice koje je Milojković objavio nisu autentične. Izvršen je uvid u starije publikacije natpisa, kao i u njegove današnje fotografije i može se videti da su skice dosta loše napravljene, prepune grešaka (ovde, ovde i ovde). Evo primera najstarije publikacije jednog od tih spomenika koji se čuvao u to vreme, u razdoblju Kraljevine Jugoslavije, u Arheološkom muzeju u Skoplju (odakle je bio prenet iz bakteriološke stanice u Prizrenu). Br. 71 Spomenika Srpske kraljevske akademije iz 1931. godine (rad Antički spomnici u Srbiji), u kojem navodi da je spomenik bio otkriven ne prilikom tamo nekakvog nekakvog izlivanja Bistrice 1979. godine (kako je jako lošim prepričavanjem reči novinara Dragana Jovanovića ispalo), već još u vreme Prvog svetskog rata (1914-1918).
Dakle, niko se ovde uopšte nije nikada ni potrudio da dođe do toga šta je istina i o kojim se to spomenicima radi. Nije to učinila ni Kuićka, ni pre nje Milojković, niti R. Damjanović, ili bilo ko drugi ko se pozabavio ovim pitanjem na sceni tzv. novoromantičara.
Svemu bi trebalo dodati i da je izvršen falsifikat da bi ispalo da na spomeniku piše, tobože, praotcem. Ovo je slika iz originalnog članka Galaksije iz 1991. godine:
Ovo je, pak, modifikacija slike iz Kuićkine knjige:
Neko — da li Kuićka lično, ili neko za nju — izvršio je krivotvorinu crteža koji je publikovao Milojković, kako bi se grafem koji je vrlo jasno I učinio mogućim da se pročita kao T (iako za tako nešto na ovom delu prilično očigledno čak nema uopšte i prostora).
Ranka je vremenom naučila da prevodi i prevela stihove gelske poezije. Kod većine evropskih naroda, kroz XVIII stoleće posebno, postojala je izvesna epoha keltomanije. Iako ona nikada nije bila toliko razvijena i rasprostranjena kao gotomanija, stari istraživači su pokušavali da pronađu veze ili poreklo svojih naroda kroz veze sa Keltima. Najčešće se to naziva „keltomanijom“. Manji narodi su preskočili te trendove, tako da je talas keltomanije u Srbiju stigao tek sa Rankom Kuić, krajem XX stoleća. Knjiga koja je sumirala te njene tekstove, sumirala je u ovoj knjizi: https://archive.org/details/RankaKuicSrpskiIKeltskiJezik/page/n49/mode/2up .
Ranka Kuić je među zaslužnijima za popularizaciju jedne zablude, vezano za spomenike koji se čuvaju u Arheološkom muzeju u Prizrenu. Sve je počelo kada je 79. decembra 1991. godine izašao 79. broj naučno popularnog časopisa Galaksija (u to vreme značajno opalog kvaliteta):
Milojković je tvrdio da je 1975. godine, za vreme jedne đačke ekskurzije, ugledao ova tri spomenika. U Sokobanji je 1985. godine upoznao bogoslova Jovana Radosavljevića, koji je za njega napravio skice spomenika, upravo ove koje su objavljene u Galaksiji 1991. godine. Dalje, kao što je već pomenuto, maja 1993. godine R. Kuić u jednoj od epizoda emisije Raše Popova Raskršća R. Kuić primećuje dotičnu reč u tom članku i pretpostavlja da se tu nalazi slovensko praotcem. Kuićka je zatražila od Đoke Stojčića, tadašnjeg ministra kulture u vladi Nikole Šainovića (1993/4) dobre snimke tih spomenika. Ona je za Politiku pisala feljton u 12 članaka 1999. godine i tamo je objavila te fotografije. Ti su članci spojeni 2000. godine i objavljeni kao knjiga 2003. godine, za koju je maleni komentar dopisao i kontroverzni istoričar Radovan Damjanović.
Međutim, šta je suština? Tokom cele putanje, niko nije uopšte nikada ni pokušao da utvrdi koji su to spomenici. Oni su nauci poznati, neki od njih i prilično poodavno, te objavljeni i u stručnim časopisima, pročitani i prevedeni. Niko se nije potrudio da proba da ih identifikuje, zaista, već je pokušao isključivo preko crteža koji su bili objavljeni u Milojkovićevom članku da iskonstruiše neku fantaziju. Jedan od spomenika analizirao je čak još 1930. godine stari srpski arheolog Nikola Vulić, dok je ovaj sporni i najinteresantniji analizirao arheolog Martin Gabričević oko 1980. godine (filološku studiju teksta izvela je Svetlana Loma 1992. godine), a treći je 1980-ih godina obrađen zahvaljujući Ani i Jaretu Šaselu. Spomenik je bio poznat i pokojnoj istoričarki Miroslavi Mirković, od koje je i preuzet podatak o hronološkoj dataciji spomenika, tako da deluje skoro pa potpuno nezamislivo kako je moguće da niko nije uspeo nešto tako elementarno da utvrdi, nego se su se svi igrali sa skicom objavljenom u jednom popularnom časopisu tek 1991. godine.
Skice koje je Milojković objavio nisu autentične. Izvršen je uvid u starije publikacije natpisa, kao i u njegove današnje fotografije i može se videti da su skice dosta loše napravljene, prepune grešaka (ovde, ovde i ovde). Evo primera najstarije publikacije jednog od tih spomenika koji se čuvao u to vreme, u razdoblju Kraljevine Jugoslavije, u Arheološkom muzeju u Skoplju (odakle je bio prenet iz bakteriološke stanice u Prizrenu). Br. 71 Spomenika Srpske kraljevske akademije iz 1931. godine (rad Antički spomnici u Srbiji), u kojem navodi da je spomenik bio otkriven ne prilikom tamo nekakvog nekakvog izlivanja Bistrice 1979. godine (kako je jako lošim prepričavanjem reči novinara Dragana Jovanovića ispalo), već još u vreme Prvog svetskog rata (1914-1918).
Dakle, niko se ovde uopšte nije nikada ni potrudio da dođe do toga šta je istina i o kojim se to spomenicima radi. Nije to učinila ni Kuićka, ni pre nje Milojković, niti R. Damjanović, ili bilo ko drugi ko se pozabavio ovim pitanjem na sceni tzv. novoromantičara.
Svemu bi trebalo dodati i da je izvršen falsifikat da bi ispalo da na spomeniku piše, tobože, praotcem. Ovo je slika iz originalnog članka Galaksije iz 1991. godine:
Ovo je, pak, modifikacija slike iz Kuićkine knjige:
Neko — da li Kuićka lično, ili neko za nju — izvršio je krivotvorinu crteža koji je publikovao Milojković, kako bi se grafem koji je vrlo jasno I učinio mogućim da se pročita kao T (iako za tako nešto na ovom delu prilično očigledno čak nema uopšte i prostora).
