Quantcast

Rainer Maria Rilke

gost 382857

Aktivan član
Poruka
1.915
Dodirne Dušu


Dodirne dušu skoro svaka stvar,
odasvud bruji spominjanja glas.
Poneki dan što prođe stran za nas
u budućnosti stigne tek k’o dar.

Ko meri naš doprinos? Da li ko
od prošlih, starih leta nas raspreda?
Šta od postanja saznasmo, sem to:
da sve se jedno u drugom ogleda?

Da se na nama ravnodušnost greje?
O, dome, travo, o, večernja seni,
dok se gledamo tako, obrgljeni,
najednom sve to kroz vas k nama veje.

Kroz sva se bića pruža prostor jedan:
suštinski svetski prostor. Kroz nas laste
proleću tiho. Ja, rašćenja žedan,
pogledah, i: u meni drvo raste.

Brinem, a dom je na dnu mog srca.
Čuvam se, a u meni straža bdije.
U mojoj novoj ljubavi se svije
svet lepi, da tu počiva i grca.


- - - - - - - - - -

Jesen


Lišće pada, pada iz daljina,
kao da vrtovi nebesa venu;
svo lišće pada uz gestu niječnu.

I teška zemlja pada noću
iz svih zvijezda u samoću.

Svi mi padamo. I moja ruka pada.
Pogledaj druge: pad je u svima.

Pa ipak postoji Jedan na nebesima
koji blagom rukom svakim padom vlada.


- - - - - - - - - -

Ja Volim Svoga Bića Polutminu


Ja volim svoga bića polutminu
što daje mojim čulima dubinu;
u njoj se, kao iz pisama starih,
moj život jednom već proživljen žari,
u preboljenu odmaknut daljinu.

Iz nje se toči u mene saznanje
da imam dosta prostora pred sobom
za drugoga života večno tkanje.

I katkad sam k’o drvo, čije granje
šumi negdašnjem dečaku nad grobom
i čiji koren prostirku mu plete –
drvo što onaj ispunjava san
koji je dečak u daleki dan
izgubio u pesmi punoj sete.
 

gost 382857

Aktivan član
Poruka
1.915
Prva devinska elegija

Ko bi, da kriknem, ko bi me čuo iz četa
anđeoskih? Pa čak i da me nenadno
privine neki na srce: iščileo ja bih
od njegovog snažnijeg bića. Jer šta je lepota
ako ne sam početak strašnoga, koji smo taman
još kadri da podnesemo, pa mu se tol`ko
divimo samo zato što s nehajnim prezirom neće
da nas razori. Svaki je anđeo strašan.
Tako se uzdržavam i gutam domamljiv krik
grcanja tamnog. Ah, koga možemo mi
zvati u pomoć? Ne anđele, ne ljude,
i dovitljive zveri primećuju već
da nismo pouzdani niti kao kod kuće
u tumačenom svetu. Ostaje nam možda
poneko drvo na obronku, da ga viđamo
svakoga dana; jučerašnja ostaje ulica
i razmažena vernost neke navike,
kojoj se svide s nama, te uz nas ostade.
O, pa zatim i noć, noć kad nam lica razjeda
vetar pun svetskog prostranstva - kome ne ostaje
ona, željena, koja razočarava blago,
ona što trudno očekuje samotno srce.
Da li je ljubavnicima lakše? Ah, oni samo
prikrivaju jedno drugim od sebe svoju sudbinu.
To ti još nije znano? Baci iz ruku prazninu
ka prostorima koje dišemo, možda će ptice
proširen vazduh prisnijim letom da osete.

Da, prolećima si bio potreban. Neke
zvezde su verovale da ih osećaš. Talas
neki se dizao k tebi sred minulog, ili ti se
dok si kraj otvorenog prozora prolazio
podavala violina. Sve je to bio nalog.
Ali da l` si ga ti svladavao? Nisi li uvek
rasejan bio usled očekivanja, kao
da ti voljenu sve nagoveštava? (Gde ćeš
priviti nju, kad velike neznane misli
čas ulaze u tebe, čas izlaze, i često
ostaju preko noći?) No ako čezneš toliko,
opevaj ljubavnike, ni izdaleka još
besmrtno nije njihovo čuveno osećanje.
Opevaj one kojima bezmalo zavidiš, one
napuštene, u kojih toliko snažniju ljubav
otkri nego u onim utoljenima. Vazda
iznova počinji to veličanje nedosežno;
pomisli: junak sebe obnavlja, njemu je čak
i propast izgovor samo da postoji: poslednje
rođenje njegovo. Ali iscrpena priroda vraća
u sebe ljubavnike, kao da nema dvaput
snagu da ovo postigne. Da li si dovoljno mislio
o Gaspari Stampi, te da neka devojka,
što voljenog ne zadrža, oseti pred bezmernim
primerom ove ljubavi: postaću kao ona?
Zar ne bi trebalo da nam plodniji postanu najzad
ti najstariji bolovi? Nije li vreme da se
od voljenoga s ljubavlju oslobodimo i da ga
prevaziđemo trepteći: kao što strela tetivu
prevazilazi, da bi, sva se u odskok pribravši,
postala više no što je. Jer opstanka nigde nema.

Glasovi, glasovi. Slušaj, srce, k`o što inače
jedino sveci slušahu: tako da ogromni zov
od tla ih diže; a oni, nemogućni,
i dalje klečahu, ne primećujući
šta se sa njima zbiva: tako su slušali.
Ne velim da možeš Božiji podneti glas,
nipošto. Ali slušaj ono što struji,
neprekidnu vest koju tišina stvara.
To sad šumori od onih mladih mrtvaca k tebi.
Zar u crkvama rimskim i napuljskim, gde god da uđe,
sudbina njina nije spokojno tebi zborila?
Ili te neki natpis uzvišen presretao
kao nedavno ploča u Santa Mariji Formozi.
Šta hoće od mene? Treba da uklonim tiho
nepravde privid, koji ponekad malo
sputava čisti pokret njihovih duhova.

Doista, čudno je više ne živeti na zemlji,
običaje što su tek jedva izučeni
ne upražnjavati više, ružama i drugim
predmetima što su prepuni obećanja
ne pridavati značaj budućnosti ljudske;
ono što je bilo u beskrajno plašljivim rukama
ne biti više, pa čak i sopstveno ime za sobom
kao slomljenu neku igračku ostaviti.
Čudno, ne želeti svoje želje i dalje. Čudno,
gledati kako slobodno u prostoru leprša
sve što se uzajamno odnosilo. Naporno je
mrtvaštvo, prepuno nadoknađivanja, da bi se
postupno osetilo malo večnosti. Ali
svi živi greše u tome što preveć razlikuju.
Anđeli (priča se) često ne znaju da li hode
među živima ili mrtvima. Bujica večna
u oba područja sve uzraste zahvata sobom
neprestano, i sve zaglušuje u oba.

Najzad mi nismo više potrebni, rano uminulim,
oni se svega zemaljskog lako odvikavaju
k`o što deca što se blago od majčinih odbiju grudi.
Al` mi, mi, kojima često iz tuge
napredak blažen procveta - da li bismo bez njih
mogli postojati mi? Zar je uzalud ono
predanje po kom, dok su oplakivali Lina,
prva se muzika usudi da ukočenost prožme;
pa tek u zaplašenom prostoru, iz kog jedan
bezmalo božanski mladić iznenada zauvek
iziđe, poče praznina da bruji treptajem onim
koji nas sada zahvata, nosi i teši i pomaže.


Prepev. Branimir Živojinović
 

Rayela

Legenda
Moderator
Poruka
58.298



Prepev. Branimir Živojinović

Ja samo da se pohvalim da sam imala srece da mi prevodilac bude i profesor:worth:

- - - - - - - - - -

Rilke je bio veliki igrac za zenska srca. Uglavnom je ziveo od para svojih zenskih mecena ( Cvetajeva tu bas nije mogla da mu izadje
u susret, ali zato recimo Lu Salome). Veliki ljubavnik, veliki srcolomac, mozda i najveci pesnik.:)
 

*BILJA*

Buduća legenda
Poruka
32.298
Ja samo da se pohvalim da sam imala srece da mi prevodilac bude i profesor:worth:

- - - - - - - - - -

Rilke je bio veliki igrac za zenska srca. Uglavnom je ziveo od para svojih zenskih mecena ( Cvetajeva tu bas nije mogla da mu izadje
u susret, ali zato recimo Lu Salome). Veliki ljubavnik, veliki srcolomac, mozda i najveci pesnik.:)
Tako je, draga Rajela, ali, bio je beznadežno zaljubljen (kao i Niče i Frojd) u jednu ženu koja je odbijala muškarce do svoje 35-e godine ali je kasnije nadoknadila, i to žestoko :)

Rilke svojoj velikoj ljubavi:

Rilikeovo pismo upućeno Lu Andreas-Salome, Minhen, jun 1897.

Išunjao sam se iz tvoga stana
I dok hodam kišnim ulicama čini mi se
Da svaki prolaznik koga sretnem
U mom blistavom pogledu vidi
Moju presrećnu, spasenu dusu.

Pošto-poto hoću da usput
Sakrijem od sveta svoju radost;
Odnosim je žurno kući
I zatvaram u dubinu noći
Kao zlatni kovčeg.

A onda iznosim na svetlost dana
Komad po komad skrivenog blaga
I ne znam kud pre da gledam;
Jer je svaki kutak moje sobe
Pretrpan zlatom.

To je bezgranično bogatstvo
Kakvo noć nikada nije videla
Niti rosa okupala;
Više ga ima nego što je ikada
Ijedna mlada dobila ljubavi.

To su bogate dijademe
Sa zvezdama mesto dragog kamenja.
Niko to ne zna. Ja sam, o draga moja,
Kao kralj medju tim bogatstvom
I znam ko je moja kraljica.
---------------
Ako voliš, uzmi roman- Priča o slobodnoj ženi (Fransoaz Žuru) ja je imam...

P.S. Zaboravila sam neke funkcije ovde, a skidam neke pesme sa svog Bloga, jedva se snadjoh- otkucah, srdačan pozdrav:heart:
:bye:
 

Лилит

Zainteresovan član
Poruka
230
Ih kad je Mujo bio metafizićar...Ka fizićar meta Fati...:manikir:
...ko gudalo nas neko spaja, koje
iz dveju struna jedan mami glas...

- - - - - - - - - -

Moj omiljeni stih..

"Na kom instrumentu? Ko nas satka?
I koji ovo svirač drži nas? O, pesmo slatka.
"
ko gudalo nas neko spaja, koje
iz dveju struna jedan mami glas.

- - - - - - - - - -

A "Liši me vida, gledaću tvoj lik..."
 

Don Hose Fuentas

Aktivan član
Banovan
Poruka
1.001
Vitez


Vitez u pohod jezdi dug
u širok, šuman svet.

A pred njim sve je: jutro i jug,
polje i pir i vrag i drug,
devojka, maj i lov i lug,
i bezbroj puta bog svud u krug
kroz svaki gleda cvet.

Ali u vitezu, ispod pancira,
u mrkloj tami
šćućurila se smrt i čami,
i snuje i snuje bez mira:
Kada će da zahuji
nečije oštrice rez,
kada po čeliku da zabruji
njen britki vez,
pa da mi jednom donese spas
i da izvede mene
iz ćelije ove u kojoj bez sna
provodim dane povijene, –
pa da se sve u meni prene,
da se najzad ispružim sva
i da zapevam na sav glas
i zaigram preko tla.



Sve mi se čini da sam nekada pročitao bolji prevod ove pesme.
 

gost 382857

Aktivan član
Poruka
1.915
Druga devinska elegija


Svaki je anđeo strašan. Pa ipak, jao meni,
ja vas opevam, gotovo smrtonosne
ptice duše, a svestan sam šta ste vi.
Gde su Tobijini dani, kad je jedan
od njablistavijih stajao kraj jednostavnog praga,
za put malčice preodeven, i već nimalo strašan
(mladić mladiću, kako je radoznalo virio napolje).
Kad bi sad arhanđeo, opasni, iza zvezda
iskoračio samo, za korak se spustio samo:
uzbujalim bi nas zamahom
ubilo srce sopstveno. Ko ste vi?

Rani srećnici, vi miljenčadi stvaranja,
visijski venci, jutranji rumeni grebeni
sveg začinjanja - poleni cvetnog božanstva,
zglobovi svetla, hodnici, stubišta, prestolja,
prostori suštog bića, štitovi od miline,
vreva olujno ushićenog osećanja,
i najednom, svako zasebice, ogledala:
koja svoju lepotu, iz njih istrujalu,
crpu da ponovo uđe u lice sopstveno.

Jer mi kad osećamo, čilimo, ah, dok dišemo
gubimo sebe, od žarenja do žarenja
slabiji miris je naš. Doduše, neko nam kaže:
da, ti mi prelaziš u krv, ova soba, proleće -
sve se to tobom puni...Šta vredi, on nas zadržati
ne može: nestajemo u njemu i oko njega.
A ko će sprečiti odlazak onih koji su lepi?
Neprestano iz njinog lica izranja problesak,
pa nekud ode. Ko rosa s trave jutarnje
diže se naše sa nas, ko jara
s vreloga jela. Kuda, osmejče? O, pogled
koji se diže: nov i topao talas srca,
sve dalji; avaj meni: ta mi smo to.
Da l` svetski prostor, u koji se rastvaramo,
ukusom seća na nas? Da li anđeli
zbilja u sebe primaju samo sopstvenost svoju,
iz njih isteklu, ili ponekad, kao po grešci,
ima u tome i malčice našeg bića?
Da li smo propleteni u crte njihovih lica
makar toliko koliko nejasna slutnja
u lica trudnih žena? Oni to ne primećuju
sred vihora svoga povratкa k sebi - a i kako bi?

Ljubavnici bi mogli, kada bi samo znali,
čudesno da zbore kroz vazduh zvučni. Jer izgleda
da nas prikriva sve. Gledaj, drveće jeste;
kuće u kojima živimo - još stoje. Samo mi
strujimo mimo svega ko vazdušna trampa.
I sve nas složno prećutkuje, upola kao
sramotu možda, upola кo neizrecivu nadu.

Ljubavnici, ja vas, utoljene jedno drugim,
pitam o nama. Vi se obujimate. Da li
imate kakve dokaze? Vidite, meni se desi
da moje šake osеte jedna drugu
da se moje istrto lice u njima
štedi. I to mi pomalo osećanja
pribavlja. No ko bi smeo da stoga već i bude?
Al` vi, vi koji u ushićenju drugoga
bуjate, sve dok vas skoljen ne počne
moliti: nemoj više - vi što pod šakama
bogatiji sebi bivate kao jesen
kada prerodi grožđe; vi što se ponekad
rasplinjujete samo zato što jedno od vas
prevagne sasvim: vas pitam o nama. Znam,
vi se toliko blaženo dodirujete zato
što milovanje zadržava, i što ono
mesto ne iščezava koje vi, nežni,
prekrivate; zato što pod tim osećate
trajanje čisto. Pa zato gotovo sebi
obećavate večnost od zagrljaja: No ipak,
kad pregorite prvih pogleda strah,
i čežnju na prozoru, i prvu šetnju zajedno,
jedan jedini put kroz baštu: ljubavnici,
da l` to još jeste? Kad jedno drugo ustima
prineste i počnete piti - piće uz piće:
o, kako onaj ko pije čudno tad izmiče činu.

Niste li se čudili obazrivim kretnjama ljudskim
na atičkim stelama? Zar ljubav i rastanak
nisu toliko lako polagani na ramena
kao da su od neke građe različite
negoli kod nas? Spomenite se ruku
kako počivaju ništa ne pritiskujući,
mada su torza prepuna snage. Oni su,
obuzdavajuć sebe, znali: dotle smo mi,
ovo je naše: da tako se dotičemo; jače
bogovi o nas se opiru. Al` to je delo bogova.

Kamo da i mi nađemo čistu i uzdržanu
uzanu ljudsku oblast, prugu zemlje plodne
između reke i stenja. Jer još nas sopstveno srce
prevazilazi kao što je i njih. A mi
ne možemo više da svraćamo pogled ka njemu
u slikama koje ga blaže, ni u božanskim telima,
gde ono, uveličano, sputava sebe u meru.


Prevod: Branimir Živojinović
 

Lada

Elita
Poruka
17.809
Rođen je Pragu, u činovničkoj porodici. Od 1886-1892. pohađao je vojna učilišta, a potom išao u trgovačku akademiju u Lincu. Pošto je privatno položio maturu, studirao je u Pragu književnost i istoriju umetnosti. Od 1897. do 1899. živi u Minhenu i Berlinu; putuje u Italiju i Rusiju. Zatim živi u Vorpsvedeu blizu Bremena. 1901. se ženi vajarkom Klarom Vesthof, ali se taj brak brzo raspada.

Posle toga duže živi u Parizu, putuje u Italiju, Dansku, Švedsku, Severnu Afriku,Egipat i Španiju. Od 1911-1912. živi u zamku Devin blizu Trsta. Rat provodi u Minhenu, jedno vreme služeći kao vojnik u Ratnom arhivu. Posle rata je uglavnom u Švajcarskoj, gde se 1922. nastanjuje u malom zamku Mizot u Valeu.

Umro je od leukemije. Osim lirike pisao je i pripovetke, roman Zapisi Maltea Lauridsa Brigea i veliki broj pisama. Prevodio je sa francuskog (Valeri,Malarme, Bodler, Žid), engleskog (E. Baret-Brauning) i italijanskog (Mikelanđelo).

Zbirke: Leben und Lieder (Život i pesme), 1894; Larenopfer (Žrtve larima), 1896;Traumgekront (Krunisan snom),1897; Advent, 1898; Mir zur Feier (Meni u slavu), 1899; Das Buch der Bilder (Knjiga slika), 1902; Das Stunden-Buch (Časlovac), 1905; Neue Gedichte (Nove pesme), I-II, 1907-1908; Die frilhen Gedichte (Rane pesme), 1909; Requiem (Rekvijem), 1909; Das Marien-Leben (Marijin život), 1913; Duineser Elegien (Devinske elegije), 1923; Die Sonette an Orpheus (Soneti posvećeni Orfeju), 1923; Vergers suivi des Quatrains Valaisans (Voćnjaci i Valeski katreni), 1926; Les Fenetres (Prozori), 1927; Les Roses (Ruže), 1927; Verse und Prosa aus dem Nachlass (Stihovi i proza iz zaostavštine),1929; Spate Gedichte (Pozne pesme), 1934; Gesammelte Werke (Sabrana dela), I-VI, 1927; Samtliche Werke (Celokupna dela), 1 — VI, 1955—1966.
 

Lada

Elita
Poruka
17.809
OZBILJAN ČAS

Ko sada plače negde u svetu,
ko bez razloga plače u svetu,
zbog mene plače.
Ko se sad smeje negde u noći,
ko se bez razloga smeje u noći,
meni se smeje.
Ko sada ide negde po svetu,
ko bez razloga ide po svetu,
k meni ide.
Ko sad umire negde u svetu,
ko bez razloga mre u svetu:
mene gleda.


NAPREDAK

Opet moj dubok život glasno huči,
kao da šire korito rnu biva.
Svaka se slika sve više otkriva,
svaki mi predmet sve prisnije zvuči.
Moje se biće s bezimenim sliva:
pa svakim čulom, proniknuv iz granja,
ko ptica nebom vetrovitim sanja,
a dušom, što leluja ko da sva
na crnim stoji ribama, uranja
u prekinuti dan jezerskog dna.


JESEN

Opada lišće, ko da iz daljina
pada, uz opor i odrečan let,
kao da venu sred nebeskih tmina
daleke bašte.
I teška zemlja noću
pada iz roja zvezda u samoću.
Svi mi padamo. Pada ruka. Pad
u svakom od nas živi neizbežno.
Pa ipak Neko beskonačno nežno
padanju ovom daje smer i sklad.


PANTER

(Jardin des plantes, Pariz)

Njegove oči muti i sputava
rešetki tamnih stalni mimolet.
Tisuću rešetaka poigrava
i okončava sobom njegov svet.
Povitljiv korak njegov, pun čvrstine,
liči, dok uskog kruga meri luk,
na igru snage okolo sredine
u kojoj vlada silne volje muk.
Tek ponekad se zastor s oka skloni
nečujno — Tada uđe neki lik,
kroz napregnuti mir udova roni —
i mre u srcu kao dalek krik.

LJUBAVNA PESMA

Kako da dušu sputam, da se tvoje
ne takne? Kako, mimo tebe, njom
da grlim druge stvari i daljine?
Ah, rado bih je sklonio na koje
zaboravljeno mesto usred tmine,
u neki izgubljeni kut, u kom
neće je tvoje njihati dubine.
Al' ipak, sve što dodirne nas dvoje
ko gudalo nas neko spaja, koje
iz dveju struna jedan mami glas.
Na kom smo instrumentu? Ko nas satka?
I koji ovo svirač drži nas?
0, pesmo slatka.
 

Baudrillard

Legenda
Moderator
Poruka
66.809
Rajner Marija Rilke, veliki nemački pesnik, rođen 1875. godine u Pragu, peva o smrti i umiranju, o bolu i patnji, o svemu što je čovekovo a čoveku nije strano. Izuzetan pesnik, novoromantičar, iz svoje ogromne prepiske ostavio je za sobom svoju slavna „Pisma mladom pesniku“ – koja upućuju mladog pesnika šta da čini, kako da se održi i učvrsti, kako da gleda pravo u oči užasu.

Njegovo pesništvo može da se podeli na tri faze: subjektivna, objektivna i subjektivno – objektivna faza. Pesnik kog interesuje ljudska čulnost, razum, emocionalnost. Veliki značaj daje umetnosti, odnosno, povezanosti umetnosti i poezije. Od kakvog je značaja umetnost za naše postojanje, i šta je poesis?

Rilke piše o smrti, sopstvenoj smrti, ne bezličnoj. Smatra da život i smrt rastu zajedno. Smrt raste u nama, uvek smo dovoljno odrasli da umremo. Istovremeno sa životom raste i smrt. Pesnik koji je obeležio 20. vek, koji je smatrao da su stihovi iskustva, a pesma postojanje.

Pesnikova etička poruka, čista i opravdana, glasi: „Voleti je dobro; to je možda najteže što nam je zadato, ono krajnje, poslednje iskušavanje i ispit, rad za koji je svako drugo delanje samo priprema.“

Iz odgovara koje Rilke daje Francu Ksaveru Kapusu, možemo sagledati svet očima velikog nemačkog pesnika.

O umetničkom delu: „Ničim se jedno umetničko delo ne može manje dosegnuti nego kritičkim rečima: pri tom uvek dolazi do više ili manje srećnih nesporazuma. Sve stvari nisu tako shvatljive i izrecive kako bi najčešće hteli da nas ubede; većina događaja ne može se iskazati, oni se odigravaju u prostoru u koji nikad nijedna reč nije stupila, a ponajmanje se mogu iskazati umetnička dela, tajanstvena bića čiji život traje uz naš život koji prolazi.“

„Postoji samo jedno jedino sredstvo. Udubite se u sebe. Istražite razlog koji vas goni na pisanje; ispitajte da li je on raširio svoje korenje po najskrivenijoj dubini vačeg srca, priznajte samom sebi da li biste morali umreti kad bi vam pisanje bilo uskraćeno.“

O umetniku: „Nositi u sebi koliko je potrebno za razvoj pa onda dati plod – to je sve. Pustiti da se svaki utisak i svaki začetak osećanja dovrši sasvim u sebi, u tami, u neizrecivom, i sa dubokom skrušenošću i strpljenjem sačekati čas rođenja jedne nove svetlosti: jedino to znači umetnički živeti, u poimanju kao i stvaranju.“

O roditeljima i odrastanju: „Jer oni koji su vam bliski, daleki su – velite vi – a to pokazuje da krug oko vas počinje da se širi. I ako je vaša blizina daleka, onda je vaša daljina već pod zvezdama i veoma velika; radujte se svom rastenju i razvoju, u koji ne možete nikog da povedete sa sobom, i budite dobri prema onima koji zaopstaju, oi budite sigurni i spokojni pred njima, i ne mučite ih svojim sumnjama i ne plašite ih svojim pouzdanjem ili svojom radošću, koje oni ne bi mogli da shvate. Trašite neku jednostavnu i odanu zajednicu sa njima, koja neće morati neminovno da se izmeni ako vi sami budete postali drukčiji; volite u njima život u tuđem obliku i budite trpeljivi prema ljudima koji stare i plaše se samoće, u koju vi imate poverenja. Izbegavajte da onoj drami koja je vazda napeta između roditelja i dece dodajete nove sukobe; ona istroši mnogo detinju snagu i iscrpe ljubav roditelja, koja deluje i zagreva i kada ne shvata.“

O osamljenosti: „Povući se u sebe i satima nikog ne sresti, – to moramo umeti postići. Biti osamljen, kao što smo bili osamljeni u detinjstvu kada su se odrasli kretali oko nas, zaokuplkjeni stvarima koje su izgledale važne i velike zato što su odrasli činili utisak tolike zaposlenosti, i zato što od sveg njihovog delanja ništa nismo shvatili. Dobro je biti osamljen, jer osamljenost je teška; okolnost da je nešto teško mora nam biti razlog više da ga i tvorimo.“

O ljubavi: „I voleti je dobro: jer ljubaj je teška. Voleti kaoo čovek čoveka: to je možda najteže što nam je zadato, ono krajnje, poslednje iskušenje i ispit, rad za koji je sve drugo delanje samo priprema. Zato mladi ljudi koji su u svemu početnici, još ne umeju voleti: oni to moraju da nauče. Celim bićem, svim silama, usredsređeni oko svog samotnog, uznemirenog srca čiji udarci streme uvis, moraju naučiti da vole. Voleti pre svega, ne predstavlja uopšte ono što se zove nestajati, predavati se i spajati sa drugim bićem (jer šta bi bilo spajanje neprečišćenog i nezavršenog, još nesređenog?); to je uzvišen povod za pojedinca da sazreva, da u sebi nešto postane, da postane jedan svet, svet za sebe drugom za ljubav, to je velik, neskoram zahtev koji mu se postavlja, nešto što da odabira i opredeljuje za daleka dostignuća.“

O svetu: „Svoj život moramo zamišljati I pirmati široko, koliko god možemo; sve, pa I nečuveno, mora u njemu da bude moguće. To je u osnovi jedina hrabrost koja se od nas traži: biti hrabar za najneobičnije, najčudnije što nas može zadesiti na našem životnom putu. Nemamo razloge da gajimo nepoverenje prema našem svetu, jer taj svet nije protiv nas. Ako u njemu ima užasa, to je naš užas, ako ima ponora, ti ponori pripadaju nama, ako ima opasnosti, onda mormao pokušati da ih zavolimo.”

O životu: „Puštajte da vam život ide svojim tokom. Verujte mi: život je u pravu, u svakom slučaju.”
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.