"Radovali smo se jer su došli Rusi, a nama su došli gori dani"

комшија

Stara legenda
Poruka
96.548
1602161121984.png








"Radovali smo se jer su došli Rusi, a nama su došli gori dani" VIDEO

Supruga nestalog na Kosovu i Metohiji Silvana Marinković kaže da su Srbi na KiM posle povlačenja srpske policije i vojske ostali prepušteni sami sebi.


Alexander Aksakov/Getty images/ilustracija






















četvrtak, 8.10.2020.

"Oni koji su ostali, mnogi su poginuli ispred svoje kuće, drugi u livadama, narod je bio prepušten sam sebi kako se povukla naša vojska i policija", rekla je ona za televiziju Prva.

Kako je navela, seća se svakog trenutka od početka bombardovanja na Kosovu i Metohiji, a Srbi na tom prostoru radovali su se kad su čuli da je stigla ruska vojska.

"Nadali smo se i radovali jer su došli Rusi, Rusi su prvi zauzeli aerodrom. Nama je to bila nada da će da bude bolje. U stvari, nama su došli još gori dani nego uu vreme bombardovanja", kazala je ona.

Kako je rekla zna ko je i kada oteo njenog muža, ali se nakon odlaska u policiju dogodi da predmeta o tome uopšte nema

"Mnogi slučajevi su lako rešivi, mnoge informacije postoje, ali nema zainteresovani, verovatno zato što oni koji rešavaju to su i odgovorni i ne žele da se to reši", kazala je Marinković.

Prema njenim rečima, već po informacijama koje imaju proodice dovoljno je da se "klupko odmota".

Marinković je kzala da se utorkom i petkom porodice nestalih okupljaju u Gračanici i još se nadaju da će saznati sudbinu svojih najmilijih koji su nestali na Kosovu i Metohiji.

Ona je rekla da je nada Srbima bilo to što se govorilo da će tema pregovora Beograda i Pritšine biti pitanje nestalih.

"Samo neka se nešto radi, bilo šta da se radi. Dvadeset godina se ništa ne radi, 20 godina mi čekamo i slušamo obećanja", kako je dodala Srbe najivše boli to što se osećaju kao da su sami i da niko ne stoji iza njih po tom pitanju.

Najveći deo dokumentacije Euleksa u vezi sa nestalima na Kosovu i Metohiji, prema poslednjim infomacijama, sada se nalazi u rukama prištinskih institucija, kaže predsednik vladine Komisije za nestala lica Veljko Odalović i navodi da je značajno da se i u Vašingtonu i Briselu o ovoj temi u poslednje vreme razgovara.

On je za TV Prva rekao da je Euleks, koji je poslednji bio zadužen za istrage i za prikupljanje dokaza, tu dokumentaciju predao prištinskim pravosudnim organima.

Naveo je da postoje i brojni video zapisi koji su publikovani i poslednjih dana i iz kojih se vidi da postoji video arhiva koja, takođe, može da pomogne u rezjašnjavanju sudbine nestalih.

Postoji, kaže, i dokumentacija u arhivama mejdunarodnih organizacija koje su svoju dokumentaciju iznele sa prostora KiM, kao što su Kfor, Unmik, OEBS i neke nevladine organziacije. Naveo je da se puno nade polaže u satelitske snimke na osnovu kojih može da se dobiju određene informacije o događajima na osnovu preciznih podataka kada je i gde neko nestao i okolnosti Nestanaka.

"Sada mi pokušavamo da alarmiramo međunarodnu javnost i međunarodnu zajednicu da nam pomogne", kaže Odalović. Upitan o formiranju zajedničke komisije koja je dogovorena sporazumom iz Brisela, Odalović kaže da će upravo ona biti podrška koja će omogućiti da se dođe do dragocenih infomacija. "Očekujemo i da se otvore u punoj meri i arhive Haškog tribunala", rekao je Odalović i dodao da očekuje da budu dostupne i informacije do kojih brže, više i kvalitetnije od drugih mogu da dođu SAD.

Odalović kaže da je, prema evidenciji Mejdunarodnog komiteta Crvenog krsta u periodu 1998, 199. i 2000. ukupno bilo prijavljeno 6.025 nestalih, a da se danas 1.643 osobe vode kao nestale, kao i da iza tih nestanaka najčešće stoje zločini.

"Dokumentacija koju je stvarao Unmik, Kfor, kasnije Euleks, svi oni koji su bili na prostoru KiM, može mnogo da pomogne u traženju nestalih, ali i u procesuiranju odgovornih za zločine koji su počinjeni", rekao je Odalović.

Naveo je da je Srbija dala više od 2.500 dokumenta u vezi sa nestalima, a da nismo do sada dobijali dokumenta sa druge strane.

"Ta polemika koja se često vodi oko toga da li postoji arhiva OVK ili ne postoji, ja i dalje tvrdim da ona postoji i dalje verujem da u njoj ima puno dokaza i infomacija o sudbini lica koje mi tražimo", kaže Odalović.

Naveo je da su mnogo kvalitetnih informacija dale porodice nestalih.

"Uporno ponavljamo i tražimo da istražni organi proceusiraju identifikovane počinioce zločina koji su danas najčešće deo prištinskih institucija", kaže Odalović.

link

Ma који руси, коме су они било шта помогли, а да није био у питању њихов директан интерес. Нити они могу да помогну Косоварима, нити желе (сетимо се само одбијања молбе Косовара да им Москва да руска држављанства). Косоварима прави и сврсисходни пријатељи једино могу да буду - њихове комшије Албанци. Само треба да се окану (свих) режима у Београду те да своје проблеме решавају са Приштином односно са својим комшијама. Тако ће уосталом и бити.
 
Poslednja izmena:
Pogledajte prilog 776569







"Radovali smo se jer su došli Rusi, a nama su došli gori dani" VIDEO

Supruga nestalog na Kosovu i Metohiji Silvana Marinković kaže da su Srbi na KiM posle povlačenja srpske policije i vojske ostali prepušteni sami sebi.


Alexander Aksakov/Getty images/ilustracija






















četvrtak, 8.10.2020.

"Oni koji su ostali, mnogi su poginuli ispred svoje kuće, drugi u livadama, narod je bio prepušten sam sebi kako se povukla naša vojska i policija", rekla je ona za televiziju Prva.

Kako je navela, seća se svakog trenutka od početka bombardovanja na Kosovu i Metohiji, a Srbi na tom prostoru radovali su se kad su čuli da je stigla ruska vojska.

"Nadali smo se i radovali jer su došli Rusi, Rusi su prvi zauzeli aerodrom. Nama je to bila nada da će da bude bolje. U stvari, nama su došli još gori dani nego uu vreme bombardovanja", kazala je ona.

Kako je rekla zna ko je i kada oteo njenog muža, ali se nakon odlaska u policiju dogodi da predmeta o tome uopšte nema

"Mnogi slučajevi su lako rešivi, mnoge informacije postoje, ali nema zainteresovani, verovatno zato što oni koji rešavaju to su i odgovorni i ne žele da se to reši", kazala je Marinković.

Prema njenim rečima, već po informacijama koje imaju proodice dovoljno je da se "klupko odmota".

Marinković je kzala da se utorkom i petkom porodice nestalih okupljaju u Gračanici i još se nadaju da će saznati sudbinu svojih najmilijih koji su nestali na Kosovu i Metohiji.

Ona je rekla da je nada Srbima bilo to što se govorilo da će tema pregovora Beograda i Pritšine biti pitanje nestalih.

"Samo neka se nešto radi, bilo šta da se radi. Dvadeset godina se ništa ne radi, 20 godina mi čekamo i slušamo obećanja", kako je dodala Srbe najivše boli to što se osećaju kao da su sami i da niko ne stoji iza njih po tom pitanju.

Najveći deo dokumentacije Euleksa u vezi sa nestalima na Kosovu i Metohiji, prema poslednjim infomacijama, sada se nalazi u rukama prištinskih institucija, kaže predsednik vladine Komisije za nestala lica Veljko Odalović i navodi da je značajno da se i u Vašingtonu i Briselu o ovoj temi u poslednje vreme razgovara.

On je za TV Prva rekao da je Euleks, koji je poslednji bio zadužen za istrage i za prikupljanje dokaza, tu dokumentaciju predao prištinskim pravosudnim organima.

Naveo je da postoje i brojni video zapisi koji su publikovani i poslednjih dana i iz kojih se vidi da postoji video arhiva koja, takođe, može da pomogne u rezjašnjavanju sudbine nestalih.

Postoji, kaže, i dokumentacija u arhivama mejdunarodnih organizacija koje su svoju dokumentaciju iznele sa prostora KiM, kao što su Kfor, Unmik, OEBS i neke nevladine organziacije. Naveo je da se puno nade polaže u satelitske snimke na osnovu kojih može da se dobiju određene informacije o događajima na osnovu preciznih podataka kada je i gde neko nestao i okolnosti Nestanaka.

"Sada mi pokušavamo da alarmiramo međunarodnu javnost i međunarodnu zajednicu da nam pomogne", kaže Odalović. Upitan o formiranju zajedničke komisije koja je dogovorena sporazumom iz Brisela, Odalović kaže da će upravo ona biti podrška koja će omogućiti da se dođe do dragocenih infomacija. "Očekujemo i da se otvore u punoj meri i arhive Haškog tribunala", rekao je Odalović i dodao da očekuje da budu dostupne i informacije do kojih brže, više i kvalitetnije od drugih mogu da dođu SAD.

Odalović kaže da je, prema evidenciji Mejdunarodnog komiteta Crvenog krsta u periodu 1998, 199. i 2000. ukupno bilo prijavljeno 6.025 nestalih, a da se danas 1.643 osobe vode kao nestale, kao i da iza tih nestanaka najčešće stoje zločini.

"Dokumentacija koju je stvarao Unmik, Kfor, kasnije Euleks, svi oni koji su bili na prostoru KiM, može mnogo da pomogne u traženju nestalih, ali i u procesuiranju odgovornih za zločine koji su počinjeni", rekao je Odalović.

Naveo je da je Srbija dala više od 2.500 dokumenta u vezi sa nestalima, a da nismo do sada dobijali dokumenta sa druge strane.

"Ta polemika koja se često vodi oko toga da li postoji arhiva OVK ili ne postoji, ja i dalje tvrdim da ona postoji i dalje verujem da u njoj ima puno dokaza i infomacija o sudbini lica koje mi tražimo", kaže Odalović.

Naveo je da su mnogo kvalitetnih informacija dale porodice nestalih.

"Uporno ponavljamo i tražimo da istražni organi proceusiraju identifikovane počinioce zločina koji su danas najčešće deo prištinskih institucija", kaže Odalović.

link

Ma који руси, коме су они било шта помогли, а да није био у питању њихов директан интерес. Нити они могу да помогну Косоварима, нити желе (сетимо се само одбијања молбе Косовара да им Москва да руска држављанства). Косоварима прави и сврсисходни пријатељи једино могу да буду - њихове комшије Албанци. Само треба да се окану (свих) режима у Београду те да своје проблеме решавају са Приштином односно са својим комшијама. Тако ће уосталом и бити.
To sto se neko nada dolasku Rusa ili dolasku bilo kojeg spasenja sa neba, govori da je to mozak na nivou primtiivne amebe.
Kad covek u licnom zivotu nauci da zavisi sam od sebe uspece. Isto tako i drzava kad nauci da zavisi sama od sebe.

A vidite kako prolaze ti koji cekaju spas od Svetog Petra.
 
Ko se uzda u strance pa bio to i Sergej iz Moskve obicno lose prodje.
Treba imati pameti.
Istinito:
Šalje knez Miloš Obrenović protu Mateju Nenadovića
na pregovore sa turcima, i kaže mu:
- Ti se tamo usquchi kao da smo ravnopravni.
- A šta ću ako se oni.usquche još više ?
- Ti se onda malo otquchi.

Svakako. rusi nam nikada nisu pomagali kao kauboji.
Od njih smo dobili dobili Milosrdnog andjela
a zauzvrat (privremeno) izgubili Kosmet.
 
Pogledajte prilog 776569







"Radovali smo se jer su došli Rusi, a nama su došli gori dani" VIDEO

Supruga nestalog na Kosovu i Metohiji Silvana Marinković kaže da su Srbi na KiM posle povlačenja srpske policije i vojske ostali prepušteni sami sebi.


Alexander Aksakov/Getty images/ilustracija






















četvrtak, 8.10.2020.

"Oni koji su ostali, mnogi su poginuli ispred svoje kuće, drugi u livadama, narod je bio prepušten sam sebi kako se povukla naša vojska i policija", rekla je ona za televiziju Prva.

Kako je navela, seća se svakog trenutka od početka bombardovanja na Kosovu i Metohiji, a Srbi na tom prostoru radovali su se kad su čuli da je stigla ruska vojska.

"Nadali smo se i radovali jer su došli Rusi, Rusi su prvi zauzeli aerodrom. Nama je to bila nada da će da bude bolje. U stvari, nama su došli još gori dani nego uu vreme bombardovanja", kazala je ona.

Kako je rekla zna ko je i kada oteo njenog muža, ali se nakon odlaska u policiju dogodi da predmeta o tome uopšte nema

"Mnogi slučajevi su lako rešivi, mnoge informacije postoje, ali nema zainteresovani, verovatno zato što oni koji rešavaju to su i odgovorni i ne žele da se to reši", kazala je Marinković.

Prema njenim rečima, već po informacijama koje imaju proodice dovoljno je da se "klupko odmota".

Marinković je kzala da se utorkom i petkom porodice nestalih okupljaju u Gračanici i još se nadaju da će saznati sudbinu svojih najmilijih koji su nestali na Kosovu i Metohiji.

Ona je rekla da je nada Srbima bilo to što se govorilo da će tema pregovora Beograda i Pritšine biti pitanje nestalih.

"Samo neka se nešto radi, bilo šta da se radi. Dvadeset godina se ništa ne radi, 20 godina mi čekamo i slušamo obećanja", kako je dodala Srbe najivše boli to što se osećaju kao da su sami i da niko ne stoji iza njih po tom pitanju.

Najveći deo dokumentacije Euleksa u vezi sa nestalima na Kosovu i Metohiji, prema poslednjim infomacijama, sada se nalazi u rukama prištinskih institucija, kaže predsednik vladine Komisije za nestala lica Veljko Odalović i navodi da je značajno da se i u Vašingtonu i Briselu o ovoj temi u poslednje vreme razgovara.

On je za TV Prva rekao da je Euleks, koji je poslednji bio zadužen za istrage i za prikupljanje dokaza, tu dokumentaciju predao prištinskim pravosudnim organima.

Naveo je da postoje i brojni video zapisi koji su publikovani i poslednjih dana i iz kojih se vidi da postoji video arhiva koja, takođe, može da pomogne u rezjašnjavanju sudbine nestalih.

Postoji, kaže, i dokumentacija u arhivama mejdunarodnih organizacija koje su svoju dokumentaciju iznele sa prostora KiM, kao što su Kfor, Unmik, OEBS i neke nevladine organziacije. Naveo je da se puno nade polaže u satelitske snimke na osnovu kojih može da se dobiju određene informacije o događajima na osnovu preciznih podataka kada je i gde neko nestao i okolnosti Nestanaka.

"Sada mi pokušavamo da alarmiramo međunarodnu javnost i međunarodnu zajednicu da nam pomogne", kaže Odalović. Upitan o formiranju zajedničke komisije koja je dogovorena sporazumom iz Brisela, Odalović kaže da će upravo ona biti podrška koja će omogućiti da se dođe do dragocenih infomacija. "Očekujemo i da se otvore u punoj meri i arhive Haškog tribunala", rekao je Odalović i dodao da očekuje da budu dostupne i informacije do kojih brže, više i kvalitetnije od drugih mogu da dođu SAD.

Odalović kaže da je, prema evidenciji Mejdunarodnog komiteta Crvenog krsta u periodu 1998, 199. i 2000. ukupno bilo prijavljeno 6.025 nestalih, a da se danas 1.643 osobe vode kao nestale, kao i da iza tih nestanaka najčešće stoje zločini.

"Dokumentacija koju je stvarao Unmik, Kfor, kasnije Euleks, svi oni koji su bili na prostoru KiM, može mnogo da pomogne u traženju nestalih, ali i u procesuiranju odgovornih za zločine koji su počinjeni", rekao je Odalović.

Naveo je da je Srbija dala više od 2.500 dokumenta u vezi sa nestalima, a da nismo do sada dobijali dokumenta sa druge strane.

"Ta polemika koja se često vodi oko toga da li postoji arhiva OVK ili ne postoji, ja i dalje tvrdim da ona postoji i dalje verujem da u njoj ima puno dokaza i infomacija o sudbini lica koje mi tražimo", kaže Odalović.

Naveo je da su mnogo kvalitetnih informacija dale porodice nestalih.

"Uporno ponavljamo i tražimo da istražni organi proceusiraju identifikovane počinioce zločina koji su danas najčešće deo prištinskih institucija", kaže Odalović.

link

Ma који руси, коме су они било шта помогли, а да није био у питању њихов директан интерес. Нити они могу да помогну Косоварима, нити желе (сетимо се само одбијања молбе Косовара да им Москва да руска држављанства). Косоварима прави и сврсисходни пријатељи једино могу да буду - њихове комшије Албанци. Само треба да се окану (свих) режима у Београду те да своје проблеме решавају са Приштином односно са својим комшијама. Тако ће уосталом и бити.

ja to celo vreme pokusavam da kazem. Kosovari treba da se okanu Srbije i Rusije. Oni nemaju veze ni sa pravoslavljem ni sa srbima.....STO SU DOKAZALI 1990-TE NAPADAJUCI SRPSKU OMLADINU NA TERAZIJAMA , BRANECI SVOG ALBANSKO-CRNOGORSKOG VODJU MILOSEVICA.

NA TAJ NACIN SU POKAZALI DA NISU SRBI I JOS GORE , ISPUNJAVAJUCI ZADATAK VASINGTONA DA IZAZOVU RAT U SFRJ , DA SU NEPRIJATELJI SVIH JUGOSLOVENSKIH NARODA A POSEBNO SRPSKOG NARODA.

RUSI SU TO VIDELI JOS 1990-TE I UKAPIRALI DA CE DOBITI NOZ U LEDJA OD KOSOVARA , PA DA NE BI PROSLI KO SRPSKI NAROD, NA VREME SE POVUKLI I KOSOVARE PREPUSTILI NJIHOVIM GAZDAMA AMERIKANCIMA.
 
Pogledajte prilog 776569
Ma који руси, коме су они било шта помогли, а да није био у питању њихов директан интерес. Нити они могу да помогну Косоварима, нити желе (сетимо се само одбијања молбе Косовара да им Москва да руска држављанства). Косоварима прави и сврсисходни пријатељи једино могу да буду - њихове комшије Албанци. Само треба да се окану (свих) режима у Београду те да своје проблеме решавају са Приштином односно са својим комшијама.
Тако ће уосталом и бити.
Ви "комшије" АРНАУТИ, можете само да попушите Србима..... СХВАТИО?
599635_original.jpg
 
Ви "комшије" АРНАУТИ, можете само да попушите Србима..... СХВАТИО?
599635_original.jpg
Чао "Слаткишу"! Када че ти твој владика дати слободно? Могли би на викенд гетвеј у Москву јер кажу ми да су руси велики љубавници и да организују луде групњаке:per:

1602210181907.png
 
-ЛЕОНИД ГРИГОРИЈЕВИЧ, како оцењујете одлуку о повлачењу руског војног контингента са Балкана и какве су геополитичке последице овог корака за Русију?

- Таква одлука, не замерите ми, постоји још једна глупост геополитичких размера. Руски стратешки интереси на Балкану постоје више од једног века, а нису нестали ни данас. Нажалост, практично нема више људи на власти који су способни да стратешки размишљају и виде те интересе, израчунају последице за деценије које долазе.

Стога се ствар често своди на чисто књиговодствени дебитни кредит, када се сасвим озбиљно израчуна колико се стопала за војнике може купити за тих истих 25 милиона долара. стратешке одлуке, морају размишљати стратешки. И захваљујући рачуноводственој, утилитарно-прагматичној логици која је данас превладала, напустили смо Лурд, напустили Цам Ранх┘. Али реците ми - да ли је војска постала спремнија за борбу или бар богатија од овога? Шта - војници и официри су почели да живе боље? Авај.

Исти ће бити и резултати повлачења са Балкана. У међувремену, ако би одељење за спољну политику, агенције за спровођење закона, посао максимално искористили потенцијал који су створили наши падобранци у овом региону, ово би се, сигуран сам, претворило у милијарде долара економске користи. Уосталом, први пут после много година падобранци који су похрлили ка Приштини током срамотног НАТО рата против Југославије оживели су веру у Русију у делу светске заједнице који не жели да живи по налогу Вашингтона. Преостало је само то преточити у конкретне политичке и економске пројекте.

Балкан је стратешки важно раскрижје светских комуникација и ко год учествује у контроли над њим утиче на ситуацију, бар у Европи. Повлачењем руских мировних снага са Балкана, позиције Лукоила, Газпрома и других руских пословних играча озбиљно се погоршавају. Слабљење наших војно-стратешких позиција у Европи и посебно на Медитерану. Биће их тешко, ако не и немогуће, вратити касније, чак и јакој сили, коју сви желимо да видимо у Русији.

- Када сте били на челу Главне управе за међународну војну сарадњу Министарства одбране Руске Федерације, били сте непосредни учесник догађаја везаних за улазак руског батаљона на Косово. Када се то догодило, многи су заиста осећали да Русија подиже главу, да још увек поседује ауторитет и утицај на светској сцени. Оживела је нада да је наша војска не само жива већ и способна за одлучну акцију. Молимо вас да нам кажете више о овим догађајима.

- Пре увођења нашег ваздухопловног батаљона, јединица ХАТО нашла се у тешком и неугледном положају. У Европи је већ било врења око агресије на суверену Југославију, јавност је вршила снажан притисак на владе и проток информација у медијима да је овај рат био нељудски. Информативни извештаји о губицима почели су да се пробијају, а у Немачкој је опозиција, коју је представљао ЦДУ / ЦСУ, генерално покренула питање заустављања финансирања учешћа земље у овој авантури. Једном речју, све није ишло у прилог НАТО-у.

У овим условима Русија је добила шансу да постане централни играч у решавању југословенске кризе. Европљани, па чак и Американци гледали су нас с надом, верујући да Русија може да раздвоји стране у сукобу. Стално смо преговарали са Американцима, поред тога, незванично смо били у блиском контакту са министарствима одбране Немачке, Грчке, Шведске и Финске.

Много смо постигли од Американаца. На разговорима са америчком делегацијом коју је предводио генерал Фоглисон (Финци су деловали као посредници, играли су позитивну улогу), одлучено је да се „безбедносно присуство“ - тако се звао послератна операција на Косову - спроводи на следећи начин. Снаге укључене у рат против Југославије биће распоређене дуж косовске границе са Албанијом и Македонијом. Додељен им је ходник не дужи од 50 километара. Ове снаге су требале да блокирају границу између Албаније и Македоније и СРЈ како би филтрирале избеглице и спречиле пробој милитаната. На остатку територије савезничке Југославије, неутралне државе и земље НАТО-а које нису активно учествовале у агресији требале су распоредити своје трупе. Радили смо на овом питању са Украјином и другим земљама ЗНД,са исламским државама.

Русија је постигла да снаге безбедности Југославије само делимично повуку своје јединице, рекли смо - не више од 50%, а Американци - не мање од 50%. Американци су тражили да се њихове јединице налазе у другим секторима који нису НАТО. Пристали смо на то, сложили се са присуством медицинских и инжињеријских јединица за обнављање уништених мостова и комуникација. Једном речју, „лопта“ је била потпуно на нашој страни, чланице НАТО-а, додуше полако, али склоне нашем положају.

- Очигледна је улога војних дипломата у процесу решавања ситуације на Косову. Међутим, према упутствима председника земље, главна виолина у преговорима припадала је Виктору Черномирдину. Познато је да сте имали несугласице са њим. Шта је био узрок и како су се појавиле ове несугласице?

- Крајем маја 1999. године, у Келну се одржао завршни састанак делегација заинтересованих страна. Присуствовали су Виктор Черномирдин, фински председник Ахтисари и први заменик америчког државног секретара Стробе Талбот. Свака делегација имала је војне представнике. У име Министарства одбране РФ, на инсистирање маршала Игора Сергејева, у делегацију смо били укључени ја и генерал Виктор Заварзин, наш представник у Савету Русија-НАТО. Што се тиче руског Министарства спољних послова, мислим да је оно донекле смањило своје учешће у преговарачком процесу, упутивши само једног, и, штавише, трећеразредног дипломату Ивановског, који, истовремено, уопште није саосећао са Србима.

Када сам известио Черномирдина да смо од Американаца добили сагласност за седам важних тачака уговора, рекао је Ивановском:

„Погледајте докле је стигла војска!

Било је увече, а следећег јутра, током преговора, Черномирдин је почео да се понаша неразумљиво. Талбот је изненада предложио да се вратимо на документ у којем смо се већином договорили, осим неколико издања. Противио сам се:

- Зашто се враћати ако смо се већ договорили око многих ствари и осигурали споразуме?


Колико год чудно изгледало, Черномирдин је подржао противничку страну и почео да инсистира на повратку у амерички пројекат. Најавили су паузу. Виктор Степанович изјављује: нека се, кажу, Американци отворе, положе све, разговараћемо о свему и онда ћемо се борити.

- Зашто, кад је њихов став потпуно јасан? Такође је наведено у њиховом нацрту завршног документа.

- Па, већ сам обећао

Тада сам га оштро упозорио да не можемо да дозволимо било какве промене у документу о коме се разговарало, јер сам већ извештавао министра одбране, а министар председнику. Ја имам одговарајућу директиву министра одбране, а Виктор Степанович сличну директиву шефа државе.

Он се, мрштећи се, упита:

- А шта окрећеш над главом?

Шта то значи - кроз главу? Одговорио сам му да сам био подређен министру одбране земље, извештавао сам га, добијао директиве и упутства од њега.

Поново смо почели да радимо са документом. Талбот упорно гура своју верзију, Черномирдин се не опире на већини позиција. Ахтисаари је неутралан. Када сам се успротивио да смо већ недвосмислено решили ово питање, Стробе Талбот почео је да инсистира на новој дискусији. Ситуација није била јасна. Поред тога, приметио сам да је током преговора човек из Черномирдинове пратње говорио нешто у подтону о рејтингу.

У међувремену, предаја положаја се наставила. Нисам могао да одолим и кажем:

- Виктор Степанович, летимо за Москву. Имамо директиву председника, а ви немате право да је мењате.

И стално понавља:

- Нека Американци све изложе, а онда ћемо се окупити и донети одлуку. И већ сам се пријавио председнику.

Генерал Заварзин и ја смо се укључили у озбиљну дискусију са шефом делегације и одлучили да у случају предаје наших положаја захтевамо повратак у Москву. Али изненада, када је Талбот већ стигао до краја текста, који је до тада у ствари био чисто америчка верзија, Черномирдин је рекао:

- Драги председниче Ахтисари, драги Стробе Талбот, руска делегација се слаже са документом који сте представили.

Заварзин и ја смо једноставно били запањени овим преокретом. Устао сам и рекао да ово није документ, већ ултиматум америчке стране, да војни део руске делегације неће учествовати не само у његовом потписивању, већ и у дискусији и да напуштамо овај састанак.

Черномирдин је бацио за мном:

- Овде није потребан ваш потпис.

Тако је као резултат Черномирдинове издаје (не могу то другачије назвати) усвојен амерички документ и то је било када је Русија играла главну улогу у преговорима и сви су се надали њеној снази и чврстини!

А Срби су издржали јер је Москва била на њиховој страни. Формиран је одређени биланс. С једне стране, постоји НАТО, моћна војна машина која је дошла у политичку ћорсокак. С друге стране, Русија, Србија и многе земље света, укључујући Кину. Читав свет је на Русију гледао са надом. И после онога што је Черномирдин урадио, у каквом се положају нашла наша земља? Одједном смо испали нико, клизнули смо у треће улоге. Издали смо Србе, а пошто смо издали народ који нам је близак и духом и вером, ко ће нам сада веровати да нећемо издати ни Арапе, ни било кога? Изгубили смо образ, престали смо да нас поштују.

Неки кажу: с друге стране, кажу, успоставили смо односе са Западом, економске везе и тако даље. С пуном одговорношћу кажем да то није случај. Престали смо да нас поштују као партнере, стекли смо репутацију погоднију не за земљу која жели да се сматра великом, већ за уличарку. И стратешки смо изгубили важно упориште.

Да би се ствари некако поправило, било је потребно нешто предузети, али шта?
 
- А како су се догађаји даље развијали?


- Касније се Г8 окупио у Келну да састави резолуцију # 1244. Министар иностраних послова Игор Иванов био је врло чврст. Било је различитих тренутака ... На пример, Мадлен Олбрајт је упорно притискала преговарачке партнере. Већ је једанаест ноћу, она каже:

- Игоре, нећемо отићи док се не договоримо.

Иванов устаје, узима актовку и изјављује:

- Желим вам успех.

И одлази цела руска делегација.

Резолуција Савета безбедности бр. 1244 је више или мање исправила ситуацију. Али ипак смо одустали од процеса решавања ситуације на Косову. 9. јуна сам се састао са генералом Фоглисоном, који је са Талботом летео за Москву. Током састанка рекао му је као да се ништа није догодило:

- Договорили смо се за седам тачака, идемо даље.

- Не, господине генерале, - чуо сам у одговору, - ситуација се драматично променила, ми имамо свој предлог за Русију.

- Шта?


- Омогућавамо вам да са једним батаљоном учествујете у америчком сектору.

Наравно, руска делегација је одбила да расправља о том питању у таквој формулацији, јер је то у супротности са резолуцијом Савета безбедности. После паузе Американци кажу:

- Имамо још један предлог. Позивамо вас да будете у мобилној резерви генерала Јацксона са два батаљона.

Тада узимам реч:

- Нисте проучавали резолуцију Савета безбедности УН. И каже да чланице УН-а и међународне организације обављају безбедносно присуство у Југославији. Дакле, не НАТО, али ми као стална чланица Савета безбедности имамо приоритетно право на ово присуство.

- Шта имате на уму?


- Мислим на тачну примену резолуције # 1244.

Преговори су прекинути. Моје колеге из Министарства спољних послова и ја почели смо да припремамо извештај Борису Јељцину да нас покушавају избацити из балканског процеса и да је неопходно предвидети могућност истовременог довођења наших јединица са Американцима. Заменик министра спољних послова потписао је писмо, поднесено извештају Игору Иванову, а министар одбране Игор Сергеев отишао је са овом нотом до Јељцина. Сат и по касније вратио се маршал Сергеев и одмах ме позвао. По његовом ведром гласу знао сам да је све у реду. Заиста, председник је одобрио наше закључке и предлоге.

Батаљон руске бригаде у Босни почео је да се креће на Косово по наређењу из Москве. За НАТО то није било изненађење, пошто је командант бригаде обавестио команданта дивизије „Север“, америчког генерала, према устаљеној процедури. Требало је да уђемо истовремено са НАТО-ом, али чланице НАТО-а непрестано су покушавале да нас преваре.

На крају разговора у Москви, не слажући се ни око чега, америчка делегација на челу са Талботом одлетела је за Вашингтон. Али током лета над Европом на броду је примљено наређење да се врати у Москву, да се преговарачким процесом заустави војно-политичко вођство Русије и, како кажу, под маском обезбеђивања превентивног уласка НАТО трупа на Косово.

Министар спољних послова Иванов довео је цео тим Стробеа Талбота касно увече у руско Министарство одбране. Овај последњи је захтевао (тачно!) Да преговоре с њим воде министар одбране, министар спољних послова, начелник Генералштаба и друга висока војна лица. Заправо није било преговора. Управо је Талбот, кришом бацајући поглед на сат, водио лежерни мали разговор.

На питања Иванова и Сергејева, када НАТО трупе планирају да уђу на Косово, Американци су без оклевања одговорили то не пре него за један дан. У исто време, генерали су се претварали да разговарају на „мобилни телефон“ са Пентагоном и потврдили оно што је Талбот рекао: да, за један дан. У међувремену, руска војна обавештајна служба јасно је извештавала о почетку напредовања НАТО јединица. Убрзо је постала очигледна празна забава руских министара, који су напустили Американце, али су одбили да напусте Министарство одбране.

А у кабинету министра одбране Руске Федерације ситуација се захуктавала. Стално су се добијале информације о напредовању НАТО-а и нашег батаљона, којим је на челу био генерал-потпуковник Заварзин код Београда. Чим су напредне НАТО јединице прешле македонско-косовску границу, наш батаљон је, у складу са планом, прешао српску административну границу са Косовом и појурио у Приштину. Виктор Заварзин је периодично извештавао о кретању батаљона.

Министар спољних послова Игор Иванов, који је био у кабинету министра одбране, покушао је да одложи улазак руских јединица на Косово. И можете га разумети: плашио се могућег сукоба са НАТО-ом. Али постојала је одлука председника, постојала је наредба министра одбране и директива Генералштаба. И постојала је објективна хитна потреба да се Русији врати улога играча у светској политици.

Ситуација је била веома компликована. Тада је највише бринуо и министар одбране Игор Сергејев, а пре времена, чак и у фази решавања питања: да ли ће чланице НАТО-а ударати на нас? Тврдили смо да они неће задати ударац без одлуке Савета НАТО-а. Да се таква одлука не би догодила, било је потребно радити са појединим чланицама НАТО-а. А чак и ако се донесе одлука о штрајку, и даље имамо времена да реагујемо. Уверили смо се да постоји још једна опција: летимо за Београд (добро сам познавао расположење српске војске: били су спремни да распореде трупе у јужном смеру) и НАТО ће се суочити са претњом копнене операције, које су се страховито плашили. Овај аргумент је био пресудан.

А расположење Срба било је ратно. Да су осећали да Русија стоји иза њих, учинили би све.

- Иначе, како су Срби реаговали на резултате преговора?

- Када је Черномирдин предао преговоре Американцима, српски генерали су ми буквално са сузама у очима рекли: „Нисмо изгубили, зашто да одемо и предамо се?“

Да су Југословени отишли на југ, НАТО би и даље сахрањивао своје војнике, јер су Срби очајни и храбри војници. Чланице НАТО-а бомбардирале су, бомбардовале, а југословенска војска је практично остала неповређена.

Али да се вратимо на потисак ка Приштини. Још док је био у зидовима Министарства одбране РФ, Талбот је добио информацију да ЦНН приказује улазак руског батаљона у Приштину и затражио је објашњење од Игора Иванова.

Међутим, дело је већ било готово. Наш батаљон је ушао у Слатину, заузео ободну обрану, припремљен за борбу. Енглеска бригада је била на истом подручју. Одједном ми је генерал Заварзин известио да му Британци нуде састанак. Ја сам пак пријавио маршала Сергеева, добио сагласност и задао задатак Заварзину:

- Упознајте се, али на вашој територији Британци не би смели да имају више од пет људи да би спречили чак и сенку провокације или нечег сличног. На крају састанка поднесите извештај.

Време пролази, Заварзин ћути. Затим извештава:

- Нормални мушкарци, забринути су због мера безбедности. Командант бригаде и још пет људи - његови заменици траже да преноће код нас. Имају особље - у потпуности непалско, Британци су их пљували и брину о себи. Како бити?

На крају, Британци су прву ноћ провели на месту нашег батаљона и ово је био први, али изузетно важан корак ка наредној интеракцији.

- Какав је, по вашем мишљењу, значај приштинског бацања наших падобранаца?


- Не сумњам да ће пробој наших момака ући у историју. Преузели смо кључни објекат на Косову. Читавом свету се показало да ми, Руси, упркос свему, чак и у безизлазним ситуацијама, остајемо сами. А за наше војнике рећи ћу да су имали неку врсту духовности, као да су их засениле слике руских витезова. Требали бисте бити поносни на њих!

А људи су, по мом мишљењу, ликовали: ово је било најмоћније потресање позитивних емоција у руском друштву током читавог периода стагнације и реформи. После понижавајућих деценија, Русија је могла бити поносна на себе. Њен међународни престиж је у то доба нарастао до невиђених висина, геополитичка ситуација је почела да се мења у корист присталица СРЈ и Русије, а не НАТО-а.
 
Али невоља је у томе што, према мишљењу стручњака, руско миротворство на територији бивше Југославије није и нема значајног утицаја на равнотежу војних и политичких снага на Балкану. Руско Министарство одбране није успело да одигра политичку противприлику противно НАТО-у. Срби су давно напустили насељене крајеве, наша војска их није могла заштитити од ширења Албанаца. А подржавање изградње сепаратистичке државности на Косову за Москву нема смисла. Штавише, ни експерти УН-а ни саветници ЕУ, који „организују“ политичке, економске и друге социјалне институције на Косову, не могу предвидети дужину боравка трупа. Према њима, демократизација живота на овој југословенској територији трајаће најмање 5 година у почетној фази, а најмање 10 година касније, најмање 10. Кремљ је, очигледно,сматрао изузетно скупим - Русија данас на Косову, као и у Босни и Херцеговини, нема шта да изгуби, осим својих вишемилионских трошкова.
.............................................................................................................................................................................................
Prevedeno Srbija nije htela da placa taj "mizerni" minimalni iznos troskova za zastitu sopstvenog stanovnistva na Kosovu .
Cak nije ponudila ni kompezaciju nekim drugim privrednim delatnostima.
.........................................................................................................................................................................................
Albanci placaju , i ponudili su resurse .
..........................................................................................................................................................................................
Toliko o strategiji "velikih sahista" bilo koje Srpske partije ,kako od 90.tih tako do dan danas.
Cicija nadje potrosaca.
 
To sto se neko nada dolasku Rusa ili dolasku bilo kojeg spasenja sa neba, govori da je to mozak na nivou primtiivne amebe.
Kad covek u licnom zivotu nauci da zavisi sam od sebe uspece. Isto tako i drzava kad nauci da zavisi sama od sebe.

A vidite kako prolaze ti koji cekaju spas od Svetog Petra.
Evo Amerika demonstrirala umeće...
 
.............................................................................................................................................................................................
Prevedeno Srbija nije htela da placa taj "mizerni" minimalni iznos troskova za zastitu sopstvenog stanovnistva na Kosovu .
Cak nije ponudila ni kompezaciju nekim drugim privrednim delatnostima.
.........................................................................................................................................................................................
Albanci placaju , i ponudili su resurse .
..........................................................................................................................................................................................
Toliko o strategiji "velikih sahista" bilo koje Srpske partije ,kako od 90.tih tako do dan danas.
Cicija nadje potrosaca.

Upravo je obrnuto. Srbija placa neke "kosovske doplatke" i mnogo sta drugog, ali verovatno ni polovina tih para nikada ni ne stigne na KiM.
On sto stigne, Bog zna kako se rasporedjuje. Verovatno polovina te sume ( koja tamo i stigne ) ide za SNS - kadrove ( Srpska Ljista ).
Mislim, nije da ne kosta, nije da se ne placa ali je upitno koliko se to namenski trosi.
 

Back
Top