Radojku zaboravila rođena deca neće da joj se jave, za neke ne zna ni gde su: "odem u grad i prosim, ne mogu da radim

Posto vidim ovo da su deca zakonom duzna da izdrzavaju roditelje,a sta npr da se desi da su vam roditelji razvedeni i da jedan ili ne daj boze oba roditelja nemaju pravo na penziju zbog nedostatka radnog staza u firmi(mozda se bavili poljoprivredom,pa nisu placali penziono) i da oba roditelja nisu sposobni vise da rade,i ti moras oboma roditeljima da das po 10-15000din mesecno da bi prekostali da imaju da jedu) i jos moras za sebe da zaradis i jos ako zelis svoju decu da imas i za njih moras da zaradis i jos ako treba da stvoris sebi nesto kucu i jos neke nekretnine, samo mi nije jasno kako to sve izvesti sa ovako jadnim platama?
 
Do nje je. Čim ona iznosi u javnost takve stvari sve je jasno. Mene kad bi moja djeca tako odbacila ja ne bih čekala da se jave,išla bih pjeske ako nemam pare za prevoz da pitam,vidim da tražim oproštaj ako je potrebno. Ne bi moju sramotu snimala televizija ili već ko.
 
Do nje je. Čim ona iznosi u javnost takve stvari sve je jasno. Mene kad bi moja djeca tako odbacila ja ne bih čekala da se jave,išla bih pjeske ako nemam pare za prevoz da pitam,vidim da tražim oproštaj ako je potrebno. Ne bi moju sramotu snimala televizija ili već ko.


naravno treba da shuti da se deca neosetjaju prozvanim

Bozhe
 

RADOJKU ZABORAVILA ROĐENA DECA Neće da joj se jave, za neke ne zna ni gde su: "Odem u grad i prosim, ne mogu da radim"​

Radojka Petrović ima samo jednu želju, iako je bez ičega, bolesna, na staranju kod sestre, ne ište ni pare, ni hranu, ni stan, već poziv. Običan telefonski poziv od strane dece za koju se borila i koje su je na kraju i napustila.

Kako izgleda stisak ruke i lepa reč onih koje je rodila, zaboravila je Radojka Petrović iz Crne Gore. Kad je neko pita gde su joj deca, ne može da sakrije suze. . Ona prosi da bi preživela, kad je neko pita gde su joj deca, ne može da sakrije suze.

- Za neke ne znam ni gde su. Neće ni da se jave - kroz suze progovara Radojka.

Teška mladost i borba da decu nakon razvoda izvede na pravi put, doneli su joj još težu starost. I ruke kojima je prehranila porodicu izdale su je, pa više ne može da radi.

- Odem u grad i prosim u zadnje vreme, jer ne mogu da radim - kazala je ona. Brigu o njoj preuzela je sestra.


Želi samo da čuje svoju decu​

-Boli što sto dosađujem porodici koja je u teškoj situaciji. Iako je to moja sestra, to je tuđa kuća - kaže ona.

Radojka o sebi i svom zdravlju brine sama. Ali, njenu bol ne može da izleči lekar. Ni želje nisu velike, a upućene su deci.

- Makar taj telefonski poziv i da se sastanemo da progovorimo. Drugo ne tražim - poručuje ona.

A da je srce roditelja najprostraniji dom i male i velike dece, dokazuju nam svakodnevno - i dok su u punoj snazi, i kad ostare. Umesto da ih tretiramo kao servis za unuke, psihološkinja Adriana Pejaković predlaže nešto lepše.

- Da obratimo pažnju jer ćemo svi biti stari. Da im pružimo pažnju i ljubav i poštovanja, a ne da jurimo za stvarima u životu - pojašnjava Pejaković.


Starima i taj jedan poziv znači​

Da je prisustvo bake i deda značajno i za decu, znamo svi koji pamtimo tu neizmernu ljubav. I zato je na ljubav najlepše odgovoriti istom merom.

- Nekada se stari osećaju zapostavljeno, ali neće da kažu jer smatraju da nisu prioritet. Nekad je važno da zastanemo da se setimo i da ih pitamo kako su. Oni misle da su nam na teretu - smatra Pejaković.


Isto to oseća i Radojka, da nikom nije teret. Zakon o porodici kaže da su deca dužna da izdržavaju svoje roditelje.

Radojki bi jedan poziv ulepšao dan, ali i mnogim roditeljima, da znaju da o njima misle oni kojima su život posvetili, a to je najmanje što možemo da učinimo.


Link


Pogledajte prilog 1437335

Мучно ми је да читам читав чланак а и срамота ме је у исто време јер сам и ја као нечије дете негде такав.
 
Nije meni bitno šta je sa ovom ženom i njenom decom, ja se brinem šta će sa mnom biti jer sa obzirom gde i kako živim biću na teretu detetu. Živim u zabačenom selu blizu gradića iz kog se ljudi masovno iseljavaju i nema perspektive za omladinu. Da li ću imati penziju još je pod znakom pitanja.
 
Ništa nije za džabe. To ona treba da stavi prst na čelo i da se zapita gde je pogrešila.
Ima slucajeva kada majka napusti sopstvenu decu,preuda se,i vise nikada ne vidi decu iz prethodnog braka. Deca treba da se zapitaju gde su pogresila ?
Na neka pitanja nema lakih odgovora
 

SIN NAS SE ODREKAO PRE 7 GODINA, NE ZNAMO GDE JE, NI ŠTA RADI: Kad sam javila da mu otac umire, zabio mi je nož u SRCE​



Bračni par Arifa (56) i Mehmed Ogrešević (60) iz Bosne proživljavaju pravu porodičnu dramu, a pored toga zdravlje im je ozbiljno narušeno. Za troje dece su se borili svim snagama, ne sluteći da će im sin pripediti veliku bol, i to, kako kažu, bez razloga.

- Megmed je doživeo možda udar pre tri godine, mislim da je od velikog stresa i patnje, i od tada ne može da priča, potom je dobio i epilepsiju. Noge mu se tresu. Zaboravio je i da čita, i da piše. Ne smem ga samog ostaviti. Išli smo po bolncama, ali ne smeju da ga operišu. A ni ja nisam dobrog zdravlja, imala sam dve operacije bruha - započela je svoju ispovest Arifa za TV Krajina.

U braku su dobili 2 ćerke, koje su obe osnovane svoje porodice, ali im pomažu koliko god mogu i redovno ih obilaze. Međutim, sin ih ne napustio pre 7 godina

- Ćerke dolaze i pomažu nam koliko su u mogućnosti, ne možemo i njih opteretiti. Za sina ne zna ni gde je, ni šta je, niti znam razlog negovog odlaska od kuće. Nismo se svađali sve je bilo normalno. Gajili smo zajedno krastavac sa mojima, na sve sam pristala i od tada se više ne javlja. Išla sam kod tetke da je pitam šta se dešava.

Rekao joj je ako ode od nje, da ga više nećemo videti ni mi, ni oni. Želim mu sve najbolje. Samo da mi dođe kući, da ga vidimo dok smo živi. Ta familija kod koje je bio ne treba mi, ta tetka se okrene kad me vidi. Mora biti neki razlog zašto neće da dođe, trebalo je da dođe da popričamo, da vidimo u čemu je problem - smatra Ariga

Svakodnevno brine o svom mužu koji se nikada nije oporavio od posledica moždanog udara.

- Kupam ga, oblačim ga, brijem... Sve što je potrebno, iako se i ja ne osećam dobro, sve ga sluižim. Ali, to je sve iz ljubavi - kaže i dodaje da su u nezavidnoj finansijkoj situaciji:

- Nemamo nikakva primanja redovna, Mehmed nema dovoljno godina za penziju. Snalazmo se, nisam mogla ni poljoprivredom da se bavim, jer su mi zabranili lekari da kopam.

Najteži momenat joj je bio kada je Mehmed završio u bolnici, tada se nije znalo ni da li će preživeti.


- Kada se to sa suprugom desilo, poslala sam zeta i prijatelje da ga obaveste, tada je rekao da mu nismo potrebni. Kada sam se ja operisala, ni tad nas nije poseti - objašnjava kroz suze.

Naglašava da su ga preko mnogih pozivali da se vrati kući, ali odgovor još uvek nisu dobili, i tako sedam godina.

- Mehmed ga je nekloko puta video u gradu, nije se ni javio. Ja sam ga videla iz auta. On odmah pređe ulicu. Mislim da nije oženjen. Ja svoje dete primam u svako doba. Ima svoju kuću. Potreban nam je više nego ikad. Najviše kao moralna podrška. Sanjala sam ga mnogo puta, ali nikako ne mogu do njega. I muža jedva smirim. Svašta narod priča, ali komšije znaju šta smo sve radili za njih- zaključila je Arifa u nadi da će im se sin što pre vratiti.





Link
 

Back
Top