Stradija vizionarska pripovetka,koja se odrazava i u danasnjim danima.
Naš ženski svet
Ko smo i šta smo mi?
Mi smo sirotinja, sirotinja puka.
Gospođe milostivne, možda ćete se smejati ovome kad se kaže sirotinja puka.
Sirotinja, sirotinja, pa makar na sebe metnuli hiljade svilenih sukanja.
Otkud te suknje?
Ne poznajem po odelu koja je žena praktikantova, a koja ministrova.
Strašno, um se muti kad pogleda šta radi naš ženski svet.
Znam vas, znam!
Svilu nosite, pasulj jedete!
Znam, znam Srpkinje, njih bar znam dobro.
Bio sam na Kalemegdanu, posmatrao. Retko idem tamo, jer ne mogu bol da podnesem, ne mogu da gledam majmune, ne mogu da gledam volove gigerlski obučene, ni krave u svili.
Tražio sam da vidim ženu, da vidim majku, ali to na javnom, kalemegdanskom šetalištu nisam video. Video sam raskoš, raskoš u nas Srba, raskoš u nas sirotinje, zlato i skupocene šešire nose i one koje treba da idu u cicu.
Otkud to zlato?
Ili su im muževi lopovi, ili su žene *****!
Ovaj drugi slučaj mnogo je češći.
Pa zašto je sve to?
Zašto? — Zato što je naš ženski svet sulud, brljiv, sumanut.
Krave, krave, a ne žene.
Vraćam se u prošlost, u narod.
Majka umorna, kopala žena, pre toga je ustala pre zore i spremila ručak radnicima, naredila decu, donela jelo na obramnici, i onda radila na njivi, a uz sve to nosila je ia leđima dete, sisanče, a uz dete toliki teret.
Dolazi s kopanja znojava i umorna, dete u ljuljašci vezanoj za dva drveta, doji ga, jede luka u vodi sa sirćetom i srećna je, dete joj naprednije i njoj pored svega tereta ostaje da svom detetu peva što narodski, da mu u dušu ulije ideale, ono što se nikad brljivim školskim programima ne briše.
To su majke, to su žene, to diže pokoljenja.
Ja imam nepismenu majku, seljanku. Dala mi je život i ne znajući ništa drugo dala mi je i poeziju narodnu, njom me je zadahnula, i ja ću večno, možda i po smrti osećati taj dah, dah snažan i silan. Škola me je lomila godinama, smetala, ali nije mogla pokidati ono što se s mlekom majčinim usisalo.
Bol! Bola ima naša poezija, radosti i veselja, svega ima, i to vidimo samo mi koje je vaspitavala seljanka, prosta žena, žena bez svile i kadive, žena mučenica, žena što rađa decu, vrlinu rađa, dobro i blagoslov kući rađa, žena, žena, prava žena!
Nikao sam s narodom, u njemu sam odrastao, drugovi moji iz škole oru, oni se muče, ja znam i bol i patnju njinu, ali ja znam i zadovoljstvo, ja poznajem radost što ta patnja, bol i rad donosi.
Slušajte, slušajte mene, vi beogradske peze i kaćiperke, slušajte, vi ***** javne i privatne, slušajte, jer je retka iskrena reč.
Teška je iskrena reč, jer je reč iskrena i skupa i teška, a vi žene znate šta to košta, jer date pre nevinost svoju nego iskrenost.
Dakle, odnegova me seljanka, prosta žena, odnegova me pesmom narodnom. Ja sam u kući gledao dronjke, siromah ću i umreti, ali sam večno bio okružen bleskom, sjajem, poezijom koju mi je pevala majka seljanka. Pesma me je budila, pesma me je uspavljivala.
O, majko, sve dobro moje, ti koja ne znaš ni klavir, ni francuski, ti koja si samo znala narodnu pesmu, tebi hvala, il’ nehvala.
Pored imućna oca moga, ja nisam znao za guvernante, nisam udarao u klavir niti sam citirao francuske pisce. Mučio sam se, nevoljisao, ali sam gledao, posmatrao, i nisam dobro video, već bol i jad.
I dok beogradske dame peru sapunom kučiće, peru ih pažljivije nego decu, dotle seljanka koja je donela užinu na obramnici i dete na leđima u prtenoj ljuljci, peva, peva, te soj krepi:
U bašti mi zumbul cvvta,
Ja ga ne berem,
Na zumbulu bulbul pjeva
Ja ga ne slušam.
Pusti puti zatvoreni
Od Rumenlije,
Skender-beg ih zatočio,
’Oće da robi.
Paša robi, kuga mori,
Tugo golema!
Eto to peva nepismena seljanka, a šta radite vi, žene beogradske? Evo, ovo je mene vaspitalo i diglo, ovo je moje obrazovanje što ga škola, i to naša luda, brbljiva škola, nije bila u stanju da skrši.
Nije ovo što pišem sprdnja. Bol je ovo. Bol, pojmite i razumite, jer sam gledao i vas, a znam sebe.
Ja ne valjam, neka me niko ne ogovara, neka niko ne kaže rđav. Ja sam sve znam, ali ću produžiti ovaj razgovor s vama ženama, ma se na kozi oralo.
Žene, žene!
Vi žene zemlju držite, ali pazite šta činite! Ovo je uvod što sada pišem, a jakom dolazi ono što je glavno. Imate vi da čujete mnogo štošta, imaćete prilike da vam kažem!
Đubreta!
Ne ljutite se, jer neke ste takve da je i đubre bolje od vas.
Beogradske devojke žale se što teško ide s udajom, izmišljaju kako su muškarci samoživi, bez ideala, ćifte i materijaliste. Međutim, one neće da vide svoje vlastite mane i pogreške.
U Nemačkoj je obična stvar da činovničke žene zarađuju sebi, rade. Činovnik otac, ima platu 300 maraka mesečno i niko se ne čudi kad čuje da je njegova ćerka knjigovođa u nekoj radnji. Radi, spremna je za život, sprema sebi i miraz, nađe prema sebi običnu priliku, udaje se pa i dalje radi i ona i muž, a decu vaspitavaju u istom pravcu.
A kod nas? u Beogradu!?
Bruka od sveta!
Em ne rade, em su raskošne, em kad se udaju misle na krupne partije. "Znate, njeno obrazovanje nije za palanku." Zna malo klavira, a to je otežavajuća okolnost, jer svira tako da čovek u svet beži, zna da izbrblja nekoliko fraza francuskih, nema groša, nema čestite košulje i misli to je dovoljno, pa da je za ljubav to malo rečenica francuskih, za ljubav to malo lupanja po klaviru zadužila čovečanstvo i zaslužila da se, u krajnjem slučaju, kad je već ruski car oženjen, uda za srpskog ministra, poslanika na strani, ili po nesreći za običnog profesora Univerziteta.
Ja znam slučajeva gde odbija sirota devojka iz Beograda ruku jednog doktora.
— Seljački doktor! Zar je to za mene?
Eto, to je to naše šašavo vaspitanje.
Vidite devojku. Elegantna, lepa, mogla bi biti i pametna da joj luda mamica nije još od detinjstva uselila mnogo bubica u glavu. Ćerka činovnika, koji jedva vezuje kraj s krajem, ili ima desetak hiljada miraščeta, i pogledaj kako se to razmeće, i to pred kim, pred našim mladićima, pred nama sirotinjom.
A ko smo mi?
Ako smo činovnici, imamo menice; ako smo trgovci, opet nas samo kredit drži. Naša je zemlja mlada, mi nemamo starih kuća, odžakovića, no svi manje više počinjemo od sebe, tek stvaramo, tek se začinju kuće.
Pogledajte trgovce. Mahom svaki tek osniva i počinje dom, a činovnici su gladni đaci, koji su jedva dočekali da kujnu Dimče piljara zamene sa kujnom u Kasini i Kolarcu.
I sad kad tako bedno i jadno stojimo, i ako se lažemo, lažemo često sami sebe, zar onda nije sumanutost ovako ponašanje naših Beograđanki. Ponašaju se tako kao da su okružene sve samim velikim kneževima, erchercezima, grafovima i markizima, pa se utrkuju koja će da izgleda raskošnija.
Pogledajte je samo na ulici. Lepa, mila, mogla bi se dopasti. Kome da se dopadne? Mladom, dobrom činovničiću koji ima platice jedva za ’leb i nešto malo uz ’leb. Ali kad je on grešnik pogleda, šta vidi? — Na njoj šešir, upravo to i nije šešir nego joj na glavi cela praktikantska plata, cela celcita, još ako ne premaši koji groš. Pogleda čovek haljinu, promerka dva-tri puta, šacuje cenu i vidi, na žalost, da bi mu trebala cela njegova plata pa da kupi takvu haljinu.
To bi narodskom pesmom bilo rečeno:
Dok iznutra udrio postavu,
Mjesečnu je utrošio platu,
A s lica mu ni hesapa nema.
Dok ostale drangulije kupi,
Do guše se junak zadužio
I mjenice mnoge učinio.
Kud god skita za žirante pita
Da napravi ženi toaletu.
I zaista tako je.
Ko sme, ako ko boga zna, da se pothvati, pa da uzme takvu ženu. Kad vidi čovek da mu samo za šešir treba cela njegova platica, a za ostalo da mora vitlati žirante, onda se ljubav hladi, onda tu više prestaje i simpatija i želja za brakom. Kakav brak, kakvi bakrači!
Pa još nešto gore ozgo.
Smatraju za vrlinu nerad. Rad im je luckasto brbljanje o nekim bajagi literarnim, umetničkim stvarima.
— Jeste li gledali Koklena?
— Ne, gospođice!
— Koješta! To je strašno! To ne videti! Ah, kakav umetnik!
Luda moda. A ona je sve to razumela koliko i krava latinski, ali svet otmeni viče: Koklen, Koklen, pa je red da i naša naivna Beograđanka uzvikne:
— Oh, Koklen, divota!
Time, i onim večitim šetanjem, baš onda kad ceo svet žuri na ručak i na odmor posle rada, misle da čine sebi dobro, a one time još tovare na sebe otežavajuće okolnosti.
Koji pametan to sme uzeti za ženu? A ko uzme treba samo priložiti venčanicu kao dokaz da je lud i sprovesti ga u ludu kuću. Lekar ga sigurno, kad vidi tako strašan dokaz, ne bi ni pregledao.
Jadne su one! Mnogo bi bolje one imponirale i jače simpatije stvarale za se da baš mesto knjige kraj prozora što drže, mesto što rđavo udaraju u klavir, da nameste korito, pa da što propiraju da mladići vide da će biti domaćice. A to bi taman odgovaralo njihovom imovnom stanju.
"Stradija"
5. maj 1905. godine
