Sve je podredjeno prici o evoluciji..................
-
- Popularno:
- Zašto ne slavimo naše evropske prvake...
- Šta će biti sa N1?
- Ђурић: Неистините вести о наводном...
- U koju instituciju imate najviše...
- Nedeljom u deset
- Parandilović letuje sa dečkom
- Ko je Vučićev poltron No1?
- Srbija izdaje 100.000 radnih dozvola:...
- Ubuduće se neće znati ništa o uzrocima...
- Da li studentska lista može biti...
Radiometrijsko datiranje-obmana veka
- Začetnik teme Sveta685
- Datum pokretanja
1.
Izotopi
„Rec izotopi je izvedena od grckih reci koje znace „isto mesto“. Rec „mesto“ mogla bi se upotrebiti i za oznacavanje kvadratica u periodicnoj tablici hemijskih elemenata koja ukrasava univerzitetske laboratorije svuda u svetu. Svaki kvadratic je ranije bio rezervisan za jedan hemijski element koji ima isti broj protona i elektrona. Danas se svaki kvadratic rezervise za dva ili vise izotopa doticnog elementa, koji, iako svi imaju isti broj protona i elektrona, poseduju razlicit broj neutrona. Tako, na primer, svi atomi hlora imaju u svom jezgru 17 protona, ali jedan od dva izotopa tog elementa ima 18 neutrona, dajuci mu atomsku tezinu 35, dok onaj drugi izotop ima 20 neutrona, dajuci mu atomsku tezinu 37.
Kvadratic za hlor je, tako, rezervisan za oba njegova izotopa – hlor-35 i hlor-37. Hlor je obicno mesavina oba izotopa, pri cemu je u toj mesavini hlor-35 zastupljen uvek sa 75,77 procenata, a hlor-37 sa 24,23 procenta. S ovakvim odnosom njegova dva izotopa, atomska tezina hlora je 35,45.
Hlor-35 i hlor-37 su stabilni izotopi; oni vecito ostaju ista vrsta atoma. Uran-238, uran-235 i uran-234 su tri izotopa urana koji se nalaze u prirodi. Oni nisu stabilni izotopi, pa se nazivaju radioizotopi. Radioizotopi se radioaktivnim putem raspadaju u druge atome, koji se nazivaju njihovi potomci. Tako, na primer, uran-238 i uran-234 raspadaju se u krajnjeg potomka, u olovo-206, dok je olovo-207 potomak urana-235. Obicno olovo sadrzi ne samo olovo-206 i olovo-207 vec i olovo-204 i olovo-208. Njegova atomska tezina je, stoga, sasvim drukcija od one koju ima olovo dobijeno samo radioaktivnim raspadanjem.
Minerali u nekoj steni nisu, kao sto mislimo, uvek bile cvrste supstancije, kao sto su kvarc ili olovo. Oni su se u nekoj otopljenoj steni koja se hladila u odredjenom trenutku kristalisali, ili natalozili iz nekog vodenog rastvora. U vreme kad se mineral kristalise, neki radioaktivni element, kao sto je uran, moze postati sastavni deo njegove hemijske strukture. Tokom vremena, kako se radioaktivni element raspada, njegov potomak-element se nagomilava u mineralu u kome se u pocetku, kao njegov sastavni deo, nije nalazio. Zbog toga, u bilo kom odredjenom mineralu koji sadrzi radioaktivni element, kolicina radioizotopa u poredjenju s njegovim raspadanjem, odnosno potomkom, zavisi od vremena koje je proteklo u raspadanju od trenutka prve kristalizacije minerala. Kako vreme prolazi, u mineralu je sve manje i manje urana, a sve vise i vise potomak-olova, u koji se uran transformisao. Vreme u kome se polovina osnovnog, prvobitnog, elementa izgubi naziva se poluzivot, ili vreme poluraspada tog izotopa. Uran-238 ima poluzivot ili vreme poluraspada oko cetiri milijarde godina. Posto je to nesto manje od starosti nase Zemlje, to znaci da gotovo polovina urana-238 koji je postojao u vreme stvaranja nase Zemlje, pre oko cetiri i po milijarde godina, jos postoji; druga njegova polovina se pretvorila u olovo-206. Za sledece cetiri i po milijarde godina, polovina od preostalog urana-238 pretvorice se u olovo-206. U to vreme odnos urana-238 prema olovu-206 bice jedna cetvrtina urana prema tri cetvrtine olova, ili 1/3. Odnos izotopa urana prema njegovom potomku izotopu olova u mineralu daje, tako, radiometrijsku starost minerala. Na slican nacin, radioizotop kalijuma, kalijum-40, kao neposredan proizvod svog raspadanja, daje argon-40; odnos kalijuma-40 prema argonu-40 odredjuje isto tako starost minerala.
Koji ce se izotop izabrati za analizu zavisi od toga kojeg radioaktivnog elementa u uzorku stene ima najvise. Za utvrdjivanje starosti sedimentnih stena najcesce se koristi odnos kalijum/argon, jer se u tim stenama nalazi glaukonit, dosta cest sedimentni mineral koji se kristalise iz morske vode i u kome se nalazi kalijum. Isti metod se koristi i za utvrdjivanje starosti vulkanskih stena, utisnutih izmedju sedimentnih slojeva, jer sadrze liskun u kome se, takodje, nalazi kalijum.“
Izotopi
„Rec izotopi je izvedena od grckih reci koje znace „isto mesto“. Rec „mesto“ mogla bi se upotrebiti i za oznacavanje kvadratica u periodicnoj tablici hemijskih elemenata koja ukrasava univerzitetske laboratorije svuda u svetu. Svaki kvadratic je ranije bio rezervisan za jedan hemijski element koji ima isti broj protona i elektrona. Danas se svaki kvadratic rezervise za dva ili vise izotopa doticnog elementa, koji, iako svi imaju isti broj protona i elektrona, poseduju razlicit broj neutrona. Tako, na primer, svi atomi hlora imaju u svom jezgru 17 protona, ali jedan od dva izotopa tog elementa ima 18 neutrona, dajuci mu atomsku tezinu 35, dok onaj drugi izotop ima 20 neutrona, dajuci mu atomsku tezinu 37.
Kvadratic za hlor je, tako, rezervisan za oba njegova izotopa – hlor-35 i hlor-37. Hlor je obicno mesavina oba izotopa, pri cemu je u toj mesavini hlor-35 zastupljen uvek sa 75,77 procenata, a hlor-37 sa 24,23 procenta. S ovakvim odnosom njegova dva izotopa, atomska tezina hlora je 35,45.
Hlor-35 i hlor-37 su stabilni izotopi; oni vecito ostaju ista vrsta atoma. Uran-238, uran-235 i uran-234 su tri izotopa urana koji se nalaze u prirodi. Oni nisu stabilni izotopi, pa se nazivaju radioizotopi. Radioizotopi se radioaktivnim putem raspadaju u druge atome, koji se nazivaju njihovi potomci. Tako, na primer, uran-238 i uran-234 raspadaju se u krajnjeg potomka, u olovo-206, dok je olovo-207 potomak urana-235. Obicno olovo sadrzi ne samo olovo-206 i olovo-207 vec i olovo-204 i olovo-208. Njegova atomska tezina je, stoga, sasvim drukcija od one koju ima olovo dobijeno samo radioaktivnim raspadanjem.
Minerali u nekoj steni nisu, kao sto mislimo, uvek bile cvrste supstancije, kao sto su kvarc ili olovo. Oni su se u nekoj otopljenoj steni koja se hladila u odredjenom trenutku kristalisali, ili natalozili iz nekog vodenog rastvora. U vreme kad se mineral kristalise, neki radioaktivni element, kao sto je uran, moze postati sastavni deo njegove hemijske strukture. Tokom vremena, kako se radioaktivni element raspada, njegov potomak-element se nagomilava u mineralu u kome se u pocetku, kao njegov sastavni deo, nije nalazio. Zbog toga, u bilo kom odredjenom mineralu koji sadrzi radioaktivni element, kolicina radioizotopa u poredjenju s njegovim raspadanjem, odnosno potomkom, zavisi od vremena koje je proteklo u raspadanju od trenutka prve kristalizacije minerala. Kako vreme prolazi, u mineralu je sve manje i manje urana, a sve vise i vise potomak-olova, u koji se uran transformisao. Vreme u kome se polovina osnovnog, prvobitnog, elementa izgubi naziva se poluzivot, ili vreme poluraspada tog izotopa. Uran-238 ima poluzivot ili vreme poluraspada oko cetiri milijarde godina. Posto je to nesto manje od starosti nase Zemlje, to znaci da gotovo polovina urana-238 koji je postojao u vreme stvaranja nase Zemlje, pre oko cetiri i po milijarde godina, jos postoji; druga njegova polovina se pretvorila u olovo-206. Za sledece cetiri i po milijarde godina, polovina od preostalog urana-238 pretvorice se u olovo-206. U to vreme odnos urana-238 prema olovu-206 bice jedna cetvrtina urana prema tri cetvrtine olova, ili 1/3. Odnos izotopa urana prema njegovom potomku izotopu olova u mineralu daje, tako, radiometrijsku starost minerala. Na slican nacin, radioizotop kalijuma, kalijum-40, kao neposredan proizvod svog raspadanja, daje argon-40; odnos kalijuma-40 prema argonu-40 odredjuje isto tako starost minerala.
Koji ce se izotop izabrati za analizu zavisi od toga kojeg radioaktivnog elementa u uzorku stene ima najvise. Za utvrdjivanje starosti sedimentnih stena najcesce se koristi odnos kalijum/argon, jer se u tim stenama nalazi glaukonit, dosta cest sedimentni mineral koji se kristalise iz morske vode i u kome se nalazi kalijum. Isti metod se koristi i za utvrdjivanje starosti vulkanskih stena, utisnutih izmedju sedimentnih slojeva, jer sadrze liskun u kome se, takodje, nalazi kalijum.“
2.
Sta je sporno u ovoj prici?
- „potomak-element se nagomilava u mineralu u kome se u pocetku, kao njegov sastavni deo nije nalazio.’
- „vreme poluraspada“
- „periodicnost poluraspada“
3.
„Potomak-element se nagomilava u mineralu u kome se u pocetku, kao njegov sastavni deo nije nalazio“
Ko to kaze?
Ova tvrdnja ima smisla SAMO ako verujete u postojecu pricu o nastanku Svemira i planete Zemlje. Dakle, ako je od nastanka Svemira do nastanka planete Zemlje proteklo 10-tak milijardi godina, onda je malo verovatno da potomak-element ne potice od izotopa urana. Medjutim, ako je planeta Zemlja nastala u ISTOM vremenu kada i ostatak Svemira , onda atomi olova-206 i olova-207 mogu biti i originalno stvoreni atomi koji su, kao i svi, nastali spajanjem protona, elektrona i neutrona i to u raznoraznim kombinacijama, pa zasto ne i u ovoj?
U tom slucaju, povecani udeo potomka-elementa bi dao mnogo vecu starost od one koja je stvarna i to, u zavisnosti od kolicine originalno stvorenog olova, moguce i potpuno drugog reda velicine.
Ovo je tim verovatnije sto su atomi olova-206 i olova-207 STABILNI atomi, za razliku od atoma urana-238, urana-235 i urana-234, tako da je verovatnije da se protoni, elektroni i neutroni udruze u takve skupine, a ne u nestabilne.
……………………..
Svako od vas moze da procita knjigu Roberta Dzentrija – „Mala misterija Stvaranja“.
Autor se bavio istrazivanjima u oblasti radiometrijskog datiranja stena, odnosno, ispravnosti dosadasnjeg pristupa konstantnom raspadu radioaktivnih izotopa.
Evo sta on kaze:
„Pretpostavka konstantne stope raspada je sastavni deo evolucione pretpostavke da su svi fizicki zakoni ostali nepromenjeni u toku istorije Svemira.
Ovo je uniformisticki princip, lepak koji sastavlja sve delove evolucionog mozaika. Ako je on pogresan, svi delovi se odlepljuju i evolucija se raspada.“
Da skratim maksimalno, autor je pronasao u iseccima minerala (odnosno granita) radioaktivne oreole koji poticu od polonijuma. (radioaktivni oreoli nastaju kada radioaktivni izotop prilikom raspadanja emituje alfa-cestica i za razlicite elemente imaju razlicite precnike – energiju dobacivanja – tako da se moze utvrditi kom elementu pripada koji oreol i koji je element pocetni u lancu raspada).
Polonijum je inace, sastavni deo lanca raspada Uranovih radioizotopa, ali ovaj polonijum nije poticao od urana.
A sta je sporno kod polonijuma?
To sto ima veoma kratak period raspadanja.
„… Polonijumovi oreoli predstavljaju jedinstven izazov evolucionom gledistu na istoriju Zemlje, jer se njihovo poreklo moze slediti direktno iz odredjenih poznatih izotopa, od kojih ni jedan nema dugacko vreme poluraspada.
210Pb i 210Bi, cija su vremena poluraspada 22 godine i 5 dana, vode beta raspadom u 210Po, koji je alfa emiter sa vremenom poluraspada od 138 dana. Posto beta raspad ne stvara obojenost [oreole], to znaci da radiocentar oreola 210Po moze imati pocetni sadrzaj bilo kog od ova tri izotopa, pa bi se opet stvorio oreol 210Po. Oreol 214Po je mogao imati pocetni sadrzaj beta emitera 214Pb i 214Bi, cija su vremena poluraspada oko 27 minuta i 20 minuta, ili alfa emiter 214Po cije je vreme poluraspada 164 mikrosekunde. Ovde nema beta pretka za 218Po, pa oreol 218Po mora da potice od ovog izotopa cije je vreme poluraspada samo 3 minuta.
Jasno, svaki od ovih izotopa koji je mogao da se oformi u udaljenoj supernovi, brzo bi se raspao. Ma koliko mastali o tome, oni nikad nisu mogli da prezive navodno protekle eone pre nego sto se oblikovala prvobitna Zemlja.
Cak i u hipotetickoj situaciji, gde bismo zamislili da su polonijumovi izotopi postojali u pocetku prvobitne Zemlje, oni nikad ne bi preziveli pretpostavljene stotine ili milione godina potrebne da se njena povrsina ohladi i kristalise u stene granitnog tipa.“
Prevedeno na srpski, sta ovo znaci?
To znaci da Polonijumovi oreoli u granitu DOKAZUJU da je Zemlja stvorena kada i sav ostali Svemir, tako da se mogu otpisati onih 10-tak milijardi godina izmedju nastanka Svemira i nastanka Zemlje.
Takodje se moze dobiti i slika nastanka planete, koja nije nastala nikakvim hladjenjem usijane lopte, vec je njen materijal nastao skupljanjem originalno stvorenih elemenata (gvozdja, uranijuma, kiseonika, vodonika, polonijuma……………) u jednu „grudvu“.
Sta je sporno u ovoj prici?
- „potomak-element se nagomilava u mineralu u kome se u pocetku, kao njegov sastavni deo nije nalazio.’
- „vreme poluraspada“
- „periodicnost poluraspada“
3.
„Potomak-element se nagomilava u mineralu u kome se u pocetku, kao njegov sastavni deo nije nalazio“
Ko to kaze?
Ova tvrdnja ima smisla SAMO ako verujete u postojecu pricu o nastanku Svemira i planete Zemlje. Dakle, ako je od nastanka Svemira do nastanka planete Zemlje proteklo 10-tak milijardi godina, onda je malo verovatno da potomak-element ne potice od izotopa urana. Medjutim, ako je planeta Zemlja nastala u ISTOM vremenu kada i ostatak Svemira , onda atomi olova-206 i olova-207 mogu biti i originalno stvoreni atomi koji su, kao i svi, nastali spajanjem protona, elektrona i neutrona i to u raznoraznim kombinacijama, pa zasto ne i u ovoj?
U tom slucaju, povecani udeo potomka-elementa bi dao mnogo vecu starost od one koja je stvarna i to, u zavisnosti od kolicine originalno stvorenog olova, moguce i potpuno drugog reda velicine.
Ovo je tim verovatnije sto su atomi olova-206 i olova-207 STABILNI atomi, za razliku od atoma urana-238, urana-235 i urana-234, tako da je verovatnije da se protoni, elektroni i neutroni udruze u takve skupine, a ne u nestabilne.
……………………..
Svako od vas moze da procita knjigu Roberta Dzentrija – „Mala misterija Stvaranja“.
Autor se bavio istrazivanjima u oblasti radiometrijskog datiranja stena, odnosno, ispravnosti dosadasnjeg pristupa konstantnom raspadu radioaktivnih izotopa.
Evo sta on kaze:
„Pretpostavka konstantne stope raspada je sastavni deo evolucione pretpostavke da su svi fizicki zakoni ostali nepromenjeni u toku istorije Svemira.
Ovo je uniformisticki princip, lepak koji sastavlja sve delove evolucionog mozaika. Ako je on pogresan, svi delovi se odlepljuju i evolucija se raspada.“
Da skratim maksimalno, autor je pronasao u iseccima minerala (odnosno granita) radioaktivne oreole koji poticu od polonijuma. (radioaktivni oreoli nastaju kada radioaktivni izotop prilikom raspadanja emituje alfa-cestica i za razlicite elemente imaju razlicite precnike – energiju dobacivanja – tako da se moze utvrditi kom elementu pripada koji oreol i koji je element pocetni u lancu raspada).
Polonijum je inace, sastavni deo lanca raspada Uranovih radioizotopa, ali ovaj polonijum nije poticao od urana.
A sta je sporno kod polonijuma?
To sto ima veoma kratak period raspadanja.
„… Polonijumovi oreoli predstavljaju jedinstven izazov evolucionom gledistu na istoriju Zemlje, jer se njihovo poreklo moze slediti direktno iz odredjenih poznatih izotopa, od kojih ni jedan nema dugacko vreme poluraspada.
210Pb i 210Bi, cija su vremena poluraspada 22 godine i 5 dana, vode beta raspadom u 210Po, koji je alfa emiter sa vremenom poluraspada od 138 dana. Posto beta raspad ne stvara obojenost [oreole], to znaci da radiocentar oreola 210Po moze imati pocetni sadrzaj bilo kog od ova tri izotopa, pa bi se opet stvorio oreol 210Po. Oreol 214Po je mogao imati pocetni sadrzaj beta emitera 214Pb i 214Bi, cija su vremena poluraspada oko 27 minuta i 20 minuta, ili alfa emiter 214Po cije je vreme poluraspada 164 mikrosekunde. Ovde nema beta pretka za 218Po, pa oreol 218Po mora da potice od ovog izotopa cije je vreme poluraspada samo 3 minuta.
Jasno, svaki od ovih izotopa koji je mogao da se oformi u udaljenoj supernovi, brzo bi se raspao. Ma koliko mastali o tome, oni nikad nisu mogli da prezive navodno protekle eone pre nego sto se oblikovala prvobitna Zemlja.
Cak i u hipotetickoj situaciji, gde bismo zamislili da su polonijumovi izotopi postojali u pocetku prvobitne Zemlje, oni nikad ne bi preziveli pretpostavljene stotine ili milione godina potrebne da se njena povrsina ohladi i kristalise u stene granitnog tipa.“
Prevedeno na srpski, sta ovo znaci?
To znaci da Polonijumovi oreoli u granitu DOKAZUJU da je Zemlja stvorena kada i sav ostali Svemir, tako da se mogu otpisati onih 10-tak milijardi godina izmedju nastanka Svemira i nastanka Zemlje.
Takodje se moze dobiti i slika nastanka planete, koja nije nastala nikakvim hladjenjem usijane lopte, vec je njen materijal nastao skupljanjem originalno stvorenih elemenata (gvozdja, uranijuma, kiseonika, vodonika, polonijuma……………) u jednu „grudvu“.
4.
„Vreme poluraspada“
Kako se utvrdjuje vreme poluraspada?
Neko sedi u laboratoriji i ceka 4 milijarde godina da se raspadne polovina atoma urana u nekoj kolicini minerala?
Naravno da ne.
Izmeri se broj raspada u nekom vremenu, pa se to ekstrapolira prema ukupnoj kolicini atoma u vremenske intervale.
Ali, KO nama garantuje da se uran i pre milijardu, ili dve milijarde godina raspadao istom brzinom?
Niko.
To su toliko veliki periodi vremena da je tesko poverovati u tako nesto.
Karakteristika svih fizicko-hemijskih procesa je da se promene desavaju naglo, za kratko vreme, a onda ide prilicno dug period stabilnosti.
Najbolji primer su hemijske reakcije.
Kada pomesate dva elementa (ili jedinjenja) koji mogu da reaguju, u nekoj posudi, 95 do 98 procenata tih elemenata ce izreagovati u jako kratkom vremenu (recimo, nekoliko sekundi).
Sta je sa ostalim delom?
I on nastavlja da reaguje, ali mnogo sporije (iz raznoraznih razloga), sve dok, recimo, posle pola sata ili sat, ne dodje do brzine reakcije od jednog atoma (ili molekula) u minuti.
Sta bi bilo kada bismo u tom trenutku utvrdjivali, na osnovu brzine reakcije, kada je pocela hemijska reakcija?
Pa, da vidimo:
Jedan atom u minuti naspram milijardu atoma daje milijardu minuta do pocetka reakcije.
To je, u prevodu, oko 1.900 godina.
Medjutim, posto atoma uvek ima vise od milijardu, dobicemo milione godina.
Za reakciju koja je pocela pre samo sat vremena!
Ne postoji (DOKAZANA) fizicko-hemijska reakcija koja se odvija konstantnom brzinom u velikim vremenskim intervalima.
Primer iz prakse:
Pri merenju broja raspada jednog radioaktivnog izotopa, u roku od pola sata, dobijeni su rezultati od 55 do 60 raspada u minuti.
To je razlika od oko 8 procenata.
Osam procenata za pola sata.
A na milijardu godina?
„Vreme poluraspada“
Kako se utvrdjuje vreme poluraspada?
Neko sedi u laboratoriji i ceka 4 milijarde godina da se raspadne polovina atoma urana u nekoj kolicini minerala?
Naravno da ne.
Izmeri se broj raspada u nekom vremenu, pa se to ekstrapolira prema ukupnoj kolicini atoma u vremenske intervale.
Ali, KO nama garantuje da se uran i pre milijardu, ili dve milijarde godina raspadao istom brzinom?
Niko.
To su toliko veliki periodi vremena da je tesko poverovati u tako nesto.
Karakteristika svih fizicko-hemijskih procesa je da se promene desavaju naglo, za kratko vreme, a onda ide prilicno dug period stabilnosti.
Najbolji primer su hemijske reakcije.
Kada pomesate dva elementa (ili jedinjenja) koji mogu da reaguju, u nekoj posudi, 95 do 98 procenata tih elemenata ce izreagovati u jako kratkom vremenu (recimo, nekoliko sekundi).
Sta je sa ostalim delom?
I on nastavlja da reaguje, ali mnogo sporije (iz raznoraznih razloga), sve dok, recimo, posle pola sata ili sat, ne dodje do brzine reakcije od jednog atoma (ili molekula) u minuti.
Sta bi bilo kada bismo u tom trenutku utvrdjivali, na osnovu brzine reakcije, kada je pocela hemijska reakcija?
Pa, da vidimo:
Jedan atom u minuti naspram milijardu atoma daje milijardu minuta do pocetka reakcije.
To je, u prevodu, oko 1.900 godina.
Medjutim, posto atoma uvek ima vise od milijardu, dobicemo milione godina.
Za reakciju koja je pocela pre samo sat vremena!
Ne postoji (DOKAZANA) fizicko-hemijska reakcija koja se odvija konstantnom brzinom u velikim vremenskim intervalima.
Primer iz prakse:
Pri merenju broja raspada jednog radioaktivnog izotopa, u roku od pola sata, dobijeni su rezultati od 55 do 60 raspada u minuti.
To je razlika od oko 8 procenata.
Osam procenata za pola sata.
A na milijardu godina?
5.
„Periodicnost poluraspada“
Ako se u nekom vremenskom intervalu raspadne polovina elemenata nekog skupa, kada ce se raspasti preostala polovina?
Verovatno biste zakljucili da bi to bilo u jos jednom tolikom vremenskom intervalu.
Medjutim, fizicari kazu da to nije tako.
U narednom vremenskom intervalu ce se raspasti samo polovina preostalih elemenata (1/4 ukupne kolicine).
A u narednom vremenskom (jednakom) intervalu polovina preostale kolicine (1/8 ukupne kolicine).
(koja je to sila koja dozvoljava da samo polovina postojece kolicine odreaguje nigde nije objasnjeno)
A u narednom vremenskom(jednakom) intervalu polovina preostale kolicine (1/16 ukupne kolicine)….
I tako u beskonacnost…
Opa – beskonacnost (ili nula koja je ekvivalent).
Ajde da vidimo sta se sve moze sa nulom:
„Neka su i a i b jednaki 1. Kako su a i b jednaki,
B na kvadrat= ab (jednacina 1)
Buduci da je a jednako samome sebi, onda je ocigledno da je
a na kvadrat = a na kvadrat (jednacina 2)
Oduzmimo jednacinu 1 od jednacine 2. To daje
a na kvadrat – b na kvadrat = a na kvadrat – ab (jednacina 3)
Mozemo faktorisati obe strane jednacine; a na kvadrat – ab je a (a – b). Isto tako, a na kvadrat – b na kvadrat je (a + b) (a – b). Ako zamenimo u jednacinu 3 dobijamo
(a + b) (a – b) = a (a – b) (jednacina 4)
Za sada je sve u redu. Sada podelimo obe strane jednacine 4 sa (a – b) i dobijamo
a + b = a (jednacina 5)
Oduzmimo a sa obe strane jednacine i dobicemo
b = 0 (jednacina 6)
Ali, mi smo b dodelili vrednost 1 jos na samom pocetku dokaza, sto znaci da
1 = 0 (jednacina 7)
Ovo je vazan rezultat. Nastavimo. Znamo da Vinston Cercil ima jednu glavu. Ali 1 je jednako nula po jednacini 7, sto znaci da Cercil nema ni jednu glavu. Isto tako, Cercil ima nula strukova listova, odakle sledi da on ima jedan struk listova (po jednacini 7). Ako pomnozimo obe strane jednacine 7 brojem 2 dobijamo da je
2 = 0 (jednacina 8)
Cercil ima dve noge, odakle sledi da on nema ni jednu nogu. Cercil ima dve ruke, sto znaci da nema ni jednu ruku. Sada pomnozimo jednacinu 7 sa obimom struka Vinstona Cercila u incima. To znaci da
(obim Cercilovog struka) = 0 (jednacina 9)
Sto znaci da se Vinston Cercil suzava u tacku. Koje je boje Vinston Cercil? Uzmimo bilo koji zrak svetlosti koji dolazi od njega i izdvojimo foton. Pomnozimo jednacinu 7 sa duzinom talasa i videcemo da
(duzina talasa Cercilovog fotona) = 0 (jednacina 10)
Ali mnozenjem jednacine 7 sa 640 nanometara, videcemo da je
640 =0 (jednacina 11)
Iz jednacina 10 i 11 dobijamo da je
(duzina talasa Cercilovog fotona) = 640 nanometara
To znaci da je ovaj foton narandzast, kao i bilo koji drugi foton koji dolazi od g. Cercila. Dakle, Vinston Cercil je svetlo narandzaste boje.
Da sumiramo. Upravo smo matematicki dokazali da Vinston Cercil nema ni ruke ni noge; umesto glave ima struk listova, suzava se u tacku; i da je svetlo narandzaste boje. Sasvim je, stoga, jasno da je Vinston Cercil sargarepa.
Sta nije u redu sa ovim dokazom? Postoji samo jedan korak koji ima manu, a to je onaj kada sa jednacine 4 prelazimo na jednacinu 5. Delimo sa (a – b). Ali pazite, kako su a i b jednaki i imaju vrednost 1, onda a – b = 1 – 1 = 0. Delili smo nulom i dobili besmislen podatak da je jedan jednako nula. Odatle mozemo dokazati bilo sta na svetu, bilo to istinito ili ne.
Ako se ne koristi mudro, nula ima moc da unisti logiku.“
„Periodicnost poluraspada“
Ako se u nekom vremenskom intervalu raspadne polovina elemenata nekog skupa, kada ce se raspasti preostala polovina?
Verovatno biste zakljucili da bi to bilo u jos jednom tolikom vremenskom intervalu.
Medjutim, fizicari kazu da to nije tako.
U narednom vremenskom intervalu ce se raspasti samo polovina preostalih elemenata (1/4 ukupne kolicine).
A u narednom vremenskom (jednakom) intervalu polovina preostale kolicine (1/8 ukupne kolicine).
(koja je to sila koja dozvoljava da samo polovina postojece kolicine odreaguje nigde nije objasnjeno)
A u narednom vremenskom(jednakom) intervalu polovina preostale kolicine (1/16 ukupne kolicine)….
I tako u beskonacnost…
Opa – beskonacnost (ili nula koja je ekvivalent).
Ajde da vidimo sta se sve moze sa nulom:
„Neka su i a i b jednaki 1. Kako su a i b jednaki,
B na kvadrat= ab (jednacina 1)
Buduci da je a jednako samome sebi, onda je ocigledno da je
a na kvadrat = a na kvadrat (jednacina 2)
Oduzmimo jednacinu 1 od jednacine 2. To daje
a na kvadrat – b na kvadrat = a na kvadrat – ab (jednacina 3)
Mozemo faktorisati obe strane jednacine; a na kvadrat – ab je a (a – b). Isto tako, a na kvadrat – b na kvadrat je (a + b) (a – b). Ako zamenimo u jednacinu 3 dobijamo
(a + b) (a – b) = a (a – b) (jednacina 4)
Za sada je sve u redu. Sada podelimo obe strane jednacine 4 sa (a – b) i dobijamo
a + b = a (jednacina 5)
Oduzmimo a sa obe strane jednacine i dobicemo
b = 0 (jednacina 6)
Ali, mi smo b dodelili vrednost 1 jos na samom pocetku dokaza, sto znaci da
1 = 0 (jednacina 7)
Ovo je vazan rezultat. Nastavimo. Znamo da Vinston Cercil ima jednu glavu. Ali 1 je jednako nula po jednacini 7, sto znaci da Cercil nema ni jednu glavu. Isto tako, Cercil ima nula strukova listova, odakle sledi da on ima jedan struk listova (po jednacini 7). Ako pomnozimo obe strane jednacine 7 brojem 2 dobijamo da je
2 = 0 (jednacina 8)
Cercil ima dve noge, odakle sledi da on nema ni jednu nogu. Cercil ima dve ruke, sto znaci da nema ni jednu ruku. Sada pomnozimo jednacinu 7 sa obimom struka Vinstona Cercila u incima. To znaci da
(obim Cercilovog struka) = 0 (jednacina 9)
Sto znaci da se Vinston Cercil suzava u tacku. Koje je boje Vinston Cercil? Uzmimo bilo koji zrak svetlosti koji dolazi od njega i izdvojimo foton. Pomnozimo jednacinu 7 sa duzinom talasa i videcemo da
(duzina talasa Cercilovog fotona) = 0 (jednacina 10)
Ali mnozenjem jednacine 7 sa 640 nanometara, videcemo da je
640 =0 (jednacina 11)
Iz jednacina 10 i 11 dobijamo da je
(duzina talasa Cercilovog fotona) = 640 nanometara
To znaci da je ovaj foton narandzast, kao i bilo koji drugi foton koji dolazi od g. Cercila. Dakle, Vinston Cercil je svetlo narandzaste boje.
Da sumiramo. Upravo smo matematicki dokazali da Vinston Cercil nema ni ruke ni noge; umesto glave ima struk listova, suzava se u tacku; i da je svetlo narandzaste boje. Sasvim je, stoga, jasno da je Vinston Cercil sargarepa.
Sta nije u redu sa ovim dokazom? Postoji samo jedan korak koji ima manu, a to je onaj kada sa jednacine 4 prelazimo na jednacinu 5. Delimo sa (a – b). Ali pazite, kako su a i b jednaki i imaju vrednost 1, onda a – b = 1 – 1 = 0. Delili smo nulom i dobili besmislen podatak da je jedan jednako nula. Odatle mozemo dokazati bilo sta na svetu, bilo to istinito ili ne.
Ako se ne koristi mudro, nula ima moc da unisti logiku.“
6.
Ili, mnogo bolji paralelan primer:
Zenonov paradoks
„Zamislite da Ahil trci brzinom jedne stope u sekundi, a kornjaca se krece upola manjom brzinom. Zamislimo, takodje, i da kornjaca krece sa stopom prednosti.
Ahil juri napred, i vec u sekundi je tamo gde je bila kornjaca. Ali za to se vreme kornjaca, koja se takodje krece, vec pomerila za pola stope. Nema veze. Ahil je brzi i za pola sekunde je stigao na mesto sa kog se kornjaca u medjuvremenu pomerila za cetvrt stope. Ahil je u trenu – za cetvrt sekunde – nadoknadio razliku, ali spora kornjaca je opet odmakla za osminu stope. Ahil juri i juri, ali mu kornjaca uporno, svaki put izmakne. Bez obzira koliko da se priblizi kornjaci, dok on stigne na mesto na kom je malocas bila, ona se vec pomerila: za osminu stope, … sesnaestinu stope,… tridesetdrugi deo stope… Rastojanje je sve manje i manje, ali Ahil nikada ne stize kornjacu.
Ona je uvek ispred njega.
Svako zna da bi u stvarnom svetu Ahil odavno prestigao kornjacu, ali Zenonovo obrazlozenje dokazuje da ne moze ni da je stigne. Filozofi, njegovi savremenici, nisu bili u stanju da pobiju njegov paradoks. Iako su znali da je zakljucak pogresan, nikada nisu mogli da pronadju gresku u Zenonovom matematickom dokazu.
Grci su bili zapanjeni problemom, ali su pronasli gde je uzrok njihove muke: u beskonacnom.
Beskonacno se nalazilo u sustini Zenonovog paradoksa: kontinualno kretanje podelio je u beskonacan broj malenih koraka.“
Kao i beskonacno ponavljanje perioda poluraspada.
Pola, onda pola od pola, onda pola od pola od pola….
Evo jos jedan paralelni primer:
Zamislimo da su ljudi takvi kakvi su, ima ih 6 milijardi, ali su svi rodjeni u istom trenutku (kao atomi u Svemiru).
Posmatramo ljude 60 godina.
Za to vreme polovina ljudi umre.
Sta cemo na osnovu toga zakljuciti?
Da ce i preostala polovina umreti za narednih 60 godina?
Znamo da je to tacno, mada taj zakljucak nije stoprocentno logican, ali je jedini moguci.
Medjutim, naucnici kazu da nije tako.
Posle narednih 60 godina umrece samo TACNO polovina preostalog broja.
Dakle, posle 120 godina, ostace u zivotu 1,5 milijardi ljudi.
Posle narednih 60 godina umrece samo TACNO polovina preostalog broja.
Dakle, posle 180 godina, ostace u zivotu 750 miliona ljudi.
Posle 240 godina ostace u zivotu 375 miliona ljudi.
Posle 300 godina ostace u zivotu 187,5 miliona ljudi.
Posle 360 godina ostace u zivotu 93,75 miliona ljudi.
Posle 420 godina ostace u zivotu 46,875 miliona ljudi.
Posle 480 godina ostace u zivotu 23,4375 miliona ljudi.
Posle 540 godina ostace u zivotu 11,718 miliona ljudi
………………………
Posle 1.000 godina bice nekoliko desetina hiljada Metuzalema
Itd.
Kada uvodite beskonacnost ili nulu UVEK dobijate besmislice.
Kada uvedete trostruku besmislicu u matematicke proracune, onda je logicno da dobijete kao rezultat stotine miliona i milijarde nepostojecih godina.
(Eh, ali kad ne bi bilo tih silnih miliona godina sta bismo radili sa pricom o evoluciji?)
Ili, mnogo bolji paralelan primer:
Zenonov paradoks
„Zamislite da Ahil trci brzinom jedne stope u sekundi, a kornjaca se krece upola manjom brzinom. Zamislimo, takodje, i da kornjaca krece sa stopom prednosti.
Ahil juri napred, i vec u sekundi je tamo gde je bila kornjaca. Ali za to se vreme kornjaca, koja se takodje krece, vec pomerila za pola stope. Nema veze. Ahil je brzi i za pola sekunde je stigao na mesto sa kog se kornjaca u medjuvremenu pomerila za cetvrt stope. Ahil je u trenu – za cetvrt sekunde – nadoknadio razliku, ali spora kornjaca je opet odmakla za osminu stope. Ahil juri i juri, ali mu kornjaca uporno, svaki put izmakne. Bez obzira koliko da se priblizi kornjaci, dok on stigne na mesto na kom je malocas bila, ona se vec pomerila: za osminu stope, … sesnaestinu stope,… tridesetdrugi deo stope… Rastojanje je sve manje i manje, ali Ahil nikada ne stize kornjacu.
Ona je uvek ispred njega.
Svako zna da bi u stvarnom svetu Ahil odavno prestigao kornjacu, ali Zenonovo obrazlozenje dokazuje da ne moze ni da je stigne. Filozofi, njegovi savremenici, nisu bili u stanju da pobiju njegov paradoks. Iako su znali da je zakljucak pogresan, nikada nisu mogli da pronadju gresku u Zenonovom matematickom dokazu.
Grci su bili zapanjeni problemom, ali su pronasli gde je uzrok njihove muke: u beskonacnom.
Beskonacno se nalazilo u sustini Zenonovog paradoksa: kontinualno kretanje podelio je u beskonacan broj malenih koraka.“
Kao i beskonacno ponavljanje perioda poluraspada.
Pola, onda pola od pola, onda pola od pola od pola….
Evo jos jedan paralelni primer:
Zamislimo da su ljudi takvi kakvi su, ima ih 6 milijardi, ali su svi rodjeni u istom trenutku (kao atomi u Svemiru).
Posmatramo ljude 60 godina.
Za to vreme polovina ljudi umre.
Sta cemo na osnovu toga zakljuciti?
Da ce i preostala polovina umreti za narednih 60 godina?
Znamo da je to tacno, mada taj zakljucak nije stoprocentno logican, ali je jedini moguci.
Medjutim, naucnici kazu da nije tako.
Posle narednih 60 godina umrece samo TACNO polovina preostalog broja.
Dakle, posle 120 godina, ostace u zivotu 1,5 milijardi ljudi.
Posle narednih 60 godina umrece samo TACNO polovina preostalog broja.
Dakle, posle 180 godina, ostace u zivotu 750 miliona ljudi.
Posle 240 godina ostace u zivotu 375 miliona ljudi.
Posle 300 godina ostace u zivotu 187,5 miliona ljudi.
Posle 360 godina ostace u zivotu 93,75 miliona ljudi.
Posle 420 godina ostace u zivotu 46,875 miliona ljudi.
Posle 480 godina ostace u zivotu 23,4375 miliona ljudi.
Posle 540 godina ostace u zivotu 11,718 miliona ljudi
………………………
Posle 1.000 godina bice nekoliko desetina hiljada Metuzalema
Itd.
Kada uvodite beskonacnost ili nulu UVEK dobijate besmislice.
Kada uvedete trostruku besmislicu u matematicke proracune, onda je logicno da dobijete kao rezultat stotine miliona i milijarde nepostojecih godina.
(Eh, ali kad ne bi bilo tih silnih miliona godina sta bismo radili sa pricom o evoluciji?)
Poznavalac stvari
Legenda
- Poruka
- 60.338
Malo ti znaš i o matematici i o deljenju, a i logika ti je ,,jača strana".
Uzgred da su te tvoje besmlslice makar i izdaleka objektivne ne bi 6. VIII i 9.VIII svake godine u Hirošimi i Nagasakiju odjekivala zvona po budističkim hramovima.Po istom zakonu poluraspada po kome se vrši radioaktivno datovanje se i određuju količine nuklearnih eksploziva(plutonijum i uran-235), određuju količine punjenja za nuklearne reaktore, pune nuklearno-termički generatori za svemirske sonde, određuju količine izotopa za zračenja u terapiji protiv raka itd.E jedino i samo u datovanju fosila i minerala taj zakon radioaktivnog raspada ne važi, jer ga eto ne odobravaju evangelistički kreacionisti(kad su uvideli koliko su smešni nazvaše svoje gluposti,,inteligentni dizajn").Dosta gluposti. Mrš!!!
Malo ti znaš i o matematici i o deljenju, a i logika ti je ,,jača strana".
Uzgred da su te tvoje besmlslice makar i izdaleka objektivne ne bi 6. VIII i 9.VIII svake godine u Hirošimi i Nagasakiju odjekivala zvona po budističkim hramovima.Po istom zakonu poluraspada po kome se vrši radioaktivno datovanje se i određuju količine nuklearnih eksploziva(plutonijum i uran-235), određuju količine punjenja za nuklearne reaktore, pune nuklearno-termički generatori za svemirske sonde, određuju količine izotopa za zračenja u terapiji protiv raka itd.E jedino i samo u datovanju fosila i minerala taj zakon radioaktivnog raspada ne važi, jer ga eto ne odobravaju evangelistički kreacionisti(kad su uvideli koliko su smešni nazvaše svoje gluposti,,inteligentni dizajn").Dosta gluposti. Mrš!!!
Kakve veze ima vreme poluraspada urana (4,mlrd godina) sa atomskim bombama?
U vezi Džentrija i njegovih polonijumskih aura.
Tvrdnja : “Polonijumske aure (polonijumski oreoli) koje je otkrio Robert Džentri (Robert Gentry) dokazuju da su stene stvorene trenutno, pošto bi se radioaktivni elementi koji uzrokuju takve aure raspali veoma brzo nakon stvaranja stene.”
Odgovor : Aure u stenama se javljaju kada mala količina radioaktivnog elementa bude uključena u kristalnu strukturu kamena. Radioaktivni element oslobađa visokoenergetske čestice (radijaciju) koje razaraju kristal u njegovoj blizini, i stvaraju kružni pojas u kome su boja i struktura kamena promenjene. U slučaju određenih čestica, dolazi do takozvanog “Brag efekta”, u kome se najveći deo oštećenja događa na samom kraju puta čestice, što umesto okrugle fleke stvara prstenasti trag oko centralnog mesta na kome se nalazi radioaktivni materijal.
Džentri je kao dokaz naglog stvaranja Zemlje ni iz čega ukazao na neke od takvih prstenova, tvrdeći da su radioaktivne materije koje su uzrokovale te prstenove u stvari izotopi polonijuma (210Po, 214Po, i 218Po). Pošto ti izotopi imaju kratke periode poluraspada i brzo nestaju, Džentrijev zaključak je da granit nije nastao sporim hlađenjem lave, već odjednom, zajedno sa polonijumom koji je ostavio tragove.
Nekoliko geologa je proverilo Džentrijeve nalaze i našlo je da je situacija znatno drugačija od one koju je Džentri predložio. Naime, polonijumske aure se mogu naći samo i jedino u oblastima u kojima okolne stene sadrže značajne količine uranijuma. Polonijumske aure, pritom, pripadaju samo izotopima polonijuma koji nastaju raspadom urana-238. Aure koje pripadaju izotopima polonijuma koji nastaju raspadom mnogo češćih elemenata kao što su uranijum-235 i torijum-232. Polonijumske aure se takođe mogu naći u nekoliko vrsta kamena iz različitih izvora, uključujući i nevulkanske izvore; drugim rečima, postojanje aura nije određeno vrstom kamena, već njegovim geografskim položajem. Konačno, polonijumske aure se nikada ne pojavljuju u stenama koje nisu bile izložene vodi.
Ukupni zaključak geologa je da se uzrok polonijumskih aura nalazi u rastvorenom radijumu koji nastaje kroz raspadanje uranijuma-238. Kada se ovaj izotop u rastvoru raspadne do polonijuma, nerastvorljive soli polonijuma bivaju apsorbovane u rastućim kristalima biotita i fluorita, gde formiraju mikrogranule koje onda služe kao izvor za polonijumske aure. Sam uranijum nikada ne dolazi do kristala, tako da se ne može detektovati analizom sastava stena neposredno oko same aure.
Još o polonijumskim aurama
S obzirom da se ovaj kreacionistički argument veoma često navodi kao "dokaz protiv evolucije", na sajt je nedavno dodat prevod geološkog teksta Dr. Lorenca Kolinsa, u kome se navodi detaljna analiza razloga zbog kojih Džentrijevi zaključci nisu tačni. Za ovaj duži tekst, kliknite ovde.
Mada Džentri do današnjeg dana odbija da prihvati ove nalaze, njegovoj teoriji je konačni udarac zadalo otkriće polonijumskih aura u mladim granitnim stenama. Naime, nađene su stene koje su sadržale u sebi fragmente sedimentnih stena, sa tragovima mikrofosila. Drugim rečima, lava je smrvila i prekrila sedimentnu stenu sa mikrofosilima, i komadi te stene su ostali zarobljeni unutar lave. Lava se zatim ohladila, i postala granit, ali komadi sedimentnih stena su ostali kao inkluzije u okviru tog granita. Pošto u ovom granitu nalazimo polonijumske aure, znamo da polonijumske aure mogu nastati u okviru granita koji je stvoren hlađenjem obične lave, i to relativno skoro u geološkoj istoriji, znatno nakon nastanka života.
izvor:
http://www.teorijaevolucije.com/ca2.html
Detaljnije:
Polonijumske aure i mirmekit u pegmatitu i granitu
Tvrdnja : “Polonijumske aure (polonijumski oreoli) koje je otkrio Robert Džentri (Robert Gentry) dokazuju da su stene stvorene trenutno, pošto bi se radioaktivni elementi koji uzrokuju takve aure raspali veoma brzo nakon stvaranja stene.”
Odgovor : Aure u stenama se javljaju kada mala količina radioaktivnog elementa bude uključena u kristalnu strukturu kamena. Radioaktivni element oslobađa visokoenergetske čestice (radijaciju) koje razaraju kristal u njegovoj blizini, i stvaraju kružni pojas u kome su boja i struktura kamena promenjene. U slučaju određenih čestica, dolazi do takozvanog “Brag efekta”, u kome se najveći deo oštećenja događa na samom kraju puta čestice, što umesto okrugle fleke stvara prstenasti trag oko centralnog mesta na kome se nalazi radioaktivni materijal.
Džentri je kao dokaz naglog stvaranja Zemlje ni iz čega ukazao na neke od takvih prstenova, tvrdeći da su radioaktivne materije koje su uzrokovale te prstenove u stvari izotopi polonijuma (210Po, 214Po, i 218Po). Pošto ti izotopi imaju kratke periode poluraspada i brzo nestaju, Džentrijev zaključak je da granit nije nastao sporim hlađenjem lave, već odjednom, zajedno sa polonijumom koji je ostavio tragove.
Nekoliko geologa je proverilo Džentrijeve nalaze i našlo je da je situacija znatno drugačija od one koju je Džentri predložio. Naime, polonijumske aure se mogu naći samo i jedino u oblastima u kojima okolne stene sadrže značajne količine uranijuma. Polonijumske aure, pritom, pripadaju samo izotopima polonijuma koji nastaju raspadom urana-238. Aure koje pripadaju izotopima polonijuma koji nastaju raspadom mnogo češćih elemenata kao što su uranijum-235 i torijum-232. Polonijumske aure se takođe mogu naći u nekoliko vrsta kamena iz različitih izvora, uključujući i nevulkanske izvore; drugim rečima, postojanje aura nije određeno vrstom kamena, već njegovim geografskim položajem. Konačno, polonijumske aure se nikada ne pojavljuju u stenama koje nisu bile izložene vodi.
Ukupni zaključak geologa je da se uzrok polonijumskih aura nalazi u rastvorenom radijumu koji nastaje kroz raspadanje uranijuma-238. Kada se ovaj izotop u rastvoru raspadne do polonijuma, nerastvorljive soli polonijuma bivaju apsorbovane u rastućim kristalima biotita i fluorita, gde formiraju mikrogranule koje onda služe kao izvor za polonijumske aure. Sam uranijum nikada ne dolazi do kristala, tako da se ne može detektovati analizom sastava stena neposredno oko same aure.
Još o polonijumskim aurama
S obzirom da se ovaj kreacionistički argument veoma često navodi kao "dokaz protiv evolucije", na sajt je nedavno dodat prevod geološkog teksta Dr. Lorenca Kolinsa, u kome se navodi detaljna analiza razloga zbog kojih Džentrijevi zaključci nisu tačni. Za ovaj duži tekst, kliknite ovde.
Mada Džentri do današnjeg dana odbija da prihvati ove nalaze, njegovoj teoriji je konačni udarac zadalo otkriće polonijumskih aura u mladim granitnim stenama. Naime, nađene su stene koje su sadržale u sebi fragmente sedimentnih stena, sa tragovima mikrofosila. Drugim rečima, lava je smrvila i prekrila sedimentnu stenu sa mikrofosilima, i komadi te stene su ostali zarobljeni unutar lave. Lava se zatim ohladila, i postala granit, ali komadi sedimentnih stena su ostali kao inkluzije u okviru tog granita. Pošto u ovom granitu nalazimo polonijumske aure, znamo da polonijumske aure mogu nastati u okviru granita koji je stvoren hlađenjem obične lave, i to relativno skoro u geološkoj istoriji, znatno nakon nastanka života.
izvor:
http://www.teorijaevolucije.com/ca2.html
Detaljnije:
Polonijumske aure i mirmekit u pegmatitu i granitu
Dzentri tvrdi da ne postoje atomi urana, tvoj geolog trvdi da postoje.
Ti si, naravno, video doticne uzorke i presudio?
u cemu je smisao ovoga?
naravno da mozes naci polonijumove oreole u mladjim stenama.
Onog koji potice od urana.
????????????????????????????????????????????
Ove stvari nisi dobro razumeo i imas prilicno izvrnuto shvatanje tih pojmova.
Vreme poluraspada je statisticka velicina (matematicko ocekivanje) koja je posledica verovatnoce raspada svake pojedinacne cestice. Vreme poluraspada se koristi umesto verovatnoce raspada zbog jednostavnosti i prakticnosti merenja u eksperimentima.
Da, i naravno, kao i ostale statisticke velicine postaje sve stabilnije (tacnije) sa vecim brojem uzoraka (sve duzim vremenom) tako da ona razlika koju si naveo u primeru od 8% se nikako nece multiplikovati nego smanjiti.
chuck.
Aktivan član
- Poruka
- 1.007
http://www.teorijaevolucije.com/radiodatiranje.html
http://www.talkorigins.org/indexcc/list.html#CF200
Sveto, naravno da mozes pronaci mnostvo kreacionistickih argumenata koji osporavaju validnost radiometrijskog datiranja smisljenih od dokoni ljudi koji mlate praznu slamu. Ali postoje i odgovori na takve argumente. Tebe ne zanima da te odgovore procitas, niti imas dovoljno znanja da bi ih razumeo, niti si voljan da to znanje steknes, ali zato ovde trosis svoje, kao i vreme i energiju drugih ljudi, na takve i slicne besmislice, i to ne po prvi put, ako se ne varam.
Poslednja izmena od moderatora:
chuck.
Aktivan član
- Poruka
- 1.007
Meni je privukla paznju jedna zanimljivost koja iskrsava prilikom diskusija o radiometrijskom datiranju, a to je da, premda biolosku evoluciju koja se odvija na osnovu jednom zadatih prirodnih zakona vide kao problem, kreacionisti nikakav problem ne uvidjaju u slucaju da fizicki zakoni nisu uvek bili isti.
Tako da ocigledno sasvim nedvosmisleno priznaju izvesnu vrstu evoluciju ili makar promenljivosti univerzuma koja je daleko temeljnija od bioloske evolucije, tj. da Bog nije jednom za svagda stvorio svet kakav danas vidimo, nego se nesto predomisljao, doradjivao, petljao, i to oko fundamentalnih prirodnih konstanti. Neodlucan je i nesiguran taj njihov Tvorac. Kao da nije dorastao svome zadatku. Siguran sam zbog toga da je nas kosmos napravio negde na pocetku karijere, vezbajuci se kao mlad, niskusan i neafirmisan umetnik, pre nego je ostvario najvise domete u okviru stvaranja multiverzuma.
Tako da ocigledno sasvim nedvosmisleno priznaju izvesnu vrstu evoluciju ili makar promenljivosti univerzuma koja je daleko temeljnija od bioloske evolucije, tj. da Bog nije jednom za svagda stvorio svet kakav danas vidimo, nego se nesto predomisljao, doradjivao, petljao, i to oko fundamentalnih prirodnih konstanti. Neodlucan je i nesiguran taj njihov Tvorac. Kao da nije dorastao svome zadatku. Siguran sam zbog toga da je nas kosmos napravio negde na pocetku karijere, vezbajuci se kao mlad, niskusan i neafirmisan umetnik, pre nego je ostvario najvise domete u okviru stvaranja multiverzuma.
Gem, set i meč... autogolom.
Nego, Džentri ne tvrdi da ne postoje atomi urana.
Vidima ja da ti nisi ni pročitao šta Džentri tvrdi.
Uzgred, nije moj geolog, nego geolozi u opštem slučaju, a Kolins je napisao rad konkretno u vezi Džentrijevih tvrdnji, pa njega i navodim.
Pa naravno da ne postoje. Ni drugi radioaktivni elementi ne postoje. Siborg bio matora budala. Odleteo u nebo kad je skontao da zapravo nema gravitacije. Ko inteligentan može da tvrdi suprotno. A Marija i Pjer Kiri su zapavo umrli od trovanja prašinom iz nekih starih knjiga. Eto im, kad su hteli da uče.
Gem, set i meč... autogolom.
Nego, Džentri ne tvrdi da ne postoje atomi urana.
Vidima ja da ti nisi ni pročitao šta Džentri tvrdi.
Uzgred, nije moj geolog, nego geolozi u opštem slučaju, a Kolins je napisao rad konkretno u vezi Džentrijevih tvrdnji, pa njega i navodim.
Znam da je najprofitabilnije izvrtati recenice.
Narocito ako nemas argumente protiv neke tvrdnje - onda je to jedini izlaz.
Naravno da se gornja tvrdnja ne odnosi na postojanje atoma urana u prirodi kao takvih, vec na nepostojanje istih kao pocetka lanca radioaktivnog raspada, odnosno, atomi polonijuma nisu dobijeni radioaktivnim raspadom urana vec su originalno stvoreni atomi.
A druga tvrdnja se odnosi na polonijum u mladjim stenama - sta s tim?
On je nastao radioaktivnim raspadom urana.
Nije originalno stvoreni atom.
Statisticka velicina koja se ponavlja do u beskonacnost?
Mozda to funkcionise na papiru, ali, kao i Zenonov paradoks, ne postoji u stvarnosti.
A ko kaze da ce se smanjiti?
Zanima me da procitam vase vidjenje tih "dokaza" protiv, a ne da citam sajtove na engleskom, koji ni ne govorim.
Dakle, u cemu je sustina tih "dokaza"?
Meni je privukla paznju jedna zanimljivost koja iskrsava prilikom diskusija o radiometrijskom datiranju, a to je da, premda biolosku evoluciju koja se odvija na osnovu jednom zadatih prirodnih zakona vide kao problem, kreacionisti nikakav problem ne uvidjaju u slucaju da fizicki zakoni nisu uvek bili isti.
Tako da ocigledno sasvim nedvosmisleno priznaju izvesnu vrstu evoluciju ili makar promenljivosti univerzuma koja je daleko temeljnija od bioloske evolucije, tj. da Bog nije jednom za svagda stvorio svet kakav danas vidimo, nego se nesto predomisljao, doradjivao, petljao, i to oko fundamentalnih prirodnih konstanti. Neodlucan je i nesiguran taj njihov Tvorac. Kao da nije dorastao svome zadatku. Siguran sam zbog toga da je nas kosmos napravio negde na pocetku karijere, vezbajuci se kao mlad, niskusan i neafirmisan umetnik, pre nego je ostvario najvise domete u okviru stvaranja multiverzuma.
Kreacionisti uzimaju da je svaka rec Svetog Pisma bukvalno tacna tako kako pise, ali je problem sta zaista pise u Svetom Pismu.
Fizicki zakoni su ustanovljeni na pocetku nastanka Univerzuma i kao takvi vaze i danas.
Tvrdnja se odnosila na "Uniformizam" - postavku da se svi procesi u prirodi odviijaju danasnjim brzinama i da nije bilo nikakvih katastrofalnih desavanja (narocito nikako ne Nojevog Potopa).
Pa naravno da ne postoje. Ni drugi radioaktivni elementi ne postoje. Siborg bio matora budala. Odleteo u nebo kad je skontao da zapravo nema gravitacije. Ko inteligentan može da tvrdi suprotno. A Marija i Pjer Kiri su zapavo umrli od trovanja prašinom iz nekih starih knjiga. Eto im, kad su hteli da uče.
Bravo. Samo napred. Ti si moj idol.
chuck.
Aktivan član
- Poruka
- 1.007
Sustina je objasnjena na sajtu o teoriji evolucije koji sam linkovao. Na istom sajtu postoji forum gde se takodje spominje radiometrijsko datiranje. Da saznas nesto o kreacionizmu i kontraverzi u pogledu evolucije mozes koristiti Wikipediju. Nazalost, na internetu se uglavnom o toj temi mogu pronaci tesktovi na engleskom i drugim jezicima. Ali zato mozes lako doci do obrazovnih i naucno-popularnih naslova sa sadrzajem iz oblasti prirodnih nauka na srpskom, u bibliotekama, knjizarama, na internetu. Postoji mnostvo zanimljivih poruka endonucleasea na ovom forumu. Sve je to korisnije i pametnije nego da otvaras teme o besmislicama koje ne zadovoljavaju najelementarnije kriterijume naucnog metoda, vec jedino sluze za zadovoljavanje potreba publike sastavljene od verskih fundamentalista, pristalica teorije zavere i tome slicno. A to se nadovezuje na tvoje ranije pisanje koje otkirva da imas toliko pusalnu ili pogresnu predstavu pojedinosti iz prirodnih nauka, da je o tome potpuno bespredmetno diskutovati.
Kada budes procitao i makar delimicno razumeo nesto do vrste stiva na kakvo te upucujem, onda ima smisla otvarati teme kojima ces pokusati da kroz diskusiju sa drugima neka pitanja sebi bolje razjasnis. Nazalost, propustio si najbolju priliku za to kada je endonuclease bio aktivan na forumu i smarao si sa nekim svojim krajnje nategnutim hipotezama.
Poslednja izmena:
Sustina problema je u tome da li je "potomak element" zaista to, ili je originalno stvoreni atom.
Nema tu neke posebne mudrosti.
insanity_13
Iskusan
- Poruka
- 5.746
A što volim kad tako samo prekopiraju i misle da su dali neke "dokaze".
jedina ispravna metoda je metoda C-14 jer ne zavisi od toga da li je neki atom stvoren ili nastao kasnije.
