Radecki-marš: melodija umiranja jednog sveta

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
115.730
Radecki-marš“ (orig. Radetzky marsch) Jozefa Rota, objavljen 1932. godine, važi za jedno od najznačajnijih proznih dela u nemačkoj književnosti. Roman o dekadenciji i propadanju Habzburške monarhije predstavljenim kroz tri generacije porodice fon Trota, shodno tome je podeljen na tri celine. Najveći fokus je, ipak, stavljen na poslednjeg potomka koji živi u vreme neposredno pred Prvi svetski rat, reprezentujući čitavu umornu epohu lišenu ideala. Naslovna kompozicija Johana Štrausa Starijeg, idealistički lajtmotiv koji se provlači kroz čitavu pozadinsku radnju, prelazi u posmrtni marš dok gotovo na svakom koraku raskrinkava neodrživost starog poretka.

Radecki-marš
Jozef Rot, 1936. Foto: wikimedia.org

Trotini dobijaju nasledni baronat nakon što je poručnik Jozef u bici kod Solferina spasio život tada mladom caru Francu Jozefu. Kao sin seljaka iz slovenačkog Sipolja, nelagodu prouzrokovanu takvim obrtom sudbine naposletku rešava tražeči da mu se junaštvo i ime, zbog nepodudaranja raširene legende sa istinom, obrišu iz udžbenika. Međutim, uprkos tako radikalnom povlačenju, njegovi potomci još dugo nastavljaju da uživaju čast i prednosti vladarske odluke, istovremeno trpeći velike lične potrese kao posledicu unutrašnje podvojenosti. Tako sin Franc postaje sreski načelnik, ozbiljan i krut čovek, kroz čitav roman neka vrsta carevog dvojnika ili odraza u svetovnom ogledalu. Unuk Karl Jozef, nasuprot tome od detinjstva obučavan da nasledi dedinu misiju, karijeru nastavlja u vojsci. Ako je Franc vladareva, Karl je na mnogo načina replika svog pretka, čiji portret uz melodiju „Radecki marša“ ponetu iz zavičaja sa nedeljnih smotri pred zgradom načelstva, predstavlja obeležje nejasne dužnosti kakvu novo doba sve više obesmišljava.

Uprkos svemu, Trote u podsvesti nose kompleks inferiornosti zbog staleškog skoka, pa se često osvrću na već otuđeno poreklo, pitajući se da li bi tamo, na selu, možda vodili ispunjeniji život. Naročito je Karl u potpunosti dete svoga veka, pojačano svestan apsurda istrajavanja monarhijske dekadencije, usled čega razvija osećanje suvišnosti, opsednutost smrću i slutnju bliske propasti. Ista fiksacija zahvata čitav naraštaj, bečke mondenske koliko i oficirske krugove u pograničnim kasarnama. Tema smrti je, samim tim, među onim ključnim.

Počev od mladićeve prve „ljubavi“ prema supruzi lokalnog narednika Slame (tinejdžer započinje aferu sa udatom ženom starijom od sebe), preko prijatelja iz puka – lekara Maksa Demanta (čijem je stradanju u dvoboju Karl posredno doprineo navodnom preljubom sa njegovom ženom), pa sve do dedinog (kasnije i očevog) vernog sluge Žana, svi koji umru ostavljaju poneku „relikviju“ kao podsetnik za Karla (pisma, sablja, sat). Time pojačavaju osećanje tragične predodređenosti za nestanak u besmislu. Karl se u pograničnoj kasarni sve više odaje alkoholu, nepromišljeno upada u kockarske dugove, da bi naposletku jednako „neherojski“ i prozaično nastradao u konačno pristiglom ratu, toliko priželjkivanoj prilici da ispuni nasleđenu dužnost „čuvanja cara“.


Radecki-marš


Naši dedovi nam nisu ostavili u nasleđe baš mnogo snage, ostavili su nam premalo snage za život, a to je taman dovoljno da se besmisleno umre.

Priča prati rastakanje jednog doba i već umorne imperije, viđeno očima pripadnika činovništva ili vojske. Sve vreme svestan da je „poslednji Trota“, sa kojim će se njihov rodoslov i završiti, Karl Jozef uporedo teži napuštanju vojske (što će učiniti po dobijanju vesti o atentatu na prestolonaslednika) i stabilnosti koju mu pruža uniforma (mirno se vraća čim počne mobilizacija). Nakon skandala sa dvobojem i pogibijom doktora Demanta, Karl završava na granici sa ruskim carstvom, duboko u unutrašnjosti države, kao deo lovačkog bataljona – što se smatra voljnom profesionalnom degradacijom. Područje opisano kao stecište pripadnika najraznovrsnijih naroda, jevrejskih trgovaca, kockara i raznih mračnih pojava, obeleženo je stalnom svešću o dolazećoj velikoj promeni u vidu ratnih sukoba. Najupadljiviji je grof Hojnicki, čija razmatranja budućnosti mogu zazvučati vizionarski ili drsko izdajnički, iako su zapravo najlogičniji mogući pogled na „truli sistem“ i već sasvim neodrživu multikulturalnu zajednicu. Sa neverovatnom preciznošću i istančanošću, autor opisuje život u bataljonu, njegove najisturenije figure, pesmističko-hedonističke ideologije koje zastupaju.

Karakteristična je suzdržanost oca u ispoljavanju osećanja prema sinu i obratno, više puta naglašena odlika Trotinih da u svakom trenutku budu „stidljivi“. Njihovo kretanje kroz život i vreme je isto tako kruto, mesečarsko i kao kroz maglu, obeleženo gubitkom iluzija i držanjem za uveliko istrošeni nasledni ideal otadžbine, u koji zapravo odavno ne veruju. U vezi sa tim, prema načelu kontrasta važan je lik slikara Mozera, načelnikovog najboljeg prijatelja iz mladosti, kasnije profesora i pijanca. Pored toga što se, poput nekakve aveti prošlosti, s vremena na vreme pojavljuje da podseti druga na odbačenu mogućnost života kroz boemsku slobodu, takođe je autor dedinog portreta u koji se Karl tako često zagleda kao u sopstveni budući lik.

Česta su simbolička udvajanja likova, pa tako Karlov posilni po imenu Onufrije podseća na slugu Žaka, dok je najupadljiviji primer te vrste scena audijencije sreskog načelnika kod već drevnog vladara, te njihove kasnije smrti koje dokazuju da Franc Jozef nije mogao nadživeti monarhiju, baš kao ni njegovi najodaniji podanici. Kroz lik Žaka pružen je odličan primer starovremskog poslužitelja koji se, lišen čak i pravog imena (ćutke usvaja ono koje su mu poslodavci greškom dali), u potpunosti stavlja na raspolaganje nadređenima. Slično se dešava sa Onufrijem, koji u jednom trenutku rasprodaje nasledstvo, ne bi li pokušao da pomogne Karlu u isplati nemoguće visokog kockarskog duga.

Naročito epizoda Žakovog umiranja, koja katkad deluje kao da je istrgnuta iz nekog Tolstojevog dela, odlično prikazuje odnos gospodar – sluga, rezultujući otrežnjenjem sreskog načelnika povodom istinskog stanja stvari u društvu. Sledeću takvu spoznaju donosi mu razgovor sa Hojnickim prilikom posete sinu, kada grof otvoreno zagovara neodrživost monarhije i neizbežnost revolucionarnog preokreta. Zaista, pri kraju romana i to u trenutku dok se austrijska elita zabavlja priređivanjem zlokobno tmurnih balova, sa potpunom svešću o tome da im svima nad glavama uveliko lebdi propast, odjekuju vesti o Sarajevskom atentatu.

Kao po pravilu, majke u porodici Trota umiru rano, čime bi se mogla objasniti Karlova sklonost prema starijim ženama, poput Kati na početku adolescencije ili udovice Vali Tausig tokom kasnijih godina. Odsustvo značajnijih ženskih figura ne može da prođe neopaženo. Tausigova se, na primer, trudi da vezama sa mlađima što duže zadrži iluziju sopstvene besmrtnosti, što je na izvestan način čini još jednom od personifikacija izdišuće države: Postavljala je između sebe i starosti koja se približavala mlade muškarce kao kakve bedeme. Pitanje godina spada među ne tako naglašena, ali svakako sudbinska, bilo da je reč o problemu generacija i odnosa prema nasleđu (Demantov deda bio je jevrejski krčmar, baš kao što je predak Trotinih običan zemljoradnik), prolaznosti kao podsvesnom uzroku alkoholizma najmlađeg Trote ili značaju smene godišnjih doba. Naime, sugestivnost opisa sezonskih karakteristika i njihova logička povezanost sa sledom dešavanja (zimski mir garnizona, letnja jutra u vrtovima Šenbruna, monotonija jeseni) dočaravaju specifičnu germansku depresivnost.

Radecki-marš
Radecki-marš. Naslovna strana prvog izdanja, 1932. / wikimedia.org

Opšti umor dominira i perspektivom samog cara, čoveka već otupelog od ličnih tragedija, potpuno predanog dužnosti koju automatizovano ispunjava, osećajući vlastitu drevnost pri svakom neprijatnom zaboravljanju – strašnom podsetniku na gotovo neprirodno iskustvo trajanja. Generacija Karla Jozefa, koji „slučajno“ deli ime sa poslednjim, tek formalnim monarhom Austrougarske, nema čak ni priliku da kroz bitke dokaže patriotsku odanost, pa zato epizoda „spasavanja“ careve slike iz bordela madam Rezi služi kao parodija istinske akcije u slavnoj prošlosti. Junakovo kolebanje između iluzije i razočaranja naročito dolazi do izražaja sa svakom promenom mesta. Boraveći u Beču sa Tausigovom, posmatrajući svečani defile, oseća nadu i ponos zbog privilegovanosti da služi carstvu. Čim se vrati u puk, ponovo mu se bude snovi o bekstvu, napuštanju svega i pokušaju vraćanja slovenačkim korenima.

Samim tim, sve vreme je bitan odnos porodice prema poreklu izražen kao nelagoda pripadanja mlađem plemstvu, praćena istovremenom odrođenošću od seljaštva. Jozef Trota nije želeo da mu sin bude pripadnik vojske u koju se toliko razočarao, tako da Franca šalje na Pravni fakultet i obezbeđuje mu budućnost među činovnicima. Sudbina se svejedno ponavlja kroz unuka, Karla, s tim što je umesto krute discipline sada prisutna dekadencija na svim poljima. Tu Rotovo umeće pripovedanja naročito dolazi do izražaja, ogledajući se u klasičarski smirenom, ali sveobuhvatnom i pronicljivom stilu, velikom osećaju za istovremeno dočaravanje turobne atmosfere razvučenog veka i uklapanje predstavljenih karaktera na njegovu osnovu.

Isidora Đolović
 
Da biste mogli da kreirate nove teme, trajno koristite svoje ime i ne pogađate stalno slike - kliknite ovde da se registrujete.

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.