Quantcast

Rad ili znanje, evergreen

Esad Dzudo

Poznat
Banovan
Poruka
7.093
Poenta je da se sam protestantizam u svojoj srži držao Svetog pisma, što je sa sobom vuklo nasovno opismenjavanje, te da je boljitak tim zemljama i ekonomsku moć donelo obrazovanje, a ne pust rad ili naftni derivati i slično. Tako da, to nije ono što se Srbima nudi. Od Srbije je upravo napravljena teritorija jeftine radne snage u odnosu na svet.
[/QUOTE

Jesi se učlanili u adventiste iz 7.jula?
 

blooser

Veoma poznat
Poruka
10.138
Rad ili znanje?
https://www.danas.rs/kolumna/aleksej-kisjuhas/rad-ili-znanje/
„Voleo bih kada bismo mi, čuvajući našu pravoslavnu veru, prihvatili bar deo one evropske protestantske etike o kojoj je govorio Veber, a koja je nosilac kapitalističkog sistema. Na toj etici počiva uspon Nemačke…“, pisao je prvi potpredsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić u autorskom tekstu za „Informer“ povodom nove 2013. godine.
Rad ili znanje? 1

Da li je bio u pravu?
Jer, vaistinu, nakon protestantske reformacije u 16. veku, evropski centri ekonomske moći, bogatstva i napretka pomeraju se od katoličke Austrije, Francuske, Italije, Portugala i Španije ka protestantskim zemljama, Engleskoj, Škotskoj, Nizozemskoj (opa!), Saksoniji i Pruskoj.
Ukoliko je neko bio bogati industrijalac u Evropi krajem 19. veka, ogromna je verovatnoća da je istovremeno bio i protestant.
Misteriozno i upadljivo, kao da su lična vera i verovanja odjednom postala blisko povezana sa privrednim uspesima čoveka i društva.
Postavlja se pitanje – kako?
U čemu je bila kvaka sa verskim i etičkim učenjima jednog Lutera, Kalvina, Cvinglija i ostalih reformatora, a koja su navodno ohrabrila ljude da marljivo rade i akumuliraju kapital?
Po čemu je to protestantizam toliko različita ili specifična vera? Koja je tačno veza između religijskog i privrednog života?
Najuticajnije odgovore na ova pitanja ponudio je spomenuti Maks Veber iz Vučićevog teksta, taj jedan od osnivača moderne sociologije.
Nakon niza nervnih slomova i boravaka po sanatorijumima za umno obolele, Veber 1904. godine odlazi da poseti Svetski sajam u Sent Luisu u Sjedinjenim Američkim Državama.
Poput karikature staromodnog i rasejanog univerzitetskog profesora, u kariranom odelu i braon dokolenicama, on tada mahnito putuje Amerikom i raspamećeno se impresionira američkom privredom i društvom.
Tek na osnovu ovog iskustva u puritanskoj i bogobojažljivoj Americi (a ne rodnoj Nemačkoj), Veber pristiže do svoje teze o protestantskoj etici i duhu kapitalizma (1905.).
Kvaka, dakle, beše u sledećem.
Za Vebera, dinamični i preduzetni kapitalistički „duh“ kojeg je neposredno osetio u Sent Luisu i Čikagu, kao i u omalenim varošicama po Oklahomi i Misuriju, bio je neočekivana nuspojava protestantske reformacije u Evropi. Jer za sve dotadašnje religije, onaj najpobožniji život i najbogougodniji ideal značio je povlačenje iz ovog sveta.
Otuda svi ti hrišćanski monasi po manastirima i kelijama, zen budisti u meditaciji, hindu gurui po drveću, te razne askete, mistici i pustinjaci po pećinama.
A doktrinarna novotarija protestanata bila je u primeni ovog verskog asketizma na onaj sekularni svet.
Dakle, umesto povlačenja u manastire i pećine, valjalo je živeti taj monaški i puritanski život u onom svetovnom ili svakodnevnom poslu na Zemlji.
Što je naprosto značilo – vredno raditi i mnogo štedeti, ovde i sada.
Protestantska etika značila je crkvu i manastir i u fabrici, trgovini i banci, kao i na ulici i spavaćoj sobi.
I tako svaki prokleti rmbačeći dan, a ne samo nedeljom na misi ili službi božjoj uz prateći oprost grehova. Upravo iz te nove etike, slučajno se bio začeo, rodio i razmahao kapitalizam.
LJudi su tokom čitave istorije bili radili da bi (pre)živeli. Nakon reformacije, ljudi su počeli da žive da bi radili. Otprilike baš kao medijski radni i marljivi, nenaspavani i gladni puritanac Aleksandar Vučić.
A da li je zaista bilo tako?
Pa, biće da nije.
Veberovoj tezi u međuvremenu je upućeno tušta i tma argumentovanih prigovora i kritika od strane sociologa, istoričara i ekonomista.
Prvo, kapitalizam je počeo da se razvija još u katoličkoj Lombardiji, Veneciji i Flandriji u 14. veku, čitavo stoleće pre reformacije.
Drugo, Veber je bio zanemario mnoge istaknute katoličke preduzetnike iz Francuske i drugih evropskih zemalja.
Treće, potpuno je zanemario evropske i američke Jevreje, iako su se mnogi od njih pokazali kapitalistički i privredno dinamičnijim od svojih protestantskih sunarodnika.
Četvrto, mnogi protestantski mislioci vatreno su bogoradili protiv kapitalizma.
Peto, Veber je za svoju tezu koristio prilično sporne podatke i statistike tadašnjih državnih zavoda.
Šesto, na jednako metodološki problematične načine pravio je nategnute paralele između propovedi Martina Lutera i npr. ideja Bendžamina Frenklina.
Sedmo, savremena sociološka teorija ozbiljno dovodi u pitanje mogućnost da se religijska uverenja i vrednosti individue tako prosto prenose na njegovo ili njeno ekonomsko ponašanje.
Jer veruju ljudi u sve i svašta, ali se u privredi ipak ponašaju u skladu sa posve fizičkim, a ne metafizičkim normama.
Najzad, definitivni udarac Veberovoj tezi zadao je izvesni ekonomista Kantoni sa Harvarda 2009. godine.
On je empirijski proverio celu tu stvar, analizirajući privredu čak 276 nemačkih gradova u periodu između 1300. i 1900. godine, uz jasan zaključak da ne postoji ama baš nikakav uticaj protestantizma po ekonomski rast i razvoj.
Slično su potvrdile i još najmanje dve slične komparativne studije sociologa iz 2001, a koje o Veberovoj tezi govore kao o samo još jednom „voljenom mitu“ društvenih nauka.
Među naučno obaveštenim sociolozima, Veberova zamisao danas deluje tek kao popularni, uporni ili žilavi stereotip o marljivim Nemcima (Skandinavcima, Severnjacima) nasuprot lenjim Italijanima ili opuštenim Špancima (Mediterancima, Južnjacima), te imaginarnim Balkancima.
Ili kao predmet lošeg vica, a ne ozbiljne društvene nauke. Pa ipak, Maks Veber jeste i bio i ostao na tragu nečeg suvislog i čvrstog, uprkos traljavim dokazima i pogrešnim argumentima.
Nakon reformacije, protestantske zemlje jesu privredno napredovale brže od onih katoličkih, preuzevši vodeću ulogu u svetskoj ekonomiji nakon oko 1700. godine.
Međutim, faktor koji je odigrao ključnu ulogu u celom tom procesu bio je – šta?
Pismenost, odnosno obrazovanje.
I ovo je bila ona ključna varijabla koju u svojim tekstovima zanemaruje Veber, a sa njim i Aleksandar Vučić.
Veberovoj tezi o vezi između aktivnog verskog i dinamičnog privrednog života društva hronično nedostaje faktor čitalačke, naučne i istraživačke revolucije.
Jer, protestantizam predstavlja reformisanu verziju hrišćanstva koja se, umesto na rituale, ceremonije, ikone, crkve i popove, izdašno usredsređuje jedino na – Sveto pismo.
Na reči i na tekstove koje, bez posrednika i drame, sami sa sobom i na svojim jezicima, čitaju hrišćanski vernici. Biblija je onaj najveći i apsolutni autoritet protestanata, zbog čega oni toliko i ohrabruju pismenost i prateće štampanje.
A upravo je ta činjenica indirektno ili nuspojavno bila ohrabrila ekonomski razvoj protestantskih društava Evrope.
Uz to, pismenost su širom sveta širili i protestantski misionari.
Zato je npr. upis u škole u britanskim kolonijama u Indiji bio i do pet puta veći nego u kolonijama evropskih katolika poput Portugalaca u Brazilu.
Fokus na pismenost bio je i onaj (Veberu) nedostajući faktor u slagalici uspeha francuskih i ponajpre jevrejskih preduzetnika, a koji su i te kako insistirali na učenju i znanju.
Evropski protestantizam umnogome je bio varijacija na Dositejevu prosvetiteljsku temu: „Knjige, braćo, knjige, a ne zvona i praporci“.
Protestanti izvorno jesu mislili jedino na „svete“ knjige. Ali su zato neočekivano lansirali i one svetovne, profane, istraživačke i naučne štampane tvari, na polzu čovečanstva.
Topla voda ili rupa na saksiji privrednog uspeha Zapadne Evrope i Sjedinjenih Država počivaju na znanju i (visokom) obrazovanju.
Dotične je možda bila čitalački pogurala protestantska reformacija, ali ne toliko zbog teoloških doktrina o predestinaciji ili dogmi o transupstancijaciji, koliko zbog omasovljavanja pismenosti.
Uostalom, Japan, Južna Koreja ili Kina uopšte nisu protestantske zemlje, ali zato jesu privredni giganti današnjice.
Putem ekonomskog razvoja krenuli su tek nakon ogromnog ulaganja u opismenjavanje, te u nauku i obrazovanje, po proverenom receptu protestantske Zapadne Evrope.
Industrijska, ali i ona Američka i Francuska revolucija, bile su proizvod tehnoloških, koliko i ideoloških inovacija.
I rezultat akumulacije onog finansijskog, koliko i „ljudskog“ kapitala.
Dakle, uvećanja broja stanovnika koji umeju da čitaju i pišu, i koji su sve obrazovaniji, radoznaliji i kreativniji.
Načitani i talentovani ljudi, a ne rezerve uglja, nafte ili gasa, pšenice, malina ili kukuruza, te lignita, litijuma ili zlata, čine taj ključni „resurs“ koji pravi razliku između bogatih i siromašnih društava.
Američki puritanizam koji je bio zadivio i očarao Maksa Vebera mnogo je više od beslovesnog i bogougodnog rmbačenja od jutra do mraka.
A bilo je ozbiljne sociologije i posle Vebera, pa istraživanja pokazuju da ove protestantske ljudske životinje odlikuju i neobično visoki nivoi međusobnog poverenja, osećanja zajedništva i saradnje, štedljivosti i prakse dugoročnog planiranja, kao i otvorenosti prema strancima.
Što sve jesu faktori koji članovima srpskog društva toliko nedostaju. Naime, vrednih, marljivih i udarnički radnih ljudi ima gomila, i među baš svim rasama, nacijama i verama na svetu.
Ali, samo su neka društva na tom svetu uspešna, bogata i srećna.
Kako god Aleksandar Vučić bio čitao i učitavao Vebera, protestantizam nije učinio samo to da razvijeni Zapad više rmbači i radi. Već i da mnogo više čita i piše.
Kontra popularnim mitovima novobogataških preduzetnika, menadžera i političara, za odistinski društveni razvoj i napredak treba nam mnogo manje rada – i mnogo više znanja i obrazovanja. Protestantskih knjiga, umesto pravoslavnih zvona i praporaca.

Ja imam potpuno drugacije vidjenje stvari.

Ovo postali protestanti pa se zato obogatili je potpuna besmislica tipa "ljudi koji imaju kucne ljubimce su osecajniji od onih koji ih nemaju, pa da bi bili osecajniji uzimajte kucne ljubimce" - ne, nego osecajniji ljudi uzimaju kucne ljubimce sami po sebi. Znaci odnos je tacan, ali ne i razlog.

Protestantske zemlje su postale bogatije nakon uvodjenja protestantizma zato sto su Jevreji sa svojim kapitalom presli (pobegli) iz prema njima neprijateljskih, surovih i zatucanijih katolickih zemalja u protestantske, noseci sa sobom svoj kapital i ulazuci ga tamo. Tipicna zemlja koja mi pada na pamet je Holandija, a moze se uzeti i Engleska. I od tada one krecu da napreduju. Zapravo je sve pocelo begom Jevreja od inkvizicije i katolicke crkve.

Inace ne znam ko zna a ko ne, i Kolumbo je bio Jevrejin, i posao je da trazi zemlju za sebe i svoj narod iza Atlantika. Na kraju je ispalo da je i uspeo, jer nesumnjivo USA je zemlja kojom vladaju Jevreji.

Znaci Jevreji sele svoj kapital i sebe u slobodnije za njih, protestantske drzave, i one uz jevrejska ulaganja prosperiraju. Protestantizam nije razlog obogacivanja, ali jeste veza/uslov koji je doveo do toga jer je privukao Jevreje i njihov kapital.
 

Disko Kauč

Elita
Moderator
Poruka
17.915
Ja imam potpuno drugacije vidjenje stvari.

Ovo postali protestanti pa se zato obogatili je potpuna besmislica tipa "ljudi koji imaju kucne ljubimce su osecajniji od onih koji ih nemaju, pa da bi bili osecajniji uzimajte kucne ljubimce" - ne, nego osecajniji ljudi uzimaju kucne ljubimce sami po sebi. Znaci odnos je tacan, ali ne i razlog.

Protestantske zemlje su postale bogatije nakon uvodjenja protestantizma zato sto su Jevreji sa svojim kapitalom presli (pobegli) iz prema njima neprijateljskih, surovih i zatucanijih katolickih zemalja u protestantske, noseci sa sobom svoj kapital i ulazuci ga tamo. Tipicna zemlja koja mi pada na pamet je Holandija, a moze se uzeti i Engleska. I od tada one krecu da napreduju. Zapravo je sve pocelo begom Jevreja od inkvizicije i katolicke crkve.

Inace ne znam ko zna a ko ne, i Kolumbo je bio Jevrejin, i posao je da trazi zemlju za sebe i svoj narod iza Atlantika. Na kraju je ispalo da je i uspeo, jer nesumnjivo USA je zemlja kojom vladaju Jevreji.

Znaci Jevreji sele svoj kapital i sebe u slobodnije za njih, protestantske drzave, i one uz jevrejska ulaganja prosperiraju. Protestantizam nije razlog obogacivanja, ali jeste veza/uslov koji je doveo do toga jer je privukao Jevreje i njihov kapital.
Nije on ni rekao da je protestantizam doneo ekonomski rast. Ni radna etika. Nego opismenjavanje, dalje obrazovanje.
 

blooser

Veoma poznat
Poruka
10.138
Nije on ni rekao da je protestantizam doneo ekonomski rast. Ni radna etika. Nego opismenjavanje, dalje obrazovanje.
Ja jos uvek stojim na tome da je razlog dolazak jevrejskog kapitala, a uz to Jevreji su bili i pismeni i obrazovani. Nisam iz te struke pa da sad obrazlazem tacnu genezu obogacivanja pomenutih zemalja, verovatno tu ima i uticaja kolonijalizma (citaj: pljacke), ali sigurno je i da i Jevreji sa svojim kapitalom i preduzetnistvom pospesuju obogacivanje pomenutih zemalja. A sa tim ide i ono sto smo ucili u skoli da su ljudi mogli vise da se posvete obrazovanju, umetnosti itd. pa se dobija zatvoreni krug napretka.
 

Disko Kauč

Elita
Moderator
Poruka
17.915
Ja jos uvek stojim na tome da je razlog dolazak jevrejskog kapitala, a uz to Jevreji su bili i pismeni i obrazovani. Nisam iz te struke pa da sad obrazlazem tacnu genezu obogacivanja pomenutih zemalja, verovatno tu ima i uticaja kolonijalizma (citaj: pljacke), ali sigurno je i da i Jevreji sa svojim kapitalom i preduzetnistvom pospesuju obogacivanje pomenutih zemalja. A sa tim ide i ono sto smo ucili u skoli da su ljudi mogli vise da se posvete obrazovanju, umetnosti itd. pa se dobija zatvoreni krug napretka.
Dobro, Jevreji su veći kapitalisti od protestanata ali
to nije bilo dovoljno.
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.