Quantcast

Rad ili znanje, evergreen

Disko Kauč

Elita
Moderator
Poruka
17.915
Rad ili znanje?
https://www.danas.rs/kolumna/aleksej-kisjuhas/rad-ili-znanje/
„Voleo bih kada bismo mi, čuvajući našu pravoslavnu veru, prihvatili bar deo one evropske protestantske etike o kojoj je govorio Veber, a koja je nosilac kapitalističkog sistema. Na toj etici počiva uspon Nemačke…“, pisao je prvi potpredsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić u autorskom tekstu za „Informer“ povodom nove 2013. godine.
Rad ili znanje? 1

Da li je bio u pravu?
Jer, vaistinu, nakon protestantske reformacije u 16. veku, evropski centri ekonomske moći, bogatstva i napretka pomeraju se od katoličke Austrije, Francuske, Italije, Portugala i Španije ka protestantskim zemljama, Engleskoj, Škotskoj, Nizozemskoj (opa!), Saksoniji i Pruskoj.
Ukoliko je neko bio bogati industrijalac u Evropi krajem 19. veka, ogromna je verovatnoća da je istovremeno bio i protestant.
Misteriozno i upadljivo, kao da su lična vera i verovanja odjednom postala blisko povezana sa privrednim uspesima čoveka i društva.
Postavlja se pitanje – kako?
U čemu je bila kvaka sa verskim i etičkim učenjima jednog Lutera, Kalvina, Cvinglija i ostalih reformatora, a koja su navodno ohrabrila ljude da marljivo rade i akumuliraju kapital?
Po čemu je to protestantizam toliko različita ili specifična vera? Koja je tačno veza između religijskog i privrednog života?
Najuticajnije odgovore na ova pitanja ponudio je spomenuti Maks Veber iz Vučićevog teksta, taj jedan od osnivača moderne sociologije.
Nakon niza nervnih slomova i boravaka po sanatorijumima za umno obolele, Veber 1904. godine odlazi da poseti Svetski sajam u Sent Luisu u Sjedinjenim Američkim Državama.
Poput karikature staromodnog i rasejanog univerzitetskog profesora, u kariranom odelu i braon dokolenicama, on tada mahnito putuje Amerikom i raspamećeno se impresionira američkom privredom i društvom.
Tek na osnovu ovog iskustva u puritanskoj i bogobojažljivoj Americi (a ne rodnoj Nemačkoj), Veber pristiže do svoje teze o protestantskoj etici i duhu kapitalizma (1905.).
Kvaka, dakle, beše u sledećem.
Za Vebera, dinamični i preduzetni kapitalistički „duh“ kojeg je neposredno osetio u Sent Luisu i Čikagu, kao i u omalenim varošicama po Oklahomi i Misuriju, bio je neočekivana nuspojava protestantske reformacije u Evropi. Jer za sve dotadašnje religije, onaj najpobožniji život i najbogougodniji ideal značio je povlačenje iz ovog sveta.
Otuda svi ti hrišćanski monasi po manastirima i kelijama, zen budisti u meditaciji, hindu gurui po drveću, te razne askete, mistici i pustinjaci po pećinama.
A doktrinarna novotarija protestanata bila je u primeni ovog verskog asketizma na onaj sekularni svet.
Dakle, umesto povlačenja u manastire i pećine, valjalo je živeti taj monaški i puritanski život u onom svetovnom ili svakodnevnom poslu na Zemlji.
Što je naprosto značilo – vredno raditi i mnogo štedeti, ovde i sada.
Protestantska etika značila je crkvu i manastir i u fabrici, trgovini i banci, kao i na ulici i spavaćoj sobi.
I tako svaki prokleti rmbačeći dan, a ne samo nedeljom na misi ili službi božjoj uz prateći oprost grehova. Upravo iz te nove etike, slučajno se bio začeo, rodio i razmahao kapitalizam.
LJudi su tokom čitave istorije bili radili da bi (pre)živeli. Nakon reformacije, ljudi su počeli da žive da bi radili. Otprilike baš kao medijski radni i marljivi, nenaspavani i gladni puritanac Aleksandar Vučić.
A da li je zaista bilo tako?
Pa, biće da nije.
Veberovoj tezi u međuvremenu je upućeno tušta i tma argumentovanih prigovora i kritika od strane sociologa, istoričara i ekonomista.
Prvo, kapitalizam je počeo da se razvija još u katoličkoj Lombardiji, Veneciji i Flandriji u 14. veku, čitavo stoleće pre reformacije.
Drugo, Veber je bio zanemario mnoge istaknute katoličke preduzetnike iz Francuske i drugih evropskih zemalja.
Treće, potpuno je zanemario evropske i američke Jevreje, iako su se mnogi od njih pokazali kapitalistički i privredno dinamičnijim od svojih protestantskih sunarodnika.
Četvrto, mnogi protestantski mislioci vatreno su bogoradili protiv kapitalizma.
Peto, Veber je za svoju tezu koristio prilično sporne podatke i statistike tadašnjih državnih zavoda.
Šesto, na jednako metodološki problematične načine pravio je nategnute paralele između propovedi Martina Lutera i npr. ideja Bendžamina Frenklina.
Sedmo, savremena sociološka teorija ozbiljno dovodi u pitanje mogućnost da se religijska uverenja i vrednosti individue tako prosto prenose na njegovo ili njeno ekonomsko ponašanje.
Jer veruju ljudi u sve i svašta, ali se u privredi ipak ponašaju u skladu sa posve fizičkim, a ne metafizičkim normama.
Najzad, definitivni udarac Veberovoj tezi zadao je izvesni ekonomista Kantoni sa Harvarda 2009. godine.
On je empirijski proverio celu tu stvar, analizirajući privredu čak 276 nemačkih gradova u periodu između 1300. i 1900. godine, uz jasan zaključak da ne postoji ama baš nikakav uticaj protestantizma po ekonomski rast i razvoj.
Slično su potvrdile i još najmanje dve slične komparativne studije sociologa iz 2001, a koje o Veberovoj tezi govore kao o samo još jednom „voljenom mitu“ društvenih nauka.
Među naučno obaveštenim sociolozima, Veberova zamisao danas deluje tek kao popularni, uporni ili žilavi stereotip o marljivim Nemcima (Skandinavcima, Severnjacima) nasuprot lenjim Italijanima ili opuštenim Špancima (Mediterancima, Južnjacima), te imaginarnim Balkancima.
Ili kao predmet lošeg vica, a ne ozbiljne društvene nauke. Pa ipak, Maks Veber jeste i bio i ostao na tragu nečeg suvislog i čvrstog, uprkos traljavim dokazima i pogrešnim argumentima.
Nakon reformacije, protestantske zemlje jesu privredno napredovale brže od onih katoličkih, preuzevši vodeću ulogu u svetskoj ekonomiji nakon oko 1700. godine.
Međutim, faktor koji je odigrao ključnu ulogu u celom tom procesu bio je – šta?
Pismenost, odnosno obrazovanje.
I ovo je bila ona ključna varijabla koju u svojim tekstovima zanemaruje Veber, a sa njim i Aleksandar Vučić.
Veberovoj tezi o vezi između aktivnog verskog i dinamičnog privrednog života društva hronično nedostaje faktor čitalačke, naučne i istraživačke revolucije.
Jer, protestantizam predstavlja reformisanu verziju hrišćanstva koja se, umesto na rituale, ceremonije, ikone, crkve i popove, izdašno usredsređuje jedino na – Sveto pismo.
Na reči i na tekstove koje, bez posrednika i drame, sami sa sobom i na svojim jezicima, čitaju hrišćanski vernici. Biblija je onaj najveći i apsolutni autoritet protestanata, zbog čega oni toliko i ohrabruju pismenost i prateće štampanje.
A upravo je ta činjenica indirektno ili nuspojavno bila ohrabrila ekonomski razvoj protestantskih društava Evrope.
Uz to, pismenost su širom sveta širili i protestantski misionari.
Zato je npr. upis u škole u britanskim kolonijama u Indiji bio i do pet puta veći nego u kolonijama evropskih katolika poput Portugalaca u Brazilu.
Fokus na pismenost bio je i onaj (Veberu) nedostajući faktor u slagalici uspeha francuskih i ponajpre jevrejskih preduzetnika, a koji su i te kako insistirali na učenju i znanju.
Evropski protestantizam umnogome je bio varijacija na Dositejevu prosvetiteljsku temu: „Knjige, braćo, knjige, a ne zvona i praporci“.
Protestanti izvorno jesu mislili jedino na „svete“ knjige. Ali su zato neočekivano lansirali i one svetovne, profane, istraživačke i naučne štampane tvari, na polzu čovečanstva.
Topla voda ili rupa na saksiji privrednog uspeha Zapadne Evrope i Sjedinjenih Država počivaju na znanju i (visokom) obrazovanju.
Dotične je možda bila čitalački pogurala protestantska reformacija, ali ne toliko zbog teoloških doktrina o predestinaciji ili dogmi o transupstancijaciji, koliko zbog omasovljavanja pismenosti.
Uostalom, Japan, Južna Koreja ili Kina uopšte nisu protestantske zemlje, ali zato jesu privredni giganti današnjice.
Putem ekonomskog razvoja krenuli su tek nakon ogromnog ulaganja u opismenjavanje, te u nauku i obrazovanje, po proverenom receptu protestantske Zapadne Evrope.
Industrijska, ali i ona Američka i Francuska revolucija, bile su proizvod tehnoloških, koliko i ideoloških inovacija.
I rezultat akumulacije onog finansijskog, koliko i „ljudskog“ kapitala.
Dakle, uvećanja broja stanovnika koji umeju da čitaju i pišu, i koji su sve obrazovaniji, radoznaliji i kreativniji.
Načitani i talentovani ljudi, a ne rezerve uglja, nafte ili gasa, pšenice, malina ili kukuruza, te lignita, litijuma ili zlata, čine taj ključni „resurs“ koji pravi razliku između bogatih i siromašnih društava.
Američki puritanizam koji je bio zadivio i očarao Maksa Vebera mnogo je više od beslovesnog i bogougodnog rmbačenja od jutra do mraka.
A bilo je ozbiljne sociologije i posle Vebera, pa istraživanja pokazuju da ove protestantske ljudske životinje odlikuju i neobično visoki nivoi međusobnog poverenja, osećanja zajedništva i saradnje, štedljivosti i prakse dugoročnog planiranja, kao i otvorenosti prema strancima.
Što sve jesu faktori koji članovima srpskog društva toliko nedostaju. Naime, vrednih, marljivih i udarnički radnih ljudi ima gomila, i među baš svim rasama, nacijama i verama na svetu.
Ali, samo su neka društva na tom svetu uspešna, bogata i srećna.
Kako god Aleksandar Vučić bio čitao i učitavao Vebera, protestantizam nije učinio samo to da razvijeni Zapad više rmbači i radi. Već i da mnogo više čita i piše.
Kontra popularnim mitovima novobogataških preduzetnika, menadžera i političara, za odistinski društveni razvoj i napredak treba nam mnogo manje rada – i mnogo više znanja i obrazovanja. Protestantskih knjiga, umesto pravoslavnih zvona i praporaca.
 

gost 420053

Domaćin
Poruka
4.964
To ti je poput onoga "nemoj davati novce pod kamatu" i onda je jedan deo Crkve strogo zabranio kamatarenje
vernicima pa su posao preuzeli oni koji nisu bili ove nase Hriscanske etike , odnosno bili su druge vere.
Slicno mislim i za protestante , koji verovatno nisu imali empatiju prema robovima i to smatrali normalnim,
ili prema dragocenostima koje su znate i sami kako crpeli iz Afrike i Amerike.
A i Srbija je opljackana sa svih strana , od svih kojima smo robovali do onih koji su nasi , sto je jos zalosnije.
 

Scott Isle

Iskusan
Poruka
6.798
Nije etika izrasla iz protestantizma nego obrnuto. Etika je prva. Da ne varas, ne lazes, ne krades, ne cinis stetu. I da drugima ne dozvolis da ti to rade.
Kod nas nije problem sto nema protestantizma nego sto nema etike. Demokratske bande su sve unistile. Za sve to je kriva banditska vojska koja je vlasnik drzave.
 
Poslednja izmena od moderatora:

Disko Kauč

Elita
Moderator
Poruka
17.915
Poenta je da se sam protestantizam u svojoj srži držao Svetog pisma, što je sa sobom vuklo nasovno opismenjavanje, te da je boljitak tim zemljama i ekonomsku moć donelo obrazovanje, a ne pust rad ili naftni derivati i slično. Tako da, to nije ono što se Srbima nudi. Od Srbije je upravo napravljena teritorija jeftine radne snage u odnosu na svet.
 

Izgubljeni Slučaj 2

Aktivan član
Poruka
1.222
kod nas su do pre 100 godina 99% stanovništva bili sitni poljoprivredni proizvodjači sa pet kokošaka i pet ara zemlje, tako da nisu ni mogli da steknu bog zna šta radom, posle je došao realsocijalizam gde se gledalo da se što manje radi ako je moguće da se što više pokrade iz firme i odnese kući (to je bio još i najnormalniji period), devedesetih su radnici radili za 20 maraka dok su oni koji se bave kriminalom stekli milione preko noći, posle 200-ih isto se neki probudiše preko noći bogati zato što su bili bliski vlasti, tako da kod nas nikad nije postojao sistem u kojem je rad put do uspeha i bogatstva.
 

MJK

Poznat
Poruka
9.898
Rad ili znanje?
https://www.danas.rs/kolumna/aleksej-kisjuhas/rad-ili-znanje/
„Voleo bih kada bismo mi, čuvajući našu pravoslavnu veru, prihvatili bar deo one evropske protestantske etike o kojoj je govorio Veber, a koja je nosilac kapitalističkog sistema. Na toj etici počiva uspon Nemačke…“, pisao je prvi potpredsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić u autorskom tekstu za „Informer“ povodom nove 2013. godine.
Rad ili znanje? 1

Da li je bio u pravu?
Jer, vaistinu, nakon protestantske reformacije u 16. veku, evropski centri ekonomske moći, bogatstva i napretka pomeraju se od katoličke Austrije, Francuske, Italije, Portugala i Španije ka protestantskim zemljama, Engleskoj, Škotskoj, Nizozemskoj (opa!), Saksoniji i Pruskoj.
Ukoliko je neko bio bogati industrijalac u Evropi krajem 19. veka, ogromna je verovatnoća da je istovremeno bio i protestant.
Misteriozno i upadljivo, kao da su lična vera i verovanja odjednom postala blisko povezana sa privrednim uspesima čoveka i društva.
Postavlja se pitanje – kako?
U čemu je bila kvaka sa verskim i etičkim učenjima jednog Lutera, Kalvina, Cvinglija i ostalih reformatora, a koja su navodno ohrabrila ljude da marljivo rade i akumuliraju kapital?
Po čemu je to protestantizam toliko različita ili specifična vera? Koja je tačno veza između religijskog i privrednog života?
Najuticajnije odgovore na ova pitanja ponudio je spomenuti Maks Veber iz Vučićevog teksta, taj jedan od osnivača moderne sociologije.
Nakon niza nervnih slomova i boravaka po sanatorijumima za umno obolele, Veber 1904. godine odlazi da poseti Svetski sajam u Sent Luisu u Sjedinjenim Američkim Državama.
Poput karikature staromodnog i rasejanog univerzitetskog profesora, u kariranom odelu i braon dokolenicama, on tada mahnito putuje Amerikom i raspamećeno se impresionira američkom privredom i društvom.
Tek na osnovu ovog iskustva u puritanskoj i bogobojažljivoj Americi (a ne rodnoj Nemačkoj), Veber pristiže do svoje teze o protestantskoj etici i duhu kapitalizma (1905.).
Kvaka, dakle, beše u sledećem.
Za Vebera, dinamični i preduzetni kapitalistički „duh“ kojeg je neposredno osetio u Sent Luisu i Čikagu, kao i u omalenim varošicama po Oklahomi i Misuriju, bio je neočekivana nuspojava protestantske reformacije u Evropi. Jer za sve dotadašnje religije, onaj najpobožniji život i najbogougodniji ideal značio je povlačenje iz ovog sveta.
Otuda svi ti hrišćanski monasi po manastirima i kelijama, zen budisti u meditaciji, hindu gurui po drveću, te razne askete, mistici i pustinjaci po pećinama.
A doktrinarna novotarija protestanata bila je u primeni ovog verskog asketizma na onaj sekularni svet.
Dakle, umesto povlačenja u manastire i pećine, valjalo je živeti taj monaški i puritanski život u onom svetovnom ili svakodnevnom poslu na Zemlji.
Što je naprosto značilo – vredno raditi i mnogo štedeti, ovde i sada.
Protestantska etika značila je crkvu i manastir i u fabrici, trgovini i banci, kao i na ulici i spavaćoj sobi.
I tako svaki prokleti rmbačeći dan, a ne samo nedeljom na misi ili službi božjoj uz prateći oprost grehova. Upravo iz te nove etike, slučajno se bio začeo, rodio i razmahao kapitalizam.
LJudi su tokom čitave istorije bili radili da bi (pre)živeli. Nakon reformacije, ljudi su počeli da žive da bi radili. Otprilike baš kao medijski radni i marljivi, nenaspavani i gladni puritanac Aleksandar Vučić.
A da li je zaista bilo tako?
Pa, biće da nije.
Veberovoj tezi u međuvremenu je upućeno tušta i tma argumentovanih prigovora i kritika od strane sociologa, istoričara i ekonomista.
Prvo, kapitalizam je počeo da se razvija još u katoličkoj Lombardiji, Veneciji i Flandriji u 14. veku, čitavo stoleće pre reformacije.
Drugo, Veber je bio zanemario mnoge istaknute katoličke preduzetnike iz Francuske i drugih evropskih zemalja.
Treće, potpuno je zanemario evropske i američke Jevreje, iako su se mnogi od njih pokazali kapitalistički i privredno dinamičnijim od svojih protestantskih sunarodnika.
Četvrto, mnogi protestantski mislioci vatreno su bogoradili protiv kapitalizma.
Peto, Veber je za svoju tezu koristio prilično sporne podatke i statistike tadašnjih državnih zavoda.
Šesto, na jednako metodološki problematične načine pravio je nategnute paralele između propovedi Martina Lutera i npr. ideja Bendžamina Frenklina.
Sedmo, savremena sociološka teorija ozbiljno dovodi u pitanje mogućnost da se religijska uverenja i vrednosti individue tako prosto prenose na njegovo ili njeno ekonomsko ponašanje.
Jer veruju ljudi u sve i svašta, ali se u privredi ipak ponašaju u skladu sa posve fizičkim, a ne metafizičkim normama.
Najzad, definitivni udarac Veberovoj tezi zadao je izvesni ekonomista Kantoni sa Harvarda 2009. godine.
On je empirijski proverio celu tu stvar, analizirajući privredu čak 276 nemačkih gradova u periodu između 1300. i 1900. godine, uz jasan zaključak da ne postoji ama baš nikakav uticaj protestantizma po ekonomski rast i razvoj.
Slično su potvrdile i još najmanje dve slične komparativne studije sociologa iz 2001, a koje o Veberovoj tezi govore kao o samo još jednom „voljenom mitu“ društvenih nauka.
Među naučno obaveštenim sociolozima, Veberova zamisao danas deluje tek kao popularni, uporni ili žilavi stereotip o marljivim Nemcima (Skandinavcima, Severnjacima) nasuprot lenjim Italijanima ili opuštenim Špancima (Mediterancima, Južnjacima), te imaginarnim Balkancima.
Ili kao predmet lošeg vica, a ne ozbiljne društvene nauke. Pa ipak, Maks Veber jeste i bio i ostao na tragu nečeg suvislog i čvrstog, uprkos traljavim dokazima i pogrešnim argumentima.
Nakon reformacije, protestantske zemlje jesu privredno napredovale brže od onih katoličkih, preuzevši vodeću ulogu u svetskoj ekonomiji nakon oko 1700. godine.
Međutim, faktor koji je odigrao ključnu ulogu u celom tom procesu bio je – šta?
Pismenost, odnosno obrazovanje.
I ovo je bila ona ključna varijabla koju u svojim tekstovima zanemaruje Veber, a sa njim i Aleksandar Vučić.
Veberovoj tezi o vezi između aktivnog verskog i dinamičnog privrednog života društva hronično nedostaje faktor čitalačke, naučne i istraživačke revolucije.
Jer, protestantizam predstavlja reformisanu verziju hrišćanstva koja se, umesto na rituale, ceremonije, ikone, crkve i popove, izdašno usredsređuje jedino na – Sveto pismo.
Na reči i na tekstove koje, bez posrednika i drame, sami sa sobom i na svojim jezicima, čitaju hrišćanski vernici. Biblija je onaj najveći i apsolutni autoritet protestanata, zbog čega oni toliko i ohrabruju pismenost i prateće štampanje.
A upravo je ta činjenica indirektno ili nuspojavno bila ohrabrila ekonomski razvoj protestantskih društava Evrope.
Uz to, pismenost su širom sveta širili i protestantski misionari.
Zato je npr. upis u škole u britanskim kolonijama u Indiji bio i do pet puta veći nego u kolonijama evropskih katolika poput Portugalaca u Brazilu.
Fokus na pismenost bio je i onaj (Veberu) nedostajući faktor u slagalici uspeha francuskih i ponajpre jevrejskih preduzetnika, a koji su i te kako insistirali na učenju i znanju.
Evropski protestantizam umnogome je bio varijacija na Dositejevu prosvetiteljsku temu: „Knjige, braćo, knjige, a ne zvona i praporci“.
Protestanti izvorno jesu mislili jedino na „svete“ knjige. Ali su zato neočekivano lansirali i one svetovne, profane, istraživačke i naučne štampane tvari, na polzu čovečanstva.
Topla voda ili rupa na saksiji privrednog uspeha Zapadne Evrope i Sjedinjenih Država počivaju na znanju i (visokom) obrazovanju.
Dotične je možda bila čitalački pogurala protestantska reformacija, ali ne toliko zbog teoloških doktrina o predestinaciji ili dogmi o transupstancijaciji, koliko zbog omasovljavanja pismenosti.
Uostalom, Japan, Južna Koreja ili Kina uopšte nisu protestantske zemlje, ali zato jesu privredni giganti današnjice.
Putem ekonomskog razvoja krenuli su tek nakon ogromnog ulaganja u opismenjavanje, te u nauku i obrazovanje, po proverenom receptu protestantske Zapadne Evrope.
Industrijska, ali i ona Američka i Francuska revolucija, bile su proizvod tehnoloških, koliko i ideoloških inovacija.
I rezultat akumulacije onog finansijskog, koliko i „ljudskog“ kapitala.
Dakle, uvećanja broja stanovnika koji umeju da čitaju i pišu, i koji su sve obrazovaniji, radoznaliji i kreativniji.
Načitani i talentovani ljudi, a ne rezerve uglja, nafte ili gasa, pšenice, malina ili kukuruza, te lignita, litijuma ili zlata, čine taj ključni „resurs“ koji pravi razliku između bogatih i siromašnih društava.
Američki puritanizam koji je bio zadivio i očarao Maksa Vebera mnogo je više od beslovesnog i bogougodnog rmbačenja od jutra do mraka.
A bilo je ozbiljne sociologije i posle Vebera, pa istraživanja pokazuju da ove protestantske ljudske životinje odlikuju i neobično visoki nivoi međusobnog poverenja, osećanja zajedništva i saradnje, štedljivosti i prakse dugoročnog planiranja, kao i otvorenosti prema strancima.
Što sve jesu faktori koji članovima srpskog društva toliko nedostaju. Naime, vrednih, marljivih i udarnički radnih ljudi ima gomila, i među baš svim rasama, nacijama i verama na svetu.
Ali, samo su neka društva na tom svetu uspešna, bogata i srećna.
Kako god Aleksandar Vučić bio čitao i učitavao Vebera, protestantizam nije učinio samo to da razvijeni Zapad više rmbači i radi. Već i da mnogo više čita i piše.
Kontra popularnim mitovima novobogataških preduzetnika, menadžera i političara, za odistinski društveni razvoj i napredak treba nam mnogo manje rada – i mnogo više znanja i obrazovanja. Protestantskih knjiga, umesto pravoslavnih zvona i praporaca.
rad i znanje!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!
 

Ulični Hodač

Aktivan član
Banovan
Poruka
1.997
Poenta je da se sam protestantizam u svojoj srži držao Svetog pisma, što je sa sobom vuklo nasovno opismenjavanje
Ovo nije tačno.Protenstatizam se nije držao Biblije,jer da jeste nebi se toliko sekularizovao i akumulirao kapital.Sveto pismo je direktno protivno akumulaciji kapitala.A koliko kapital šteti čoveku i društvu,treba čitati Erika Froma velikom nemačkog scijalnog psihologa i humanističkog filozofa.Pogotovo njegovo remek delo"imati ili biti",gde se objašanjava činjenica da kapital čoveka dehumanizira i da čovek umesto hrišćanske etike koju odbacuje zarad instant zadovoljstva kroz nekrofiliju vrši fetišizaciju mrtvih stvari koje stvalja na pijedastal idola kome se svakodnevno klanja i robuje.Ko je razumeo-razumeo.
Kapitalizam,također razvija osećanje kompeticije i nedostižne sreće,jer od čoveka stvara feudalnog roba,koji je vođen šaragepom na štapu u stalnom strah da će ga drugi prestići.Zato kapitalista nikad nije human,niti srećan.
Kalvinizam kao jedna grana protestantizma je promovisao učenje o predistinaciji,odnosno da su jedni ljudi određeni na spasenje,a drugi na uništenje.Ta sama ideja je unela veliki nemir u kalviniste,pa se našlo kompromisno rešenje da će se spasiti onaj koji je bolje uspešan u radnoj etici,odnosno ko zgrće veći kapital?!Moš misliti?
Dakle Protestantska radna etika i Kapitalistički duh su samo jedna modernija verzija robovlasništva.
 

Disko Kauč

Elita
Moderator
Poruka
17.915
Ovo nije tačno.Protenstatizam se nije držao Biblije,jer da jeste nebi se toliko sekularizovao i akumulirao kapital.Sveto pismo je direktno protivno akumulaciji kapitala.A koliko kapital šteti čoveku i društvu,treba čitati Erika Froma velikom nemačkog scijalnog psihologa i humanističkog filozofa.Pogotovo njegovo remek delo"imati ili biti",gde se objašanjava činjenica da kapital čoveka dehumanizira i da čovek umesto hrišćanske etike koju odbacuje zarad instant zadovoljstva kroz nekrofiliju vrši fetišizaciju mrtvih stvari koje stvalja na pijedastal idola kome se svakodnevno klanja i robuje.Ko je razumeo-razumeo.
Kapitalizam,također razvija osećanje kompeticije i nedostižne sreće,jer od čoveka stvara feudalnog roba,koji je vođen šaragepom na štapu u stalnom strah da će ga drugi prestići.Zato kapitalista nikad nije human,niti srećan.
Kalvinizam kao jedna grana protestantizma je promovisao učenje o predistinaciji,odnosno da su jedni ljudi određeni na spasenje,a drugi na uništenje.Ta sama ideja je unela veliki nemir u kalviniste,pa se našlo kompromisno rešenje da će se spasiti onaj koji je bolje uspešan u radnoj etici,odnosno ko zgrće veći kapital?!Moš misliti?
Dakle Protestantska radna etika i Kapitalistički duh su samo jedna modernija verzija robovlasništva.
Poenta članka koji niste pročitali je upravo da protestantska radna etika nije donela ekonomski boljitak protestsnskim zemljama, kao što je Veber tvrdio, već masovno opismenjavanje. Dakle znanje, a ne marljiv rad. Kapitalizam, pa šta reći o tome. Msm. Protestanti nisu jedini, ni pravi nosioci kapitalizma, već neki drugi. Tako da treba biti obazriv s pojmovima. To je sve.
 

Sotir zvani djubre

Elita
Moderator
Poruka
21.322
Krvavo je malo reci da se protestanti drze Svetog pisma...

Njihov rad je mehanicki i nema potrebe da oni nas uce o radu, pa Sveti Sava je prvi propovedao rad iz ljubavi... Da to zito koje sejes, sejes sa zadovoljstvom, mama i baka sa ljubavlju umesi brasno da bi deca pojela hleb..

Sto se tice opismenjavanja naravno da je bitno, cak i presudno, mislim glup primer, uzmi da igras Viktoriju 2 i videces da ti za sve reforme koje donose napredak drzave pa samim tim i naroda kasnije jelte, treba sto vise edukovanog pucanstva koje ce to da obgrli, te nove ideje..

Problem je sto Srbi sve okrenu naopako.. Ovde je Sizoje promovisao protestante ne da bi se skolovali nego upravo suprotno da bi se klinci sa 15 godina ucili da rade ko robovi, da bi radili i radili ali ne kao sto je rekao Sveti Sava, nego kao u konc logoru. Za gazdu.

Nasa drzava ima navodno neki suficit, meni to sve lici na onu pricu o Kini ili jos bolje Indiji, gde je drzava mocna, salje astronaute u svemir, a narod nema leba da jede..

Ako govorimo o protestantima, nisu ni oni svi po difoltu isti. Nemacka i Britanija su mogle da se razvijaju jer su imale veliku populaciju, sto vise ljudi vise poreza (ovo ne vazi za Kinu i Indiju jer one mare za svoje gradjane koliko i Siz za nas).. S tim sto je Britanija da se ne lazemo izrabljivala ostale nacije i rase sirom sveta..

Mislim dosta je opsirna tema, Nemacka se relativno kasno ujedinila, npr. Luksemburg nema od koga da skuplja poreze pa je prebogat.. Ima to sve svoje. Da ne duzim jos vise..

Ono sto je sustina i sa cime se slazem sa postavljacem teme jeste da je znanje vise nego rad, to svakako, mislim zasto bi izmestili Nike u Kinu, pa zato sto Kinez radi za 10 dolara, a oni sa druge strane uvoze svu pamet i strucnjake iz te iste Kine i svih delova sveta. To je prosto ko pasulj. E sad ono gde se ne slazem je da je to zato sto se drza Svetog pisma, mozda ali samo po toj osnovi, a generalno da su oni nekakvi izvorni Hriscani u opstem smislu, to mi ne pije vodu. Izvorni hriscani su pravoslavci.......
 

Nataša Rostova

Buduća legenda
Poruka
26.757
Poenta članka koji niste pročitali je upravo da protestantska radna etika nije donela ekonomski boljitak protestsnskim zemljama, kao što je Veber tvrdio, već masovno opismenjavanje. Dakle znanje, a ne marljiv rad. Kapitalizam, pa šta reći o tome. Msm. Protestanti nisu jedini, ni pravi nosioci kapitalizma, već neki drugi. Tako da treba biti obazriv s pojmovima. To je sve.
Meni pre liči da je protestantizam posledica a ne uzrok

Nakon "otkrića" Amerike i stvaranja kolonijalnog poredka otvorila su se nove opcije za bogaćenjem , a kako ne bi bili pod kontrolom katoličke crkve i morali za njih da rade izabrali su "novi put"
Gle čuda da su sve te zemlje postale trgovačke i svoja bogatstva duguju trgovini kolonijalnom robom ..

Takođe sve su to teritorije poprilično nezanimljive ikome , sem onima koji tamo žive . Sve do 20-tog veka bili su nebitni za bilo kog osvajača ...Logučno da će razviti radnu etiku kada su vekovima čumili na jednom mestu a da im nikada nije pokucao na vrata : avar, mongol, turčin, kuman i koja sve ne mraka sa istoka
 

Sotir zvani djubre

Elita
Moderator
Poruka
21.322
Meni pre liči da je protestantizam posledica a ne uzrok

Nakon "otkrića" Amerike i stvaranja kolonijalnog poredka otvorila su se nove opcije za bogaćenjem , a kako ne bi bili pod kontrolom katoličke crkve i morali za njih da rade izabrali su "novi put"
Gle čuda da su sve te zemlje postale trgovačke i svoja bogatstva duguju trgovini kolonijalnom robom ..

Takođe sve su to teritorije poprilično nezanimljive ikome , sem onima koji tamo žive . Sve do 20-tog veka bili su nebitni za bilo kog osvajača ...Logučno da će razviti radnu etiku kada su vekovima čumili na jednom mestu a da im nikada nije pokucao na vrata : avar, mongol, turčin, kuman i koja sve ne mraka sa istoka
Ovo je populisticki stav. Ko je nama kriv sto su nas Turci nadjacali ili Ruse Tatari?? Tako su isto i Evropljani nadjacali Indijance.. Da li mislis da su kojim slucajem ti isti Indijanci bili na vecem civilizacijskom stupnju da ne bi istrebili sve nas Evropljane? Ili Indija da je mogla da ne bi okupirala Britaniju...
 

Nataša Rostova

Buduća legenda
Poruka
26.757
Ovo je populisticki stav. Ko je nama kriv sto su nas Turci nadjacali ili Ruse Tatari?? Tako su isto i Evropljani nadjacali Indijance.. Da li mislis da su kojim slucajem ti isti Indijanci bili na vecem civilizacijskom stupnju da ne bi istrebili sve nas Evropljane? Ili Indija da je mogla da ne bi okupirala Britaniju...
Nije ovde pitanje naroda , već teritorije . Dakle gde si tako i živiš.

Baš kad nešto stvoriš naiđe neko pa ti ili otme ili poruši ili te osakati ...

Ova teritorija je naš izbor i za nju plaćamo cenu .
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.