E pa gospodo,trazili ste citajte.
Са порастом моћи Русије, почевши од Петра Великог, а нарочито за време Катарине Велике, расте руски интерес за Балкан. Русија је желела свим силама да изађе на топла мора, а и да се наметне као наследница Византије. У складу са тим, Катарина Велика склапа са Аустријом тајни договор о подели Балкана: Бугарска и све источно и јужно од ње би припали Русији, а Србија и све западно од ње Аустрији. То је изазивало серије руско-турских ратова. Након шестогодишњег рата, 1774. Русија и Турска су потписале Кучук-Кајнарџијски мир, којим Русија добија Крим, остварује утицај на Влашку и Молдавију и добија статус заштитнице хришћанства у Османском царству.
Са избијањем Српске револуције, Карађорђе тражи помоћ од Аустрије, Француске и Русије. Због сложене политичке ситуације у тадашњој Европи, пре свега због Наполеоног рата против Русије, конкретна помоћ изостаје. То доводи до слома Првог српског устанка, јер су Турцима потпуно биле одрешене руке.
Након неуспешног Српско-турског рата 1876., Србија се укључује у Руско-турски рат (1877-1878.). Овај рат се завршио победом савезника над Турском и потписивањем Сан-Стефанског мира 1878. Овај мир је био велико разочарење за Србији: уместо да добије очекивана и освојена подручја на истоку и југу, Русија је решила да ове области припоји новоствореној Великој Бугарској. Ово је изазвало велики шок у Србији и условило окретањем ка Аустро-Угарској. С друге стране, Русија је све више нада полагала на Бугарску.Тако је 1882. склопљена Тајна конвенција између Србије и Аустро-Угарске, у којем се, између осталог, Србија обавезује да неће предузимати никакве акције без сагласности са Аустро-Угарском, а Аустро-Угарска да ће штити интересе Србије и да ће признати Србији ранг краљевине. До првог конзумирања овог споразума дошло је већ 1885. при Српско-бугарском рату. Услед српског пораза и опасности од продирања бугарских снага у Србију, Аустро-Угарска је морала брзо да реагује. У контакту са руским двором, Беч је захтевао повлачење бугарских снага и задржавање територијалног стања на status-у quo од пре 1885.
За време Анексионе кризе, као и за време Балканских ратова, Русија остаје мање-више по страни, не желећи да квари односе са Немачком и Аустро-Угарском. Такво понашање је изазвало страх међу појединим руским круговима, као у осталом и код самог руског цара, да ће таквим понашањем заувек изгубити Србију. Овај психолошки моменат је био кључан за руску објаву рата Аустро-Угарској и Немачкој, као реакције на објаву рата Аустро-Угарске Србији. Ово је одмотало клупко међусавезничких споразума и договара којим је букнуо Први светски рат 1914. године.
Криза Информбироа 1948. настаје као кулминација бројних неусклађености у југословенско-совјетским односима. Југославија, за разлику од осталих комунистичких земаља, је имала своје велике жртве и заслуге у анти-фашистичкој борби. Тиме, она је желела да води слободнију спољну и унутрашњу политику, насупрот Стаљиновој тежњи да цео Источни блок буде под његовом контролом.
* Прва неусклађеност је била југословенски став и деловање у Тршћанској кризи. Оборивши неколико америчких авиона и залазећи у све веће конфронтације са Западом, Југославија је ризиковала да цео Источни блок увуче у нови рат за који СССР никако није био спреман.
* Другу неусклађеност представља југословенска активна помоћ грчким партизанима у Грчком грађанском рату. Стаљин се противио овоме, јер је у ранијем договору са Черчилом обећао да се неће мешати у унутрашње ствари Грчке.
* Трећу неусклађеност представља југословенска тежња за стварањем Балканије. Ово је требало да буде федерација Југославије, Бугарске и Албаније. Иако је Стаљин јавно подржавао ову идеју, у суштини јој се дубоко противио. Тако једна велика и стратешки важна творевина била би још тежа за контролу из Москве.
Као последица свих ових догађаја, из Москве стиже прекор Комунистичкој партији Југославије да је превише горда, да преувеличава своје ратне заслуге и да флертује са национализмом и капитализмом. КПЈ одлучно одбија ове критике. То доводи до драстичног погоршња односа, избицивања Југославије из Информбироа и премештања његовох седишта у Софију. Цео Источни блок одбија сарадњу са Југославијом, престају да јој исплаћују ратне репарације, заводе према њој економске санкције и блока и врше сталне војне провокације дуж југосленских граница. (Види: Криза Информбироа)
Након пада Берлинског зида и слома комунизма у Европи, обе федерације улазе у дубоку кризу.
Русија, која је преокупирана распадом СССР-а и галопирајућим крахом свог привредног система, је била немоћна за било какве међународне акције и интервенције. Овај период се поклопио са кризом и распадом СФРЈ. Иако је руска влада била за очување југословенске заједнице, она је ипак међу првима признала независност Хрватске и Словеније и с њима успоставила дипломатске односе већ 25. маја 1992. године.
Током целог периода југословенских ратова, Русија се залагала за мирно решење конфликта. Али није била у позицији да заузме одлучнији став по овом питању.
Током бомбардовања Југославије 1999., Русија се у Савету безбедности УН-а чврсто успротивила овој интервенцији НАТО-а.
Za ovo zadnje znamo da su se bas "usprotivli" dok nisu "legle" 2 milijarde na njihov racun.
Tako da ako budete pazljivo citali videcete da je tu vrlo malo "bratske" ljubavi,a dosta manje od one na koju se vi pozivate.
...
... tehnogene ekoloske katastrofe u Meksickom zalivu .... 
. LETELICA SPIJUN PALA JE TIHI OKEAN . 
СТРАШНО.....ЛЕПО!
...
