Аутор: Владимир Димитријевић, Објављено: 05. 09. 2008.
На први поглед, не враћа се. Нови министар просвете се не зове тако. Али, озбиљнији поглед каже: ВРАЋА СЕ, ПО СВЕМУ СУДЕЋИ.
Јер, право име ДОС-ове реформе школства било је Тинде Ковач-Церовић, а име Гаше Кнежевића само маска која га је скривала. Психолошкиња (психологица) Тинде Ковач-Церовић је, од 2001. до 2003, обликовала кључне сегменте гашистичке реформе домаћег школства, и то као верни следбеник и стипендиста Ђерђа Сороша и његовог Отвореног универзитета у Будимпешти, на коме су школовани многи гаулајтери Новог школског поретка у Срба. Зато није на одмет да се сетимо гашистичког доба српске школе. Оно нам се враћа, зар не?
Симболички гест који открива саму суштину револуционарних збивања у доба Гаше Кнежевића јесте уклањање огромне библиотеке Министарства просвете (26000 наслова) са полица у мемљиви подрум у Улици Драже Павловића. Нестало је, том приликом, на стотине вредних и ретких издања, а остала су се нашла у кутијама, набацана без икаквог реда и изложена пропадању. Изговор под којим је Тинде Ковач-Церовић извршила „поспремање“ био је да су књиге „застареле“. Све се ово савршено уклапало у „револуционарну“ реторику Гаше Кнежевића који је просвету доживљавао као огромни огледни полигон: „Просвета је експеримент уживо и све се дешава у реалном времену. Није тешко променити директора неког јавног предузећа или пословну политику, међутим, променити главе људи, то је нешто друго“ („Просветни преглед“, 20. март 2003). Уместо да објасни зашто ће образовни систем који он нуди бити бољи од претходног, г. Кнежевић је тврдио да ће увести „ванредно стање“, у коме ће бити „све школе, наставници, родитељи“ („Недељни телеграф“, 14. мај 2003). На крају, разочаран неусвајањем „револуционарних“ педагошких метода од стране просветара, г. министар је изјавио: „Од таквог материјала пита се не прави“ („Вечерње новости“, 12. јануар 2004). Под „материјалом“ је подразумевао наставни кадар.
Тврђено је како у нашој школи ништа не ваља, и како нема наде за нас док не усвојимо разне играонице и радионице које су нам понудили г. Кнежевић и „реформски образовни кругови“, на челу са Тинде Ковач-Церовић.
Озбиљни научници, Срби који живе и стварају у иностранству, сведочили су да бивши министар није био у праву. Проф. др Јасмина Вујић, која ради на Калифорнијском универзитету у Берклију и врхунски је стручњак у области нуклеарне физике, упозоравала је: „Сматрам, свакако, да је мом успеху у САД највише допринело знање које сам стекла у току школовања у нашој земљи, као и вредности, моралне и остале, које сам понела са собом/…/ Сматрам да су наше основно и средње образовање супериорни у односу на америчко, где деца врло често завршавају средњу школу, а остају полуобразована и полуписмена. Зато ме веома забрињава реформа школства коју је на силу спроводио Гаша Кнежевић, министар за просвету. Недавна изјава министра Кнежевића, по коме децу не треба оптерећивати математиком, јер је то сувише тешко, те зато треба смањити број часова математике за четвртину, потврђује моја страховања! Према резултатима реформи које су за протекле чстири године спроведене, министар за просвету је очигледно имао за циљ да створи школе које ће да забаве децу, а да их при томе не оптерећују радом и дисциплином. Такав школски систем је већ испробан у САД, и, наравно, произвео је неписмене средњошколце који ни своју земљу нису могли да нађу на географској карти“ („Огледало недеље“, 18. фебруар 2004).
Заиста, на Западу је у многим земљама државна школа одавно претворена у огледни полигон за испробавање нових идеја либерал-капиталистичких идеолога, који ни не сматрају да у учионици треба стицати знање. Уместо учења, тамо је у питању пуко ОБУЧАВАЊЕ, уз развијање ПОЖЕЉНИХ ОБЛИКА ПОНАШАЊА за тзв. „пермисивно“ друштво (утопију потрошачког хедонизма). Праве школе, у којима се образује будућа УПРАВЉАЧКА ЕЛИТА, су приватне, ужасно скупе и – ТРАДИЦИОНАЛНЕ, и по методици и по дисциплинарним захтевима (рецимо, обавезне су ђачке униформе). Како изгледа американизована европска школа могло се сазнати кад су ђаци Крушевачке гимназије посетили гимназију у Копенхагену, у Данској. Шта су видели и доживели? Ево неких утисака: „За нас је било шокантно што на часовима може да се седи на столу, спава на поду учионице, једе јабука, пије сок или вода, телефонира мобилним. Веома су слободни. Све се заснива на групном раду, и ником не пада на памет да бежи из школе/…/ Час траје један сат. Ученици стално причају с професором, а он може да предаје само петнаест минута, након чега следе питања и разговор о теми/…/За њих, ми смо били преозбиљни, али и за нас су били чудни дечаци са розе каишевима и марамама. /…/ У школу долазе и по киши боси, без обуће или у јапанкама, али на часовима се нађе и понеки дечак који је дошао у пиџами“ („Блиц“, 13. октобар 2003).
Зато није нимало чудно што је у књизи „Игром до спознаје“ (један од коаутора је др Тинде Ковач-Церовић), која је препоручивана као средство за едукацију будућих учитеља, било радионица типа „Наставник са машном у коси свира гитару“, током које деца треба да замишљају своје наставнике као балерине, хеви-металце или бебе којима је „штос“ додати цуцлу. Циљ ових радионица био је, како у приручнику пише, ослобађање деце од страха пред „родитељима, наставницима и опасним животињама“. Нису чудни летњи кампови Министарства просвете из 2002, кад су се деца, са представницима ЈАЗАС-а, играла ласцивних „игара ослобађања“ или радила тестове на којима је требало бирати ко ће моћи да остане у нуклеарном склоништу, а ко треба да погине; нису чудне радионице за обуку професора и директора, у којима су одрасли људи били подвргавани понижавајућим поступцима (глумљење робота, држање за руке као у некој секти, цртање инфантилних цртежа, итд). Није чудо што се „ненасилне комуникације“, које чине основу предмета „грађанско васпитање“ (лишеног сваке научне заснованости), у ствари окултне New age технике Маршала Розенберга, чији су пријатељи, секташки гуруи Дипак Чопра и Рам Дас, препоручили Розенбергову књигу „Језик саосећања“ (Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 2002). Није чудо што се у буквару из г. Кнежевићевог времена Вук Караџић плази, а Свети Сава намигује. Није чудо што је учитељима било заповеђено да клупе у одељењу поставе у круг, јер их деца, кад седе „у потиљак“, не разумеју и почињу да их „мрзе“, Није чудо што је деци наређивано да у првом разреду доносе играчке у школу, и што је био смањен фонд часова математике и српског. Није чудно експериментално увођење сексуалног образовања у седми основне (у Лозници су, у радионицама Новог Доба, деца учена да навлаче кондом на банану). Није чудо што је Министарство кренуло у бесплодно стварање тзв. „наставничких факултета“, за образовање учитеља који би предавали по три предмета истовремено (математику, физику, хемију, рецимо), чиме би се драстично смањио ниво стручности наставе.
Шекспировски речено, у том лудилу је било система: требало је срушити и последњи квалитет државне школе, направити од ње место за обуку и огледе на живој деци, а истовремено форсирати приватне школе и факултете за образовање елите „врле нове Србије“. Но, захваљујући напорима министарке, професор др Љиљане Чолић, да се законска област образовања регулише тако да омогући извођење истинских реформи у просвети, овај план се није остварио.