То што ти ТЕК САДА у себи преживљаваш ја сам доживео и преживео и помирио се са датим стањем још од 90-их када сам гледао како народ у Србији боли она ствар за српске ратне напоре и жртве које подноси у Босни и Крајини. Требало ми је дуго, дуго времена да схватим да то више нису Срби. Веровао сам да јесу, јер су носили српско име и презиме, славили славу, држали слике Карађорђа и Косовке девојке по зидовима итд. Али то је била само "магла на мојим очима". Они су духом постали и остали "Југословени, грађани, потрошачи, политички србијанци". Морао сам да прихватим ту горку пилулу да је огроман део некадашњег Српског народа заувек изгубљен за Српство у духовном погледу. Избацили су Бога из своје душе и свој национални идентитет. Сада су само љуштуре које чекају природну смрт или ако Бог одлучи да их кроз неко историјско искушење сатре ратом и страдањем. Ограничавам се само на територију "говвнојевске Србије".
A šta su Srbi u Srbiji trebali da urade?
Svako gleda svoje muke. Svako je preokupiran svojim mukama. A Srbija bila prepuna muka 90tih godina da bi se sad neko preterano osvrtao na muke kod svog komšije.