gost 434892
Veoma poznat
- Poruka
- 12.912
Ауторска
Живимо у свету где је емпатије све мање. За људе, за туђе, за своје. Емпатија је условљена друштвеним диктатом, те ће се она јавити само ако је исфорсирана, тј ако се друштво "сложи" да се саосећа са жртвама...
Пример су прве реакције омладине које су прописале "мимове" на рачун побијене деце и целог догађаја, то што је профил дотичног за 4 сата достигао 60.000 пратилаца на Инстаграму (???), па тек онда када се почела кампања о томе, тек тада се моја генерација, тј добар део ње дозвао у памет и схватио шта се десило.
Пренесимо то и на оно што се дешавало пре 2,3 године са Black Lives Matter. Пошто је цео свет оплакивао црначке жртве, о њима причао, код нас посебно на друштвеним мрежама како је то неправда, (што и јесте), тада су и наши оплакивали те црнце, што би било скроз уреду да се упоредо са тим нису догађала свакодневна прогањања наших људи у Црној Гори, па иста слика са истим полицајцем у истој пози са коленом на глави само што је у питању Србин у ЦГ, а злочини према Србима на КиМ већ су 20 година свакодневница.
И нико да стварно реагује барем емоционално, да се стварно саосети са жртвама од народа, са људима који бивају пребијани и убијани само јер сз Срби. То што су Срби, смањује им вредност?
"А палили сте свеће за убијеног Француза, да је Србин погин'о све би болео к*рац" - одличан стих који одлично описује стање свести у "грађана Србије".
Нико да помисли "па то на КиМ је мој народ, моји људи, од истог смо потекли, истим језиком зборимо....и они нај*бавају само јер су као ја!!!" Скоро па нико!
Жалосна је наша национална свест, а још жалоснија емпатија тј неемпатија коју имамо. Као друштво, не само као народ, требамо да се покријемо ушима јер падамо на тестовима на којима смо већ падали, само ништа нисмо извукли из сопствених пораза него смо дозволили себи да будемо још гори него раније.
Живимо у свету где је емпатије све мање. За људе, за туђе, за своје. Емпатија је условљена друштвеним диктатом, те ће се она јавити само ако је исфорсирана, тј ако се друштво "сложи" да се саосећа са жртвама...
Пример су прве реакције омладине које су прописале "мимове" на рачун побијене деце и целог догађаја, то што је профил дотичног за 4 сата достигао 60.000 пратилаца на Инстаграму (???), па тек онда када се почела кампања о томе, тек тада се моја генерација, тј добар део ње дозвао у памет и схватио шта се десило.
Пренесимо то и на оно што се дешавало пре 2,3 године са Black Lives Matter. Пошто је цео свет оплакивао црначке жртве, о њима причао, код нас посебно на друштвеним мрежама како је то неправда, (што и јесте), тада су и наши оплакивали те црнце, што би било скроз уреду да се упоредо са тим нису догађала свакодневна прогањања наших људи у Црној Гори, па иста слика са истим полицајцем у истој пози са коленом на глави само што је у питању Србин у ЦГ, а злочини према Србима на КиМ већ су 20 година свакодневница.
И нико да стварно реагује барем емоционално, да се стварно саосети са жртвама од народа, са људима који бивају пребијани и убијани само јер сз Срби. То што су Срби, смањује им вредност?
"А палили сте свеће за убијеног Француза, да је Србин погин'о све би болео к*рац" - одличан стих који одлично описује стање свести у "грађана Србије".
Нико да помисли "па то на КиМ је мој народ, моји људи, од истог смо потекли, истим језиком зборимо....и они нај*бавају само јер су као ја!!!" Скоро па нико!
Жалосна је наша национална свест, а још жалоснија емпатија тј неемпатија коју имамо. Као друштво, не само као народ, требамо да се покријемо ушима јер падамо на тестовима на којима смо већ падали, само ништа нисмо извукли из сопствених пораза него смо дозволили себи да будемо још гори него раније.
