,,Добар дан, Милице!"
Поздравља мене мој психомајстор. Знам која му је титула, прочитала сам на визит карти, али ми сад симпатично да га кад не чује зовем психомајстор. Углавном, отпоздравим му и сједнем у наранџасту фотељу. Вежем косу и скидам наочале. ,,Како сте данас, Милице? Имате ли нечим да се похвалите?" пита мене мој психомајстор. Ја се осмјехујем. ,,Имам, докторе. Сигурна сам да имам услов за упис на трећу годину докторских студија. Мајка ће ми допутовати у другој половини октобра. 30.9. путујем у Сарајево. Након тога идем, то јест М и ја идемо да посјетимо његову породицу. И, да, крвна слика ми је задовољавајућа." Психомајстор ме гледа. ,,Срећан пут, прије свега. Честитам и за докторске студије, велика је то ствар. Лијепо је што се радујете мајчином повратку. То ми говори да имате здрав однос са мајком и оцем." ,,Са оцем сам имала. Док је био жив. Умро је прије седам година. Не бих о томе данас." Трепнем два пута и протрљам очи. ,,Добро, нећемо данас о томе. Оно о чему сам хтио да поразговарамо је то што сте налазе поменули задње." Ћутим. И почињем да се правдам, а врло добро знам да човјек има право. Не знам ни како ни зашто, али почињем да повраћам ријечи. Причам и о својој дијагнози и о томе колико не би требало да се замарам, а овамо глумим Теслу и спавам минимално, и како сам се нездраво хранила, и свела физичку активност на минимум и како сам сад на боловању и како сам дошла код њега да бих се довела у ред и како не знам одакле да почнем и како бјежим од своје нервозе у нездраву храну и како сам почела да се дебљам и још хиљаду ствари које ме је мало срамота да вам напишем.
,,Па добро, Милице, ако сте дошли код мене, онда сте већ почели да предузимате нешто поводом свега тога."
И опет почињем да причам. Како сам почела да спавам редовно и довољно, и да шетам сваки дан, и да пазим шта једем, и да долазим код њега и да ми је крвна слика опет океј. Само што, без обзира на све кубурим са организацијом и то је оно што бих да га питам да ме посавјетује.
Закључисмо ми да морам да *вјежбам стављање себе на прво мјесто* и да би било паметно да правим неке седмичне и мјесечне мале циљеве. Да мало спустим лопту и сама себи дам прилику да побјеђујем у малим биткама. Али да ми побједе буду свакодневне. Дао ми је и задаћу и договорили смо виђење 28.9. За задаћу ми је да уз стандардни дневник вјежбам захвалност и биљежи мале побједе.
,,Дефинишите ми малу побједу. Ја не знам како."
,,*Мала побједа* може бити било шта, можда другима неважно. Битно је само да је теби битно. Да си, на неки начин, побиједила себе."
Сад размишљам. Ако је побједа над собом урадити нешто што је добро за тебе, а што иначе не радиш, паааа... Да ли је куповина новог дневника као симбола новог почетка мала или велика побједа?
Поздравља мене мој психомајстор. Знам која му је титула, прочитала сам на визит карти, али ми сад симпатично да га кад не чује зовем психомајстор. Углавном, отпоздравим му и сједнем у наранџасту фотељу. Вежем косу и скидам наочале. ,,Како сте данас, Милице? Имате ли нечим да се похвалите?" пита мене мој психомајстор. Ја се осмјехујем. ,,Имам, докторе. Сигурна сам да имам услов за упис на трећу годину докторских студија. Мајка ће ми допутовати у другој половини октобра. 30.9. путујем у Сарајево. Након тога идем, то јест М и ја идемо да посјетимо његову породицу. И, да, крвна слика ми је задовољавајућа." Психомајстор ме гледа. ,,Срећан пут, прије свега. Честитам и за докторске студије, велика је то ствар. Лијепо је што се радујете мајчином повратку. То ми говори да имате здрав однос са мајком и оцем." ,,Са оцем сам имала. Док је био жив. Умро је прије седам година. Не бих о томе данас." Трепнем два пута и протрљам очи. ,,Добро, нећемо данас о томе. Оно о чему сам хтио да поразговарамо је то што сте налазе поменули задње." Ћутим. И почињем да се правдам, а врло добро знам да човјек има право. Не знам ни како ни зашто, али почињем да повраћам ријечи. Причам и о својој дијагнози и о томе колико не би требало да се замарам, а овамо глумим Теслу и спавам минимално, и како сам се нездраво хранила, и свела физичку активност на минимум и како сам сад на боловању и како сам дошла код њега да бих се довела у ред и како не знам одакле да почнем и како бјежим од своје нервозе у нездраву храну и како сам почела да се дебљам и још хиљаду ствари које ме је мало срамота да вам напишем.
,,Па добро, Милице, ако сте дошли код мене, онда сте већ почели да предузимате нешто поводом свега тога."
И опет почињем да причам. Како сам почела да спавам редовно и довољно, и да шетам сваки дан, и да пазим шта једем, и да долазим код њега и да ми је крвна слика опет океј. Само што, без обзира на све кубурим са организацијом и то је оно што бих да га питам да ме посавјетује.
Закључисмо ми да морам да *вјежбам стављање себе на прво мјесто* и да би било паметно да правим неке седмичне и мјесечне мале циљеве. Да мало спустим лопту и сама себи дам прилику да побјеђујем у малим биткама. Али да ми побједе буду свакодневне. Дао ми је и задаћу и договорили смо виђење 28.9. За задаћу ми је да уз стандардни дневник вјежбам захвалност и биљежи мале побједе.
,,Дефинишите ми малу побједу. Ја не знам како."
,,*Мала побједа* може бити било шта, можда другима неважно. Битно је само да је теби битно. Да си, на неки начин, побиједила себе."
Сад размишљам. Ако је побједа над собом урадити нешто што је добро за тебе, а што иначе не радиш, паааа... Да ли је куповина новог дневника као симбола новог почетка мала или велика побједа?
Poslednja izmena:
