Araon
Elita
- Poruka
- 18.385
Dešavanja poslednjih dana su mi dali samo dokaz za ono što sam i prethodno mislio, ljudima zapravo nije preterano žao nečega, više se uključe u trend koji traje otprilike dva do tri dana, posle toga opet nije bitno.
Prvo smo imali primer sa Milenom Radulović, počelo je ono grupno share-ovanje na instagramu, kad su to uradili Biković i ostale "uticajne" osobe društva, nema ko nije podelio "i ja sam Milena" ili neki od logo-a podrške Mileni... To je trajalo par dana, sada više niko i ne priča o tome. Onda je mala Tijana Jurić silovana i ubijena, tri dana se pričalo o tome kao monstrum, ovo, ono, sada niko više ne može ni sa sigurnošču da se seti ko je to kada se pomene Tijana Jurić, plus da njen otac nije ostao aktivan na raznim poljima, pitanje je da li bi se iko setio.
Sada najskorije smo imali primer one male devojke što se ubila, jutjuberka, tri dana je svima bila tema, sajber nasilje, mora se prestati, neki kao u emisijama plaču, snimaju se klipovi za jutjub kako je to strašno, kako su je voleli, to je sve trajalo opet ta famozna tri dana i sad kao da se nikad nije ni desilo.
Svemu ovome je zajednička jedna stvar, bude u interesovanju ljudi doslovno tri dana, pokažu kako im je kao stalo, neku empatiju nekim share-om na instagramu (kao za apel pomoći bolesnoj deci, gde na kraju ni ne doniraju ništa, ali daju drugima uvid brižne osobe), posle toga nikome više ne padne na pamet i što je najgore, ništa se suštinski i sistemski ne promeni... I dalje se dešavaju silovanja, ubistva i otmice, deca pucaju i izvršavaju samoubistvo. Posle male Tijane imali smo onog tipa Malčanskog (kako god se zvao) koji je oteo dete, jutros je osvanula vest neki drugi jutjuber Daniel (glumio u dnevnjaku) je prebacio i go igra na terasi, viče na komšije, preti da će ih pobiti... Svi se sećamo i povratnika sa ratišta koji je imao zabranu prilaska porodici sa sindromom stresa, čovek na terapiji, na kraju je ubio i ženu i dete, valjda ovima iz socijalne službe nije bilo jasno da čovek nije normalan uz sve te opise...
Poenta teme je, zašto glumimo da nam je stalo od slučaja do slučaja? Da li je to da bi napravili sliku o nama samima kako smo dobri ljudi, brižni, dok de facto falusom ne mrdamo da se išta promeni ili? Može primer biti i za politiku, nebitno potpuno, svima je loše, svi kukaju, ja ne znam jednu osobu koja ne kaže "e, ovi su...", ali ja ne vidim neke stotine hiljada ljudi ispred Skupštine... Da li je to samo psihologija krda, muči nešto da budeš deo ekipe ili zaista neki vapaj? I koliko još i kakvih slučajeva treba da se desi da bi se išta promenilo?
Prvo smo imali primer sa Milenom Radulović, počelo je ono grupno share-ovanje na instagramu, kad su to uradili Biković i ostale "uticajne" osobe društva, nema ko nije podelio "i ja sam Milena" ili neki od logo-a podrške Mileni... To je trajalo par dana, sada više niko i ne priča o tome. Onda je mala Tijana Jurić silovana i ubijena, tri dana se pričalo o tome kao monstrum, ovo, ono, sada niko više ne može ni sa sigurnošču da se seti ko je to kada se pomene Tijana Jurić, plus da njen otac nije ostao aktivan na raznim poljima, pitanje je da li bi se iko setio.
Sada najskorije smo imali primer one male devojke što se ubila, jutjuberka, tri dana je svima bila tema, sajber nasilje, mora se prestati, neki kao u emisijama plaču, snimaju se klipovi za jutjub kako je to strašno, kako su je voleli, to je sve trajalo opet ta famozna tri dana i sad kao da se nikad nije ni desilo.
Svemu ovome je zajednička jedna stvar, bude u interesovanju ljudi doslovno tri dana, pokažu kako im je kao stalo, neku empatiju nekim share-om na instagramu (kao za apel pomoći bolesnoj deci, gde na kraju ni ne doniraju ništa, ali daju drugima uvid brižne osobe), posle toga nikome više ne padne na pamet i što je najgore, ništa se suštinski i sistemski ne promeni... I dalje se dešavaju silovanja, ubistva i otmice, deca pucaju i izvršavaju samoubistvo. Posle male Tijane imali smo onog tipa Malčanskog (kako god se zvao) koji je oteo dete, jutros je osvanula vest neki drugi jutjuber Daniel (glumio u dnevnjaku) je prebacio i go igra na terasi, viče na komšije, preti da će ih pobiti... Svi se sećamo i povratnika sa ratišta koji je imao zabranu prilaska porodici sa sindromom stresa, čovek na terapiji, na kraju je ubio i ženu i dete, valjda ovima iz socijalne službe nije bilo jasno da čovek nije normalan uz sve te opise...
Poenta teme je, zašto glumimo da nam je stalo od slučaja do slučaja? Da li je to da bi napravili sliku o nama samima kako smo dobri ljudi, brižni, dok de facto falusom ne mrdamo da se išta promeni ili? Može primer biti i za politiku, nebitno potpuno, svima je loše, svi kukaju, ja ne znam jednu osobu koja ne kaže "e, ovi su...", ali ja ne vidim neke stotine hiljada ljudi ispred Skupštine... Da li je to samo psihologija krda, muči nešto da budeš deo ekipe ili zaista neki vapaj? I koliko još i kakvih slučajeva treba da se desi da bi se išta promenilo?
