Quantcast

Prva i Druga Srbija

Duh Sekire

Iskusan
Poruka
6.688
Хушкачи против хулигана

Откуд све више оних који себе виде као представнике “боље и лепше Србије”? На овај начин се политички маргиналне опције препоручују, мимо демократских процедура, као једини гаранти демократизације друштва, каже Мирјана Васовић

Пут у модерно, развијено и праведно друштво неспојив је са било каквим мистичним порукама које као авети прошлости круже у неким деловима Србије, које разни пророци и лудаци нуде српском народу као залог будућности, ово се поготово односи на оне које у име прошлости нуде националистичке обрачуне, реваншизам и општи хаос”, грмео је на једном предизборном митингу СПС-а Слободан Милошевић крајем 1990. године а забележила је Политика. Упркос оваквој, у његовом случају реткој, слаткоречивости, Милошевићеву еру обележила је подела грађана Србије на патриоте и непријатеље – издајнике, тј. стране плаћенике. Најгоре је било током 1996. године када је Драган Томић, тадашњи председник Народне скупштине, грађане који су учествовали у протестима (испровоциране великом изборном крађом) назвао профашистичким, рушилачким, хулиганским хордама чији је циљ дестабилизација земље, а намера да дође до анархије и парализе живота у Србији, и да се онемогуће започете привредне реформе.

После петооктобарских промена, уместо патриота добили смо реформисте, уместо издајника на политичку сцену ступили су антиреформисти. У последње време се примећује тенденција виђена на почетку текста да они који себе виде као “другу Србију” (прокламују модерно и брзо, критикују авети прошлости и против су националистичких обрачуна) власт оптужују за примитивни национализам а ни власт им не остаје дужна препознајући их као издајничке стране плаћенике.

И стварно, као да се помало враћамо у “оно време” – бар што се реторике тиче. И власт и опозиција скинули су шешире и рукавице и ископали ровове. Очекује се да ће секунданти донети оружје чим се распламса расправа о косовском статусу, односно чим стране силе кажу јавно оно што сад говоре полузванично. Јер централно место које Косово заузима у српском националном миту обећава да ће вероватно доћи до подривања националног идентитета тако да више неће моћи да се избегава реалност националног пораза и одговорност за њега. “Многи Срби се прибојавају да завршни чин југословенске трагедије може довести до насиља међу њима самима”, све чешће примећују и објављују западни политички аналитичари.


Како је све почело?

- “Друга Србија” родила се у Милошевићевом режиму као опозициона, демократска, антиратна и проевропска. После 5. октобра чинило се да је све што се догодило замена места у односу на власт. “Постоји, међутим, и једно другачије виђење данашње Србије... демократске и проевропске снаге разлучиле су се у два крила, потпуно природна и једнако потребна сваком демократском систему. Она се међу собом веома разликују, али су оба демократска и оба европска. Прво крило је више лево, друго крило више је десно, прво је више радикално – реформаторско, друго је више опрезно и конзервативно, прво је више револуционарно, друго више легалистичко, прво је више грађанско, друго више национално... И једна и друга опција животно су неопходне Србији, потребне су како би српски политички живот био стабилан, трезвен и успешан јер у једном времену можда боље одговоре нуди једна, у другом друга опција... Оно што најмање смемо да радимо јесте да било којој од те две Србије одричемо демократски и европски карактер”, отписивао је социолог Слободан Антонић представницима “друге Србије” које је он крајем 2002. године препознао као мисионарску интелигенцију са јакобинским карактеристикама.

Тачка разлаза у постмилошевићевском периоду и јесте наступила јер је тзв. друга Србија само себи приписивала демократски и европски карактер, док је све остале оптуживала за недораслост и прижељкивала обрачун кукајући за пропуштеним 6. октобром. Јер, грађани Србије и даље више гласају за “националистичке” и “конзервативне” а не “реформистичке” и “прогресивне” странке, што значи да су незрели за демократију. Зато “друга Србија” предлаже неку врсту старатељства. “То старатељство може бити старатељство странаца, старатељство овдашње елите, или нека врста комбинације и једног и другог. У сваком случају, Србима не треба, бар за још неко време, давати да слободно бирају своју власт и своје институције”,
резигниран је Антонић који тврди да као што се пливање најбоље учи пливањем, тако је најбољи начин за учење демократије – упражњавање демократије.
 

Duh Sekire

Iskusan
Poruka
6.688
Предраг Марковић, историчар из Института за савремену историју, за НИН каже: “Има једна врста културних, јавних и политичких радника који су читаву удобну егзистенцију засновали на тези да су они онај просвећени, бољи део Србије који треба да добија одговарајућу финансијску помоћ да би просветио и деконтаминирао непросвећени део нације. Део њих искрено верује у своју мисију али више је заступљено елитистичко профитерство. Такви људи постали су професионални борци против Милошевића и професионални деконтаминатори Србије.

Да не би изгубили посао, они изнова и изнова морају да доказују како ситуација у Србији није нормална. Иако се на речима залажу за демократију, ментално им је најближа бољшевичка филозофија.


На питање како објашњава то што се такви људи у Србији представљају као представници “друге Србије”, док је тако нешто незамисливо чути од неког Западноевропљанина (да је представник “друге” Немачке, Француске, Италије...), Марковић ће кратко: “Код нас постоји жеља да се умили потенцијалном донатору, тако да ту врсту експонирања треба одбити на људску жељу да се лепше проживи живот. Што се паралеле тиче – направићу је са Америком. Wихови академски кругови понекад наводно делују против интереса своје државе и то је у реду, то је знак демократије. Међутим, екстремни критичари не сматрају да треба да владају земљом јер знају да је то немогућа мисија.”
“Друга Србија”, која постојећу владу изједначава са Милошевићевом и која за њу каже да је “злочиначко удружење”, по мишљењу нашег саговорника понаша се као што су се понашали комунисти у Немачкој двадесетих година. Јер, ако кажете да се после 5. октобра ништа није променило, човек који вам поверује неће гласати за Весну Пешић већ за Богољуба Карића: “Па онда закључите да ли су такве критике добронамерне, да ли је негирање напретка добро за развој демократије у земљи”, каже Предраг Марковић који као најбољи показатељ за своју тврдњу наводи пример Војводине. Радикали 2000. године у Новом Саду нису имали ниједно посланичко место, “али су се наводно ти други или бољи Срби толико огадили народу да су од ње направили радикалску тврђаву. Војводина је знамење колико екстремни мондијализам може да буде самодеструктиван”.

Праву опасност по демократију у Србији наш саговорник види у Богољубу Карићу. “Има тајкуна и у Русији али нико од њих се није толико приближио реалној политичкој власти као он. Док радикали могу да кажу да су принципијелни националисти, карићевци су глорификација једног потпуног политичког и моралног нихилизма а њихова основна идеја је безидејност.”

Откуд све више оних који себе виде као представнике “боље и лепше Србије”? Мирјана Васовић, социјални психолог, за НИН каже: “На овај начин се политички маргиналне опције препоручују, мимо демократских процедура, као једини гаранти демократизације друштва. Поред тога, самосврставање у редове 'друге Србије', у симболичком смислу, на пречац их избавља са маргина партијске сцене и друштва у целини: боље звучи ‘други’, него 265., 1000., или не знам који део политичке и друштвене сцене.. Све у свему, пропагандна митологија која се позива на ‘другу Србију’ има функцију симболичке и реалне пречице која би онима који су сишли са политичке сцене, поново обезбедила место и укључила их у процес одлучивања о судбинским питањима друштва без учешћа у политичкој утакмици и без провере легитимитета на демократским изборима. Такође, супротстављање ‘друге Србије’ свим осталим политичким опцијама имплицира поништавање политичког плурализма и заговарање чистог политичког једноумља”, одлучна је професорка Васовић.

Чињеница је да су за српске суседе, и многе у међународној заједници, Срби били агресори и наши чести покушаји да се изједначи кривица, њима изгледа као изврдавање. Али, чињеница је да, слажу се чак данас и у Немачкој, нема правог разумевања нацистичког периода без прихватања да су и Немци страдали. Код нас припадници “друге Србије” оспоравају моралност таквог говора називајући га “моралним релативизмом”, ваљда у нади да нам прво треба 50 година денацификације.

Соња Лихт, председница Београдског фонда за политичку изузетност, истиче да је прича о две Србије потпуно депласирана и да се неке синтагме понављају без истинског увида у разлику између оног што је ова земља била пре и после 5. октобра. “У Америци је двопартијски систем. Они понекад, нарочито пред изборе, говоре о себи и кроз синтагму "друга Америка", али јасно је да то у суштини нико озбиљно не мисли. Иако у Европи постоје озбиљне поделе, никада нисам чула да неко употребљава ту синтагму. Нема демократије без подела али мислим да је подела на две Србије, осим што је нетачна, и штетна. Препуцавањима, етикетирањем, примитивним вођењем дијалога ми сами себи одузимамо енергију која нам је неопходна јер нас велики изазови везани за статус КиМ и Црне Горе тек очекују. Ми и свет и себе стално плашимо да ће на власт доћи радикали, односно недемократске странке. Можда нисмо задовољни њиховим знањем и ангажманом али треба имати у виду да смо ми тек једна демократија у настајању али са неоспорно основним карактеристикама демократског друштва. Не постоје две Србије већ различите политичке опције, као и велики број грађана који ни у једној од тих опција не налази прави одговор на своје дилеме и свој могући политички ангажман”, каже Соња Лихт.
Маријана Милосављевић
 

eremita

Zaslužan član
Poruka
116.937
Спирит оф Секирче,

ја верујем да је потребно ЗАЛАГАТИ СЕ ЗА ТРЕЋУ СРБИЈУ... јер једино тако можемо да избегнемо УЛАР који каубоји покушавају да нам ставе на врат...
и прва и друга Србија немају довољну подршку народа... дакле треба нам НЕШТО ТРЕЋЕ...

... па погледај шта се догађа у Румунији - потписали су да САД дође и отвори своје војне базе, да преузме њихове касарне... страшно... ДАНАС ЈЕ ОБЈАВЉЕНО ДА САД ЖЕЛИ ДА НА ОВЕ ПРОСТОРЕ СМЕСТИ СВОЈИХ
70 000 ВОЈНИКА... ејјјјјјјјјјјјјјјјјјјј....


bitka

 

Elvin

Poznat
Poruka
9.874
Оно што најмање смемо да радимо јесте да било којој од те две Србије одричемо демократски и европски карактер”, отписивао је социолог Слободан Антонић представницима “друге Србије” које је он крајем 2002. године препознао као мисионарску интелигенцију са јакобинским карактеристикама.

ово је одлична реченица,само чини ми се да до појаве мисионарских јакобинаца доводи управо мањак интелигенције,наравно спојен са ненормалним егом и синдромом месијанизма.
ово се најбоље огледа код једне борке павићевић,која би да нас све културно деконтаминира и наравно нашег младог месије којег ипак нећу именовати мада сви знамо о коме је реч;)
невероватно је да људи такве прошлости имају образа да се намећу као врхунски морални ауторитет у србији....
 

PLESsitnihDEMONA

Poznat
Banovan
Poruka
9.594
eremita:
ДАНАС ЈЕ ОБЈАВЉЕНО ДА САД ЖЕЛИ ДА НА ОВЕ ПРОСТОРЕ СМЕСТИ СВОЈИХ
70 000 ВОЈНИКА...
Ja tu vidim veliku mogucnost za bizMis !!! Neka svaki US vojnik potrosi dnevno $1 to je 70 000 svaki dan. Ludilo!!! Gde ce da ih smeste javi mi obavezno...imam svakakve robe za njih! :lol:
No,kada nasi nece da idu u vojsku,onda neko mora da nas brani...a brani nas onaj ko je najjaci,jel tako- tako je! :lol:
1,2,3,4,5,6,7....50....10....100...1000....2000....10 000...$$$ danasnji pazar! Money,money,money must be funny....:lol:
Viva Las Vegas...!
 

T-Zex

Veoma poznat
Poruka
13.688
eremita:
Спирит оф Секирче,

ја верујем да је потребно ЗАЛАГАТИ СЕ ЗА ТРЕЋУ СРБИЈУ... јер једино тако можемо да избегнемо УЛАР који каубоји покушавају да нам ставе на врат...
и прва и друга Србија немају довољну подршку народа... дакле треба нам НЕШТО ТРЕЋЕ...

... па погледај шта се догађа у Румунији - потписали су да САД дође и отвори своје војне базе, да преузме њихове касарне... страшно... ДАНАС ЈЕ ОБЈАВЉЕНО ДА САД ЖЕЛИ ДА НА ОВЕ ПРОСТОРЕ СМЕСТИ СВОЈИХ
70 000 ВОЈНИКА... ејјјјјјјјјјјјјјјјјјјј....


bitka

Трећа Србија, трећа... Испливаће, кад тад.
 

Duh Sekire

Iskusan
Poruka
6.688
eremita:
ЗАЛАГАТИ СЕ ЗА ТРЕЋУ СРБИЈУ

bitka

Ја се залаћем за ТРЕЋИ ПУТ.
Дакле ни капитализам ни социјализам (комунизам је ионако само илузија). У земљама истока тако нешто постоји. Видећемо колико је код нас примењиво.
А да ће битке бити биће. Старо се никада није лако предавало.

Elvin:
ово је одлична реченица,само чини ми се да до појаве мисионарских јакобинаца доводи управо мањак интелигенције,наравно спојен са ненормалним егом и синдромом месијанизма.
ово се најбоље огледа код једне борке павићевић,која би да нас све културно деконтаминира и наравно нашег младог месије којег ипак нећу именовати мада сви знамо о коме је реч;)
невероватно је да људи такве прошлости имају образа да се намећу као врхунски морални ауторитет у србији....
Одлична дијагноза, а што се тиче Боркине деконтаминације.


PLESsitnihDEMONA:
Ja tu vidim veliku mogucnost za bizMis !!! Neka svaki US vojnik potrosi dnevno $1 to je 70 000 svaki dan. Ludilo!!!
Бизмис али фер!
И још да силује по једну девојчицу... Стварно лудило!!!
 

Duh Sekire

Iskusan
Poruka
6.688
Погледајмо мало како то изгледа у Нишу, код јужњачке господе :)
Ево шта каже "либерални Данас":

"Sad će doći i predsednik Velja", najavio je pretprošle noći gradonačelnik Niša Smiljko Kostić, dok se otvarao šampanjac povodom pobede na neposrednom izjašnjavanju građana o opozivu. Čekajući ministra i lidera Nove Srbije Velimira Ilića, koji je ekspresno krenuo za Niš kako bi lično čestitao stranačkom i poslovnom štićeniku, Kostić je dodao da se šampanjac pije samo "privremeno". Posle će se preći na domaće vino iz Kostićevih, ličnih vinograda i podruma.
Na izjašnjavanju građana o njegovom opozivu, održanom 4. decembra, "građanski" Niš je ubedljivo poražen od onog drugog. "Domaćinski" Niš je pokazao da je ne samo masovniji, već i agresivniji, žilaviji i bahatiji. Ukoliko se meritornom može smatrati često izricana ocena da je Niš, kao "drugi grad u Srbiji", često bivao paradigmatičan, nepogrešivo pokazujući šire političke tendencije, onda je "slučaj Kostić" pokazao da je "domaćinska" Srbija, što bi mogao biti eufemizam za prošlost, autoritarnost i konzervativizam, ubedljivo porazila Drugu Srbiju.
Prema Veljinim tvrdnjama, istu "domaćinsku" Srbiju čine i gradonačelnik Niša i republička Vlada. "Smiljko ima podršku Vlade Srbije, a dobiće i podršku premijera (Vojislava Koštunice), videćete", kaže. Velja objašnjava i zašto. Kostić je veliki domaćin. Pošten i čestit čovek. Majstor u investicijama i poslu, koga žele da sklone neki šegrti. Glodari. I krvopije. Zlu ne trebalo, izriče i pretnju: ukoliko građani ne iskažu poverenje Kostiću, Niš će ostati bez jako velikih investicija i projekata. Veljo, majstore. U onom vicu bi pitali i: može ladno pivo?
Ministru koji se, pored ostalog, proslavio šutiranjem novinara, psovkama i rečenicom: "Kakav, bre tender", nije zasmetalo što Kostić u nekim krugovima i danas slovi za "kontroverzan" lik. Ko još pamti Kostićevo članstvo u Miloševićevoj SPS u ratno (ne)vreme? Zašto bi se iko sećao njegovog hapšenja krajem 90-ih zbog optužbi da je kao uspešni generalni direktor monopolističke DIN navodno izvršio privredne zloupotrebe? Ili saopštenja ambasade SAD da neće sarađivati sa Nišom, jer je njegov gradonačelnik "protivnik ekonomskih reformi i saradnje sa Haškim tribunalom!? Koga još, uopšte, zanima što je Kostić, poznatiji u javnosti i po nekoliko reprezentativnih vila u Nišu i okolini, odbio da prijavi imovinu jer ga to "vređa"?
Niškim demokratama, koje su inicirale opoziv, ostaje da na to podsećaju, ali i nešto nauče na sopstvenim greškama. Na primer, da kampanja ne može biti amaterska, i vođena uz unutrašnja trvenja i bez aktivne zainteresovanosti stranačkog vrha. Kao i da se ozbiljno mora popravljati tranzicioni imidž koji (pre)često podrazumeva da su "demokrate pokazale da brinu samo za sopstveni džep", a ne i za masovno otpuštani narod. Za razliku od imidža pravog srpskog "domaćina". Koji ume da opsuje i viče "bre", ali i da vredno radi, sa burazerima u Vladi ili stranci. I da slavi uz domaće, a ne tamo, neko, sumnjivo vino.
 

Strela

Elita
Poruka
17.185
Ovo što piše "liberalni Danas" i što se može čuti kod frustrirane Olje Bećković
i sličnih spodoba "demokratsko - liberalne" orjentacije, je čisti govor mržnje i
prizivanje sukoba unutar srpskog nacionalnog korpusa.
Mi imamo jednu jako lošu, da ne kažem pogubnu, nacionalnu odliku, a to je
konstantna potreba za podelama.
Obrenovićevci - Karađoređevićevci.
Četnici - partizani.
Patriote - izdajnici.
Demokrate - nedemokrate.
DOKLE BRE!
 

PLESsitnihDEMONA

Poznat
Banovan
Poruka
9.594
Duh Sekire:
И још да силује по једну девојчицу... Стварно лудило!!!
Ne lupaj molim te. Sve zemlje u regionu imaju americke i druge strane vojnike i ja do sada nisam cuo da je neki od njih silovao bilo koga. Oni trose svoje pare samo po javnim kucama.
Nemacka 60 godina ima americke vojnike na svojoj teritoriji i nisu imali nikakvih problema. Cak su ameri hteli da se povuku i da ih prakticno zayebu,zbog nesolidarisanja sa ratom u Iraku. Onda je nastupila frka i postavilo se pitanje kako ce da nadomeste milijarde evra koje nemacka industrija ubira od americkih trupa stacioniranih u Nemackoj.
 
Poruka
22.425
PLESsitnihDEMONA:
Ne lupaj molim te. Sve zemlje u regionu imaju americke i druge strane vojnike i ja do sada nisam cuo da je neki od njih silovao bilo koga. Oni trose svoje pare samo po javnim kucama.
Nemacka 60 godina ima americke vojnike na svojoj teritoriji i nisu imali nikakvih problema. Cak su ameri hteli da se povuku i da ih prakticno zayebu,zbog nesolidarisanja sa ratom u Iraku. Onda je nastupila frka i postavilo se pitanje kako ce da nadomeste milijarde evra koje nemacka industrija ubira od americkih trupa stacioniranih u Nemackoj.
Јесте дођу у Републику Србску па види како су фини, када пуцају по улици и галаме како смо смеће, а после тога добацују нашим СРБКИЊАМА
СТОКА ПА ТО ТИ ЈЕ
 

Duh Sekire

Iskusan
Poruka
6.688
PLESsitnihDEMONA:
Ne lupaj molim te. Sve zemlje u regionu imaju americke i druge strane vojnike i ja do sada nisam cuo da je neki od njih silovao bilo koga. Oni trose svoje pare samo po javnim kucama.
Nemacka 60 godina ima americke vojnike na svojoj teritoriji i nisu imali nikakvih problema. Cak su ameri hteli da se povuku i da ih prakticno zayebu,zbog nesolidarisanja sa ratom u Iraku. Onda je nastupila frka i postavilo se pitanje kako ce da nadomeste milijarde evra koje nemacka industrija ubira od americkih trupa stacioniranih u Nemackoj.
Не лупетај ти! На Окинави су амерички војници неколико пута ухваћени у силовању, ниједном им није суђено у Јапану, а како им је суђено у њиховој земљи велико је питање.
Гледе Немачке, мој ујка живи у граду у чијој околини су биле њихове базе и причао ми је шта се дешавало када су њихови ветерани дрогирани излазили у град. А полиција им није смела ништа.
Ја никада нећу гласати за опцију која позива Амере овамо. Та цркавица од пар десетина милиона (а Србија има девизне резерве од преко пет милијарди) ми није потребна.
А ти гласај за твоје. Па нас можда и промените кроз 200 година.
п.с. Осим ако не запалиш из Србије као што си сам рекао...
 

eremita

Zaslužan član
Poruka
116.937
PLESsitnihDEMONA:
Ne lupaj molim te. Sve zemlje u regionu imaju americke i druge strane vojnike i ja do sada nisam cuo da je neki od njih silovao bilo koga. Oni trose svoje pare samo po javnim kucama.
Nemacka 60 godina ima americke vojnike na svojoj teritoriji i nisu imali nikakvih problema. Cak su ameri hteli da se povuku i da ih prakticno zayebu,zbog nesolidarisanja sa ratom u Iraku. Onda je nastupila frka i postavilo se pitanje kako ce da nadomeste milijarde evra koje nemacka industrija ubira od americkih trupa stacioniranih u Nemackoj.
Извини, али појма Ти немаш...
мораћеш мало боље да се распиташ...
о злочинима страних трупа...
(у тој анализи изостави Швабе)
:evil:
 

Duh Sekire

Iskusan
Poruka
6.688
Strela:
Mi imamo jednu jako lošu, da ne kažem pogubnu, nacionalnu odliku, a to je
konstantna potreba za podelama.
Obrenovićevci - Karađoređevićevci.
Četnici - partizani.
Patriote - izdajnici.
Demokrate - nedemokrate.
DOKLE BRE!
Стварно нешто не ваља у националној психологији. Прво те сталне поделе, стална смештања некоме ко је иоле бољи, ко постигне нешто.
А има и друга крајност, оно фамозно "Само да Србин не пуца у Србина".
Да ли сте некада чули фразу "Само да Енглез не пуца у Енглеза"? Енглези су владали над пола света а и много мање су се клали међусобно него Срби.
Ако је неко хуља и криминалац и треба пуцати у њега па био сто пута Србин!
Не знам докле ћемо више у крајности?!? Прво је било братство-јединство, комунизам, самоуправљање; онда српство, патриотизам, светосавље; а сада имамо евроатланске интеграције, реформе, отворено друштво... А увек иста матрица - "ко друкчије каже клевеће и лаже"
Докле бре?!?
 

Duh Sekire

Iskusan
Poruka
6.688
Замке револуције која траје

И није проблем што ће у једној земљи с демократским правилима игре у тешко време бити јаки – радикали. Друштву у том стању они су потребни и оно ће их себи наћи. Проблем може бити што “демократска памет” без поштивања демократских начела неће стићи даље од вајмарског хаоса

Марксистички мислилац је упозоравао револуционаре да пазе да “избацујући прљаву воду не избаце дете”. Упозорење није вредело много. Када се људи дочепају власти, она учини да они “забораве” обећања и одмах бескомпромисно раскидају с прошлошћу. Прилика је да се тога – најмање због комунизма – подсетимо на још један датум (29. новембар) који смо сви “заборавили”, а којег се већина средовечних грађана ове земље сасвим јасно сећа. Прилика је да се подсетимо како је понављање образаца, само с другим протагонистима, одлика (локалне) политичке историје. Прилика је, јер је 29. новембар сећање на моћ и немоћ – друштвеног дисконтинуитета!

Кад су се појавиле “нове историјске снаге”, пре две деценије (има томе већ толико !?), оне су одмах кренуле на блиску прошлост. По типском обрасцу: бескрајна вера у ново, у неупитно бољу будућност и некритично поништавање свега из чега се управо изашло. Истини за вољу, томе су знатно допринеле “старе снаге” које су се жилаво браниле, свим средствима, тако да смо стално били у “ванредном стању”. У рату непрестаном ми као друштво, сад се то може признати, нисмо баш успевали да одвојимо “жито од кукоља”. Имали смо толико “снаге и памети” да правећи дисконтинуитет с комунизмом направимо и раскид са многим достигнућима, и нашим и светским, из друге половине управо завршеног века. Друштво које је успело до те мере да “раскине с прошлошћу” улази у искушење да се венча с ништавилом.

По чему се ми то психолошки разликујемо од наших очева који су 1945. учили како претходна Југославија није имала ништа, “а онда су дошли Немци и узели нам све”? Из различитих побуда, што комунисти, што њихова деца, борећи се за добру стартну позицију у новом друштву, палили су све мостове и безрезервно доказивали како они никад и нису припадали том “злу” и како је управо њих тај тоталитарни механизам држао под страшном репресијом. Подсетимо се деценија друштвене шизофреније: иста предузећа су била и безвредни “комунистички гиганти” а богами и – у процесу приватизације – добар залогај за разне новоижђикљале бизнисмене и извор за пуњење државног буyета; исти генерали и војска састављена од наше деце су нам били и “црвена неман” и “браниоци српства”; у име магловитих идеала растурали смо војску, полицију, независно судство и ине државне институције и девастирали постојећи морал; више смо веровали у апстрактни мултикултурализам који су нам трећеразредни чиновници доносили у црним торбама него у стварност у којој живимо. И – зар нисмо 9. маја ове године одједном схватили да нас нема у групацији која се окупља око антифашизма – где смо, иначе, претходних пола века били уважавани и почаствовани?

То је само једна од непријатних последица тога што су се – прокламована еволуција у друштвеним променама, извикана толеранција, некритички и неоргански имплементирано цивилно друштво – у стварности прометнули у низ покушаја да се догађаји револуционишу, да се арбитрира са висина “јединог и вечног судије”, да се по својој блиндираној памети одређује шта је “за сметлиште историје”, да се лустрира, тј. да се као некад “народни непријатељи” сада траже “комуњаре”. Зар није та самозвано либерална мисао сковала мантру како 5. октобар иште 6. октобар и коначни обрачун! Срећом ово друштво је, ипак, демократскије од његових елита које одела купују на Западу а “идеје” тајно црпе из недемократске традиције коју, ваљда баш због тога, презиру из дна душе. И тако недовршене, те елите проповедају освету али тако да ништа не ризикују. Јер да су ово револуционарна времена, ако би ко посегао за “6. октобром” а не успе, онда би по логици доба ризиковао да га стигне “револуционарна правда”.

Зар се није “наша демократска памет” (која је увек шира и дубља од партијских организација) јавно одрицала Кине – највећег изазова светског бизниса – ка којој, без обзира што је “црвена” и што је примала и Миру Марковић, хитају највеће светске корпорације и најважнији светски државници? Зар није од најумнијих демократских експертских глава стизала идеја да се Русији не плати дуг који је направила власт пре 5. октобра? Као што револуционари нису могли до простих спознаја без центра, тако ни “либерално-скојевска” мисао не може да стане на своје ноге без достигнутог уверења да ће се то у “четвртом Риму” и важним провинцијама узети као добро.


Та “револуционарно-либерална” мисао дели Србију од Србије, “другу” од “прве”, јер “прва” не схвата да је дисконтинуитет све! “Првој” није јасно, не брине о томе, што је “друга” мала и ништавна ако се не мери једино са умишљеном сликом о себи. “Друга” Србија би радо једну револуцијицу, али да се то тако не зове, па да се мало хапси онако по “личном знању и уверењу”, да се мало врате “кризни штабови” јер је изградња правне државе и подизање демократије недопустиво спор процес у “земљи којој се жури” и не обећава да у политици могу да воде они који не добијају гласове на изборима.
 

Duh Sekire

Iskusan
Poruka
6.688
Овај претпоследњи дан месеца новембра јесте Дан Републике, ма шта се о њему мислило. Тог 29. новембра 1943. једна револуција је грубо с политичке сцене уклонила монархију и успоставила, како се сад чини, на дужи историјски период – републику. Она има иза себе као резултат и полувековну државу Јужних Словена коју њене наследнице неће лако надмашити по многим елементима – од суверености државе и њеног међународног значаја, до стандарда становништва и домета солидарности међу људима и социјалне правде. Док се подсећамо на моћи револуционарних дисконтинуитета, готово је извесно да “револуционари” маскирани у либералне одоре нису при моћи која може до великих домета. Они једино могу да ојачају – праве радикале. (Појам се овде користи у ширем значењу од партијске припадности.)

И није проблем што ће у једној земљи с демократским правилима игре у тешко време бити јаки – радикали. Друштву у том стању они су потребни и оно ће их себи наћи. Проблем може бити што “демократска памет” без поштивања демократских начела неће стићи даље од вајмарског хаоса. Није лако претпостављати шта све носи то стање “данас и овде”, али би се дисконтинуитети (који се могу позивати и на 29. новембар у некој од варијанти) могли појавити у много горем облику него што су их “нејаки Уроши демократије” представљали у доба најбеспризорнијих “раскида с прошлошћу”.

Слободан Рељић
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.