Prva hitna pomoć koja će "polumrtve u život vraćati" u Beogradu

Nina

Zlatna tastatura
Supermoderator
Poruka
336.680
Davne 1835. godine, po odredbama tadašnjeg izuzetno naprednog srpskog Ustava, ministar je dobio obavezu da osnuje službu koja će "polumrtve u život vraćati".
To je bio temelj službi hitne medicinske pomoći u Beogradu, ali i u Srbiji. Gotovo čitav 19. vek ovim poslom su se bavili isključivo opštinski lekari koji su dežurali u centralnoj ambulanti koja se nalazila u ulici Kralja Milana, na mestu gde je kasnije bila kafana "Takovski grm".

Prve decenije 20. veka Beograd je brojao 70.000 ljudi i grad je doživeo i prvu žrtvu saobraćaja.
Tada je kod železničke stanice Senjak 15. decembra 1904. zabeleženo gaženje pod točkovima voza, zbog čega je upućen prvi telefonski poziv za lekarsku pomoć na mestu nesreće u istoriji Beograda.

Srpsko lekarsko društvo je u ono vreme predstavljalo značajan faktor u očuvanju narodnog zdravlja. Ono je i podržalo predlog dr M. Radovanovića da se u Beogradu organizuje stalno dežurstvo lekara, koji će u svako doba dana i noći ići kolima da ukazuje prvu pomoć.
Odluka o radu ove specijalne medicinske službe u Beogradu doneta je 1903. godine pošto je dr V. Kujundžić podneo izveštaj o svom putu
u Beč, Prag i Peštu, gde je proučavao propise i organizaciju službe za spasavanje i prvu pomoć.

Kada se 1908. godine pristupilo reorganizaciji nekih javnih službi beogradske opštine, posebno se obratila pažnja na savremenije organizovanje saniteta.
U Beogradu je organizovana Sanitetsko-policijska služba u čiji je domen došlo spasavanje i prva pomoć.

Izrađen je predlog Zakona o beogradskoj opštini koji je 1909. godine upućen Narodnoj skupštini na diskusiju I usvajanje.
U ovom propisu po članu 116 beogradska opština bila je obavezna da organizuje specijalnu medicinsku službu za "… lečenje sirotinje i za prvu pomoć…"

Kao deo Zakona donet je i pravilnik o dužnosti lekara opštinske centralne ambulante koji je stupio na snagu 10. maja 1909. I njime se vrlo precizno utvrđivalo u kojim slučajevima će lekar ići sa ekipom (bolničar i kočijaš) iz Centralne ambulante na pozive građana radi ukazivanja prve pomoći.
Tako je u ovom pravilniku pisalo: “Dežurni lekar koji radi danju dužan je da ukazuje lekarsku pomoć svakom bolesniku koji se javi u ambulantu.
Siromašni Beograđani su pomoć doktora dobijali potpuno besplatno, a ostali su plaćali dobrovoljnim prilogom za održavanje ambulante“.

Na poziv bolesnika lekar je išao isključivo kada je u pitanju neki nesrećni slučaj koji je zahtevao hitnu intervenciju, kao što su davljenje, trovanje,
pokušaj samoubistva ili ubistva, teške telesne povrede, prelom kostiju, jako krvarenje I slično.

U ambulanti, pored noćnog dežurnog lekara i previjača, uvek je dežurao i jedan momak čija je dužnost bila da prima pozive za lekara dok se ovaj nalazi kod bolesnika.
Sačuvani podaci o radu beogradske Stanice za spasavanje i brzu pomoć obaveštavaju da su Beograđani ovaj pravilnik prihvatili vrlo disciplinovano I intervenciju van ambulante su tražili samo kada je bila preko potrebna, baš onako kako je i bilo propisano.
( kaldrma)


Prvi evropski grad koji je dobio organizovanu zdravstvenu ustanovu za hitne slučajeve – „Stanicu za spasavanje utopljenika“ osnovanu 1762, bio je Hamburg.
Godine 1781. u Beču je osnovano „Bečko društvo za spasavanje“. Ove dve ustanove smatraju se prvim organizovanim stanicama za hitnu medicinsku pomoć.

U Beogradu je između dva svetska rata radila Stanica za spasavanje u ul. Kneginje Perside 57, sa telefonskim brojem 23456, u kojoj su radili reonski lekari. Usluge ove stanice siromašni građani nisu plaćali, dok su imućniji građani usluge plaćali 40 dinara preko dana a 50 dinara noću. Lekar stanice je morao doći na lice mesta "najdalje za jedan sat". U oktobru 1937. otvorena je sanitetska auto-stanica za prevoz bolesnika i ranjenika, broj telefona 24-479.
 
Davne 1835. godine, po odredbama tadašnjeg izuzetno naprednog srpskog Ustava, ministar je dobio obavezu da osnuje službu koja će "polumrtve u život vraćati".
To je bio temelj službi hitne medicinske pomoći u Beogradu, ali i u Srbiji. Gotovo čitav 19. vek ovim poslom su se bavili isključivo opštinski lekari koji su dežurali u centralnoj ambulanti koja se nalazila u ulici Kralja Milana, na mestu gde je kasnije bila kafana "Takovski grm".

Prve decenije 20. veka Beograd je brojao 70.000 ljudi i grad je doživeo i prvu žrtvu saobraćaja.
Tada je kod železničke stanice Senjak 15. decembra 1904. zabeleženo gaženje pod točkovima voza, zbog čega je upućen prvi telefonski poziv za lekarsku pomoć na mestu nesreće u istoriji Beograda.

Srpsko lekarsko društvo je u ono vreme predstavljalo značajan faktor u očuvanju narodnog zdravlja. Ono je i podržalo predlog dr M. Radovanovića da se u Beogradu organizuje stalno dežurstvo lekara, koji će u svako doba dana i noći ići kolima da ukazuje prvu pomoć.
Odluka o radu ove specijalne medicinske službe u Beogradu doneta je 1903. godine pošto je dr V. Kujundžić podneo izveštaj o svom putu
u Beč, Prag i Peštu, gde je proučavao propise i organizaciju službe za spasavanje i prvu pomoć.

Kada se 1908. godine pristupilo reorganizaciji nekih javnih službi beogradske opštine, posebno se obratila pažnja na savremenije organizovanje saniteta.
U Beogradu je organizovana Sanitetsko-policijska služba u čiji je domen došlo spasavanje i prva pomoć.

Izrađen je predlog Zakona o beogradskoj opštini koji je 1909. godine upućen Narodnoj skupštini na diskusiju I usvajanje.
U ovom propisu po članu 116 beogradska opština bila je obavezna da organizuje specijalnu medicinsku službu za "… lečenje sirotinje i za prvu pomoć…"

Kao deo Zakona donet je i pravilnik o dužnosti lekara opštinske centralne ambulante koji je stupio na snagu 10. maja 1909. I njime se vrlo precizno utvrđivalo u kojim slučajevima će lekar ići sa ekipom (bolničar i kočijaš) iz Centralne ambulante na pozive građana radi ukazivanja prve pomoći.
Tako je u ovom pravilniku pisalo: “Dežurni lekar koji radi danju dužan je da ukazuje lekarsku pomoć svakom bolesniku koji se javi u ambulantu.
Siromašni Beograđani su pomoć doktora dobijali potpuno besplatno, a ostali su plaćali dobrovoljnim prilogom za održavanje ambulante“.

Na poziv bolesnika lekar je išao isključivo kada je u pitanju neki nesrećni slučaj koji je zahtevao hitnu intervenciju, kao što su davljenje, trovanje,
pokušaj samoubistva ili ubistva, teške telesne povrede, prelom kostiju, jako krvarenje I slično.

U ambulanti, pored noćnog dežurnog lekara i previjača, uvek je dežurao i jedan momak čija je dužnost bila da prima pozive za lekara dok se ovaj nalazi kod bolesnika.
Sačuvani podaci o radu beogradske Stanice za spasavanje i brzu pomoć obaveštavaju da su Beograđani ovaj pravilnik prihvatili vrlo disciplinovano I intervenciju van ambulante su tražili samo kada je bila preko potrebna, baš onako kako je i bilo propisano.
( kaldrma)


Prvi evropski grad koji je dobio organizovanu zdravstvenu ustanovu za hitne slučajeve – „Stanicu za spasavanje utopljenika“ osnovanu 1762, bio je Hamburg.
Godine 1781. u Beču je osnovano „Bečko društvo za spasavanje“. Ove dve ustanove smatraju se prvim organizovanim stanicama za hitnu medicinsku pomoć.

U Beogradu je između dva svetska rata radila Stanica za spasavanje u ul. Kneginje Perside 57, sa telefonskim brojem 23456, u kojoj su radili reonski lekari. Usluge ove stanice siromašni građani nisu plaćali, dok su imućniji građani usluge plaćali 40 dinara preko dana a 50 dinara noću. Lekar stanice je morao doći na lice mesta "najdalje za jedan sat". U oktobru 1937. otvorena je sanitetska auto-stanica za prevoz bolesnika i ranjenika, broj telefona 24-479.

Ето како се језик мења

Најдаље ( ?! ) .. за сат ....

...

Најкасније за сат ...

Вероватно и тада и данас за један сат најдаље је могла хитна прећи 30 км

Неке 'ствари' су непроменњиве .
 

Back
Top