Priča br. 4
Оливија Хадсон има тридесет и три године. Дугонога је и витка лепотица, природно риђе таласасте косе скоро до појаса, веома нежних и женствених црта лица, и очима у три нијансе зелене. Врстан је психијатар и веома је цењена међу колегама. Има згодног и још успешнијег мужа по имену Ник, коме је, свако би се сложио, баш све на свету. Њих двоје имају живот који желе сви. Каријере, путовања, изласци, летовања у вили у Ки Бискејну, зимовања у Вислеру, а свакодневни живот у савршено уређеној двоспратници са савршеним парком уместо дворишта, у најбогатијем предграђу Сијетла. Она је жена која има све, и он је човек који има све. Међутим, он је човек који и даље има жеља. Тачније, има само једну.
Ник Хадсон жели да његова жена умре.
***
Поплочани прилаз кући, окружен веома негованим травњаком са обе стране, врвео је од ужурбаних људи и плавоцрвених светала. Било је осам увече, и био је осми септембар."Необично зелена трава, а лето је било тако суво", помисли Келерман, периферним видом региструјући полицајце са псима трагачима са своје леве стране, док се пробијао кроз гужву према улазним вратима. Извуче значку и подиже је испред себе, мада није било потребе за тим, момци на вратима су добро знали ко је он. Закорачио је у огромно предсобље на мермерни под боје слонове кости, погледао у високи плафон, окренуо се око себе и умало да му се отме звиждук. Такве се куће не виђају сваки дан. Или бар не ван магазина за уређење ентеријера. Са његове десне стране, три широка степеника на доле водила су у пространу дневну собу са прозорима од пода до плафона кроз које се пружао поглед на оно фантастично двориште. Вечерас, додуше, и на ротациона светла.
На белој софи седео је Ник Хадсон, главе и тела погнутог благо напред, лактовима ослоњен на колена, кршећи шаке тик испред сопственог лица.
"Господине Хадсон, моје име је Бил Келерман, ја сам детектив из одељења за убиства".
Човек је и даље немо зурио у своје руке.
"Знам да је тешко, али морамо ово да урадимо. Погледаћу просторије на спрату па ћу се вратити до вас и хтео бих да ми одговорите на нека питања." И даље није било реакције. Бил се окрете на петама и упути се назад ка предсобљу, према степеницама које су, завијајући у лево, водиле на други спрат. Колеге га упутише према главној спаваћој соби. Застао је на вратима и посматрао беле зидове, бели стилски намештај, комоде са великим фиокама, ормаре и ноћне сточиће, бели тоалетни сточић са великим, округлим, угланцаним огледалом испред кога је уредно био послаган накит, и нешто шминке. Закорачио је у собу и ципеле му утонуше у дебели, бели вунени тепих, и иако је преко обуће имао стерилне назувке ради очувања потенцијалног места злочина, није могао да се отме утиску да је требало да се изује пре него што је крочио ту. На средини собе је био велики брачни кревет пресвучен белом постељином. И на сред кревета огромна, тамноцрвена локва крви. Један једини гримизни круг у беспрекорној белини просторије. Није му промакло да је на кревету био само један јастук. Инстинктивно се окренуо ка комоди са фиокама, навукао рукавице од латекса и почео да их извлачи напред, једну по једну. Женски веш. Женске чарапе. Још веша. Спаваћице. Поглед му поново паде на кревет, и онај један јастук. "Толико о срећном браку", промрмља, више за себе.
"Хеј, матори, шта имамо?" зачу се иза њега, уз мљацкање. Увек је нешто жвакала, то га је излуђивало.
"Драго ми је да си нам се придружила, Прескотова", рече детектив, али није се окренуо. Хана Прескот је била његова партнерка, тридесетогодишњакиња са репутацијом лоше девојке у полицији Сијетла. Није могао да поднесе њене ужасне радне "навике", али ју је изузетно ценио због њене невероватне проницљивости и дедукције какву никада није видео у свом прилично дугом детективском стажу. Редовно га је остављала запањеног својим размишљањем и закључивањем, иако јој то никада није рекао, нити ће.
"Шта имамо?", наставио је. "Па, готово ништа, за сада. Крв коју видиш, и ништа више. Нема тела, нема трагова борбе, никаквих других доказа да се овде нешто десило, осим те крви. Право да ти кажем, нисам чак ни сигуран да ли је ово посао за нас или за Нестале особе." Тренутак тишине који је уследио прекинуо је један од форензичких истражитеља. Уморно им рече "Пречешљали смо кућу од пода до плафона, испрскали смо сваки педаљ луминолом тражећи евентуалне очишћене трагове крви, и ништа. И не само крви, нити једна влас косе у оволикој кући, ништа, практично невероватно. Међутим, када смо прешли у гаражу и напрскали аутомобиле, мужевљев ауто...", сад је имао њихову пажњу, "...сија као божићна јелка."
***
"Колико пута да вам поновим, нисам убио своју жену!", сад је већ повишеним тоном говорио Ник, нервозно се вртећи у столици у соби за испитивање."Читав дан нисам био код куће."
"Да, провели сте дан на свом броду у луци, рекли сте већ", надовеза се Келерман. "Ствар је у томе што вас тамо нико није видео. У луци где на стотине људи циркулише сваког сата баш нико да вас не види? Звучи прилично невероватно, признаћете."
"Нисам се осећао добро када сам стигао", настави Ник, "Преспавао сам читав дан."
"Згодно.", рече детектив.
Хана изненада уђе у просторију и залупи врата за собом. Келерману се није свиђао бес у њеним плавим очима. Његова партнерка тресну дебелом свеском са кожним повезом о сто и леденим гласом се обрати осумњиченом. "Да чујемо какво објашњење имаш за ово, силеџијо". Ово последње је скоро просиктала. Са Никовог лица се јасно читало да први пут у животу види ту ствар пред собом, у то није било сумње. Међутим, осим евидентног изненађења, ситна мимика његовог лица откривала је Келерману још једну ствар. По први пут, тај маркантни човек пред њим се плашио. И тај наговештај страха ни Хани није промакао. Узела је свеску, села на ћошак стола и почела гласно да чита одломке, насумичне реченице са насумичних страница те свеске која је, испоставиће се, била дневник Оливије Хадсон, накнадно пронађен испод мадраца у "белој соби".
"Никаква шминка више не може да ми покрије модрице."
"Убиће ме, сигурна сам да ће ме убити", читала је Хана.
"Никада ми неће дозволити да га напустим, јасно ми је ставио до знања да је могућ само један епилог нашег брака, моја смрт."
"То су само неки делови, Хадсоне", устала је са стола, "а слушај овај, овај ми је омиљени"
"Пословна вечера са његовим партнерима се вечерас претворила у пакао јер ми је један од њих непрестано бесрамно гледао у груди. Наравно, знала сам да ћу ја бити крива. Наравно, знала сам да ће бити да сам ја то изазвала, јер сам се тако обукла. У вожњи назад ни реч није рекао, али знала сам шта ме чека када стигнемо кући. Ни врата није затворио а већ ме је ошамарио толико јако да сам пала на колена, а онда ме је вукао за косу до кухиње." Затворила је свеску. Ник је ћутао и гледао замишљено у неку тачку негде испред себе. Хана устаде, обиђе му иза леђа, гурну га да устане, и док му је механички декламовала његова права, Келерман је већ излазио из просторије. Отишао је ван зграде, запалио једну, и наслонио се на зид. Неколико минута касније, партнерка му се придружила.
"Матори, јасно ти је да ће те та ствар убити, зар не?", рече покушавајући да му дохвати цигарету из руке али је он брзо измакао.
"Знаш да је скоро немогуће осудити некога за убиство без тела, Хана."
"Знам", одоговори му она. "И колико год мене нервирао тај бедни изговор за мушкарца и колико год желела да му поломим вилицу, на крају свега, уверена сам да леш нећемо ни наћи. Не зато што је онај гад некакав криминални геније, већ зато што верујем да тај леш и не постоји."
Опет га је запањила. "Али, сва она крв?" упитно прокоментариса Келерман.
"Па, ако имаш времена, воље, и психопату за мужа, смислићеш и начин" рече Хана и упути се назад у зграду.
***
"Никада више." помислила је, прелазећи прстима преко болне јагодичне кости.
"Никада, никада више.", одлучно понови, овај пут гласно, гледајући свој одраз у ретровизору.
Ставила је наочаре за сунце, додала гас и оставила за собом облак прашине укључујући се на пут са старе бензинске пумпе негде у Колораду.
Касније тог поподнева, чистачица је са пода тоалета на пумпи изнервирано скупљала отпатке.
Празну боцу пилула за спавање и дуге, риђе увојке.
skoro nisam procitao nesto tako dobro. Sto rece moja zena (kojoj se prica inace ne svidja jer "opisuje neke glupave stvari" 
i jer je zalosna imajuci u vidu "jadnog psihijatra" i devojku) prica je "pro". 
