Kako reagujete na provokacije u RL?
Ignorisete?
Svadjate se?
Nemate dlaku na jeziku?
Svetite se?
Da li vam se ikad desilo da vas neko isprovocira i odreagujete suprotno vasim uverenjima?
Da li vas je neko nekad povredio svesno?
Ako ste u mogucnosti da “vratite milo za drago”, da se osvetite, da nekome unistite zivot, da li to radite? Ili se uvek izdignete iznad situacije?
Iskuliram.
Mišljenja sam da nije vredno svadjati se a o osveti sam uvek mislila isto. Kome je potrebna sprovešće je. Ko je optužen lažno dokazaće se. Po pravilu uspehom, kod loših ljudi tudji uspeh je uvek najgora osveta. Zato mislim da ne treba gubiti fokus i energiju i zapravo postati po merilu onih kojima sve smeta. Covek ima potrebu da se izrazi. Mislim da je puno agresije kod nas jer ljudi ne mogu da se izraze pa se okolina pogoršala ne zato što su loši već zato što su sputani. Neko okruženje podiže a neko ti ne dopušta da se podigneš.
Poslednji put sam bila zatečena prodavacicom. Tražila sam lutku, kolica za lutku i te takve stvari. Elem, ona je mislila da je devojčica. Kažem ne, u pitanju je dečak. Žena je doživela pitanje vrlo lično kao da tražim kokain za dete. Pa eto sta se danas radi, dečaci nose duge kose i lutke, onda se pitamo zašto imamo paradu, sve neko izigravanje...I u tom stilu.
Dobro, mogla sam da joj održim predavanje skupa sa citatima raznih psihologa zašto je važno imati nekakvu lutku, kasu, kuhinju, zašto je važno da dete bude dete a ne seksi ćerka ili snažan sin, zašto je etiketiranje da nešto mora da ti se svidi samo zato što određenog pola pogrešno ali koga briga, jel njoj lepo što ima razlog da se iznervira, lepo joj je, jel joj fino što će moći da se krsti uz cigaretu i veštačke nokte, jeste, pa dobro, neka nje takve, sebi sam uštedela raspravu a njoj dala razlog da bude mrzovoljna, što očigledno sama želi.
