Mehmedalija Nemanja
Ističe se
- Poruka
- 2.829
(Фото: Биљана Живковић)
Професор Селимовић: Циљ раздвојити муслимане од православних!
Београд – Историчар Салих Селимовић о Србима три вере и о Аустроугарској као њиховом највећем непријатељу.
Највећи део муслиманског племства у Босни, Херцеговини, Старој Рашкој, Црној Гори је српског порекла. Они су, као и њихови потомци, без обзира што су променили веру, увек знали за своје порекло. Штитили су и богато даривали српске цркве и манастире – каже Салих Селимовић.
Професор Салих Селимовић је истрајан и доследан историчар, чија је специјалност порекло Срба, пре свега, Срба муслиманске вероисповести. Професор Селимовић је написао на десетине научних радова и десетак књига о разлозима несрећног сукоба између православаца и муслимана који су увек узроковале западне силе. Он говори о прошлости Старе Рашке, о савременим лажним теоријама порекла данашњих муслимана, али и о спонама припадника српског националног корпуса, различитих вера.
Проф.Селимовићу, у предговору Ваше књиге „Прилози прошлости Старе Рашке 2“, кажете: „Много шта је прећуткивано, изворна документа скривана или су се публиковали и пропагирали фалсификати који су коришћени и користе се у дневно-политичке сврхе. Штета је тешко поправљива, али не треба одустајати, јер ће доћи покољења која ће нам то тешко опростити“. Прокоментаришите те реченице!
Прећуткивано је све оно, што нас је повезивало: порекло, некадашња иста вера и опште народне традиције. Многи документи о томе су скривани. Публиковане су потпуно измишљене ствари или су се појављивали фалсификати који су најчешће наручивани од оних којима је било веома стало до тога да се све заборави или негира. Све што је ишло на штету јединства српског народа без обзира на веру је подржавано, јер се на тај начин бројчано и кохезионо или хомогено слабио српски национални корпус. Циљ је био онемогућити стварање чврстог народног јединства, а тиме и једне чврсте и друштвено-економски и политички стабилне државе. На томе су многи градили своје политичке и друге каријере.
Актуелна збивања на нашим просторима нам говоре да се то и даље спроводи. Када је нешто лоше, или погрешно урађено, увек је теже то поправљати и испраљати, него наново радити. Али, као што сам много пута рекао, никада не треба одустајати, јер у том случају фалсификати и политички памфлети постају тренутне истине и политички веома профитабилне. Ипак се историјске истине појаве, кад тад па ће нам будуће генерације сигурно замерити што се ми, као савременици нисмо борили за истину и у своје време.
Ви пишете: „Крстјани у Босни и Хуму (Херцеговини) нису богумили“. Коме данас одговара да се порекло муслимана доводи у везу са богумилима?
Наравно да крстјани нису били богумили, нити су то могли бити. И то је један од највећих историјски фалсификата. Између крстјана и богумила је огромна разлика у веровањима и схватањима Цркве, погледима на свет, на друштво, на државу и њено устројство. Да би се све то представило било би потребно много више простора. Богумили су у средњовековној Рашкој и Босни само једна мала монашка скупина у низу многих других у источном хришћанству или православљу. То су били монаси испосници, који су са торбама кретали и молили. Можда је од тога што су се много молили богу и настало име богумили. Од наших тадашњих земаља само су били бројни у Самуиловој Македонији где су се називали и бабунима. Имали су и подршку цара Самуила, јер су се као Словени супротстављали византијској власти и грцизацији.
Али, постоји тежња великог дела муслиманске политичке и културне елите за стварањем по сваку цену посебности муслимана у циљу промоције бошњачке националности. Да би то имало неко своје историјско утемељење користе се богумилство, стећци и ислам. Ниједна од тих категорија није у овом случају историјски релевантна, иако се и фалсификатима и неком митологијом то покушава доказивати. Стећци нису само богумилски, чак најмање, а ислам су прихватали много више православни, католици и крстјани. Може се политичким одлукама и неким формалним покрићем промовисати свашта, па и нације и језици, али за озбиљну историјску науку то није прихватљиво.
Ко тврди да су богумили – крстјани у Босни и Хуму?
То тврде неки корумпирани аутори међу којима је најмање професионалних историчара, а на захтев једног дела политичара, као и дела културне елите којима је циљ да поистовећивањем богумила са стећцима и крстјанима који су у средњовековној Босни имали аутохтону црквену организацију, докажу неку посебност, индивидуалитет у односу на Србе православне и Хрвате католике. Крстјани у средњовековној Босни и Хуму нису признавали ни папу у Риму, а ни васељенског патријарха у Цариграду. Имали су и своју расколничку Цркву босанску која није признавала ничију јурисдикцију. У богослужењу су се служили старословенским, а писали су ћирилицом. Сва имена њихових црквених великодостојника (дједови) су била словенска, у нашем случају српска. Као што сам већ рекао, богумили нису могли бити крстјани, јер нису признавали крст, свеце и никакву црквену организацију и хијерархију и били су против сваке власти и богатства.
Крстјани су то све имали и признавали па према томе никако нису могли бити исто са богумилима који су били монаси-испосници. За озбиљну историјску науку нема више никакве дилеме око богумилског мита и стећака, крстјана и масовне исламизације. Све су то били исфабриковани и за политичке потребе текстови и чисти историјски фалсификати једног времена што је нанело огромну штету српском националном корпусу.
Под општим појмом херетици, јеретици било је много разних учења и монашких редова у хришћанској цркви и на Истоку и на Западу. У њима се прожимала стара веровања са новим хришћанским. Неки монашки редови су настојали да задрже ранохришћанска учења, која су била блиска обичном народу па би се могло рећи да се радило о једној вери обичног пука. Они нису признавали црквену организацију и хијерахију, богатство и повезаност цркве са државом итд. Такав је случај био у Јужној Француској, посебно у грофовији Тулуз, где су били масовни тзв. катари (чисти, очишћени) и који су били један од тих монашких редова. И они су подизали стећке, али нигде у изворима нема података да су их сматрали богумилским. Катари су били Французи и никада им није падало на памет да се прогласе неким другим народом. Јереси и монаси нису, нити могу бити посебни етноси и национи.
Poslednja izmena: