"I ne smemo ubiti niti jedno živo biće, čak ni crevnu bakteriju, zbog čega, dakako, retko odlazimo u WC. Svako živo biće je sveto", reče stari sveštenik ovog neobičnog manastira pa pljesne dlanom komarca koji mu je sleteo na čelo.
Komarac, u šoku, počne krvariti ljudskom krvlju. Mi, turisti iz Evrope, koji smo ovamo stigli preko jednog od onih "Last Minute" aranžmana ne bi li pod stare dane videli barem malo beline od onog, nekad čuvenog belog sveta; mi, mahom preuranjeni penzioneri što smo se, poput preuranjenih ejakulanata, vrzmali tim istim belim svetom; mi, koji smo... kao da smo... e jbg, opet sam se izgubio u mislima!
"Rado!", povikao sam supruzi.
"Šta je sad?"
"Opet sam se izgubio u mislima."
"Nemoj misliti na to", reče Rada, dok je stari sveštenik, u prljavo smeđoj odori, objašnjavao našoj grupi zašto je, unatoč principu nenasilja, spljeskao onog komarca na svom, do tada svetlom i blagom čelu:
"Sva živa bića su sveta, osim tog komarca", objasnio je.
"Ali kako znate?", upitao je neko.
"Onaj koji zna, on jednostavno zna. Svako daljnje objašnjenje je suvišno."
Konačno, javio se naš vodič:
"Slušajte gospodine, ovi ljudi su skupo platili ulaznice za ovaj manastir u kojemu je, kako ste rekli, sve živo zaštićeno i sigurno, da biste vi pred našim očima ubili tog nesretnog komarca! Mislim da zaslužujemo malo bolje objašnjenje. Ili čak i povrat nov...", reče, ali ne dovrši rečenicu do kraja, jer mu sveštenik zarije palac u oko.
Na mestu oka pojavi se krvava duplja, vodič padne u nesvest ili u smrt, a čudni starac stane kliktati od nekog sablasnog veselja, nakupljanog, valjda kroz hiljadugodišnje inkarnacije.
"Ia, ia ia!", kliktao je, dok je atmosferom pucketao neki đavoloidni elektricitet.
Nismo bili sigurni događa li se to nešto doista ili je u pitanju jeftina predstava za nas, naivne turiste.
"Prodor nesvetoga, poput crva u jabuci, izaziva nepovratnu reakciju. Nebo i zemlja sada se spajaju u jedno!", reče starac pa počne povraćati debele gusjenice.
"Još i to!", rekao sam poluglasno Radi, "A za ovo smo platili 150 eura u kešu!"
"Ne znam je li vodič...", reče Rada, ali udar neobične, prljavo-bele, raskuštrane i nekako neuredne munje, i to tačno ispred naših nogu, prekine je u pola rečenice.
A ja sam se na trenutak izdvojio od svega. Ne znam je li to zato što je bilo već previše svega, ili... Da, znam, svaki život je svet, i moj život je svet, ali dođavola, pa gde je tome kraj! Svet, svet, i onda kad iz nekog razloga – kao prilikom pripljeskavanja komarca na čelu ili slučajnog uboda k'o prstom u pekmez – ta svetost izgine, onda su svi u čudu pa se zgražavaju, smišljaju priče koje ni oposum s margarinom ne bi... Ah, opet!
"Rado", rekao sam, dok je po nama već padao pljusak prošaran gujavicama, dok su omađijani redovnici plesali sa manastirskim kozama, dok se obližnje brdo polako, kao na usporenom filmu, survavava.. survalava... surlavava...
"Šta je sad opet?", pitala je Rada.
"Opet sam se izgubio u mislima."
Neobična i intrigantna... 
)
