Када је био рат деведесетих остао сам у кући нисам ишао на ратиште . Дошла је 1999 Нато Авиони су нападали Србију , а ја сам се крио по склоништу нисам имао храбрости да изађем и прикључим се војсци . Рат се завршио контао сам да је крај са тим лошим деведесетим , али сам се преварио је била геј парада 2000 говорио сам ма биће људи ја нећу ништа променти , и нисам отишапо . 2007 године проглашена независност Космета , гледао сам протест на телевизији а потом отишао у град јер сам то вече имао заказано са девојком . Сутра ме је било срамота јер сам гледао како "хулигани разбијају град" . Ускоро је почело све брзо да се одвија више нисам мога да упратим догађаје , сваки дан сам гледао нешто ново се дешава на улици, али остао сам пасиван , надајући се да могу и без мене . Кад су похапсили генерале , нисам излазио вани . Када су ухапсили најбоље српске синове , нигде ме није било . Када су почели да затварају српску децу због геј параде , и тада сам остао нем и равнодушан . Кад су признали Космет и тада ме није било брига , ја сам живео у Београду имао сам солидну плату и миран живот . Гледао сам и питао сам се шта ти млади људи раде , који су њихови проблеми . Када су осуђивали децу на 240 година , ја сам говорио тако и треба да се деси . Није ме било ни када су се сепаратисти експонирали по Санџаку и Воводини . Гледао сам на ТВ људи нису имали снаге било шта да кажу , отцепила се Војводина и Рашка , остала је само централна Србија , таман сам помислио да је све готово и да коначно можемо мирно да живимо са својим сусједима , а онда једно јутро на врата је закуцала група људи. Ја сам отворио , а потом добио кундак у главу . Ништа ми није било јасно , погледом сам питао зашто ово чините ? Нисам ништа скривио . Једино што сам у том тренутку приметио био је црни орао на црвеној подлози која се налазила на левој страни њихове униформе , гледао сам својим очима како ми убијају родитеље , вриштао сам "СТАНИТЕ !!! НЕМОЈТЕ", а затим сам добио пар удараца у главу , и кроз помућеност ума и несвестицу , чуо сам неке псовке на страном језику , ништа ми није било јасно . Ускоро сам се затекао у некаквом кампу , где смо имали и преводиоца . Никако ми није било јасно како смо доспели тамо . Све што се сећам били су ударци и тумбање по камиону . Преводиоц је ускоро обратио се на течном српском језику , рекавши . Од данас је наше царство , од ове године ви Срби нећете да постојите , нестаће ваша историја , традиција , гробови ваших предака , мошти ваших светаца . Са вама ће плашити малу децу ! А потом је кренио редом . Све нас у колони у кампу , једним замахом ножа је убија , гледао сам људе како падају , а вероватно Божја канза је била да будем на крају реда , да све то гледам . Управо стојим , ал касно је не могу ништа да променим још 10 људи и ја сам готов
