‘Princ poezije’ Branko Miljković

[Nina]

Branko Miljković ( 1934 — 1961) bio je srpski i jugoslovenski književnik i prevodilac,najznačajniji predstavnik neosimbolizma.
Neosimbolizam je povratak poeziji bogatoj simbolima i zvukom, oblikovanoj pod snažnim uticajem francuske književnosti.
Živeo je manje od 30 godina, a uspeo da objavi nekoliko kniga poezije, a među najznačajnijim su Uzalud je budim (1957), Vatra i ništa (1960).
Njegova dela prevođena su na desetine stranih jezika.
Rođen je u Nišu 1934. godine, gde je završio osnovnu i srednju školu.
Poeziju je počeo da piše i objavljuje upravo u rodnom gradu na jugu Srbije, kojem se vraćao više puta posle preseljenja u Beograd.
Već kao tinejdžer pevodio je francuske pesnike Pola Elijara, Stefana Malarmea i Pola Verlena.
U njegovoj spomen-sobi u Nišu čuvaju se knjige i ploče koje je slušao – Betoven, Pol Enka i makedonske narodne pesme.
U kući na Voždovcu u Beogradu u kojoj je stanovao, njegova radna soba postaje stecište umetnika, Miljkovićevih prijatelja.
U književnim krugovima, Miljkovićeva popularnost je brzo rasla.
Za samo nekoliko godina objavio je više književnih kritika, prevoda i eseja nego mnogi njegovi savremenici za čitavu deceniju.
Zbirka pesama Uzalud je budim pojavila se 1957. – dve godine po dolasku u Beograd.

Književna kritika Miljkovića je nazivala „najtalentovanijim pesnikom mlade posleratne generacije“.Miljkovićeva poezija se oslanja na mit i tradiciju, ali ih obrađuje na moderan način.Tako se u njegovim stihovima često pojavljuju motivi vatre, smrti, tišine i reči, preuzeti iz mitskih i narodnih predstava, oblikovanih „kroz složen i simboličan pesnički jezik“

 

[Nina]

Zbog toga je njegova poezija često hermetična – ne otkriva značenje odmah, već zahteva pažljivo čitanje i tumačenje.
U ciklusu Sedam mrtvih pesnika Miljković se oslanja na pesničku tradiciju i posvećuje pesme nekim od najznačajnih pesnika
srpske kniževne istorije – Branku Radičeviću, Petru Petroviću Njegošu, Lazi Kostiću i Vladislavu Petrkoviću Disu.

Miljković je radio kao prevodilac i urednik književnih listova u Beogradu i Zagrebu, a potom postaje član Udruženja književnika Srbije i Jugoslavije.
Zahvaljujući odličnom znanju francuskog jezika i radu na prevodima, imao je neposredan uvid u savremenu francusku poeziju, što je snažno uticalo na njegovu poetiku..Tri godine po objavljivanju zbirke Uzalud se budim, Miljković osvaja Oktobarsku nagradu grada Beograda, jedno od najznačajnijih kulturnih priznanja.
Nagrađen je za zbirku Vatra i ništa, a bio je njen najmlađi laureat.

Početkom 1961, Miljković iznenada odlazi iz Beograda u Zagreb, glavni grad Hrvatske, a tada jedan od kulturnih centara Jugoslavije.
Krajem januara 1961, na stranicama beogradskog lista Duga, Branko Miljković se odriče Oktobarske nagrade.
Samo nekoliko nedelja kasnije, u noći između 11. i 12. februara, pod nerazjašnjenim okolnostima umire na periferiji Zagreba – imao je 27 godina.

Pesnikova prerana smrt dovela je do stvaranja mita o njemu, zbog čega je njegova pojava stalno prisutna u književnosti, čak i bez direktnog pominjanja
Kao što velike književnosti imaju sopstvene pesničke genije, Francuzi imaju Artura Remboa, mi imamo Miljkovića.Artur Rembo je jedan od najvažnijih francuskih pesnika 19. veka.

Najznačajnije pesme napisao je kao tinejdžer, a zbog toga što je živeo burno i umro mlad, oko njegovog imena stvorena je legenda o genijalnom, buntovnom i prerano izgubljenom pesniku.„Reči su moć i okvir sveta.Sve što se dešava, dešava se na području jezika i simbola, bilo da se radi o atomima ili o zvezdama“, govorio je Miljković. (Danas/Wikipedija/

 

[Nina]

Uzalud je budim

Budim je zbog sunca koje objašnjava sebe biljkama
zbog neba razapetog između prstiju
budim je zbog reči koje peku grlo
volim je ušima
treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi
budim je zbog dalekih stvari koje liče na ove
ovde
zbog ljudi koji bez čela i imena prolaze ulicom
zbog anonimnih reči trgova budim je zbog manufakturnih pejzaža javnih parkova
budim je zbog ove naše planete koja će možda
biti mina u raskrvavljenom nebu
zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih između
dve bitke
kada nebo nije bilo više veliki kavez za ptice
nego aerodrom
moja ljubav puna drugih je deo zore

budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog
drugih
budim je mada je to uzaludnije negoli dozivati
pticu zauvek sletelu
sigurno je rekla: neka me traži i vidi da me
nema
ta žena sa rukama deteta koju volim
to dete zaspalo ne obrisavši suze koje budim
uzalud uzalud uzalud
uzalud je budim
jer će se probuditi drukčija i nova
uzalud je budim
jer njena usta neće moći da joj kažu
uzalud je budim
ti znaš da voda protiče ali ne kaže ništa
uzalud je budim
treba obećati izgubljenom imenu nečije lice
u pesku
Branko Miljković

 

[Nina]

 

[Nina]