Slučaj princa Đorđa
Prestolonaslednik Đorđe Karađorđević abdicirao posle smrti njegovog sobara Kolakovića. Da li je pripremana likvidacija starijeg sina Petra 1?
Piše: Miodrag Janković
U DRŽAVAMA za koje se u patrijarhovom pismu kaže da su **primer naprednih i organizovanih država**, svaki budući direktor čak i nekog manjeg preduzeća, pre nego što bude primljen na posao, mora proći test kod psihologa i mora priložiti test za merenje koeficijenta inteligencije. Ima li SPC u svojim rukama test koji utvrđuje stepen inteligencije princa Aleksandra Petra Karađorđevića?
Zar bi posle svih havarija i diktatura, **nezapamćenih tiranija** bilo uputno da na čelo srpske države bude doveden čovek sa, ne daj bože, nekim mentalnim oštećenjem. Nikako ne tvrdim da je to slučaj sa princom Aleksandrom, ali u porodici, u kojoj, kako to kažu **krunska** tela **kralj se ne bira, nego se to postaje neposrednim i bezuslovnim nasleđem kraljevske vlasti u liniji kralja Petra Prvog, po načelu prvorodstva, od oca na sina, iz generacije u generaciju**, ali u porodici kralja Petra 1, nažalost, već je bilo ozbiljnih problema sa mentalnim zdravljem jednog prestolonaslednika.
PONUDA APISU
REČ je o princu Đorđu, koji je posle afere u kojoj je optužen da je ubio svog slugu Kolakovića, morao da podnese ostavku 27. marta 1909. godine. Posle Prvog svetskog rata, njegov rođeni mlađi brat, već kao kralj Aleksandar 1, zatvorio ga je u Toponicu, nišku ludnicu, u kojoj je ostao sve do dolaska Nemaca 1941. godine. Današnjem princu Aleksandru Petra Karađorđeviću, za koga srpski patrijarh navija u svom pismu, kralj Aleksandar 1 je bio deda, a princ Đorđe izvanji deda.
Ključnu ulogu u skandalu oko ostavke princa prestolonaslednika Đorđa, koja se odigrala 1909. godine, imao je Petar Živković, oficir, osnivač **Bele ruke**, tajne organizacije kojoj je bio cilj da se obračuna sa oficirima okupljenim oko Dragutina Dimitrijevića Apisa i njegove organizacije **Ujedinjenje ili smrt**, kasnije nazvane **Crna ruka**. Tokom aneksione krize, princ Đorđe je javno i dosta nediplomatski napao austrijskog ambasadora u Beogradu, što je srpsku vladu dovelo u vrlo neprijatnu situaciju. **Nekoliko zaverenika (*belorukaca*), na čelu sa Petrom Živkovićem, tada je nameravalo da ubije princa Đorđa. Dvorski lekar, dr Moačanin, nabavio je otrov koji je bio stavljen u flašu mineralne vode, koju je Đorđe trebalo da prije za vreme jedne vožnje motornim čamcem po Savi. Pošto je skovao zaveru da ubije Đorđa, Živković je u to uvukao i princa Aleksandra. (...)
Pre nameravanog ubistva princ Aleksandar je otputovao u Beč, navodno radi lečenja, a, u stvari, da bi skinuo sa sebe sumnju saučesništva. Pošavši za njim, Živković je, navodno, dobio od njega pismo u kome potvrđuje da je učestvovao u ubistvu. Dan pre planiranog Đorđevog izleta, Živković je sve poverio Apisu. Zgrožen, Apis je rekao Živkoviću: **A, ne, u tako nešto se ja neću mešati**, i naredio je ordonansu princa Đorđa da izlije otrovnu vodu (Dejvid Mekenzi, APIS, izdavači LIO - G. Milanovac i EUROGRAFIK - G. Milanovac, Života - Žika Lazić - Beograd, 1996).
U napomenama, Mekenzi daje niz bibliografskih jedinica, široj javnosti sasvim nepoznatih svedočanstava o tome periodu, kao što su, na primer, memoari Pante M. Draškića, SKZ, 1990, **Kratka biografija demona jugoslovenske ideje u mundiru** (reč je o neobjavljenoj biografiji Petra Živkovića) od Aleksandra Blagojevića i drugo.
ORGIJE U JEDRENU
NA osnovu svih podataka, princ Đorđe je abdicirao posle smrti njegovog sobara Kolakovića (27. marta 1909), budući od beogradske štampe optužen da je vinovnik njegove smrti. Štampa je tvrdila da je princ Kolakovića udario među noge i bacio niz stepenice, pa je ovaj bio prenet u bolnicu sa **akutnom trbušnom kilom**. Mekenzi iznosi, da je posle neuspešnog pokušaja trovanja, princ Đorđe bio na ivici živaca i da je verovatno posumnjao da mu je sobar obio pisaći sto i iz njega ukrao neka lična dokumenta. Mekenzi, međutim, otkriva da je obijanje prinčevog stola i krađu dokumenata izvršio Živković, kako bi sprečio mogući **kontranapad Đorđa i njegovih prijatelja** (francuski nalaz).
Petar Živković je rođen 1879. godine u Negotinu, u siromašnoj porodici. Završio je gimnaziju u Zaječaru i bio primljen u Vojnu akademiju 1897. gde je završio niži kurs 1899. Kao konjički potporučnik, prvo je sa službom bio tri godine u Nišu. U majskom prevratu 1903. godine (ubistvo kralja Aleksandra Obrenovića i kraljice Drage), Živković je imao neznatnu ulogu (da otključa kapiju Dvora, što mu je jedva uspelo!), ali je kasnije bio prihvaćen kao zaverenik. Tako je završio viši tečaj na Vojnoj akademiji i dobio mesto u Kraljevoj gardi. Najviše se bavio spletkarenjem i od abdikacije princa Đorđa, držao je novog prestolonaslednika Aleksandra u šaci, uz pomoć kompromitujućih dokumenata.
Mekenzi iznosi da je Živković posedovao niz kompromitujućih dokumenata Aleksandru, između ostaloga i jednu fotografiju iz Nice, na kojoj je bio Aleksandar sa jednom golom prodavačicom ljubavi. U Draškićevim sećanjima (koji je bio jedan od, Živkovićevom zaslugom, smenjenih ađutanata Aleksandrovih), kaže se da je Živković imao uticaj na princa stečen na **veoma sramotan način**. **Aleksandar je toplo voleo Živkovića, kaže princ Đorđe; po Beogradu su se širile grozne glasine o njihovom odnosu** (Mekenzi, Ibid., str 93). Živković je tako sebe vezao za Aleksandra i postao vođa **jedne grupe ozloglašenih i pokvarenih ljudi, koji su se ulagivali njemu i princu Aleksandru**. **Belu ruku** činila je ta i takva Aleksandrova kamarila. Najviše o Petru Živkoviću govori njegov **slučaj** koji se odigrao pred kraj srpsko-bugarskog rata protiv Turske. **Major Živković, baš uoči rata sa Turskom bio je određen da komanduje konjicom Timočke divizije.
Pošto je Prva armija već bila u Kumanovu, njegova konjica nije učestvovala u bici. Onda je njegova jedinica poslata da sa Drugom armijom pomogne Bugarima da osvoje Jedrene. Pošto je konjica u opsadama praktično neupotrebljiva, Živković i njegovi ljudi su udobno provodili dane u obližnjem gradiću. On i njegovi oficiri su sate i sate provodili u pijančenju, i orgijama. U početku niko nije mnogao obraćao pažnju na to. Ali jednog dana je jedan lepo građeni konjanik saopštio svom pretpostavljenom da ga je major Živković naterao da bude aktivni partner u homoseksualnom odnosu sa njim. Srbi su pederastiju smatrali izuzetno nemoralnom.**
http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:276332-Slu269aj-princa-272or273a
