Trebalo je da uvodni post bude konkretniji, IZVINJAVAM SE.
Jedan deo vas je govorio o obrazovanju - u klasičnom smislu - nisam na to mislila.
Više se radi o ovome što je Petar P. naveo - saznanje ili spoznaja - tj pitam se koliko dete uspeva samo da spozna ono što je važno, a po mom mišljenu važnije i od samog obrazovanja (koje je itekako važno).
A , kako kaže N3Wz , on me ništa nije razumeo
(a i ja njega slabo, tj ne nađoh odgovor na svoja pitanja)
Međutim, na jedno mu moram replicirati - kad sam napisala da se od roditelja "mnogo" očekuje - ja mislim da se
s pravom mnogo očekuje - ali šta ćemo sa svim onima koji se ipak rodiše ili žive u neoptimalnim uslovima
Maksimalno pojednostavljeno:
prvo da naglasim da ne poznajem ni psihologiju ni filozofiju (nisam te struke,tek sam ponešto čitala)
Ali dovoljno shvatam čim se bave
I sad me interesuje primena na životnom primeru - gde je možda i početak i šansa za napredak u svakom pogledu - a to je DETE
Primer 1: dete odrasta u nekim "normalnim" uslovima - ima roditelje, život bez velikog stresa, sve što je potrebno za jedno pristojno odrastanje.
Ako ima sreće - ima obrazovane i/ili produhovljene roditelje koji ga "naoružavaju" raznoraznim DOBRIM savetima i tajnama(mudrostima), na način kako ono može da shvati i tako u periodu celog odrastanja. Ti roditelji nastoje da dete postane kvalitetna osoba (moralna načela, produhovljenost, obrazovanje, kultura i štošta drugo).
Ili, što je isto DOBRA varijanta - nema takve roditelje, dete je npr iz jedne seoske porodice - ali roditelji su radni, vredni i čestiti ljudi - dete ima zdrav stub, zdravu kičmu, osećaj za dobro i ispravno, jednostavnu i zdravu logiku.
(Varijeteta sad ima mnogo, jasno), a ja ne volim dugačke postove, pa ću odmah preći na
Primer 2: dete odrastta u neoptimalnim uslovima - bilo da je to razorena porodica, alkoholizam, zlostavljanje, bolest člana porodice, neimaština....pa do toga da su roditelji slabi uzori i vrlo često imamo kombinaciju nekih ovih faktora.
i, kreće to dete u školu - šta ga tamo dočeka - osim znanja (gradiva i sl
koja treba da usvoji?
Da skratim - znači s jedne strane -imamo rezultate psihologije i filozofije - imamo stručnjake - ali detetu ništa od toga ne nudimo. A dete je budući čovek - koji će opet imati dete itd... da li treba pojašnjavati dalje?
Ako dete ima sreće da dobije divnu učiteljicu koja će ga VIDETI u svoj njegovoj muci i olakšati mu školske dane, pa i sam život - to je sjajno. To je nešto, to je MNOGO!.Ali, ako nema tu sreću..., šta tad?
Znam,, škole imaju psihologe -ali nisam sigurna da rade posao u obimu koji je potreban (ne njihovom krivicom!, govorim o sistemu).
Da skratim - ja bih decu prvo učila dvema stvarima - VOLITE I RADITE.
Pa dok su mali - na njima prihvatljivom nivou - kroz pričice, slike, primere
kako rastu - krupniji zalogaji
Ne bi to škodilo ni deci iz primera 1, ali mislim da je neophodno deci iz primera 2.
Možda je potrebno uvesti poseban predmet - kao obavezan. KAko god ga nazvali. Predmet koji bi se bavio stanjem duha i uma deteta - koji bi bio fleksibilan prema deci, zavisno od situacije u kojoj se deca nalaze.
Koji bi ih učio najvećim životnim vrednostima, gradio im kičmu, a iznad svega ulevao nadu u muci koju osećaju.
Gde bi dete radosno dolazilo, OSETIVŠI ...SPOZNAVŠI...da je tamo spas, svetlo na kraju tunela.
Zašto škole? Zato što je sve drugo zakazalo. I zato je škola PRILIKA -dete nekoliko sati dnevno tamo provodi.
A mislim da imamo sva potrebna i znanja i ljude. Samo volje nemamo.
Ili ja možda grešim. Rekoh već da nisam stručna.
Pa, eto, ubedite me.
ali loša, da.
.
