- Poruka
- 9.445
Соња Бисерко власница је Хелсиншког одбора за људска права у Србији, са седиштем у Београду, у Змај Јовиној 7. Већ годинама Бисерко на сва уста представља Србију као бастион мрака, а Србе као патолошке убице и злочинце. Право је Бисерко да отворено износи своја мишљења. Демократија подразумева слободу јавног иступа. Ипак, вреди прелистати биографију Соње Бисерко.
Рођена је 14 фебруара 1948 године у Београду.. Из мешовитог је брака, од оца Србина и мајке Хрватице. Њен отац Ђуро Бисерко рођен је 28 априла 1925 године у засеоку Бисерци код Книна, а мајка Марија (од оца Шиме) рођена је 4 септембра 1924 године у селу Сутомисица код Задра. Завршила је основну школу и домаћица је.
Ђуро Бисерко станује на Новом Београду, улица Париске комуне број 33 стан 20, на истој адреси је пријављена и Бисерко. Ђуро је радио у савезном министарству унутрашњих послова, и био је службеник у амбасадама у Египту и Алжиру, и по повратку са службе наставио је да живи у Београду. Жељко Бисерко брат Соње Бисерко, рођен је 6 новембра 1950 године, и био је пријављен на очевој адреси. Био је ожењен са Ружицом Траживук која се одселила за Сплит. Њихов син Марко, рођен 1980 још је пријављен на адреси код деде, на Новом Београду. Брат Соње Бисерко погинуо је као припадник Збора народне гарде у борбама са крајишким Србима. Његова смрт тешко је погодила Соњу Бисерко, и она на сва уста Србе представља као патолошке убице. Њена рођена сестра Љиљана, једно време носила презиме Глигић, која живи на Новом Београду, због њене антисрпске хистерије не контактира са Соњом. Бисерко у свом хелсиншком одбору води пројекат „прикупљање доказа о ратним злочинцима од стране српских и југословенских снага”. У јануару 2000 године заједно са Наташом Кандић, на скупу албанских интелектуалаца са Косова и Западне Европе, одржала је говор у Женеви којима је окупљеним Албанцима поруцила да “Албанци своју перспективу треба да виде ван Србије„, што је одушевило све присутне.
У амбасаду Хрватске улази као у своју кућу. Има хрватски пасош, а за потребе амбасаде њени сарадници по Србији трагају за избеглим Србима из Хрватске, који су пред тамошњим судовима оптужени за ратне злочине, и прикупљају све податке о њима – где живе, који су им бројеви телефона, куда се крећу, а са циљем да их хрватске обавештајне службе ликвидирају. Од амбасаде Хрватске добија значајна средства за обавестајни рад.
Њен вишегодисњи заштитник био је Душан Михајловић. Главни сарадник Бисерко у њеном одбору је Борис Делић, пореклом из Дрвара, по опредељењу педер, који је уједно и шеф организације ”Избеглички сервис за повратак„, који има за циљ да оптужене Србе намами на повратак, ради хапшења.
Начин на који Бисерко вршља по Србији запрепашћујући је, а директора БИА Рада Булатовића, чија служба толерише њену активност треба извести на суд. Јавно прича како је осветила братовљеву смрт.
- Бисерко је радила у ССИП на одговорним пословима (кабинет Будимира Лончара). Такво место су подразумевала чланство у СКЈ и припадност „кадровској листи”.
У то време, СКЈ је спроводио лов на вештице на независне интелектуалце. (Ђого, Шешељ, многи други). Тада то другарици Бисерко није сметало, јер је она била на страни која је држала батину (Милошевићева партијска другарица). Била члан комунистичке партије до распада СКЈ.
„Ко о чему ***** о поштењу”. Другарица Бисерко је била и остала партијски батинаш, који ради без гриже савести за фракцију која је на власти. Јуче Тито, данас Сорош, сутра ко плати више. То је њено схватање људских права. Све што је добро за Бисерко и лоше за српски народ.
-Пре бомбардовања НАТО пакта ширила лажи које су потпомогле да до бомбардовања Србије и дође.
-За време бомбардовања отворено позивала на убијање цивила. То је злочин за који се суди у свим демократским земљама, само не у Србији. (у англосаксонском праву „aiding and abetting the enemy during the hostilities”
-Увела комунистички појам „чистка” (само преведен на латински као „лустрација”)у пост-комунистички политички говор у Србији.
-Поново „ко о чему ***** о поштењу” Прво би њу требало кривично гонити за издају земље (дотична има држављанство СЦГ)
-Увела англосаксонски термин „hate crime” као „говор мржње”. Наравно,
опет „ко о чему, ***** о поштењу”. Изјаве Соње Бисерко о СПЦ, српској култури, српској историји у демократским земљама би било кривично кажњиво као „hate speech”.
Рођена је 14 фебруара 1948 године у Београду.. Из мешовитог је брака, од оца Србина и мајке Хрватице. Њен отац Ђуро Бисерко рођен је 28 априла 1925 године у засеоку Бисерци код Книна, а мајка Марија (од оца Шиме) рођена је 4 септембра 1924 године у селу Сутомисица код Задра. Завршила је основну школу и домаћица је.
Ђуро Бисерко станује на Новом Београду, улица Париске комуне број 33 стан 20, на истој адреси је пријављена и Бисерко. Ђуро је радио у савезном министарству унутрашњих послова, и био је службеник у амбасадама у Египту и Алжиру, и по повратку са службе наставио је да живи у Београду. Жељко Бисерко брат Соње Бисерко, рођен је 6 новембра 1950 године, и био је пријављен на очевој адреси. Био је ожењен са Ружицом Траживук која се одселила за Сплит. Њихов син Марко, рођен 1980 још је пријављен на адреси код деде, на Новом Београду. Брат Соње Бисерко погинуо је као припадник Збора народне гарде у борбама са крајишким Србима. Његова смрт тешко је погодила Соњу Бисерко, и она на сва уста Србе представља као патолошке убице. Њена рођена сестра Љиљана, једно време носила презиме Глигић, која живи на Новом Београду, због њене антисрпске хистерије не контактира са Соњом. Бисерко у свом хелсиншком одбору води пројекат „прикупљање доказа о ратним злочинцима од стране српских и југословенских снага”. У јануару 2000 године заједно са Наташом Кандић, на скупу албанских интелектуалаца са Косова и Западне Европе, одржала је говор у Женеви којима је окупљеним Албанцима поруцила да “Албанци своју перспективу треба да виде ван Србије„, што је одушевило све присутне.
У амбасаду Хрватске улази као у своју кућу. Има хрватски пасош, а за потребе амбасаде њени сарадници по Србији трагају за избеглим Србима из Хрватске, који су пред тамошњим судовима оптужени за ратне злочине, и прикупљају све податке о њима – где живе, који су им бројеви телефона, куда се крећу, а са циљем да их хрватске обавештајне службе ликвидирају. Од амбасаде Хрватске добија значајна средства за обавестајни рад.
Њен вишегодисњи заштитник био је Душан Михајловић. Главни сарадник Бисерко у њеном одбору је Борис Делић, пореклом из Дрвара, по опредељењу педер, који је уједно и шеф организације ”Избеглички сервис за повратак„, који има за циљ да оптужене Србе намами на повратак, ради хапшења.
Начин на који Бисерко вршља по Србији запрепашћујући је, а директора БИА Рада Булатовића, чија служба толерише њену активност треба извести на суд. Јавно прича како је осветила братовљеву смрт.
- Бисерко је радила у ССИП на одговорним пословима (кабинет Будимира Лончара). Такво место су подразумевала чланство у СКЈ и припадност „кадровској листи”.
У то време, СКЈ је спроводио лов на вештице на независне интелектуалце. (Ђого, Шешељ, многи други). Тада то другарици Бисерко није сметало, јер је она била на страни која је држала батину (Милошевићева партијска другарица). Била члан комунистичке партије до распада СКЈ.
„Ко о чему ***** о поштењу”. Другарица Бисерко је била и остала партијски батинаш, који ради без гриже савести за фракцију која је на власти. Јуче Тито, данас Сорош, сутра ко плати више. То је њено схватање људских права. Све што је добро за Бисерко и лоше за српски народ.
-Пре бомбардовања НАТО пакта ширила лажи које су потпомогле да до бомбардовања Србије и дође.
-За време бомбардовања отворено позивала на убијање цивила. То је злочин за који се суди у свим демократским земљама, само не у Србији. (у англосаксонском праву „aiding and abetting the enemy during the hostilities”
-Увела комунистички појам „чистка” (само преведен на латински као „лустрација”)у пост-комунистички политички говор у Србији.
-Поново „ко о чему ***** о поштењу” Прво би њу требало кривично гонити за издају земље (дотична има држављанство СЦГ)
-Увела англосаксонски термин „hate crime” као „говор мржње”. Наравно,
опет „ко о чему, ***** о поштењу”. Изјаве Соње Бисерко о СПЦ, српској култури, српској историји у демократским земљама би било кривично кажњиво као „hate speech”.
Ili je to fazon sto kaze Ilija Cvorovic "oni sve rade javno da ne bi izgledalo tajno "
