Kritike, prikazi, odlomci objavljeni na internetu

[Baudrillard]

Vino u književnosti

Oduvek se u književnim birtijama rado ćaskalo o piscima i njihovim porocima. Ko je znao više zgoda iz poročnog života nekog pisca, taj je bio jači stručnjak za književnost.

Velika su književna imena ušla u legendu po pijančenju; ta je legenda postala neodvojiva od njihova dela. Napijalo se u svim epohama i valjda još od prve pisane reči. Pisci su cugali iz gušta ili poze, radi okrepe duše, u slavu boeme, sledeći književnu tradiciju pića, oponašajući jedni druge, iz očaja ili zavisnosti, lečeći ljubavne jade ili kakve druge boljke, iz bunta i straha od smrti, u begu od samoće ili u jadu emigracije. Cugalo se iz ko zna kojih sve razloga, mističnih, duševnih, samoubilačkih, porodičnih, seksualnih. Ili, da bi se slobodom takvog izbora sablaznilo buržuja. Da bi se potisnuo osećaj krivice, stvarne ili fiktivne; osećaj greha prema voljenim osobama. Da bi se plakalo i sećalo, da bi se “zidale kule u zraku”. Da bi se zaboravilo. Ali svaki je od tih cugaroša nastojao definisati barem dve stvari: zašto piše i zašto pije. Na oba pitanja ostalo je mnogo proturečnih odgovora.

Pili su i religiozni pesnici i mistici, uvereni da se vinom slavi Božja ljubav. Hleb je telo, vino kao krv je duša. Napijanje je umakanje hleba u vino, sjedinjenje (coniunctio); o tome jedinstvu Jung je natuknuo u svojoj alkemiji. I sam Jung je posezao za čašom. Pisao je u uspomenama da vino potiče vizije i predviđanje budućih događaja. Piti znači učestvovati u misnom obredu izbavljenja duše. Hleb namočen vinom sv. Ambrozije nazivao je medikamentom.

Koliko sam puta čuo vinopije kako nakon prve čaše s ufanjem i olakšanjem izgovaraju da je svaki gutljaj lek za dušu, melem na uboje i rane života. Pijem, jer me boli duša. U pohvalama vinu rabe se pojmovi kao što su pričest, krv Isusova, misno vino. “Vinom se utoljuje žeđ za vinom”, tako zvuči jedan stih religioznoga engleskoga pesnika R. S. Thomasa koji je bio sveštenik i notorna pijanica. Vele da je ušao u legendu po bljuvanju pre nego bi započeo redovničke dužnosti u velškim seoskim župama.

Matoš tvrdio da talenti niču u krajevima bogatim vinovom lozom. Kralj boema Tin Ujević smatrao je piće slobodom i maštao o malim fontanama vina, o vinoskocima umesto vodoskoka. On veli: “Vino razvezuje jezik, dariva blistave govorničke teme, stvara rečitost. U vinu je sveta iskra. Vino i nadahnuće, to je jedan pojam; rečitost, duh i poezija izlaze iz vina.” Taj pesnički genij znao je reći da je poezija izašla iz boce, kao što su ljubavi i strasti izašle iz bačvi i vinskih podruma. Tin je rekao: “Mi smo kroz naraštaje umirali s čašom u ruci.”

Ali pisci su i drugde umirali otrovani alkoholom i uglavnom mladi. Američki pisac F. S. Fitzgerald umro je od posledica pića u svojoj četrdeset četvrtoj godini. Slavni Edgar Allan Poe, sa super kombinacijom narkotika i alkohola, umro je u svojoj četrdesetoj. Nemački pisac, najpoznatija ispičutura svoga vremena, E. T. A. Hoffmann umro je u četrdeset šestoj godini. Slavni Jack London, koji je pisao o alkoholnom beznađu, umro je sa četrdeset godina. I Konstanty Gálczyński, posebna pesnička pojava u poljskoj književnosti, umro je mlad. Czeslaw Milosz pisao je o njegovim kafanskim ludostima, o lečenju u sanatoriju za alkoholičare. U jednom sanatoriju, veli Milosz, tako se nametnuo da je uspeo napijati i lečnike i pacijente, pa su priređivali biciklističke utrke po bolničkim hodnicima.

Dugačka je lista pijanih pisaca, a priča često tragična. Tragično je završio i veliki pisac Malcolm Lowry, pijanacc koja zauzima najviše mesto na lestvici pisaca-alkoholičara, autor poznatog romana “Ispod vulkana”, za koji je Maurice Blanchot rekao da je “pijana Božanstvena komedija” našega vremena. U studiji o piscu Clarisse Francillon veli da je Lowry bio vitalan, energičan, izuzetne fizičke snage, radan, sposoban za askezu – sve to na jednoj strani, a na drugoj osoba u vlasti demona, manijak koji se “leluja na rubu provalije”, bruka od koje se strepilo na javnim mestima. Piti ili ne piti, to je pitanje koje je opsedalo i razdiralo nesretnoga Lowryja. Kada ga je prijatelj zatvorio u svoj stan u New Yorku da bi dovršio rukopis jedne svoje knjige, sakrio je sve zalihe pića, a kada je došao u posetu, zatekao je raspoloženog Malcolma koji je rekao: “Popio sam ti svu kolonjsku vodu.” Douglas Day napisao je kratku biografiju toga velikog pisca u kojoj na jednom mestu veli da je Lowry bio “toliko natopljen alkoholom, da se to više nije moglo iscediti ni isceliti”. Pio je u ogromnim količinama. Znao je za tren oka, nadušak, iskapiti bocu bilo kakvog pića. Svoga psihijatra uveravao je da pije stoga što je plagijator u književnosti i što ima mali penis. Jednom je rekao: “Stajati pijan uz šank, najlepši je prizor čovekova postojanja.”

U romanu “Ispod vulkana”, po kojemu je slavni John Huston snimio film 1984. (igraju Albert Finney i Jacqueline Bisset), potekle su najbolje stranice ikada napisane o alkoholičaru, maestralno nijansirane u liku Geoffreya Firmina. Hajde, barem neka vajda od autorova besomučnog napijanja. Danilo Kiš je voleo reći da je za mamurluk najdelotvorniji lek samoubistvo. Taj lek izabrao je i Malcolm Lowry; ubio se alkoholom i jakom dozom barbiturata. Na njegovu zaraslu grobu u mestu Ripe, u južnoj Engleskoj, stoji epitaf koji je sam sročio, verovatno u pijanom stanju. Između ostalog piše: “Noćobdija on je bio i uvek mnogo pio / u gabuli dok je bio, čas ga smrtni pohodio.” Faulkner je umro od srca, službeno , a legenda kaže da je bio trešten-pijan i da je pao s konja. Njegova je omiljena izreka bila: “Dobar burbon leči sve boli.” Hemingway je počinio samoubistvo na vrhuncu slave; imao je 63 godine. Ubio se lovačkom puškom. Pokraj njega bile su dve prazne boce viskija i jedna tek načeta boca džina. Poslednjih godina svoga života nije se treznio. U knjizi uspomena “Pokretni praznik” Hemingway je šarmantno pisao o šankovima u pariškim bistroima. Ima onde zgodan detalj kako mu je dosađivao James Joyce i svaki put se olešio od pića, pa je “pijanu irsku mrcinu” često morao nositi na leđima. Ta zgoda priključuje još jednog pijanca u ovu ediciju slavnih.

Cela je istorija književnosti jedna beskrajna točionica. Točilo se onde pića i duha, a da se to dvoje nije uzajamno potiralo. Dakle, u toj pivnici lokalo se i ločući satiralo do “rastrojstva svih čula”, kako je Arthur Rimbaud najradije definisao pesništvo. On je propagirao pijanstva kao stimulans za ulazak u mistično, u “dijalog sa senama”. Od pića je načinio filozofiju i vlastitu poetiku. Tin Ujević divio se Rimbaudu ponajviše stoga što je rano “zabatalio pisanje” i posvetio se švercanju oružja i droge. I Matoš je također bio fasciniran Rimbaudovim životom, koji je bio “poetičniji od poezije”. Da, boema fascinira. Onda nije čudo što je Tin rekao: “Pijem da bi mi se ljudi divili.” Kako je samo Baudelairea rasrdio Brillat-Savarin koji je u svojoj “Filozofiji ukusa” napisao o vinu samo to da se pravi od ploda vinove loze, a ni reči o njegovim čarobnim svojstvima, o tome “intelektualnom zlatu”. Baudelaire ga je ismejao i nazvao “slavnim glupanom”, a njegovu knjigu “lažnim remek-delom” i “bljutavim testom”.

Baudelaire je tvrdio da može čuti govor vina, jer ono zbori dušom. Ono obaveštava onoga ko ga uzima da će možda u želucu napraviti darmar, ali kad se popne u mozak, tu će izvesti najlepšu igru. “Iz našeg sedinjenja rodiće se poezija”, peva vino tajanstvenim jezikom. Baudelaire žali one koji tu pesmu nikad nisu čuli. Samo vino “svakodnevno ponavlja svoja dobročinstva”, sve ostalo je pretvorno. Onda se nađu idioti i osuđuju čoveka koji “pijući vino ispija genijalnost”.

Ako ponekada pijem, onda najradije pijem crno vino. Prija mi blatina iz podruma obitelji Buntić, vinogorje mostarskog kraja. I Krleža je rado pio blatinu, ali s merom. Jednom smo, negde sredinom sedamdesetih, Danilo Kiš, Predrag Matvejević i ja, bili s njim na ručku u Šumskom dvoru u Zagrebu. Kako nam je bio domaćin, naručio je blatinu, uprkos Kišovu insistiranju da pijemo neko slovensko vino. “Šta ti znaš o vinima, pijanico”, rekao je na onaj svoj simpatično osorni način, zapravo vrlo nežno, jer mu je Kiš bio posebno drag.

S Kišom sam prijateljevao nekih tridesetak godina, ali on nije bio pijanica. Istina, znao se itekako naroljati, bez uživanja u piću. Pio je samo u društvu, štimunga radi, “tek da bi se neprilagodljiv prilagodio”, kako je sam znao reći. Pokatkad je pravio skandale, ali je uglavnom bio veseo; pevao je, svirao gitaru, udvarao se ženama i šarmirao. Moj drugi bliski prijatelj, Borislav Pekić, veliki prozni pisac, pio je kao smuk. Unatoč krhku zdravlju, tamanio je žestoka pića s čudesnom izdržljivošću. Mogao je piti nekoliko dana za redom, bez jela i spavanja. U pijanstvu ga je krasila lucidnost i izuzetni smisao za humor. U Sarajevu, negdje 1966., nosio sam ga mrtvog-pijanog od bara hotela Evropa do Centrala. I dok sam ga vukao onako dugačkog, promrmljao je smejući se: “Sada je na tvojim leđima teret srpske književnosti!”

“Samo hulje piju mlijeko”, tako je govorio veliki vinopija Charles Baudelaire.

Mirko Kovač

 

[Lada]

Trećeg februara 1954. godine Vladimir Nabokov pisao je Jamesu Laughlinu, osnivaču izdavačke kuće New Directions: „Da li biste objavili tempiranu bombu koju sam upravo završio? To je roman od 459 kucanih strana“. Bila je to Lolita, priča o sredovečnom pedofilu koji seksualno iskorišćava dvanaestogodišnju devojčicu; pokazalo se da je Nabokov tačno najavio svoj roman. Zbog pretnji da će biti zabranjena a njen autor i izdavač završiti u zatvoru, knjiga je čekala američkog izdavača gotovo pet godina. Kad se Lolita konačno pojavila u Americi, novembra 1958. godine, zaista je eksplodirala kao tempirana bomba: glavni kritičar Timesa Orville Prescott napisao je gnevnu kritiku u kojoj je roman nazvao „odvratnom… intelektualnom pornografijom“. Lolita je odmah postala bestseler i oborila rekord prodaje u prvoj nedelji, koji je držao roman Prohujalo s vihorom. Što je još važnije, s vremenom je obezbedila Nabokovu ugled majstora engleske proze koga nadmašuje samo Džojs.
U predgovoru Loliti Nabokov, pod imenom doktora sociologije Johna Raya, Jr., piše da je „veliko umetničko delo, naravno, uvek originalno i zato mora doći, manje ili više, kao šokantno iznenađenje“. Gotovo šezdeset godina kasnije ta knjiga je i dalje šokantna, ne samo zbog svoje teme. Barem jednako neobična je i činjenica da je taj roman, tako pouzdan u evociranju pojedinosti života američke srednje klase sredinom veka, tako tačan u reprodukovanju kadenci američkog govora – od Lolitinog unjkavog tinejdžerskog slenga do otmenosti članice književnog kluba iz predgrađa Šarlote Hejz i visokoparnog klaparanja direktorke škole o progresivnom obrazovanju – napisao ruski emigrant koji u zemlji nije proveo ni dve decenije. Nabokov je stigao na ovu obalu bez prebijene pare i bez planova 1941, kad je imao četrdeset godina, a počeo je da piše na engleskom malo pre nego što se ukrcao u avion za Ameriku. Kako je jedna tako potpuno – tako odredbeno – američka knjiga mogla nastati u tako nepovoljnim okolnostima, iz naizgled tako malo verovatnog izvora?
Mnogi elementi za Lolitu bili su, međutim, već postavljeni u vreme kad je Nabokov stigao u Ameriku. Rođen u aristokratskoj ruskoj porodici, pobegao je iz Sankt Peterburga kad mu je bilo osamnaest godina (kad je bogatstvo njegove porodice od 140 miliona dolara otišlo boljševicima) i nastanio se u Berlinu, gde je tokom dvadesetih i većeg dela tridesetih godina napisao niz romana koji su pokazali njegove izvanredne kameleonske sposobnosti, to jest njegovu sposobnost da uoči i usvoji nijanse svake sredine u kojoj se nađe. Roman Kralj, kraljica, pub napisan je iz više ličnih perspektiva: bogatog berlinskog biznismena, njegove izazovne žene i njihovog neuglednog, trapavog nećaka; u Smehu u tami Nabokov govori glasovima nemačkog istoričara umetnosti, nemačkog karikaturiste-sadiste i njihove zajedničke fräulein; a u Očajanjuse besprekorno prerušio u ličnost poremećenog rusko-nemačkog proizvođača čokolade i ubicu. U tim ranim romanima kao i u Loliti Nabokov je pokazao sklonost prema seksualno skandaloznim temama i poremećenim i opsesivnim naratorima u prvom licu (Herman Herman, razočarani protagonista Očajanja direktni je preteča Hamberta Hamberta). Činjenica da su te knjige napisane na ruskom u izvesnom smislu je slučajna pošto je Nabokov, koji je naučio engleski u ranom detinjstvu i proveo četiri godine na Kembridžu, znao engleski jednako dobro kao i ruski.
Ali kao što Robert Ropert primećuje u svojoj novoj biografiji Nabokov u Americi: na putu ka “Loliti”, Nabokovljevih prvih sedam godina u Americi bile su presudne za razvijanje “smelosti” i “američke drskosti” koje će mu omogućiti da, u leto 1948. godine, počne da piše posebno hrabru provokaciju – Lolitu. Pre nego što je zvanično kročio na tlo Sjedinjenih Država, Nabokov i njegova zemlja po izboru imali su štošta zajedničko. Uprkos kasnijoj mrzovolji, ruski pisac bio je, kaže Roper, večito dete, razigran i provokativan, živahan i spontan – osobine koje su izuzetno važne za ton i atmosferu Lolite. Kad je stigao na američku carinu sa suprugom Verom i četvorogodišnjim sinom Dmitrijem, na poslednjem brodu iz Francuske koju su okupirali nacisti (kao Jevrejka, Vera je bila posebno ugrožena), Nabokov je doživeo simpatičan susret sa službenikom na granici koji je, dok je pregledao prtljag porodice, video par bokserskih rukavica i u šali počeo da sparinguje s kolegom. U svojoj knjizi Vladimir Nabokov: američke godine biograf Brian Boyd piše da je “Nabokov, dok je prepričavao tu priču mnogo godina kasnije, i dalje očaran američkom lakom, dobroćudnom atmosferom, oduševljeno ponavljao: ‘Gde bi se to moglo dogoditi? Gde bi se to moglo dogoditi?’”
Nabokova su u novoj zemlji pratili dobro raspoloženje i srećne okolnosti. Iako je stigao bez novca i bez čvrstih izgleda na zaposlenje, ubrzo je dobio privremeni posao predavača uporedne književnosti na Velsliju; godine 1948. prihvatio je punu profesuru na Kornelu, gde je predavao rusku književnost. Prvi put otkad je izgubio nasledstvo u ruskoj revoluciji imao je finansijsku sigurnost. Tokom dve godine izgnanstva u Evropi, živeo je gotovo u siromaštvu i jedva je izdržavao porodicu dajući privatne časove tenisa, jezika i boksa. Roper – i sam romansijer koji dobro razume kako piščev novčanik može da utiče na njegov/njen rad – ističe da je novonastala finansijska sigurnost koju je našao u Americi pružila Nabokovu duševni mir neophodan da bi se uhvatio u koštac s Lolitom, delom koje nije imalo velikih izgleda na objavljivanje.

Lolita nije prvi Nabokovljev pokušaj da napiše priču o pedofilu koji je zaljubljen u dvanaestogodišnju devojčicu i ženi se njenom majkom da bi bio bliže predmetu svoje ljubavi – i kome devojčica pada u šake posle prerane smrti svoje majke. Prvi pokušaj, kratka novela pod naslovom “Čarobnjak”, napisan je na ruskom malo pre polaska za Ameriku. Ta pripovetka koju su posthumno, 1986. godine, objavili Vera i Dmitrij Nabokov, pokazuje koliko je atmosfera Amerike važna za to što je Lolita postala tako veliko delo. Dok je “Čarobnjak” neobično sumoran i neodređen, Lolita je velika, razdragana enciklopediija, puna detalja o Americi, koja obuhvata celu američku geografiju, od istoka do zapada, od severa do juga dok Hambert vrluda na svom putovanju automobilom sa svojom maloletnom seksualnom robinjom (putovanje prati iste puteve kao – izvesno mirnija – putovanja koja je Nabokov preduzimao svakog leta sa suprugom u lovu na leptire).
Energija romana dobrim delom proizlazi iz Nabokovljevog odnosa ljubavi i mržnje prema poratnoj američkoj kulturi jeftinih televizijskih programa, loših vesterna, kreštavog džuboksa – opojnog smeća koje prožima priču o seksualnoj opsednutosti kulturnog Evropljanina američkom devojčicom u soknicama ili kako je opisuje Hambert, “idealnom potrošačicom, subjektom i objektom svakog bednog plakata”. Nabokov je uvek odbijao etiketu satiričara i reći da Lolita naprosto secira američki materijalizam iz pedesetih godina bilo bi vulgarno pojednostavljenje; kroz celu knjigu provlači se osećaj hipnostisanog čuđenja i razdraganosti veselim konzumerizmom zemlje i njenih stanovnika. Nabokov je neskriveno uživao u navođenju primera tog konzumerizma koje je brižljivo ugradio u teksturu Lolite. Alfred Appel, Jr., u svojoj divnoj knjizi Anotirana Lolita prenosi oglas za Viyella haljinu koju pominje Hambert kad za sebe kaže da veoma liči na crnokosog muškog modela iz oglasa.

(Model je zaista pljunuti James Mason, koji će kasnije igrati Hamberta u Kubrickovoj adaptaciji Lolite – što dobro pokazuje konkretnost Nabokovljevog imaginiranja likova i način na koji su budalaste američke efemerije zapalile njegovu imaginaciju.) U sličnom duhu, u Nabokovljevim posthumno objavljenim Predavanjima o književnosti preštampan je banalan oglas koji je Nabokov pokazivao studentima na Kornelu kao primer jedne vrste sunčanog američkog materijalizma i kiča (na ruskom pošlost): to je oglas za escajg na kom mlada domaćica, sklopljenih ruku i blistavih očiju, posmatra kutiju s priborom za jelo. Taj oglas, koji je Nabokov nazvao “Obožavanje kašika” izvesno je odigrao važnu ulogu u stvaranju lika prigradske udovice Šarlote Hejz. Iz dirljivog smeća rodilo se remek-delo.
Kada govori o američkim izvorima Lolite, Roper primetno izostavlja neke stvari. (Na primer, ne pominje otkriće Michaela Maara da je Nabokov možda “pozajmio” osnovni zaplet Lolite iz priče Heinza von Lichberga, napisane na nemačkom 1916. godine, o seksualnoj fascinaciji sredovečnog čoveka vrlo mladom devojkom po imenu… Lolita.) On na mnogo stranica nastoji da sačini spisak američke literature koja je mogla uticati na Lolitu, na kom su se, začudo, našli i neki klasici, među njima i Mobi Dik i romani Vilijama Foknera, za koje je Nabokov rekao da mu se nimalo ne sviđaju ili da ih nije čitao. Ali Roperova teza je zanimljiva, a mislim i tačna: da je živa i bodra neposrednost stvarne Amerike sredinom XX veka – a ne prašnjavi klasici – podstakla Nabokova i preobrazila ga iz ruskog imigranta koji se oseća kao riba na suvom u upadljivo samouverenog američkog kolosa koji je napisao Lolitu.

Kao u bajci, veliki komercijalni uspeh tog romana povratio je Nabokovu, koji je tada bio na pragu šezdesete, bogatstvo koje je izgubio kao tinejdžer. Taj isti uspeh na kraju ga je trajno odveo iz Amerike. Godine 1961. Vera i on nastanili su se u hotelu “Palas” u Montreu, na obali Ženevskog jezera, gde je Nabokov sve svoje vreme posvećivao pisanju. U intervjuima je govorio da on i Vera nameravaju da se vrate u Ameriku. Međutim, zbog napredovanja starosti i porodičnih razloga (njihov sin je živeo u susednoj Italiji), nisu to uradili. Međutim, do smrti u sedamdesetosmoj godini (1977) Nabokov je o sebi govorio kao o američkom piscu.
John Colapinto, The New Yorke

 

[Baudrillard]

Auto-hagiografije bludnika


Uz Dnevnik lopova, koji je ranije više puta prevođen i na srpskohrvatski i srpski i hrvatski jezik, ove i prošle godine pojavila su se i druga dva najpoznatija romana Žana Ženea, markiza De Sada 20. veka: Jovica Aćin je prvi put na srpski preveo Bogorodicu od cveća (prethodno izdanje objavljeno je u Zagrebu 1989. pred raspad zajedničkog jezika pod naslovom Gospa od cvijeća), a Aleksandra Mančić Čudo ruže (hrvatski prevod se desio 2010. godine). I moglo bi se odmah paradoksalno reći da iako prevodi stižu 70-tak godina posle originalnih izdanja (prva knjiga je napisana u zatvoru u Frenu 1942, a druga u zatvoru u Turelu 1943. godine) – da su došli u pravom trenutku. Ne radi se tu o kolokvijalnoj maksimi da nikad nije kasno (u bivšoj Jugoslaviji Žene je imao status prilično nepoželjnog ‘kvaritelja’ tadašnje vere u moralni i književni progres, ali slično je bilo i u Americi do sredine 50-tih godina). Ovde je reč o tome da je za Ženea – kao protivrečnog proroka, koji uništava konzervirane moralne i književne obzire – uvek rano, a kad dođe – to nešto znači, jer ovaj “Sveti Žene”, kako ga je još Sartr nazvao, svojim delom neprestano i u svim sredinama izaziva male poetičko-etičke zemljotrese.

A to delo, njegova biografija, ili, ako prihvatimo Sartrovu svetovnu beatifikaciju, njegova hagiografija, ispisano je skoro bez ostatka u ova dva romana, u njegovim autohagiografijama, kako bi se mogao nazvati ovaj (ne)postojeći žanr. (Pri čemu bi se on odlično preklapao sa žanrom autofikcije, koji je u teorijsku raspravu uveo Serž Dubrovski 1977. godine, mapirajući granično žanrovsko područje između autobiografije i romana u prvom licu.) U njima su svi primerni elementi jedne neprimerne svetačke biografije: život (ipak sitnog) kradljivca (uglavnom knjiga, ako je verovati biografima), štićenika popravnih domova, kasnije redovnog stanovnika pravih zatvora, probisveta, makroa, muške prostitutke, krivotvoritelja dokumenata, legionara, begunca od francuskog zakona (pri čemu je neko vreme boravio i po zatvorima Kraljevine Jugoslavije, poglavito u Požegi, o čemu najviše piše u Dnevniku lopova). Ti prostori i akcije bili su njegovi alternativni univerziteti, da bi kasnije, kad se kako-tako etablirao kao pisac (književnost je i bukvalno spasla Ženea doživotne robije: Sartr, Kokto, Pikaso i ostala ‘napredna’ inteligencija izdejstvovala mu je pomilovanje), postao podjednako bizarni politički aktivista koji je podržavao razne nasilne metode borbe radikalnih pokreta i sa levog i sa desnog ideološkog spektra.

Ženeova književnost počiva na tradiciji prepoznatljivih uzora. Najuočljivija je veza s Bodlerom: kao radikalizovani pesnik cveća zla, Bogorodicu od cveća piše “u čast zločina”, tih zločinaca koji su za njega “lepi i mračni cvetovi”. Tako Žene ispisuje svojevrsnu estetiku zla, uz poetizaciju skatoloških i svih ostalih hipernaturalističkih radnji. Evo jednog takvog nespojivog spoja; jedan od junaka: “Nesumnjivo se rodio u jednoj od četvrti ispunjenim vonjem izmeta zamotanog u novinski list i koji pada sa svih prozora, a na kojima, baš sa svakog, vise bokori cveća”. Naravno, u svemu se oseća rableovska razuzdanost u poigravanju religioznim diskursom i imenima koja imaju poslužiti travestiranju duhovnosti, kao i džojsovska potreba za obilnom upotrebom figure blasfemije. Ima tu i odjeka Fransoa Vijona, Pjera de Ronsara i Prusta (ako je opet verovati mistifikovanim biografijama, pre pisanja Bogorodice od cveća Ženea je u zatvor odvela krađa upravo Prustove knjige U seni devojaka u cvetu). A zatim i Dostojevskog i Kamija. Bogorodica od cveća je lik u istoimenom romanu, mladi ubica, čak se i oksimoronski naziva “nevini ubica”. Kao parafraza čuvene babe iz Zločina i kazne, ovde je ubičina žrtva ‘bezvredni’ deda. A motiv za ubistvo je maestralno uveden, koliko u tradiciji Dostojevskog toliko i (anticipirajući) Kamijevog Stranca (koji je objavljen iste godine kad nastaje Bogorodica od cveća). Naime, na suđenju Bogorodica od cveća iznosi svoj nihilističko-revolucionarni, porno-egzistencijalistički ili radikalno autsajderski motiv (bio je došao kod dede kao muška prostitutka i transvestit, sa ciljem da ga i opljačka, da bi ga potom ‘bez razloga’ ubio): “Dekutaner je bio sjeban. Sav kljoknut, ni da mu se digne.”

Uprkos ovim književnim referencama, Ženeovo pismo se ne može lako svrstati u poznate i priznate poetičke tradicije, jer je pre svega reč – o čemu je prva pisala feministička teoretičarka Elen Siksu – o blistavim primerima ženskog pisma. Zato čitalac i ne mora mnogo da se trudi oko fabule i sižea, već da uživa u tekstu, njegovoj skoro opipljivoj materijalnosti, da zapravo vodi ljubav s njim, sa Ženeovim u isto vreme i strogim i razbokorenim rečenicama. Zanimljivo je i to kako Žene problematizuje naratološka pitanja karakteristična za mušku (diskurzivnu) prozu. Priču o transvestitima prati i, ako bi se tako moglo reći, transdžender pripovedanje: “Govoriću vam o Božanstvenoj prepušten raspoloženju, mešajući muški sa ženskim rodom i, ako se dogodi da tokom priče moram da navedem reči neke žene, snaći ću se, smisliti neku dosetku, neki zgodan obrt, tako da ne dođe do pometnje”.

Osim rodnih pervertovanja, glavna stvar kod Ženea je pervertovanje tradicionalnih moralnih predstava. Razvrat i blud se pojavljuju kao posledica duhovne nemoći da se do vrline dođe, i utoliko moralna akcija koja svedoči duhovnu otmenost greha za razliku od licemerne (popovske) kreposti zasnovane na sakralnim institucijama moći. Iako je njegova duboka težnja da bude “nečovečan”, i u ničeanskom i u društveno sankcionisanom smislu, Žan Žene ne slavi zlo, piše Aleksandra Mančić, iako zlo zaslužuje kaznu, to ne znači da u njemu nema izvesne lepote i zavodljivosti, a ovo prihvatanje zla u izvanmoralnom smislu vodi zaključku da Žene “piše hrišćansku legendu bez Boga, u kojoj ka svetosti vodi zapravo tradicionalan put prihvatanja svih poniženja i svih patnji”.

Takav grešnik sasvim se uklapa u tradiciju prehomoseksualnosti, kao još-ne-političkog oblika identiteta koji se sastojao u uživanju u sopstvenoj izmeštenosti, na-stranosti. (I zato na-stranost kao motiv Bogorodičinog ubistva.) Iako je Žene jedna od ikona gej istorije kulture, njegov odnos prema homoseksualnosti nije sasvim u skladu sa savremenim konceptima queer studija. Iz njegovih romana može se iščitati svojevrsna poetika protivrečne mačo homoseksualnosti, kao kazne za represivno društvo, gde nema ni primisli o strategijama tolerencije već samo maskulinog etosa borbe, što je i dokumentarni izveštaj o stanju gej stvari sredinom veka. Uz to, u savremenom smislu politički nekoretno i kolonijalno, crnci su uglavnom samo niži oblik predmeta seksualne fantazije, a u realnosti uvek – da li je pristojno ovo napisati danas – “smrde”. Tu je i stereotipno tematizovanje prostora zatvora kao tipičnog prostora (uz hronotop manastira) prehomoseksualne tradicije, one tradicije koja je pristajala na sopstvenu patologizaciju. Ipak, za razliku od uobičajene reprezentacije u ‘mačo žanru’ zatvorskog filma ili zatvorske književnosti, gde je odbrana od homoseksualnog čina etički imperativ i zalog budućeg iskupljenja, ovde je upravo to bolno mesto patrijarhata učinjeno izvorom najvećih uživanja, čime se i tradicija mejnstrim predstavljanja homoseksualnosti ipak dovodi u pitanje.

Već je primećeno da se Bogorodica i Čudo ruže, uz Dnevnik lopova, mogu čitati kao delovi Ženeove hagiografske trilogije, skoro, poput Prustovog U traganju za iščezlim vremenom, kao jedan veliki roman. Ipak, postoje i izvesne razlike. Prvi je uglavnom ‘crnopoetizovan’ zatvorski život sa reminiscencijama (u kojima pripovedač “miluje” svoje narativno evocirane ljubavnike, varirajući još jednom Šeherezadinu taktiku prekraćivanja, ovoga puta, zatvorskih dana), dok u drugom ima više ‘realističkih’ pripovedačkih postupaka, a akcenat je pre na temi smrti no temi homoseksualnosti, tj. u njemu ima i homoerotizma i platonske (duhovne) ljubavi, a ne samo proliferacije eksplicitno opisanih seksualnih činova. (Pri čemu, naravno, ne važi da porno opisi ne mogu da budu poezija, kao na primer kada pripovedač Bogorodice kaže da mu je jedan od zatvorskih ‘kolega’, u kojeg je bio i zaljubljen, u jednoj sceni “u usta svršio sve do srca”).

Igor Perišić

 

[Lada]

Porok kao nacin zivota - Sarl Bodler

„Izvanredna duševna stanja koja izaziva opijenost pravi su raj u odnosu na bljutavost svakodnevice.“

Bodler je tipična gradska njuška, prvi pesnik velegrada, zavisnik od gradskih poroka, pun prezira prema građanima oko sebe. Bodler je devijacija prirodnog koje je u njegovom sistemu vrednosti vrhunac svega što doživljava kao vulgarno. Vrline su, po Bodleru, sasvim neprirodne pojave, pa tako i sve prirodno treba odbaciti kao nešto što čoveku oduzima njegovu posebnost. A posebnost je ono čime se Bodlerova sujeta čitavog života hranila, ne iz prazne poze, već iz želje da se kroz neobičnost i izuzetnost prevaziđe banalnost ljudskog života, koju je svuda oko sebe video i koje se gadio.
Banalnost je u Bodleru izazivala osećaj splina, tog elitnog doživljaja teskobe od životarenja koja je svojstvena velikim duhovima i koja se leči umetnošću i porokom, ili se bar pokušava lečiti. Splin je čama i užasnutost nad predvidivošću svakodnevice, večita seta i sentimentalnost za zvezdanijim trenucima ljudskog roda, neizdrživost svakodnevnog ritma života koji uspavljuje u svojoj harmoničnoj monotoniji. Splin, istovremeno, i nije ništa od toga, nego je nešto rečima neuhvatljivo jer reči nisu dorasle tom elitnom i mukotrpnom osećanju teskobe svojstvenom probranim duhovima.
Bodler je iz svog prokletstva, splina, koji je prokletstvo svih ljudi koji se usude da pogledaju oštrijim okom u svoje živote, stvorio svoju poetiku. Pesnik velegrada, zaljubljenik u mačke i prostitutke, uživalac apsinta i opijuma, nosilac sifilisa, zadojeni katolik luciferske figure pune bezbožnog bunta, nekrunisani pariski princ tame, prvi među odbačenima i prognanima iz očinskog zagrljaja i nosilac novog svetla poezije.
Biografizam je kao pristup u tumačenju poezije gnusna laž i ne bi se imalo zašto baviti Bodlerovm životom ako bismo to radili sa namerom da razumemo njegovu poeziju. Međutim, život Šarla Bodlera od najmlađih dana izvanredna je pesma u nepravilnom stihu, pisana neakademskim jezikom punim vulgarizama i protivljenja svim pravilima stila, otvaranje novih horizonata.
Tokom detinjstva, dve su stvari bile od presudnog značaja za formiranje ličnosti Šarla Bodlera. Bila je to najpre rana smrt oca i majčina preudaja za omraženog očuha, a zatim i strogo katoličko vaspitanje. Uprkos svim bogohulnim postupcima i verovanjima pesnika, katoličanstvo je prisutno u njegovoj poeziji kao matični jezik, protiv koga se može pisati samo na njemu samom. Motivi, metafore, strahovi i predmeti mržnje i obožavanja u Bodlerovoj poeziji dolaze iz katolicizma. Prezir prema svakodnevici, osećanje splina kao rezultat čežnje za nečim uzvišenijim što je očekivao od života i čoveka svoj koren imaju u hrišćanskim propovedima i visokim katoličkim katedralama; onda kada život nije oponašao propoved i jedan i drugi prezreni su kao poslednja laž.
Već sa osamnaest godina Bodler je kipteo od užasa spram građanskog života koji jedino vrednuje benigna zadovoljstva konformizma. Malo piše pesme, malo se opija na čuvenim boemskim mestima Pariza, u celosti živi kao boem, odeva se elegantno, ponaša otmeno, a sa sobom ipak vodi svuda jednu prostitutku kao svoju pratilju. Da bi ga sklonio od „lošeg društva“ očuh, koji mu je po svemu sudeći zaista želeo samo dobro, ali je njegovo „dobro“ bilo sasvim različito od onoga što je mladi Bodler pod tim podrazumevao, šalje ga na putovanje svetom. Tu se pesnik oduševljava Mauricijusom, upoznaje zadovoljstva opijuma i hašiša, a sa puta dovodi i jednu mulatkinju koja mu postaje ljubavnica. Novac nasleđen od oca troši nemilice, upada u dugove, pokušava samoubistvo, prevodi Poa da bi otplatio dugove i time otvara vrata američkom pesniku na evropsku književnu scenu. Glad za šokiranjem je ogromna – kosu boji u zeleno (boja omiljenog pića pariskih boema, apsinta), laže da je policijski špijun, da je homoseksualac, da je ubio i pojeo svog oca, dok mu svi slepo veruju na reč.
Šarl Bodler - O opijanju

"Treba uvek biti pijan. Sve je tu: to je jedino pitanje. Da ne biste osećali strašno breme Vremena koje vam slama pleća i povija vas prema zemlji, treba da se opijate bez predaha. A čime? Vinom, poezijom ili vrlinom, kako vam volja. Ali opijajte se. Pa ako se katkad , na stepeništu kakve palate,na zelenoj travi u nekom jarku, u sumornoj samoći svoje sobe probudite, kad je pijanstvo već popustilo ili nestalo, zapitajte vetar, talas, zvezdu,pticu, časovnik, sve što juri, sve što kruži, sve što huči, sve što peva, sve što govori,zapitajte koji je čas;i vetar, talas, zvezda, ptica, časovnik, odgovoriće vam: "Čas je da se opijate!'' Da ne biste bili mučeničko roblje Vremena, opijajte se; opijajte se bez prestanka! Vinom, poezijom ili vrlinom, kako vam volja."

Ova pesma je Bodlerovo „vjeruju“. Bodler nije pijanac, pohotnik, narkoman kakvim bi moralisti želeli da ga predstave. Porok je za njega „opijanje“, eskapizam iz sveta banalnog koje nije umeo na drugi način da prevaziđe. Ujedno, on je i pokušaj da se pronađe lek i zaborav za bolnu mladost i ranjenu dušu, za krvava krila nezgrapne ptice koju drugi gledaju ispod oka, a njoj je dosadilo da im se podsmeva više, da ih u sebi prezire. Porok, to je Bodlerov izgovor da se ne stopi u masu, da joj se na još jedan način izruga. Ima li, ipak, većeg izrugivanja od stvaranja prave, revolucionarne poezije, ima li definitivnijeg kidanja veza sa svim „normalnim“? Pesnici koji su procvetali pod njegovim sjajem odgovoriće u narednim decenijama odrečno.
Majstor umišljenosti i drskosti pisao je i sledeće, mazohistički uživajući u mržnji svetine:

„Gledate me kao retku zver! A treba da znate da je iz društva prognan onaj koji je, po nesalomivoj snazi duha, za glavu viši od banalne svetine. Ovaj svet stekao je toliku težinu prostaštva da je ono, uprkos čovečijem duhu, dobilo snagu strasti. Ali, ima izvrsnih oklopa koje ni sam otrov ne bi mogao da nagrize… Ostao sam ono što sam i nekada bio: odgovoran i razvratan. Avaj! nedostaje mi možda udarac bičem koji dodeljuju deci i robovima… Ali ne mari: kada budem izazvao opštu odvratnost i užas, osvojiću usamljenost.“

Shvatamo iz svega pomenutog da nije nimalo neočekivano da je baš Bodler bio taj koji će se prvi jasno založiti za ono što je u sporednim tokovima književnosti postojalo koliko i ona sama: za estetiku ružnog. Nasuprot lepoti i skladu koji u sebi uvek sadrže malo laži i ušuškivanja u laž, ružno je sirovo i živo, beskrupulozno u predstavljanju sveta i golotinje naših duša. Ružno je deformitet kakav je i sam život, ono što uznemiruje jer pobuđuje u nama nesvesnu težnju da ga ispravimo, dovedemo u red. Isto kao što osećamo i prema životu, našem i svačijem.

 

[Baudrillard]

Svet naučne fantastike

Kakav je to fenomen, taj čudesni žanr kome mnogi odriču umetničke pretenzije, uplašeni valjda njegovom popularnošću i njegovim obiljem? Tradicija priča o čudesnim događajima u nepoznatim i čarobnim krajevima stara je koliko i čovek. Kada se, u novije vreme, orgnula i naučnim – prerasla je u naučnu fantastiku, ono što danas obeležavamo sa SF. Teško je reći koliko je SF stara. Još je pisac „Istinitih priča“ (160. godine), Lukijan iz Samosate, u svojim antičkim pripovetkama spojio društveno i prirodno-naučno okvirima fantatike. Međutim, ako mislimo na ono što danas nazivamo naučnom fantastikom, onda moramo imati u vidu da su prve nauke, u današnjem smislu, konstituisane u četiri poslednja veka. Tako gledano, SF možemo smatrati najmlađim književnim rodom. U svakom slučaju, u ovom svetu, novom i punom suprotnosti, ona je priznat književni rod.

Izgleda čudno, ali mada se štampa vrlo mnogo SF dela (samo u Americi pojavljuje se godišnje preko 120 novih naslova), o samoj naučnoj fantastici nije mnogo pisano. Većina takvih napisa pojavljuje se u časopisima koji objavljuju SF priče (u Americi, na primer, štampa se preko 50 takvih časopisa).

Koliko god korene SF možemo tražiti u naučno-popularnoj literaturi (vrlo veliki broj knjiga o nauci i tehnici) i romanima o naučnicima, isto toliko ih možemo tražiti u nenaučnoj fantastici (Nikolaj Gogolj, Filip David), socijalno-filozofskim romanima i satiri. Izrasla iz njih, SF je zadržala elemente svakog, ali i izgradila vlastiti put.

PODELA SF

I pored razlika u pogledu izabiranja tema i ideja, ipak se može izvršiti izvesna, opšte-prihvaćena podela takvih dela:

1. Fantastična saznanja su najbliža naučno-popularnoj literaturi. Ovakva dela zanimljivom pričom jačaju interesovanje za nauku. Izlaganje mora biti naučno i uokvireno fantastikom, zanimljivo i pregledno. Likovi su jednostavni i među njime ne dolazi do sukoba. Junaci su često – deca.

2. Avanturistička fantastika mora čitaoca zainteresovati herojskim delima svojih junaka i dati primere dostojne oponašanja. Junaci su potpuni, srećni, bez suprotnosti i kolebanja, spremni da se kao istraživači upuste u bezbroj avantura. Na Zapadu je ova vrsta SF najraširenija. Na žalost, tamo se izrodila u do kraja komercijalizovanu i jeftinoj zabavi namenjenu, ružnu i banalnu SF, punu čudovišta, nadljudskih i neljudskih bića, nakaza i zločinaca.

3. Mašta o ciljevima traga za mogućim ljudskim putevima u budućnosti, izmišlja pronalaske potrebne ljudima i ukazuje na njihovu korisnost za čovečanstvo. Ciljevi moraju biti veliki i privlačni. Međutim, ova oblast SF ne govori o načinu kojim se takvi ciljevi mogu ostvariti.

4. Nove ideje već objašnjavaju kako se postavljeni ciljevi mogu ostvariti. Ponekad ukazuju i na sasvim nove ciljeve, objašnjavajući i način njihovog ostvarivanja. Sadržina je obično podređena ideji. Lica su najčešće naučnici i izumitelji, i slušaoci kojima oni objašnjavaju svoja razmišljanja.

5. Mašta o pronalascima privlači romantikom svakodnevnog rada, pričajući o radu istraživačća, graditelja i naučnika. Ovakvo pisanje zahteva poznavanje nauke i tehnike, tehnoloških procesa i fiziologije rada. Radnja se često dešava u budućnosti i priča o dalekim ciljevima, kao da su već dostignuti. Laboratorije su vrlo omiljeno mesto radnje.

6. Tehnika budućnosti zahteva znalačko pisanje o tehnici i tačno izlaganje ideja naučnika.

7. Psihološka fantastika prikazuje unutrašnji svet čoveka postavljenog u neobične prilike. Prožeta je dubokim analiziranjem karaktera. Autor mora da poznaje psihologiju i vrši posmatranje ljudi.

8. Satirična fantastika razgolićuje i ismejava nazadnog čoveka i nazadno društvo. Ona teži preuveličavanju, da bi tako lakše ukazala na ono što ne valja. Veoma je omiljena u Sovjetskom Savezu.

9. Antiutopija kritikuje štetne tendencije društva, nauke i fantastike. Često ima oblik parodije. Takođe teži uopštavanju i preuveličavanju.

10. Utopija priča o prekrasnom društvu i čoveku budućnosti, veličajući stvaralaštvo i borbu za bolji život. Mašta se o društvu srećnih, da bi se, u stvari, došlo do saznanja da je sreća u stvaranju takvog društva, a ne u njegovom ostvarenju.



ŠTA SADRŽI SF

Bez obzira na to o čemu, zašto i kako govori, SF mora imati ovih pet elemenata: mesto: ono može biti dostupno, već osvojeno, ili nedostupno. Dostupni su Zemlja i Mesec. Od nedostupnih mesta autori koriste planete Sunčevog sistema, druge zvezde ili planetarne sisteme zvezda unutar ili izvan naše Galaksije. Radnja se često odigrava u međuplanetarnim, međuzvezdanim ili međugalaktičim prostranstvima. Koriste se i hiper-prostori, sub-prostori (najviše korišćeni u Americi) i antimaterijalni svetovi. Nekada je česta utopija bila neki novi prostor u koji se može „otploviti“. Danas je to (dijalektički) novo za koje se treba boriti stvaranjem.

Sredstva i postupci: SF traga (naučno ili nenaučno) za alatima, mašinama, procesima i metodama, koji će omogućiti ostvarivanje korisnih ciljeva. Autori sami daju imena sredstvima koja još ne postoje, čine ih na neki način postojećim, objašnjavajući ili ne objašnjavajući kako se mogu stvoriti.

Svakako su najzanimljivija sredstva koja omogućuju savlađivanje svemirskih prostranstava, te kolevke naučne fantastike. To su svemirski brodovi sa pogonom na čvrsto ili tečno gorivo, jonskim ili fotonskim pogonom, pogonom sa atomskom ili nuklearnom energijom ili energijom anihilacije. Treba spomenuti i sredstva za putovanje kroz vreme, vremeplove.

Izvršioci: Naravno, to su najčešće ljudi, stanovnici Zemlje. Oni pokoravaju Prirodu i osvajaju Svemir. Ako su u pitanju nezemaljska razumna bića, onda ona moraju posedovati „kvalitet bića“ (ono što kod ljudi zovemo ljudskošću). Žalosna je činjenica da „junaci“ SF ne poseduju tu osobinu. Izgled i postupci nezemaljskih bića moraju imati naučnu i logičku osnovu. U poslednje vreme naučnici govore o mogućnosti postojanja bića i organizama formiranih na bazi amonijaka ili silicijuma (kod nas, život je formiran na bazi ugljenika). Autori ponekad pišu i o nematerijalnim bićima („žive energije“) ili bićima od antimaterije, što nema nikakvu naučnu podlogu.

Vreme: Ponekad SF nije vremenski determinisana, može da se razvije biolo kada. U tom slučaju radnja se obično odigrava u nekom nezemaljskom svetu, bez pominjanja Zemlje i ljudi.

Vreme može biti prošlo, sadašnje ili buduće. SF prošlosti i SF sadašnjosti uslovljavaju dolazak nezemaljskih bića ili ljudi iz budućnosti. SF budućnosti ima mnogo šire horizonte: Zemljani putuju u prošlost, osvajaju svemir, kontaktiraju sa nezemaljskim svetovima, rešavaju svoje i tuđe probleme. Osvajanje svemirskog prostora vezano je za duge vremenske periode. Autori to (nenaučno) rešavaju „vremenskim skokovima“, prolaskom kroz „hiper-prostor“ ili „emitovanjem“ (novija ideja).

Svrha: Može se govoriti o svrsi samog dela SF, a i o svrsi upotrebljenih sredstava i postupaka. „Pisac piše kad ima svetu nešto da kaže“ – rekao je jednom Maksim Gorki. Ako je delo SF namenjeno samo zabavi čitaoca, onda teško da će biti dobro. Namera autora moraju biti više i poštenije. SF mora govoriti o čoveku (ili nekim bićima) i njegovim problemima i istinama…

Sredstva i postupci moraju imati svrhu. Ako je ona loša, treba ukazati na njenu uzaludnost. A ako je dobra, treba je veličati i ukazati na njene kvalitete. Dobra svrha je ako sredstva čine čoveka i društvo srećnijim, ako mu omogućavaju da olakša svakodnevni život, da otkriva nepoznato i onemogućava stihiju prirode. Postupci imaju svrhu tek ako vode takvim ciljevima.

KAKVA BI MORALA BITI DOBRA SF

Napravimo, na kraju, zaključak o tome šta je neophodno da bi delo SF bilo dobro:

SF mora biti privlačna i zanimljiva, mroa podsticati na stvaranje, mora tačno predvideti budućnost, mora biti angažovana (da se bori za bolje) i bliska čoveku, mora biti romantična (što isključuje prisustvo monstruma i neljudi) i fantastična, originalna, iskrena i poštena, mora posedovati književne kvalitete i, iznad svega, mora biti humana.

Ako roman ili priča poseduju sve ove osobine, onda je nesumnjivo da će ogromni broj ljubitelja SF biti obradovan još jednim vrednijim delom.

Esad Jakupović

 

[Baudrillard]

Dok je Napulja… – “Koža” Kurcija Malapartea

U dekadi pre II svetskog rata, većina ljudi u Medzođornu (južna italijanska regija) obrađivala je zemlju koju nije posedovala. Mreže moćnika koje su kontrolisale velike agrikulturne posede, ili kriminalne organizacije – kao što su Cosa Nostra na Siciliji, N’dragheta u Kalabriji i Comorra u Napulju – bile su dominantne organizacione snage u društvu. Kada su fašisti preuzeli vlast suzbili su porast aktivnosti komunističke partije u Medzođornu i rasformirali feudalne kriminalne organizacije. Pošto su saveznici oslobodili Italiju i uklonili fašistički aparatus, morali su da odaberu jednu od dve društvene sile sposobne da povrate red: kriminalne organizacije ili komuniste. Odabrali su kriminalce, ponovo ih postavili širom južne Italije i okrenuli leđa dok su mafijaši jednako uklanjali organizatore seljaka i lidere stranaka.

Mafijaške porodice su gvozdenom rukom ščepale Medzođorno, nametnuvši savez Hrišćanskoj demokratskoj stranci (koja je bila dominantna u italijanskoj politici sve do 90ih). U knjizi Roberta Savijana “Gomora”, iskazu o modernom Napulju koji kontroliše Camorra, pokazuje se da pošast poraza i korupcije koja je zavladala posle rata još uvek se razvlači kroz ulice i getoe grada, ako ne i kroz politička tela italijanske države, ili, možda, i čitavog kontinenta. “U Evropi”, piše Kurcio Malaparte u svojim fiktivnim memoarima “Koža”, “svi smo mi manje ili više Napolitanci.”
Napulj je najveći grad u Medzođornu, osovina koja povezuje sever i jug sa svom strategijski važnom industrijom. Tokom rata, saveznici su ga nemilosrdno bombardovali – više od bilo kog grada u Italiji. Pa ipak Napulj se prvi podigao protiv nacista, koji su napali Italiju posle Musolinijevog svrgnuća 1943. Nemci su isterani, ali su sabotirali sve što su stigli dok su se povlačili na sever. Savezničke snage su pratile njihovo povlačenje, skačući sa Sicilije na kopno i obrnuto, pa su okupirali Napulj dok su se primicali čizmi Italije.

Italijanski pisac i novinar Kurcio Malaparte u razrušen grad je stigao kao oficir novouspostavljenih italijanskih rojalističkih snaga Juga (formirane da se bore sa britanskim i američkim trupama protiv Nemaca). On je rešio da prikaže bujnu i živopisnu sliku nadrealnog užasa koji je došao u grad. Ali Malaparte nije samo dokumentovao. Osmišljavao je i isticao ratna stradanja i poraz, uzdižući ih do spektakularnih ekstrema, sve vreme smeštajući samog sebe u te košmarne predele. Da bi to postigao, razvio je svojstven stil podproze – spoj samoveličanja, reportaže, pastoralne deskripcije i crnog humora. Viđeno je beležio u formi anegdotskih crtica, koje je kasnije pretvorio u novelizirani tekst naslovljen “La Pelle” (Koža) iz 1949. The New York Review of Books je skoro objavio integralni prevod Dejvida Mura, sa uvodom Rejčel Kušner. “Koža” je nastavak njegovog pređašnjeg romana o nemačkom istočnom frontu “Kaputt” i nastavlja u tom istom tonu: opisi jezovitih predela punih leševa i unakaženih težnji XX veka.

U “Koži”, Malaparte stiže u Napulj kao oficir za vezu frankofonog američkog pukovnika Džeka Hamiltona. Njih dvojica lutaju gradom preplavljenim dobro plaćenim i dobro uhranjenim američkim vojnicima i Napolitancima koji umiru od gladi, nemačkih bombi i bolesti. Disparitet bogatstva oslobodilaca i nemaštine stanovništva stvorio je tržište mesa. Tela su jedino što je ostalo u ovom drevnom gradu, tela za prodaju i tela za ukop. Kroz litaniju uznemiravajućih vinjeta, Malaparte opisuje “kugu” koja kvari “ne telo, već dušu”. Svakakve vrste prostitucije prožimaju ono što je ostalo od Napulja. Vojnici plaćaju više za plavuše i device, pa tržište gleda da zadovolji njihove potrebe, dovijajući se tamo gde prirodni resursi podbacuju. Vlasnici barova i bordela iz celog grada plaćaju mangupe da dovode američke vojnike u njihove ustanove. Ti vojnici su toliko dragoceni – naročito Afro-Amerikanci, kako tvrdi Malaparte, nimalo suptilno aludirajući na trgovinu robljem u Americi – da mangupi zapravo prodaju naivne vojnike naokolo, vodeći ih za ruku od mesta do mesta, sve dok ne budu švorc i mrtvi pijani, kada makar mogu da im skinu odeću, čizme i bilo šta drugo od dragocenosti koje su im još ostale. (Film Roberta Roselinija iz ’46 “Paisan” prikazuje jednu od ovih transakcija, jukstapozicionirajući mangupske akcije i napuljsku bedu.)

 

[Baudrillard]

Američki oficiri takođe pate od te kuge koju su nenamerno doneli, gledajući sa užasom kako se njihove dobre namere raspadaju pred njihovim očima. Ma koliko ova knjiga predstavljala lament nad izgubljenim italijanskim dostojanstvom, ona je i elegija američkom idealizmu, dok se oni pretvaraju od oslobodilaca u okupatore. “Kada je Amerikanac dobar”, piše Malaparte, “nema boljeg čoveka na svetu.” U jednoj neverovatnoj sceni, jedan američki general pokušava da priredi banket u “renesansnom stilu”, u čast američkih velikodostojnika koji su u poseti, ali ne može da nabavi ribu, jer je luka zatvorena zbog plutajućih mina i ribolov je obustavljen. General je navikao da šalje ađutanta po ribu u napuljski akvarijum, ali toliko su ispraznili tankove da jedina riba koja je preostala jeste mladunče “sirenoida” (lamantin, sisar iz reda morskih krava, prim.prev). Kada je bila poslužena, okupljeni Amerikanci su pomisli da je to devojčica, što ih je šokiralo i zgrozilo. General naređuje da se riba sahrani umesto da se pojede i da kapelan to lično nadgleda kako nekog kuvara ne bi savladala glad pre nego što se lamantin sahrani kako treba. Kada vidi počasnu gošću kako plače, Malaparte ovako razmišlja: “Ako je mogla da lije suze za ribom, sigurno će na kraju, pre ili kasnije, osetiti sažaljenje i za Italijane, moći će da je do suza gane tuga i patnja mog nesrećnog naroda.”
Kroz ceo roman “Koža”, Malaparte se izjašnja iznova i iznova kao Italijan, “bedni, poraženi Italijan”, ali u životu je Italijan bio u meri u kojoj je to služilo njegovim ličnim i literarnim potrebama. Rođen kao Kurt Erik Zukert, od oca Nemca i majke Italijanke, u Pratu (Italija), napustio je školu sa šesnaest godina i prijavio se kao dobrovoljac da se bori na strani Francuske u I svetskom ratu. Ranjen je tokom nemačkog napada, pa se vratio, kao i mnogi drugi evropski mladići, duboko pogođen ratom. Radio je kao novinar i učlanio se u Fašističku stranku koja je bila u povoju, učestvujući u “Maršu na Rim”, ali ubrzo se razočarao u taj pokret. Izbačen je iz partije 1931, nedugo pošto je napisao “Tehniku državnog udara” – satiru na račun Musolinija i Hitlera. Tokom tridesetih je čas bio u milosti fašista, čas u njihovoj nemilosti (isto se tiče i zatvora), naizmenično ih kritikujući i hvaleći. Kada je izbio II svetski rat, pušten je iz zatvora i dobio je posao da piše za milanske novine Korijere dela Sera. Bio je pri nemačkoj vojsci na Istočnom frontu (iskustva koja će poslužiti kao sirov materijal za “Kaputt”) kao italijanski oficir do 1943, kada je promenio strane. Napustio je novinarstvo posle rata i preselio se u Pariz da radi na filmu i u pozorištu. Naginjao je ka komunizmu, čak je i posetio Kinu nekoliko puta, ali na samrti je, navodno, primio poslednje pričešće od katoličkog sveštenika.

Njegov pseudonim znači “loš deo”, što je aludiranje na Bonapartea – “dobar deo”. Ali da li je Malaparte bio loš, ili je jednostavno bio fiktivna sinteza sveta koji ga je okruživao? Stavio je sebe u centar svog literarnog stvaralaštva, ali je nemoguće reći gde prestaje njegov život, a gde počinje njegov literarni rad. Uprkos tome što je od sebe načinio protagonistu svojih romana, ostao je ambivalentan karakter, neprobojan i bez složenosti emocija. Njegov odnos sa drugim ljudima je uvek dvosmislen. U njegovim knjigama žene su stalno predmet omalovažavanja ili sažaljenja, ali nikad požude; muškarci su ili lepi i muževni ili su dvolične kukavice, ali bez ikakvog seksipila.
U “Koži” Malaparte opisuje svoje emocije drugačije nego što je radio u “Kaputt”-u, ali se čini da su isforsirane, kao mimezis poželjnih simpatija umesto iskrenosti. Njegove ispovedna nelagodnost, njegov bes, njegove suze više su proračunate nego što su iskrene, ili čak estetske. U “Kaputt”-u ravnodušno opisuje stradanje Nemaca, Poljaka i Ukrajinaca, tako da njegov plošni bes i tuga u “Koži” izgledaju cinično raspoređeni tako da pokažu makar neki nivo italijanske dobre volje i, na taj način, pristup moćnima. Njegov dobar izgled, smisao za humor i kultivisani maniri omogućavaju mu da se lako kreće među višom klasom, što on često i čini, a njegovo pisanje odražava njihovu naklonost ka salonskom zgražavanju i tračarenju o zvučnim imenima. U “Koži” se prikazuju kako oni koji se nisu borili – generali, diplomate i aristokrate – tako i oni koji su stradali u ratu i miru, oni čija su tela spaljena ili prodata na ulici, dok su moćni priređivali večere na bezbednoj udaljenosti.
“Koža” je podeljena u dvanaest naslovljenih poglavlja, ali nema nikakav narativni luk. Istorijski događaji romanu daju okvir, ali skače se napred-nazad – ponekad i do lokaliteta koji su zastupljeni u “Kaputt”-u: Berlin, Hamburg i ukrajinske stepe. U deskripcijama su kontrastirani mali detalji i široka prostranstva, koja su naročito prijemčiva filmadžijama. (Lilijana Kavani je režirala adaptaciju “Kože” 1981, a montažer Valter Murč je bio toliko opsednut Malaparteom da je preveo zbirku njegovih pripovedaka na engleski.)

 

[Baudrillard]

Prozni izraz “Kože” podseća na epizodični putopis: putovanje kroz pejzaž koji je podjednako uništen mirom, kao i ratom, i koje liči – ponekad eksplicitno – na Danteov “Pakao”. Jedno od najmračnijih poglavlja, naslovljeno Crni vetar, tiče se, ne mrtvih ili živih, već umirućih: Jevreji razapeti na drveću u Ukrajini, psi vivisecirani u napuljskoj veterinarskoj školi, američki dečak pogođen u stomak na putu za Kasino. Crni vetar je prirodni fenomen ukrajinskih stepa, vetar koji prekriva zemlju pepeljastom prašinom i predskazuje smrt. Malaparte jaše kroz njega na konju i nalazi Jevreje zakucane za stabla, oni s prezrenjem odbijaju njegovu pomoć i traže da im prekrati muke, za šta on nije sposoban. Njihova agonija je pretpostavljena svirepoj prirodnoj lepoti, koja se provlači kroz knjigu kao lajtmotiv. Pri kraju romana Vezuv eksplodira, proždirući lavom mala sela i pomračivši nebo nad Napuljom, kao da sama priroda hoće da povrati svoju prevlast nad ljudskim carstvom.
Malaparte je podredio svoj život i literaturu potrazi za idealima i istorijskim tendencijama njegovog doba, pokretima i događajima koji nadilaze individualno – stvarima za koje vredi živeti i umirati. Možda je izvor njegovog arhi-cinizma u propasti ovih romantičnih ideala, pomračenih razdirućim ličnim interesom – njega i drugih. Često ga porede sa Selinom (još jedan mizantropičan veteran I svetskog rata i kolaboracionista u II svetskom ratu), ali time se promašuje putanja Malaparteovog dela. Selin je hteo da prekori evropsko društvo zbog njegovog licemerja i dekadencije, da stoji sa strane i baca kamenje. Malaparte je, pak, uživao u tim kontradiktornostima, smeštajući sebe u njihov otrovni centar. Načinio je sebe lošim delom Evrope i od svojih čitalaca pravi saučesnike u svemu nadrealnom i pokvarenom u vezi sa ratom. Njegova knjiga insistira na krivici u vremenu kada čitava Zapadna Evropa obznanjuje da je – politički i estetski – nedužna za rat i genocid, a umesto svega toga pohlepno gleda na potencijalnu dobit u posleratnom dobu.

“Koža” beleži bujanje mitskog “ekonomskog čuda”, koje će ulivati hrabrost mnogim zapadno-evropskim zemljama nakon rata. Ono je uspostavilo demokratiju i kapitalizam kao jedini bedem od civilnog rata, pa je politički i psihološki potisnulo bilo kakav poziv na socijalnu revoluciju, i na desnici i na levici. “Imbecili i ludaci su, zajedno za partizanskim grupacijama, otišli u šipražje i počeli da se bore na strani saveznika ili su vešani po uličnim svetiljkama na gradskim trgovima. Ali mudri i razboriti, svi oni koji će se jednog dana kada prođe opasnost smejati našim kaljavim i krvavim uniformama, bili su u njihovim sigurnim skrovištima, iščekujući trenutak kada će moći da izađu na gradske trgove i plačno objave “ljubav prema slobodi!” Ali iluzija te slobode se – izgrađena na finansijskom kapitalu i zaboravu – urušila i Italija je posrnula pod korupcijom, političkom beskompromisnošću i nelikvidnošću. Hrišćanski demokrati su se raspali, da bi ih smenila mirijada manjih i podjednako korumpiranih političkih stranaka – od kojih je najistaknutija Berluskonijeva Forza Italia.

Moderni Napulj je ruina druge vrste, noćna mora od slobodnog tržišta i urbanizacije, korupcije i toksičnog otpada. Farmeri i mafijaši iz Medzođorna su napustili sela, gomilajući se po gradovima u potrazi za poslom i tržištem koje bi eksploatisali. Oronuli javni stambeni blokovi zamenili su izbegličke stanove na periferiji, a industrijski infrastrukturni projekti su opustošili predele od ranije uništene savezničkim bombama i nemačkom sabotažom. To je vrhunac zapadno-evropskog posleratnog kapitalizma, zla kob Italije i ostatka Evrope. Malaparte je stavio sebe u srce kontinenta koji se proždrao ratom. Kada ga čitamo sada, možemo se zapitati ko bi danas učinio isto za kontinent koji je mirom uništio samog sebe?

Majkl Mekena

 

[faraonn]

...
....Песник је човек вечите младости. Има бедних људи
за које нема ништа ни ново ни чудно. Кад би песнику изгледало
све старо и савршено, он не би стварао. Скептици нису ни срећни
ни несрећни; то су људи ван живота и против живота.
ЈОВАН ДУЧИЋ

...pjesnik koji sigurno pripada vajarima rijeci i hladnocama emotivnim...
...pjesnik koji karijatidno mase i rijecju i figurom antickom...
...pjesnik koji dostojno zastupao je i svoj narod i sebe...
Od ducica pa naovamo, tako mnogi esejisti i pocinju i zavrsavaju.
Faraonn kaze ovako,
da li ima mjesta u Poeziji koje ne moze istisnuti zena i dostojno ga zauzeti,
sta bi bila Poezija da zena nije u njoj uplela kose, grudi i pogled koji zaledjuje i otapa...
...da li je pjesnik zakleti tragalac za mladoscu poput Gilgamesa,
a sto bi tragao ako mu Ducic lovorise mladost vjecitu,
sta bi rekao Radicevic,
koji je umro mlad i tako jedino 'zaradio' tu mladost ...
Kako skeeptici koji su 'van zivota' mogu imati nesto pritiv njega
kad su vec ducicevom odrednicom paralelni sa zivotom...
P.S.
...tako sad misli, faraonn Tumnopoteh I.

 

[Lada]

“Cveće za Aldžernona” Danijel Kiz

“Cveće za Aldžernona” Danijela Kiza je prvenstveno objavljeno kao kratka priča 1959. godine u jednom časopisu posvećenom fantastici, a 1966. godine autor je priču proširio i objavio kao roman koji je ovenčan nagradom Nebula. Zanimljivo je da je i kratka priča nagrađena – nagradom Hugo. Cveće za Aldžernona se inače smatra za jedno od boljih dela naučne fantastike, iako je sama knjiga često zanimljiva i čitaocima koji nisu ljubitelji ovog žanra – Aldžernona sa razlogom možemo svrstati i u “psihološku dramu”.
O čemu se zapravo radi? Glavni junak romana je Čarli Gordon, mladić sa izrazito niskom koeficijentom inteligencije, koji pokazuje veliku volju za učenjem, ne bi li “postao pametan”. Čarli je odabran za eksperiment – operaciju povećanja inteligencije, koja je prethodno uspešno urađena mišu Aldžernonu. Naučnici žele da vide da li bi operacija mogla da se obavi i na ljudima, a Čarli je, s obzirom na svoju upornost, odličan kandidat.
Ovo je, zapravo, jedini fantastičan momenat u celom romanu, ali je i osnova cele priče: operacija je uspešno izvedena i Čarlijeva inteligencija se razvija toliko da IQ ne može da mu se izmeri i da postaje pametniji čak i od naučnika koji su operaciju obavili. Sam roman pisan je u formi Čarlijevih izveštaja o napretku, tako da čitalac stvarno i može sagledati kako on teče: u početku, Čarlijevi izveštaji su kratki, sa gramatičkim greškama, veoma naivni. Kad njegova inteligencija raste, to se može videti u izveštajima – oni su sve složeniji i elokventniji, može se videti da se Čarli razume u nauku i umetnost, postaje svestran i mnoge stvari ga zanimaju.
Međutim, Čarli, koji je “postao pametan”, sada uspeva da sagleda svoj dotadašnji život iz druge perspektive: način na koji ga je kao dete tretirala porodica koja je u jednom trenutku odustala od njega, ili prijatelji koji su se uvek “smejali sa njim” – a zapravo se smejali njemu… Čarli je verovao da će ga, ako postane pametan, ljudi prihvatiti, da će “moći da priča o pametnim stvarima”, da se neće osećati usamljeno ni otuđeno. Ali, to se ne dešava.

Ova inteligencija je zabila klin razdora između mene i svih ljudi koje poznajem i volim i oterala me sa posla u pekari. Sada sam usamljeniji nego ikada pre. Pitam se šta bi se desilo da vrate Aldžernona u veliki kavez sa ostalim miševima. Da li bi se svi oni okrenuli protiv njega?

Zanimljiv je i način na koji je Danijel Kiz dobio inspiraciju za priču o Čarliju. Prvenstveno je inspirisana ličnim iskstvom: iako je želeo da postane pisac, roditelji su ga terali da ide na pripremnu nastavu za studije medicine, verovatno misleći da je to najbolje za njihovog sina. Kako se očigledno nije pronalazio u tome, zapitao se kako bi bilo kada bi se inteligencija mogla povećati, ali je, verovatno kao i novi, “pametni” Čarli, osećao da formalno obrazovanje pravi razdor između njega i onih koje voli.
Kasnije u životu, Kiz radio kao nastavnik osobama sa posebnim potrebama i jedan učenik ga je pitao da li bi mogao da bude premešten u „normalno odeljenje“, ako bi se dovoljno potrudio da postane pametan. Kiz je takođe svedočio i sjajnom napretku jednog deteta sa teškoćama u učenju, ali kasnije i njegovoj regresiji usled odsustva iz škole:

Kada se vratio nazad u školu, sve naučeno je zaboravio. Nije mogao da čita i regresirao je, što je bilo srceparajuće.

Mnogi urednici su odbili da objave ovu knjigu, ali nakon što se pojavila u štampi postigla je veliki uspeh, premda je često bivala cenzurisana i zabranjivana. Već je pomenuto da je u pitanju roman koji je često zanimljiv i čitaocima koji nisu ljubitelji fantastike, jer se bavi nekim životnim temama, kao što su porodični odnosi, prijateljstvo, ljubav i seksualni porivi, ali i temama kao što su nauka, religija i odnos prema životu.
Cveće za Aldžernona, bez obzira što je na momente teška, topla je i emotivna priča, koja čitaoca, pored toga što mu pruža užitak, dosta navede na razmišljanje. Koliko se puta desilo da ljude koji su na neki način drugačiji gledamo sa visine ili ponižavamo? Ili ih pak sažaljevamo, što takođe može da povredi? Sa druge strane, sa koliko zavisti, pa ponekad i mržnje posmatramo ljude koji su pametniji i uspešniji od nas? Koliko je zapravo težak život osoba sa intelektualnim deficitom, ali i život ljudi sa visokom inteligencijom i genija?
Neki čitaoci su primetili da Čarli pomalo podseća na Foresta Gampa, koji je takođe čovek sa umanjenim intelektualnim sposobnostima, ali je upravo zbog toga beskrajno simpatičan. Čarli je takođe lik koga je lako zavoleti, međutim, što više njegova inteligencija raste, on biva više ogorčen i povređen. Ipak, ne osuđuje ljude oko sebe, iako su mu postali jasni njihovi postupci iz vremena kada je bio drugačiji. Možda je to poruka autora – kako ne treba da se ponašamo prema takvim ljudima, da poštujemo njihove emocije i da se trudimo da ih ne povredimo.

Bojana Komarica

 

[faraonn]

.../ ...odnosi se na pisanje o citatu J.Ducica .../
...draga moj Fej*,
rekoh li ja ovo dobro...a ?
P.S.
...tebi hvala na podrsci...
Koji mi je djavo da imam neki otpor
prema ovom velikom Pjesniku
valjda zbog njegovog indolentno hladnog pisanja o Zeni...zenama...budi mirna kao ...hladna kao..
Po_Bogu...da li su to onda zene...
P.S.
...posto si i Ti El_Kaudiljo,
nemoj da me sad pljuju ovdje ... / ovo nije uvlacenje nego ,- Tebi i pripada.../

 

[Lada]

jeste o Zeni je pisao dosta,ali ima i lepih misli,o istoj

 

[Baudrillard]

NIKOS KAZANTZAKIS – ODISEJ GRČKE KNJIŽEVNOSTI

Nikos Kazantzakis rodio se 18. 02. 1883. godine u Heraklion, Kreta. Pripada onom redu najznačajnih i najprevođenih pisaca Grčke. U Heraklionu je završio osnovnu i srednju školu. Godine 1902. se seli u Atinu đe upisuje studije prava na Pravnom fakultetu Univerziteta. Uspješno završava studije 1906. godine. Iste godine izlazi mu njegov prvi roman „Ophis i Krinos” koji je potpisan pseudonimom. Priređeuje esej „Arstika Egona” a zatim i pozorišnu predstavu „Utapanje.” Nakon toga odlazi na Sorbonu, đe upisuje postdiplomske studije filozofije u Francuskoj 1907. godine. Tamo pada pod jak uticaj Henrija Bergsona, francusko-jevrejskog filozofa koji je kasnije postao dobitnik Nobelove nagrade za književnost. U Grčku se vraća 1909. godine i brani doktorsku disertaciju sa temom („Fridrih Niče filozofija prava i države”). Godine 1910. stalno se nastanjuje u Atini đe se bavi prevodilačkim radom. Upoznaje književnicu Galatejom Alekio sa kojom se vjenčava. U Atini objavljuje i svoj esej o njegovom mentoru Hariju Bergsonu. Sa svojim velikim prijateljem tradicionalnim grčkim pjesnikom Angelosom Sikelianosom formira intelektualnu grupu i zajedno sa njim putuje na planinu Atos đe su zajedno boravili četrdesetak dana. Obilaze mnogobrojne gradove i istorijske znamenitosti: Delfi, Mikena, Korint, Argos, Sparta, Mistras. Kroz ovo svoje putovanje, želi da pronađe filozofsku misao i postojanje svoje drevne Grčke, koja ja je mnogima bila simbol postojanja jedne drevne kulture. U Nikosu se tada rađa misao, da ispiše životnu dramu i priču grka Georga Zorbasa, kroz svoj roman koji nosi naslov „Život i država Aleksis Zorbas.” kroz ovja roman prepliće se život i stalež radničke klase, u rudniku lignita u Kreti. Film po istoimenom romanu napravljen je 1964. godine, u koprodukiciju Ujedinjenog Kraljevstva i Republike Grčke u režiji Mikos Kakojanisa i maestralnoj glumi Entonija Kvina, uz glumu Irene Papas, i muziku Mikisa Teodorakisa, postigao je svjetsku slavu i popularnost na filmskim platnima. Osvojivši najprestižnije priznanje „ Oskara” za najbolji adaptirani scenarijo, i za najbolju sporednu ulogu na filmu. Tokom svoga života Nikos Kazantzakis je puno putovao: Pariz, Beč, Berlin, a od država je obišao: Italiju, Kipar, Palestinu, Egipat, Sinaj, Rusija, Kina, Japan, Španija, Engleska, Francuska, Holandija, Njmačka, Austruija, pa i na njegovom putu našla se Jugoslavija. Na njega je posebno značajan uticaj Sigmunda Frojda sa čijim se radovima sreo u Beču 1922. godine kao i sa budističkim spisima. Ovim svojim putovanjima Kazantzakis bio je u kontaktu sa različitim, filozofijama, kulturama načinom života ljudi što je itekako uticalo na njegove književne i filozofske norme i djela. Kazantzakis je često svojim prijateljima slao pisma podstaknut uticajem Sigmunda Frojda i Ničea, većina njegovih putopisa je nastala pod uticajem ovih značajnih stvaraoca. Kazantzakis je je počeo pisati moderni nastavak „Odiseje” u periodu od 1924-1938. godine. Njegovo djelo predstavlja jednu od najdužih spjevova sa 33.333 stiha u sedamnaestercu spjev koji je stvarao dugih 14 godina.

Sam Kazantzakis je za ovaj spjev rekao da predstavlja najveći književni domet i epopeju „bijele rase.” Kroz svoje djelo „Poslednje Hristovo iskušenje” koje je doživjelo i filmsku adaptaciju pokazao je snagu ličnosti i osjećanja pravog stvaraoca. Zbog svjih kniževmih dometa Kazantzakisa sa su primjetili i drugu značajni stvaraoci Evrope i Svijeta. Nagradu Uneska dobio je 1947. godine a Nobelova nagrada stalno mu je izmicala često neopravdano i nezasluženo. prvi grk koji je dobio ovo prestižno priznanje bio je je diplomata i književnik Jorgos Seferis 1963. godine. Zadovoljstvo Grka bilo je tužno jer su bili svjesni da tu nagradu zaslužuje istaknuti književnici Nikos Kazantzakis i Angelos Sikelinaosom. Nikos Kazantzakis nije ništa moglo da odvrati od pisanja, pa iako se povremeno bavio politikom jednom je prilikom rekao: „Ne pripadam nijednoj ideologiji. Zato mogu da gledam jasno. Kada pripadaš nekoj partiji, ne vidiš jasno. A ako gledaš jasno, ne možeš pripadati nijednoj partiji.” U politici bio je lojalan intresima Grčke koju je toliko nesebično volio. Ovaj istaknuti kniževnik i jedan od najprevođenih i najznačajnih pjesnika grčke je rekao: ,,Svima nama koji volimo ljude dužnost je: a) da ne dozvolimo više nikad nepravdu i nemoralnost savremenog života, socijalnu, političku i ekonomsku, i b) da spasemo i istaknemo pravo, koje pripada narodu, da želimo da mu se poboljšaju uslovi. I ne samo pravo nego i snagu da se podigne kvalitet svog života. Naš cilj je da stvorimo uzvišeni moral, da uvedemo pravdu u svijet, da damo dublji smisao vrlini, časti i humanosti.”

Kazantzakis je bio proganjan kao i svi veliki pjesnici. Glavna optužba je bila ateizam koji je iskazao kroz svoje djelo „Askezi” kao i „Poslanica Grku” predstavlja osnov i okvir za razumijevanje njegovih djela i književnosti. Godine 1954. je doživio tešku sudbinu svih velikih antičkih pjesnika i doznao je da su njegova djela „Kapetan Mihalis” i „Poslednje iskušenje Hrista.” Stavljena na crnu listu „nepoželjnih djela i autora.” Crkva se obrušila na njega svom snagom ne razumjevši, negovu filozofsku misao i djelo koje je imalo veoma velikog uticaja, na sve pisce Evrope. U jednom od poslednjih pisama Grčkoj pravoslavnoj crkvi napisao je: ,,I dodajem ovo svim našim felama mitropolita i despota: vi ste me prokleli, a ja vas blagosiljam. Želim da vaša savjest bude jednako čista kao moja, da budete jednako moralni i religiozni kao što sam to ja.” Grčka pravoslava crkva nije htjela da primi njegove zemne ostatke kada su kopnom stigli u Atinu, 3. novembra 1957. godine. U Iraklionu je sahranjen uz prisistvo mnogobrojnih intelektulaca, književnika, pisaca i građanja, koji su pratili njegovo stvaralaštvo tokom čitavog njegovog života. Njegovo djelo predstavlja neraskidivi spoj Grčke. Kroz njegova djela čitaoc sam traži put, opstanka, put stradanja, put religije, put istine i filozofsku misao. Njegova kniževna djela u formi: poezija, proza, filozofska djela, prevodi, dječja i udžbenička literatura i brojni eseji, pokazuju nam svu antičku snagu Grčke koju je toliko nesebično nosio u svom srcu. Ako želimo da opišemo životni put ovog književnog stvaraoca Grčke najbolje to možemo na to da se osvrnemo kroz njegove riječi isklesane na grobu a koje nam kažu: “Ne nadam se ničemu, ne bojim se ničega, ja sam slobodan.” Ove njegove misli nam govore o snazi intelektualca, književnika i pisca čiji je život bio posvećen najvećim i najljepšim dometima njegove voljene Grčke. Dok god bude postojala Evropska književnost u njoj će zlatnim slovima biti isklesano ime Nikos Kazantzakis, koji je sa toliko puno ljubavi emocija i znanja odavno dotakao vrh Olimpa i postao jedinstveni Odisej književnosti Grčke. Da li će se novi Titani poput Nikosa rađati u Grčkoj pokazaće nam vrijeme i istorija. Na nama je da čuvamo ovako značajne pisce od zaborava. Njegova riječ je najljepši amanet postojana Grčke, Evrope, i Svijeta u svim vremenima koja su pred nama. Zato na ovaj način i čuvano uspomenu na Nikos Kazantzakis sa punim pravom nazvanog Odisejem Grčke književnosti.

Božidar Proročić

 

[Lada]

Gde će biti sutra? – Milutin Uskoković
Šta se dešava kad misao izgubi ravnotežu? Moguće je i ovo: tad grčevito namerava da dovršene ili nedovršene celine koncentriše u disperzivnu formu ne bi li se osamila i stvrdnula u priču. Možda je na ovaj način dopuštao misli da ga vodi i Stanislav Vinaver, sabirajući Priče koje su izgubile ravnotežu. Na šta bi mislena Isidora Sekulić oćutala podmećući Saputnike u osvit novog doba, koje je u ostatku Evrope izgubilo gipkost i postalo vremešno, oličeno već u – modernu. Ko zna zašto je dobro to večito inatno kaskanje Srbije? -pitala bi se pomalo setno Danica Marković razmeštajući pesimističke stihove u zbirku Trenuci.
Ali, šta onda? Gde će biti sutra?
Eksperiment su Uskokovićeve lirske crtice Vitae fragmenta (Knjiga za umorne ljude) ili Pod životom. Umorne ljude od nametanog života. I kad nisu skrajnuti, sami se povlače pred nadolazećim impulsacijama uzduvavanim olujom sa Zapada. Ali i Istoka. I tu se desio bunt grupe srpskih umetnika naspram apatije umornih ljudi. Desio se presek nad Srbijom.
Tako, uostalom, počinje i XXI vek. Dakle, underground eksperimentom.

A s početka XX veka zahuktava se mlada srpska avangarda. Sa Milutinom Uskokovićem i ličnosnim pesmama u prozi fatalističke recepcije sveg sveta i životnih fragmenata, od kojeg je taj isti svet sklopljen kao zabrinjavajuća slagalica nad kojim se nadnose njegovi, za nanose svakodnevice morbidno preosetljivi junaci: sentimentalni došljaci, idealisti, neoromantični sanjari, đaci i studenti, pesnici neukaljanog senzibiliteta ili tragičari Novog doba.
I bez ustezanja, raskriliće srpska književna predstraža asimilovanim idejama evropejski dah i duh među okorele tradicionaliste, u nastojanju da poravnaju svet u jedno – Veliki Svet ili Veliku Evropu, bez granica ili taraba. Ili je bar postojala dobra namera koncentrisanih misli koje su prividno i privremeno uspostavile ravnotežu.
Dakle, eksperiment ili intuicija?
U osvit balkanskih i Prvog svetskog rata, ispostavila se racionalna potreba za građenjem novog sveta, koji je iziskivalo novo doba. Pojavljuje se novi krug književnih arhitekata spremnih i ohrabrenih svežom arijom uzduvanom novim umetničkim pravcima: impresionizmom, futurizmom, ekspresionizmom, Novom Evropom bez granica bar kad je umetnost posredi, književnih arhitekata nenamernih da ignorišu prethodno iskustvo, već ga uzimaju kao pomoćno gradivo. A gradilo se proosećajnim artističkim sredstvima, eksperimentisalo i pobunjivalo okoštale mozgove, buntovnim naletom oživljenog jezika idejno i estetički heterogene grupe mladih literata: Milutina Uskokovića, Milana Vukasovića, Veljka Milićevića, Sime Pandurovića, Disa, Danice Marković, Stanislava Vinavera, Veljka Petrovića, Isidore Sekulić…
Bila je to, dakle, stidljivo-pobunjena najava srpske moderne.
https://pulse.rs/wp-content/uploads/2017/01/********-5-465x684.jpg
Milutin Uskoković sa ocem Mijailom, 1901. godine – Arhiva Narodne biblioteke Užice
I Milutin Uskoković postaje korifej i profeta modernističkog pripovedanja.
Rođen u porodici s jedanaestoro dece, u kojoj se zbog bede i oskudice jedna drvena olovka delila na jedanaest parčića, s parčetom preostalog grafitnog špica, Uskoković će se, nakon šest razreda užičke gimnazije, gonjen žudnjom za znanjima kao za životnom svetlošću, podgurkivan željom za zadovoljenjem radoznalosti, zaputiti peške u Beograd.
I u prestonici započinje da gradi modernu priču koristeći sopstveno telo za scenografiju u kojoj njegov junak, intelektualac, razvija svoj unutarnji svet i emituje ga kao dugometražni film, prepun unutarnjih dramatičnih lomova i dilema.
Težište sveg dešavanja, a što je i jedan od inovacijskih momenata, Uskoković izmešta iz ruralnog u urbani aspekt, uvodeći na velika vrata u srpsku književnost pojam i značenjsku odrednicu gradske priče ili beogradski roman na sveobuhvatniji i autentičniji način nego što je to uspevalo Simi Matavulju u Beogradskim pričama na primer, delimično dekonstruišući do tada ustaljenu fabulu u svojim kraćim ali i onim dužim pripovednim formama, načinom interpolacije dugih i emfatičnih pasaža s opisima subjektivnih stanja likova u odlučnom odbijanju prilagodbe na svakodnevicu palanačke filozofije. Ovim svojevrsnim jezičko-stilskim eksperimentom, iskrenošću i neslućenim dimenzijama duha i misli, izražavanom skepsom i strogo izbirljivom melanholijom reči, Uskoković svesno razgrađuje monotoniju i onu očekivanu od uobičajenosti harmoničnost u konstruisanju kompozicije književnog dela: romana, pripovetke, crtice kao svojevrsnog kurioziteta, svejedno. Bez ustezanja, smelo se poigrava segmentima pričanja, raspoređujući ih u nadracionalne sfere opipljivog simbolizma i naglašene ekspresivnosti, čak na granici razigranosti umnog i zaumnog.
Tematske odrednice Uskokovićeve pripovedne proze omeđene su društveno-političkim, sveegzistencijalnim i sociološkim kontekstom, neizvesnim stanjem političkih prilika u Srbiji na razmeđu vekova u kojem se njegovi književni junaci lome i povlače u orahovu ljusku posle svakog naleta nerazumevanja pred pokušajem uspostave vrednosnog sistema, postamenta zdravog opstanka nacije i jedinke.
Dakle, eksperiment.
Balkanski ratovi i Prvi svetski rat srušili su zanos i entuzijazam Milutina Uskokovića. Shvativši da se urušava ideja o balkanskoj konfederaciji i ujedinjenju južnoslovenskih naroda, u trenucima duševnog rastrojstva i malodušnosti 15. oktobra 1915. svoje telo kao scenografsku pozornicu za pripovesti prerano utapa u nabujalu reku Toplicu. Imao je tada trideset i jednu godinu i sebe ugradio u srpski umetnički eksperiment.
A, opet, s početka XXI veka, u našoj književnosti pojavljuje se neorealizam, neretko okrutnog, tvrdog eksperimentisanja, lišenog sveg senzibiliteta i zdravog subjektivizma, kao nepotrebnih, patetičnih ili beskorisnih realija mesta i vremena, žudeći za izdizanjem nad stvarnošću dekonstrukcijom jezika, što bi moglo ličiti na beg od sebe. Gradska priča ogoljenog novinarskog pričanja bez ekstatične naracije s elementima antiumetničke izražajnosti. Postmoderna je odavno prevaziđena nužnošću novog i novog, fotografskog i faktografskog iskaza. Nešto kao digitalna priča odraza mesta i vremena koja zadire u suštinu sintetisanog bola otuđene jedinke, ne hajući baš mnogo za uzroke, a ni posledice. Važno je ukačiti trenutak. Laži ili istine.
Dakle, eksperiment.
I… gde će, konačno, biti to sutra?
Avant Art Magazin

 

[gost 391595]

Kritika Lolite:

https://lithub.com/against-lolita/?...vcGvaU0WNEQx3Bunj6BiQCfx0B6cpJbwlhDxcRhz7iQ7M

Lolita is a brilliant book in many ways, but it’s not a masterpiece. It engages us on a literary and intellectual level in a masterful manner. But the book lacks a crucial component of great fiction: compassion. Great fiction is more than artifice and wordplay, it’s more than cleverness, more than irony. It’s certainly more than unabated rage. As we see in the works of Sophocles, Tolstoy, Shakespeare, Chekhov, Bronte and Woolf, the way great writers stretch and inform us involves the heart as well as the mind.

Nabokov creates a brilliant, glittering, snow-queen’s castle, a dazzling confection of lust and artifice and irony and deception. But this isn’t enough to make a great masterpiece: that requires a heart. The only real emotion in Lolita derives from Nabokov’s embitterment, and its expression lies in his interior laughter.

The joke’s on us.

 

[Lada]

Predgovor za knjigu "Upitaj prah" Džona Fantea, Čarls Bukovski







Bio sam mlad čovek, gladovao sam i pio i pokušavao da budem pisac. Većinu knjiga pročitao sam u Centralnoj biblioteci L.A, i ništa što sam pročitao nije bilo u vezi sa mnom ili ulicama ili ljudima oko mene. Činilo se kao da se svako samo poigrava rečima, a oni koji gotovo ništa ne govore smatrani su za odlične pisce. Njihovo pisanje bilo je mešavina dovitljivosti, veštine i forme, i to se čitalo, učilo, gutalo se i prenosilo. Morao si se da se vratiš na ruske pisce pre revolucije da bi našao malo hazarda i strasti. Bilo je izuzetaka, ali su ti izuzeci bilo tako retki da bi ih čovek brzo pročitao, a onda ostajo da bulji u redove i redove beskrajno dosadnih knjiga. Uz toliko stoleća iza sebe, uz tolike prednosti, moderni su jednostavno bili loši.

Izvlačio sam jednu knjigu za drugom sa polica. Zašto niko nije govorio nešto? Zašto niko nije kriknuo?

Počeo sam da pretražujem druge prostorije biblioteke. Odeljak Religije bio je samo ogroman zahod - bar za mene. Prešao sam na Filozofiju. Otkrio sam nekoliko gnevnih Nemaca koji su mi malo popravili raspoloženje, a onda je i tome bio kraj. Pokušao sam sa Matematikom, ali je viša matematika bila kao i religija: odmah je utekla od mene. Kao da nigde nije bilo onog što je meni bilo potrebno.

Kopao sam po Geologiji i našao da je zanimljiva, ali sve u svemu nedovoljna. Onda sam pronašao neke knjige iz Hirurgije i dopalo mi se - reči su bile nove, a ilustracije prekrasne.

Posle hirurgije sam se vratio u veliku salu, kod romanopisaca i pisaca kratkih priča. (Kada sam imao dovoljno jeftinog vina nikada nisam odlazio u biblioteku. Ona je bila dobro mesto kad ništa nemaš od pića ili hrane, i kad te gazdarica svakodnevno proganja zbog neplaćene kirije. U biblioteci si imao bar toalet na raspolaganju. Vidjao sam dosta skitnica tamo, najčešće su spavali preko svojih knjiga.)

Hodao sam po velikoj sali, izvlačio knjige sa polica, čitao po nekoliko redova, nekoliko stranica, zatim ih vraćao.

Jednog dana našao sam neku knjigu, otvorio je, i to je bilo to. Stajao sam i čitao. Poneo sam knjigu do stola. Redovi su glatko klizili stranicama, kao plima. Svaka rečenica imala je sopstvenu energiju. Ta stvarnost svake rečenice davala je stranici život, kao da je nešto urezano u nju. Najzad sam otkrio čoveka koji se ne boji emocije. Humor i patnja bili su pomešani sa izuzetnom jednostavnošću. Početak te knjige bio je ogromno čudo za mene. Imao sam karticu biblioteke. Uzeo sam knjigu, poneo je u moju sobu, legao na krevet i čitao. I, mnogo pre nego što sam došao do kraja, znao sam da je predamnom pisac koji je razvio poseban način pisanja. Knjiga se zvala Upitaj prah, a pisac Džon Fante. On je izvršio veliki uticaj na moje pisanje, za ceo život. Pročitao sam Upitaj prah i potražio druge Fanteove knjige u biblioteci. Našao sam dve: Dago Red i Čekaj do proleća, Bandini. Bile su istog kalibra, pisane iz stomaka i srca.

Da, Fante je snažno delovao na mene. Nedugo nakon čitanja ovih knjiga počeo sam da živim sa ženom. Ona je bila veći pijanac od mene i žestoko smo se svadjali, a ja bih često vikao na nju: "Ne govori mi da sam kurvin sin! Ja sam Bandini, Arturo Bandini!"

Fante je bio moj bog, a znao sam da bogove treba ostaviti na miru, ne kuca se na njihova vrata. Ipak, pitao sam se gde je živeo na Andjeoskom letu, i zamišljao da možda i dalje živi tamo. Skoro svakog dana prolazio sam tuda i mislio: Da li je to prozor kroz koji se Kemil provlačila? Da li su to vrata hotela? Da li je to taj hol? Nikada nisam saznao.

Nakon 39 godina ponovo sam pročitao Upitaj prah. Sva Fanteova dela i dalje čvrsto stoje, ali to mi je omiljena knjiga, jer je bila moje prvo otkriće magije. Postoje i knjige Pun života i Bratstvo loze. Osim toga, Fante trenutno piše roman Snovi sa Bunker Hila.
Sticajem okolnosti, ove godine sam najzad upoznao autora. Ima još mnogo toga u priči o Džonu Fanteu. To je priča o užasnoj sreći i užasnoj sudbini, o retkoj i urodjenoj hrabrosti. Jednom će biti ispričana, ali osećam da on ne želi da je ispričam na ovom mestu. Ali reći ću da je put njegovih reči i put njegovog života isti: snažan, dobar i topao.

Toliko. Sada je ta knjiga vaša."

Čarls Bukovski, 6. maja 1979.

 

[Baudrillard]

Embrouz Birs

Reputacija Embrouza Birsa je, poput reputacije Edgara Saltusa, uvek bila okultna, nekako veštački apotekarska. Birs je snažno i strasno obožavan od male grupe svojih sledbenika, ali ga je većina američkih kritičara ignorisala, baš kao i većina američkih čitalaca. Svakako je apsurdno tvrditi da je Birs mnogo čitan, čak i u intelektualnim krugovima. Mnoge njegove knjige se zapravo više i ne štampaju; skoro je nemoguće doći do njih, i nema mnogo dokaza da su njegova obimna Sabrana dela, koja su štampana u dvanaest tomova između 1909-e i 1912-e godine, doživela širu popularnost. Čini mi se da je Birs učinio sebi medveđu uslugu štampajući zajedno tih dvanaest tomova. Tada je već bio star čovek i nostalgija za izgubljenom mladošću prevladala je njegovu samokritičnost, koja inače nikada nije bila na visokom nivou; rezultat toga bila je deprimirajuća gomila prilično nečitkih opštih mesta. Da je skratio Sabrana dela na četiri ili na šest tomova, Birs bi istakao kvalitet, a ovako su se njegova dobra dela izgubila u močvari loših i osrednjih tekstova. Sumnjam da je bilo ko, izuzimajući gorepomenute Birsove obožavaoce, ikada pročitao svih dvanaest tomova. Oni su puni epigrama koji se odnose na davno mrtve i zaboravljene obmane, odjeka starih i detinjastih kontroverzi iz novina i proznih eksperimenata koji pripadaju davno prošlom mračnom dobu. Ali u središtu ovih tričarija ima nekoliko bisera – preciznije, ima ih dva. Jedan se sastoji od serije epigrama pod naslovom „Đavolov rečnik“; drugi se sastoji od ratnih priča koje se nazivaju „Priče o vojnicima i civilima“. Među ovim potonjim nalaze se neke od najboljih ratnih priča koje su ikada napisane – to su dela koja zaslužuju da se vrednuju koliko i Zolin „L’Attaque du Moulin“, Kiplingov „The Taking of Lungtungpen“ ili „Ein Bayrischer Soldat“ Ludviga Tome. S druge strane, među prvima se nalaze neke od najsjajnijih dosetki na engleskom jeziku.
Verujem da je Birs prvi pisac prozne fantastike koji je tretirao rat realistično. U tome je prethodio čak i Zoli. Obično se govori kako je Birs izašao iz građanskog rata sa dubokim i trajnim gnušanjem od pokolja – da je svoje priče o ratu pisao bez iluzija i u duhu pacifizma. Međutim, u ovo svakako ne veruje niko ko ga je poznavao, kao što sam ga ja poznavao tokom poslednjih godina njegovog života. Birs na svoju vojnu službu nije gledao sa sentimentalnim užasavanjem, nego sa ciničnim ushićenjem. Izgledala mu je kao neka veličanstvena reductio ad absurdum svake romanse. Svet je video rat kao nešto herojsko, slavno i idealistično, a on je želeo da nam pokaže koliko je odvratan i prljav bio taj rat – glup, divljački i degradirajući. Ali kad ovo kažem, ne tvrdim da je Birs bio protiv rata. Naprotiv, Birs je umnogome iskoristio priliku koju mu je pružilo razmišljanje o ratu: on je na dramatičan način izložio ono o čemu je uvek pričao i čime se naslađivao: beskrajnu imbecilnost čoveka. Nije bilo ni traga od ljudske dobrote kod starog Embrouza; nisu mu bez razloga nadenuli nadimak Gorki Birs. Oduševljavao se ljudskim kukavičlukom i glupostima. Čoveka je intelektualno postavio između ovce i rogate stoke, a čoveka heroja je napravio manjim od pacova. Njegove ratne priče, čak i kada govore o herojstvu, ne opisuju vojnike kao heroje; opisuju ih kao zbunjene budale, koje najzad umiru kao svinje u Čikagu, bivšoj literarnoj prestonici Sjedinjenih Država. Do sada nisam sreo takvog cinika. Njegovo neverovanje u čoveka nadilazilo je čak i nevericu Marka Tvena; on nije bio u stanju da zamisli herojstvo ni u jednom uobičajenom smislu, baš kao ni mudrost. Čovek je za njega bio najgluplja i najniža od svih životinja. Ali u isto vreme i najzabavnija. Sa gargantuanskim zadovoljstvom, neumorno je crpeo opscenosti iz čovekovog života. Gotovo da je stručno poznavao teologije i teologe. Kada bi pomislio na profesora, doktora ili supruga, obuzimala ga je radost. Među savremenicima su mu omiljeni bili takvi klovnovi poput Brajana, Ruzvelta i Harsta.
Još jedna karakterna osobina koja ga je obeležavala i koja je možda proistekla iz istog ovog cinizma, bila je čudna sklonost ka mračnjaštvu. Na to ukazuju sve njegove priče. Uživao je u vešanjima, autopsijama i sobama za seciranje. Za njega smrt nije bila nešto odvratno, već je bila neka vrsta farse – poslednji akt bednog lakrdijaštva. Birs je, već ostareo i iznuren, otputovao za Meksiko i tamo – ako je verovati legendi – umarširao u lokalnu revoluciju i bio streljan; to svakako nije iznenadilo one koji su ga poznavali. Čitava stvar je bila tipično birsovska. Čovek može biti siguran da će Birs umreti srećan ukoliko njegovi dželati nešto uprskaju kad ga pogubljuju – ako na samom kraju postoji iskra groteske. Jednom sam imao priliku da uživam u čudnom iskustvu odlaska na sahranu sa njim. Ono što je pričao na putu ka krematorijumu i nazad, bilo je izvanredno – dugi niz groznih, ali jako zabavnih dosetki. Pričao je o krematorijumima koji su se zapalili i sagoreli ožalošćene, o mrtvom pijancu čiji su posmrtni ostaci eksplodirali, o udovicama koje su održavale vatru po celu noć kako bi se osigurale od toga da im muževi ne pobegnu. Gospodin čije smo kosti spaljivali bio je književni kritičar.
Birs je predložio da se od njegovih ostataka naprave meci i da se ispale na izdavače, da se poklone bibiloteci New York Lodge of Elks-a (Njujorška kuća losova), ili da se anonimno pošalju Eli Viler Vilkoks. Kasnije, kada je čuo da su zakopani u Ajovi, strašno se poradovao. Kad sam ga video poslednji put, predvideo je da će ga tamošnji hrišćani iskopati i baciti van granica svoje države. Jednom mi je rekao da na svom stolu za pisanje drži pepeo svoga sina. Dokono sam primetio da je mrtvačka urna sjajan ukras. „Ma kakva urna!“ odgovorio je on, „Držim ga u tabakeri!“
Ne postoji adekvatna Birsova biografija, a sumnjam da će ikada biti i napisana. Njegova ćerka je, pomalo ogorčena, zabranila objavljivanje njegovih pisama, a prema biografima nije gostoljubiva. Jedan od njegovih sledbenika, pokojni Džordž Sterling, pisao je o njemu pronicljivo i naklonjeno, a jedan drugi, Herman Džordž Šefauer, omogućio je njegovu slavu u inostranstvu, naročito u Nemačkoj. Ali Sterling je mrtav, Šefauer je izgleda neraspoložen da napiše kvalitetnu Birsovu biografiju, a ja ne znam nikog drugog ko je kompetentan da to učini. Birs je voleo mistifikacije i postoje čitava razdoblja njegovog života o kojima se ništa ne zna. Njegova smrt je takođe misteriozna. Pretpostavlja se da je ubijen u Meksiku, ali se nikada nije pojavio nijedan očevidac, tako da ta činjenica, ukoliko je činjenica, ostaje nepotvrđena.
Birs je sledio Poa u mnogim svojim pričama, ali je banalno reći da je pisao mnogo bolje od Poa. Njegov jezik je manje krut i veštački; on mnogo snažnije vlada likovima; manje je literarno, a više filozofski nastrojen. Na nesreću, njegove priče bile su osuđene na potpuno drugačiji put od Poovih. Njihov uticaj na modernu američku kratku priču, makar na njenim višim nivoima, gotovo je ništavan. Imitiraju ih samo slabo plaćeni novinari koji pišu trilere za jeftine časopise. Čak ni njegovi glavni sledbenici, Sterling i Šefauer, nisu išli njegovim poetičkim putevima. Sterling je pesnik čiji je sjajni romantizam suprotan Birsovog hladnom realizmu, a Šefauer, strastveno zainteresovan za eksperiment pod jakim uticajem nemačkih književnika, potpuno se udaljio od Birsovog klasicizma. U međuvremenu, zapanjuje to što je njegov humor slabo upamćen. U „Đavolovom rečniku“ nalaze neki od najsnažnijih epigrama koji su ikad napisani. „Ah, kada bismo samo mogli da padnemo u naručje žena, a da im ne dopadnemo šaka“; teško je naći pandan tome čak i kod Oskara Vajlda. Sećam se još jednog: „Prilika: povoljna mogućnost za razočaranje“. I još jedan: „Jednom: dovoljno“. Treći: „Suprug: onaj kome se, nakon što večera, naplaćuje briga o tanjiru“. Četvrti: „Naš rečnik je defektan: istim imenom nazivamo nedostatak iskušenja za ženu i nedostatak prilika za muškarca“. Peti: „Sleng je govor onog koji krade korpe literarnog đubreta na njegovom putu ka smetlištu“.
Ostalo proučite sami – ukoliko pronađete primerak knjige „Đavolov rečnik“. Ona nikada nije štampana u celini, osim u groznim Sabranim delima koje sam već pomenuo. Deo knjige, pod naslovom „Rečnik jednog cinika“, najpre je objavljen kao odvojeni tom, ali se odavno ne štampa. Ostala prva izdanja Birsovih dela su retka i počinju da donose visoke premije. Tri četvrtine njegovih knjiga obajavili su opskurni izdavači, od kojih neki nemaju baš dobru reputaciju. Birs je poslednju četvrtinu veka proveo u dobrovoljnom žrtvovanju na užarenoj ivici, obožavan od strane male grupe fanatika, ali gotovo neprimećen od ostatka ljudske rase. Njegov život bio je dugi niz gorkih ironija. Verujem da je uživao u njemu.

H. L. Menken

 

[Baudrillard]

Slobodan Jovanović: Šta je poluintelektualac

„Uzimajući ga u njegovom najpotpunijem i najizrazitijem vidu, poluintelektualac je čovek koji je uredno, pa možda, čak, i s vrlo dobrim uspehom svršio školu, ali u pogledu kulturnog obrazovanja i moralnog vaspitanja nije stekao skoro ništa.

Bilo usled njegove urođene nesposobnosti ili zbog mana školskog sistema, nije dobio podstreka za duhovno samorazvijanje. On uopšte duhovne vrednosti ne razume i ne ceni. Sve ceni prema tome, koliko šta doprinosi uspehu u životu, a uspeh uzima u „čaršijskom” smislu, dakle sasvim materijalistički. S ostalim duhovnim vrednostima odbacuje i moralnu disciplinu, ali ne sasvim, jer prekršaji te discipline povlače krivičnu odgovornost. Ipak i u moralnom, kao i u kulturnom pogledu, on je u osnovi ostao primitivac. Neomekšan kulturom, a sa olabavljenom moralnom kočnicom ima sirove snage napretek. Školska diploma, kao ulaznica u krug inteligencije, dala mu je preterano visoko mišljenje o sebi samom.

U društvenoj utakmici taj diplomirani primitivac bori se bez skrupula, a s punim uverenjem da traži samo svoje pravo koje mu je škola priznala. On potiskuje suparnike nemilosrdno kao da nisu živa bića nego materijalne prepone. On je dobar „laktaš” – izraz koji je prodro u opštu upotrebu jednovremeno s pojavom poluintelektualaca.

Pretpostavimo da se u njemu probudila politička ambicija i da je uspeo postati ministar. Taj položaj mogao je da ugrabi samo kroz silno guranje i strmoglavu jagmu i zato će smatrati da je to sada nešto „njegovo”. Iz te svoje tekovine ili bolje reći plena, gledaće da izvuče što više ličnog ćara. Biće „korupcionaš”, ali neće biti sasvim svestan toga fakta, toliko će mu to izgledati prirodno i na svom mestu. Jedan poluintelektualac, kad je čuo da se govori o njegovoj ostavci, rekao je:

„Ko je lud, da se odvaja od punog čanka?!”

Njemu je izgledalo nepojmljivo da se čovek ne koristi ministarskim položajem, kao što bi bilo nepojmljivo da čovek kraj punog čanka ostane gladan.

Politička ambicija jednog poluintelektualca zapravo i nije politička. Ona se sastoji samo u tome, da se čovek kroz politiku obogati i da na visokim položajima progospoduje. On ne zna ni za kakve više i opštije ciljeve. Tek kad poluintelektualac izbije na vrhunac političkog uspeha, vidi se kako je on moralno zakržljao. Pored poluintelektualca koji je uspeo, postoji i poluintelektualac koji nije uspeo.

Već pravi intelektualac, nezaposlen ili zapostavljen, gotov je opozicionar. Poluintelektualac u takvom položaju tim je opasniji, što ne zna ni za kakve moralne obzire koji bi njegovo ogorčenje ublažavali. To nije bilo slučajno da su mnogi ozlojeđeni poluintelektualci otišli u komuniste.

Poluintelektualac je bolesna društvena pojava, koja je obelodanila dvije stvari:

1. Da je kulturni obrazac potrebna dopuna nacionalnog i političkog obrasca, što se naročito oseća onda kada uticaj ta dva obrasca prestane da slabi;

2. Da škola koja se ograničava na davanje znanja, bez uporednog vaspitavanja karaktera, nije u stanju da spreči pojavu takvog društvenog tipa kao što je poluintelektualac.”

 

[Lada]

Štulić i Kiš

Ne samo o sličnostima Kišove Grobnice za Borisa Davidoviča i Štulićevog Krivog srastanja, već i Kiša i Štulića – onog Štulića kojeg smo znali do sredine osamdesetih – mogao bi biti napisan čitav esej. Reč je o dve istinski srodne umetničke, intelektualne i moralne fizionomije. O dva vrlo slična senzibiliteta. Štulić se pozivao na Grobnicu, dok je Kišova pobunjenička priroda, okrenuta protiv svake nepravde, a ne samo velikih istorijskih tiranija, imala rokenrol duha. Rečenica Lasla Blaškovića: „Još kao sasvim mlad, Kiš je ličio na ostarelog Kita Ričardsa“ nije samo duhovita. To je dubinsko zapažanje o Kišovoj prirodi, karakteru i vrednosnom korpusu. Zato ne treba da čudi svojevremeni dolazak grupe pankera na izložbu o Kišu u Narodnoj biblioteci Srbije (jer ako je Igi Pop otac panka, Kit Ričards je njegov deda).
Ujedno, Kiš i Štulić primeri su naizgled čudnog spajanja pankerskog duha i ljubavi prema sevdahu. Kiš je, kod kuće, među prijateljima, ali i na javnim mestima s gitarom pevao sevdalinke. Štulić je – znamo – za vreme studija svirao i pevao po ulicama i trgovima, a Kiš je kao student zarađivao čineći to isto u kafanama. Ima u njihovim biografijama i mnogo većih podudarnosti. Neke skoro bodu oči.
Kratak pregled stvari koje su kod Kiša i Štulića iz njegovih najboljih dana bile iste ili slične pomoći će sticanju šireg uvida ne samo u Štulićevu sudbinu nego, još i pre, u njegove ideje i ličnost – samim tim i delo – do sredine osamdesetih. Shodno tome, sličnosti koje ću pobrojati ne tiču se samo pesništva i književnosti već i ličnih Štulićevih i Kišovih načela, kao i još poneke ljudske osobine. Napokon, da bi slika bila celovitija, pomenuću i zajedničke sudbinske pojedinosti. Dakle, redom:
a) Štulićeva privrženost muzici bila je jednaka Kišovoj posvećenosti književnosti. Pisac i nema druge sudbine do književne, tvrdio je Kiš. Živjeti se ne mora, svirati se mora, govorio je, podsetimo se, Štulić.
b) Kiš i Štulić dve su visoke kulture i dva stila razvijena po istoj recepturi. Kiš je svoj književni stil opisivao kao mešavinu „poetičnosti, vulgarnosti i erudicije“. Stil kojim je Štulić pisao u najboljim danima potpuno odgovara ovakvom opisu. Uz to, u Kišovoj prozi bilo je mnogo poezije, a Štulićeve pesme često su bile proza u stihovima.
c) Erudicija je i kod jednog i kod drugog bila uočljiva i u isti mah pametno korišćena. Kod Kiša je baš uvek, a kod Štulića gotovo uvek bila u službi ideje, stila i poetike.

d) Ni Kiš ni Štulić nisu se ograničili na ispovedne i lirske teme. Pisali su i o najvažnijim ideološkim problemima svog doba. Pratili su „damare svoje epohe“, da se poslužimo Kišovim rečima.
e) Zlo totalitarizma, a najviše tragično iskustvo staljinizma, bilo im je opsesivna tema. Kiš je prvi u jugoslovenskoj prozi, a Štulić prvi u pesništvu, prikazao široku sliku mehanizama zla zbog kojih istorija izgleda kao niz košmarnih prizora. Obojica su to učinili na moderan način, promenivši estetiku (i etiku) domaće proze i poezije. U njihovim rečima, uplašeni i zlonamerni iščitavali su kritiku staljinizma kao antikomunizam.
f) Sličnosti između Kiša i Štulića možemo pronaći ne samo na opštem (književnoteorijskom) planu, već i u detaljima. Karl Taube, u pripoveci Magijsko kruženje karata, biva ubijen sa „tri užasna udarca po lobanji“, i to „obijačkim alatom“. Štulićev „Štićenik“ sa albuma Kad fazani lete u opisivanju svog stradanja kaže kako su ga „ružno udarali gvožđem u glavu“.
g) Kada govorimo o Kišu i Štuliću, onda govorimo o dva nezavisna duha, dosledna u odbijanju da pripadnu skoro bilo gde. Ili da predstavljaju bilo koga i bilo šta osim sebe i svoje stvaralaštvo.
h) Ne samo umetničkim stilom već ukupnom pojavom Kiš i Štulić zasmetali su nekima od najmoćnijih ljudi u književnom, odnosno muzičkom establišmentu. Toliko da se u hajci na Kiša čuo zahtev da on bude „uklonjen iz sredine za izvesno vreme“. Kiš i Štulić otići će „iz sredine“ dobrovoljno, ali to neće umanjiti radost njihovih protivnika.
i) Strategija udara na Kiša i, kasnije, na Štulića bila je ista. Za početak, proglašeni su slabim zanatlijama. Kiš je sedamdesetih bio optužen za „plagijat“, „krađu“ i „prepisivanje“ delova Grobnice od drugih autora. Optužili su ga ljudi nemoćni da shvate savremene, pa čak i tradicionalne postupke kojima književna građa (literarna i paraliterarna), posebno dokumenta (stvarna i izmišljena), biva preoblikovana u novu poetiku. Po njihovom mišljenju, Kiš je bio književni falsifikator i nesposobnjaković. Za nesposobnost je bivao optuživan i Štulić. Tekstovi su mu bili „isprazni“, bio je to „pseudopolitički angažman“, ukratko „mutež i metež“ (Darko Glavan). Pisano je kako niti ume da peva niti ume da svira, a kad nije bio zauzet „pseudopolitičkim angažmanom“ i on je „prepisivao“ – na primer od Čaka Berija.
j) I u Kišovom i u Štulićevom slučaju lista optužbi je s vremenom proširivana. Što su se stare optužbe pokazivale smešnijima, Kišovi i Štulićevi oponenti upornije su gomilali nove, svaki put sve besmislenije. Dragan M. Jeremić, drmator u književnom establišmentu sedamdesetih, konstatovao je da Kiš ne može dobro pisati o Staljinovim logorima pošto u njima nije bio zatočen. Darko Glavan zamerio je Štuliću što je u pesmi „Hladan kao led“ predstavio Beč i Austriju u lošem svetlu (što je i samo po sebi diskutabilno). Glavan se zapitao „kako bismo se mi osjećali“ kada bi „naši susjedi“ to činili nama. „Spasi nas bože ovakvih ambasadora pred svjetskom javnošću“, molio je, kao da je Štulić jugoslovenski delegat u Ujedinjenim nacijama.
k) Štulića su odbranile njegove pesme, kao što su Kiša odbranile njegove knjige. I Kiš i Štulić znali su da će biti tako, ali ipak su besneli nad optužbama. Mada obojica „zlatnog srca“ (Đerđ Konrad o Kišu), osećali su potrebu da kritičarima i lično odgovore. Kiš se sa njima obračunao u Času anatomije, polemičkoj knjizi vanserijskog duha, krležijanske erudicije i nesvakidašnjeg žara. Štulić se zadovoljio time da kritičare psuje po novinama. I da im poručuje kako bi, kad pišu o Azri i muzici uopšte, to trebalo da čine sa znanjem kakvo se traži za doktorsku disertaciju o Edgaru Alanu Pou.
l) I kod Kiša i kod Štulića optužbe su, osim besa, izazvale ogorčenje. Bilo im je jasno da se osujećivanja sa kojima se suočavaju ne tiču samo zanata ili morala već i politike. Štaviše, da je suština tih osujećivanja politička, pa ako baš hoćete i anticivilizacijska. Da udar potiče od ljudi nazadne svesti i provincijske uskogrudosti. Kroz te napade isplivalo je, inače podzemno, zajedništvo nacionalista (neki su se nehotično otkrili još tada, drugi će to svesno učiniti kasnije) i komunističkih dogmatika, uz obaveznu asistenciju sitne birokratije. Nije bilo prvi put. Udružili su se, na primer, i koju godinu ranije, kad je država rešila da uguši Praxis i Korčulansku letnju školu.
m) Napadani u svojoj zemlji, Kiš i Štulić, obojica sa nagomilanim gorkim talogom iskustva, odselili su se u tuđinu. Kiš u Pariz, u kojem je 1989. i umro, Štulić u Holandiju.
n) Kiš i Štulić spadaju među uzore najboljima u novim generacijama rođenim na tlu nekadašnje Jugoslavije. U Kišovim knjigama i ključnim Azrinim albumima oni pronalaze i prepoznaju sopstvene istine i zapitanosti, slutnje i snove, sumnje i ubeđenja.
Iz knjige “Između krajnosti” Ivana Ivačkovića: Štulić i Kiš

 

[Lada]

Neimarov šegrt-Elif Šafak

Istanbul, 1540. godina: zajedno s neobičnim poklonom za sultana u grad stiže slepi putnik. Dečak, potpuno sam u stranoj zemlji, bez imena i bez ičeg svog, izuzev Čote, retkog belog slona.

Prihvatiće ga kao krotitelja životinja u sultanovom zverinjaku gde će imati priliku da se sprijatelji sa sultanovom lepom kćeri, princezom Mihrimom u koju će se zaljubiti. U carskoj palati srešće i Džahana od Mimara Sinana, glavnog carskog neimara, koji ga uzima pod svoje okrilje pa zajedno uz Čotinu pomoć podižu neke od najveličanstvenijih građevina u istoriji. Ipak, čak i dok grade Sinanova trijumfalna zdanja kao što su džamija Sulejmanija i džamija Selimija, ispod površine zbivanja javljaju se uznemirujuće struje i među neimarovim šegrtima izbija zavist.

Nezaboravna priča o umetničkoj slobodi, kreativnosti i sukobu između nauke i fundamentalizma koja vrvi od upečatljivih likova i misterioznih avantura na raskošnoj pozadini osmanskog dvora, gde ljubav i lojalnost ne mogu da pariraju sirovoj moći. Sav u bojama Osmanske carevine, kad je Istanbul bio plodan centar jedne civilizacije, Neimarov šegrt je magična, zanosna bajka o jednom dečaku i njegovom slonu, u svetu čuda i opasnosti.

„Ovo je neobično vešto satkan i ambiciozan narativ, sa šekspirovskim obrtima i preokretima, znamenjima i misterijama, sudbinama u kojima se ispunjavaju proročanstva.“ Independent

„Šafakova odlično dočarava Otomansko carstvo na vrhuncu moći. Izvanredna priča o tome kako je ponekad građenje ispunjenog života jednako teško koliko i stvaranje Sinanovih arhitektonskih remek-dela.“ The Sunday Times

 

[Baudrillard]

O DNEVNIKU, S NETRPELJIVOSCU

Dnevnik je svesna, polusvesna li nesvesna, ali bezuslovna mistifikacija. Prema činjenicama odnosi se on kao opis pobedničkog vojskovođe prema toku bitke. (Oni koji bi drugi opis predložili mrtvi su.) To je prva činjenica sa kojom moram da se pomirim. (To da nc smem verovati svemu što pišem.)

Od bezazlenih laži u dnevnicima iz detinjstva do golemih zabluda, pa i verovatnih falsifikata ovog Dnevnika što ga trenutno vodim, inteligencija je prešla dug put od sitnih praktičnih preimućstava, do programskog negovanja sopstvene važnosti.

(Naravno, ja to ne osećam, ali tako mora biti, inače bi Dnevnik bio neprirodan.) Ako sam nekada obmanjivao majku, koja je, krišom ga čitajući, verovala da nadzire moj život, u onome što je bila tek njegova ezopovska verzija, sad obmanjujem sebe ...
Osećanje s kojim pišem Dnevnik podudara se sa gorkim zadovoljstvom čoveka koji se časno bori za izgubljenu stvar ... Dnevnici se pišu da ih niko ne čita, ali kao da će ih svako čitati. To je druga činjenica sa kojom moram da se pomirim. Nesvesnim deformacijama istine, pridružuju se i izvesna polusvesna. Dnevnik, razume se, ne mora lagati, on samo može ne govoriti svu istinu ...

Dnevnik je neizbežno prepravljanje sebe. U bezmernim prostranstvima duševnog života dovoljno je beznačajino pomeranje kursa da se stigne u samoobmanu, kao što nas infinitezimalno pomeranje kosmičke trajektorije vodi bezmerno svetlosnih godina daleko od cilja ...

Osrednja drama koja nas je pri prvom gledanju ostavila ravnodušnim, može nas, ko zna zašto, u drugom — zaneti. Bcznačajna sitnica može neku neuzbudljivu realnost uzvisiti do tragedije. Dnevniik je ponekad ponovno uživljavanje u odigrane drame, traganje za zanemarenim beznačajnostima minulog vremena, nada da smo živeli i kada nam se to nije čiinilo.

Dnevnilk je tako drugo slušanje. (Delo, razume se, može i dalje ostati ništavno u poređenju sa naknadnim efektom.)... Distanca između onoga što mi se dcsilo i Dnevnika, u kome opisujem šta mi se desilo, nije istoriografska, nije razdaljina s koje se predmet nastoji videti istinitije, već psihološka, u kome se on vidi, i mora videti, drukčije. Predmet je drukčiji, nije takav kakav se čini drugim posmatračima, već i zbog toga što se ja interesujem samo za one njegove strane koje se tiču mene. Istina ovde ima značaja samo ako je moja ...

Memoari državnika ili vojskovođa moraju se pisati s nešto više poštovanja prema istini koja ne bi vredela jedino za pisca. Dva momenta diktiraju ovu nepristrasnost, ovu pomalo prinudnu objektivnost. Postojanje često obimne dokumentacije i (relativno) nezavisnih svedoka (kažem — relativno — jer i ovi imaju svoja ograničenja, svoje blinkerse). Manevarski prostor za pristrasnosti ovde je uglavnom u oblasti tumačenja motiva za pojedine postupke ...

Dok sam, kao student psihologije, zajedno s nekim pravnicima, vrlo aktivno sudelovao u radu grope za psihologiju iskaza profesora V. V. (prividno jedne grane »nauke o duši«, stvarno, međutim, kompendijuma za buduće policijske islednike), više puta sam se uverio u nepouzdanost ljudskog svedočenja. Vršeni eksperimenti pokazivali su krajnje nizak procenat saglasnosti u iskazima svedoka istog događaja.

Kada bi kroz prostoriju sa tridesetak studenata neočekivano prošla dva nepoznata, upadljivo odevena čoveka, u svađi, koja bi se, pri izlasku iz prostorije, završila tučom — ali sve u trajanju od jedva jednog minuta — a zatim od prisutnih zaiskalo da u što življim i brojnijim pojedinostima opišu šta su videli, dobijalo bi se trideset različitih opisa.

Visina angažovanih ljudi kretala bi se od »veoma sitnog rasta« do »zavidne korpulencije«, oči su se imenjale duž čitavog spektra mogućnosti, odelo je bilo na svakom opisu drukčije, a sam događaj, ako je uopšte viđen, ni kod jednog svedoka nije ličio na ono što se stvarno dogodilo.

(Profesor V. V. je, kasnije, sam postao žrtva »slepila za činjenice«, premda je ispravnije reći da je žrtvom njegovog »slepila« postao jedan prijatelj i kolega — iz Zakonodavinog veća — mog oca, osiumnjičen od V. V. da je davao antidržavne izjave.

Na suočenju, kome sam prisustvovao, optuženi je oslobođen, a profesor V. V. je, kasmije, na svojim predavanjima, s više ubedljivosti mogao da razvija sumnje u ljudsku sposobnost zapažanja, ukoliko je imao pred kim to da čini, jer mu je, posle njegovih »praktičnih vežbi« na sudu, znatno opao broj slušatelja. U svakom slučaju, ja ga više nikad nisam video.)

Borislav Pekić

 

[Lada]

У делимично фрагментајној, дисперзивној причи романа „Јутарњи Блуз“, која је ситуационо повезана са савременим Београдом, и животом млађе генерације у њему,један од основних токова радње тиче се покушаја младог студента књижевности да објави свој први роман, који није написао, како сам каже, ни због новца ни због славе (јер пут до њих би био лакши и бржи кроз другеделатности) него из унутрашње нужности. Ово је, изгледа нам, кључ да дешифрујемо и ауторове разлоге за настанак романа о којем говоримо. Ако знамо да је сам Матија Павићевић млад Београђанин, чији је ово првенац, и ако узмемо у обзир да је роман писан у првом лицу, можемода га (што, по нашем мишљењу, знатно доприноси снажном, готово хипнотичком дејству романа на читаоца) чврсто повежемо са главним ликом његовог романа, и да причу, мање или више, доживимо као његову личну исповест. Чини се да је то управо и била намера аутора, мада (у духу самокритичности, која је основни и најнтересантнији тон дела), млади аутор врло мудро (и сигурно интуитивно, захваљујући таленту, јер искуство писања још увек нема) ову намеру сакрива, чак и негира, чинећи, парадоксало, ефекат коју исповест има нас,још јачим. Главни лик (чије име не сазнајемо, а који спонтано повезујемо са самим аутором већ од првих реченица),у разговору са уредницом једне издавачке куће, говорећи о свом роману, инсистра на томе да између догађаја изнетих ту и његовог приватног живота нема никакве сличности. То револтирано одбијање главног лика да се поистовети са јунаком свог романа очигледно је начин аутора да нама, читаоцима његовог романа, јасно стави до знања да ни он нема никавих додирних тачака са својим јунаком. Као да жели да нас подсети да догађаји о којима пише немају никакве (осим случајне) сличности са оним из стварног животаи да, чак и када она постоји, није битна колико је битан сам садржај романа као независног ентитета, као уметничког дела којем није потребно утемељење у дословној, фактографској истинитости. Доста зрело рамишљаући о фактографији у уметности као сензационализму који је потребан холивудској филмској продукцији, али не и књижевности достојној поштовања, он ипак непрекидно инсинуира да је изнети садржај, ипак, аутобиографски. Овај чудан поступак мистификације, како смо већ приметили, има за резлтат следеће: стварност стварнију од саме стварности.

Фото: Bruce Boyd
А та стварност је мрачна. Крећемо се заједно са аутором, од јутра до вечери, и од вечери до зоре, кроз савремени Београд, од „круга двојке“ до Вождовца, од Небојшине куле до Кошутњака, сусрећући успут, немарно, без посебног осврта на њихов значај, циничне, љутите, непристојне, агресивно еуфоричне или само агресивне особе, које немају много тога да кажу, нити мисле да је то потребно;меримо, заједно с аутором, количине, што из флаша, што из пластичних чаша, попијеног алкохола, са којим и глави јунак и његови вршњаци имају очигледно врло развијен вишегодишњи однос; залазимо на сплавове и, као и главни јунак, муче нас призори малолетница у одећи проститутки; додирујемо се са светом криминалаца, који, изгледа (бар како то аутор види) једини живе добро (мада аутор има амбивалетан одонос према појму доброг живота); сазнајемо да је у наше време на снази идеализација мрачних деведесетих година, да су млади људи, махом, њима опчињени и да инспирацију за креирање система вредности траже у њима.

Призори су ружни и заогрнути неком измаглицом сачињеном од мамурлука и равнодушности. Ту и тамо наилазимо на покушај остваривања искреног љубавног односа.

Признајемо да нам, као (званично) зрелим људима, који су били ауторових година у време деведесетих, није било лако да читамо ово изузетно потресно дело (или, у књижевну форму уобличену, исповест). Мислећи да смо видели и чули све што се о животу у Србији може рећи, са запрепашћењем схватамо да нова генерација писаца о том животу има да открије своје, нама изненађујуће, виђење. Иако је свет данашњих младих људи који живе у Србији поразно сличан оном у ком се живело пре двадесетак година, он се од њега разликује у једној, можда кључној ствари, која га чини суштински тежим, која га чини (неминовно долазимо до тог закључка) неподношљиво и незаслужено тешким. То што живот данашњег човека у раним двадесетим годинама живота чини толико страшним је потпуна, утемељена резигнација. Етички, идејно, па чак и естетски, тај је свет пуст, мртав, празан, замзнут. Тај је свет пустиња у којој су смртоносне пешчане олује једини знак живота. Главни јунак у више наврата говори о свом потпуном (и оправданом) губитку вере у могућност политичке промене и изражава непоколебљиву скептичност према промени на боље у било којој сфери живота.

Фото: Bruce Boyd
Основни је утисак да он, као осетљива и интелигентна особа, која посматра и увиђа и своје и туђе мане, предсрасуде и заблуде, не види око себе ниједну заставу под коју би могао да стане, не види ниједан животни стил својих вршњака (па и старијих, с којима се повремено среће) као иоле достојанствен. Подједнако бесмисленом и бесциљном он види и улогу студента књижевности, и ситног криминалца. Окружење такозваних академских грађана (са својом посебном подврстом – неоригиналим квази уметницима), као и окружење криминалаца (у сталном додиру са тешким дрогама) подједнако му се гаде. Усамљен, преплашен, не успевајући да оствари суштинску блискост са девојком коју воли, и која би једина могла да га разуме, главни јунак очигледно пати од депресије, и не мислимо да је, као такав, изолован случај. Необично, али ипак уверљиво, делује то да овај двадесетогодишњак већима искуства са осећање носталгије. Он чак одбија да се присећа детињства, јер су успомене на живот чист, невин и светао, који се, према његовом уверењу, неће вратити, исувише болне. Уопште, (иако, како један од ликова с којим ступа у контакт примећује, има ту срећу да су му родитељи обезбедили све – а шта то уопште значи, питамо се заједно а главним јунаком), он је непрекидно у стању мучне борбе са болом, која га привидно напушта само у стању озбиљне алкохолисаности. Тој врсти анестезије он прибегава често, и окружен је људима (највећем броју својим вршњацима) који чине исто, али бол је свеприсутна, као покретач сваке његове мисли, и као, чини се, други главни јунак романа. Роман о болу, скоро да би могао да буде поднаслов дела. Бол тупа, тиштећа, упорна, досадна, основни је тон живота главног јунака, и, напослетку, осовна тема романа који читамо, и која се постепено елаборира, испрва уопштено, као згроженост наддраматично тешким животом поштеног човека у Србији, а затим све конкретније, као изношење зачуђујуће јасно формулисане свести о сопственој недостатности, о немогућности да се храбро и отворено уђе у најтананије људске односе, да се у сопственом животу направи промена на боље.

Овај роман тока свести (или, боље речено, тока ноћног живота у мрачном Београду) се, ипак, након неочекиваног (доста узбудљивог) трилерског заплета (који се нагло догоди у последњој четвртини), завршава блиставо оптимистично, изненађујуће светло, готово бајковито. Захваљујући овом наглом, вртоглавом жанровском заокрету, и поентом која из њега следи, читалац се одједном буди, претходно самлевен болним призорима, дубоко потрешен појединим, врло талентовано написаним, интимним исповестима са самог дна живота. Као да је аутор одлучио да нас „почасти“ изненадном дозом свепрожимајуће радости. На срећу, и за нас и за њега. Оставља нас, након узбудљиве, исцрпљујујуће авантуре читања овог необичног романа, са утиском да је, ипак, након свега, и упрос свему, вера у промену неотуђив део човека, да ће увек бити тако, и да ће, захваљујући њој, човечанство ипак вршити (како Василиј Кандински каже) своје кретање напред и навише, споро али неумитно. Уосталом, захваљући тој вери у живот је овај роман и настао, а захваљући њој га и ми читамо, не дозвољавајући никоме ко жели да убије сваки траг искрене људске комуникације да однесе над нама коначну победу.

Ауторка: Ана Ђорђевић

 

[Lada]

Groblje zaboravljenih knjiga

“Највећи страх не лежи у чињеници да ће многи писци бити заборављени, већ да неће бити ни откривени. За већину књига се чак не може рећи да су заборављене; оне једноставно нестају чим се објаве, а то се односи само на мајушан проценат дела која доживе издавање. Писање је посао у којем је тешко опстати”.1)

Карлос Руис Сафон

Карлос Руис Сафон је својим романом Сенка ветра привукао светску пажњу и публицитет. Књига је преведена на преко тридесет језика и продата у милионском тиражу. И код нас је наишла на добар пријем читалаца. Након ње сваки наредни његов роман ишчекиван је са великом пажњом.

Романом Сенка ветра Сафон започиње свој циклус романа Гробље заборављених књига који обухвата још и следеће романе: Игра анђела, Заточеник небеса и Лавиринт духова 1 и 2. Овим петоделним (четвороделним) романом Сафон је изградио једну комплексну причу која се дешава почетком и средином двадесетог века превасходно у Барселони.

Сваки од наведених романа има своју причу која је великим делом назависна у односу на остале романе, али, такође, постоји и узајамна повезаност самих романа која их чини једном целином.

Свако ко је читао Сафона добро зна да сама књига у његовим романима заузима посебно место. Великим делом књига и јесте централна тема и „главни јунак“ Сафонових романа, ако књигу можемо сматрати главним јунаком. Углавном су то књиге које се истоветно зову као и Сафонови романи који о њима говоре: Сенка ветра, Заточеник небеса и Лавиринт духова. Изузетак је књига Lux Aeterna која се спомиње у роману Игра Анђела. Свака поменута књига у наведеним Сафоновим романима, продукт је пишчеве маште, односно не постоји у стварности и свака од њих је повезана са Гробљем заборављених књига, једном огромном тајном библиотеком у којој се налазе све заборављене, неправедно запостављене и ретке књиге, књиге које су веома утицајне, судбоносне, уклете и трагичне за ликове романа. Око тих и у вези тих књига гради се прича романа и читава мистерија, али се и крију одговори на сва постављена питања које читалац може да постави. Истоветност назива Сафонових романа са називима романа који су предмет Сафонове прозе је начин на који се фикција и стварност преплићу, односно, то је оно што Сафоновим романима даје један надреални, готово магијски амбијент и ефекат јер на тај начин Сафон самог читаоца увлачи у сам ток романа и чини га саставним делом читаве приче. Читалац чита роман који се зове исто као и роман око кога се дешава читав заплет и мистерија у самом роману.

И ту се не завршава Сафонова посвећеност књигама, већ он иде много даље, он се у својим романима не бави само тим измишљеним књигама, он спомиње и књиге великих светских писаца, које су имале утицај на њега, које су му узор, идеал којем стреми као писац, а које су у романима биле од великог значаја за главне ликове, сходно којима је он градио и писао своје романе и креирао своје ликове. Тако, на пример, ту је Дикинсова књига Велика очекивања или пак Димина Гроф Монте Кристо. Поред књига, што фиктивних, што стварних, Сафон обрађује и приказује животе писаца тих измишљених књига, талентованих писаца са трагичним судбинама. Читајући овај циклус романа, неминовно ће се доћи до закључка да трагичне судбине писаца настају баш као последица тог њиховог великог списатељског дара, из чега произилази да је њихов таленат заправо и њихово проклетство које им увек „дише за вратом“ и од кога не могу побећи. У Сенци ветра уклети писац је Хулијан Караш, у Игри Анђела и Заточенику Небеса Давид Мартин, а у Лавиринту Духова је Виктор Матеиш. Сви ти писци су доживели трагичне судбине, а њихове књиге су завршиле на Гробљу заборављених књига осуђене на заборав или „чекајући дан“ када ће бити поново откривене од својих предодређених читаоца.

Шта је Гробље заборављених књига?

Као што је претходно поменуто, Гробље заборављених књига је једна огромна, тајна, библиотека, за коју се не зна тачно време настанка, али се сматра да постоји од самог постојања Барселоне. Налази се у старом делу града и представља један дословно лавиринт, у који се одлажу све оне заборављене књиге, које никад нису доспеле до својих читалаца, које су биле намењене уништењу, које су ту у Гробље заборављених књига остављене на вечни починак заборава, али и да би биле спашене од физичког уништења. То је једна огромна билблиотека за коју зна мали број људи и који у великој тајности и са великом посвећености чувају ту тајну везану за тај мистични свет књига. Гробље заборављених књига ме је неминово подсетило на Кишову Енциклопедију мртвих, на тајну библиотеку из Убертовог романа Име Руже, на Борхесову Вавилонску библиотеку. Ово поређење са поменутим писцима сигурно није претерано, већ још више говори о вредности и комплексности ових романа.

Са друге стране, уколико Гробље заборављених књига сагледамо кроз симболику схватићемо да је данас готово свака библиотека у извесном смислу Гробље заборављених књига. Библиотеке су постале масовна гробља књига, књига које је „убила“ људска незаинтересованост и равнодушност. И то је оно што је поражавајуће јер сахрањивањем књига ми не сахрањујемо само писану реч, већ много више од тога. Сахрањујемо историју, идеје, мисли, знање, културу… А без тога, људска цивилизација не може опстати.

Из тих разлога овај Сафонов циклус у великој мери осликава и данашње стање ствари у књижевности на светском нивоу, али је и једно упозорење на ту масовну појаву људског удаљавања од књиге.

Ево шта Сафон каже о Гробљу заборављених књига:

Гробље заборављених књига је метафора не само за књиге већ и за идеје, језик, знање, лепоту, колективно сећање и свега оног што нас чини људима.2)
Шта се све то крије у Гробљу заборављених књига?

Циклус Гробља заборављних књига представља спој трилерa, криминалистичких, детективских, авантуристичих, мистичних и историјских романа који обрађују политичку и социолошку ситуацију Шпаније почетком и средином двадесетог века, у великој мери обухватајући време Франкове диктатуре приказујући стање ствари и начин на који су људи тада живели.

У романима из поменутог циклуса срешћете се са много чиме, почевши од политичких махинација, преко банкарских прљавих послова, до окрутности тадашње полиције и бруталних кажњавања заробљеника у злогласном затвору у тврђави Монжуик, али ипак цела прича почиње и одиграва се око књига и књижевности. Сафон је кроз те романе вешто испреплетао све што се дало испреплетати и на тај начин суштину приче лепо укомпоновао међ’ те силне мистерије којима романи обилују. Има ту и љубавне пожуде, патње, лудила, пожртвовања, правог пријатељства и понизне захвалности, па преко интрига, гоустврајтинга, криминалистике, све до мистике и мекшег хорора.

Романи су великим делом независни један од другог. То значи да ће се основна прича око које се конструише роман и формира заплет, до краја романа разрешити и расплести. Међутим, није све баш тако једноставно. Постоји и она шира и дубља прича која се у сваком од романа готово стидљиво износи и која нам роман демистификује у једном макро плану и коју ћемо схватити тек онда када прочитамо цео циклус. Произилази да је сам циклус конципиран као један огромни мозаик, а ситни делови мозаика су разбацани и сакривени у свих пет романа, да читањем једног, два или три романа читалац стиче неку основну слику и разоткрива неке примарне тајне и мистерије, али откровење ће уследити тек када прочита цео циклус или га прочита више пута.

О својој саги Гробља заборављених књига Сафон каже:

„Није реч о хронолошкој саги, већ пре о лавиринту међусобно протканих романа који чине слагалицу прича чији је чвор гроблје заборављених књига, само средиште овог четворокњижног циклуса.“3)
Из свега напред наведено, долази се до закључка да је овај Сафонов циклус једно веома комплексно и вишеслојно књижевно дело, које чим кренете да читате, нећете моћи да испустите из руку док га не прочитате. Међутим, озбиљан је то подухват. Пет књига, а свака има око 400 страна. Али нека вас та обимност не плаши, нити одбија од читања јер чим кренете са читањем и брзином „сенке ветра“ будете увучени у ту Сафонову мистерију Гробља заборављених књига, нећете моћи тако лако да се искобељате из тог лавиринта писаних речи, из тог „лавиринта духова“. Имаћете утисак да сте постали својеврсни затвореник, „заточеник небеса“ у том имагинарном свету Сафонове прозе и да све то што вам се дешава приликом читања дело је неке веће силе, нечег што је изнад вас и вашег поимања ствари и стварности, а у ствари све је то само Сафонова магија која у великој мери може бити окарактерисана и као „игра анђела“. Зато правац на читање. Оживите ту магију која чека само на вас, умртвљена и заборављена на Гробљу заборављених књига.

Аутор: Миљан Ристић

 

[Baudrillard]

Kada se roman Henrija Milera Rakova obratnica pojavio 1935. godine, pozdravljen je krajnje opreznim rečima hvale, što je u nekim slučajevima očigledno bilo uslovljeno strahom da čitalac ne ispadne uživalac pornografije. Među onima koji su ga hvalili bili su T. S. Eliot, Herbert Rid, Oldus Haksli, Džon Dos Pasos, Ezra Paund – sve u svemu, ne baš pisci na glasu u to vreme. Zapravo, tema ove knjige, a u izvesnoj meri i njena duhovna atmosfera, pre i pripadaju dvadesetim nego tridesetim godinama dvadesetog veka.

Rakova obratnica je roman u prvom licu, ili autobiografija u ruhu romana, kako god vam drago. Sam Miler je uporno naziva čistom autobiografijom, ali tempo i pripovedačka tehnika ove knjige jesu karakteristični za roman. U pitanju je priča o američkom Parizu, ali ne baš onakva kakvu očekujemo, zato što ispada da su Amerikanci koji se pojavljuju u njoj švorc. U godinama ekonomskog procvata, kada je dolara bilo u izobilju a kupoprodajna vrednost franka bila mala, Pariz je zadesila bujica umetnika, pisaca, studenata, diletanata, turista, razvratnika i pukih zevzeka kakvu svet verovatno nikada nije video. U nekim je četvrtima broj takozvanih umetnika mora biti nadgornjavao broj radnika – štaviše, veruje se da je krajem dvadesetih u Parizu bilo čak trideset hiljada slikara, mahom tobožnjih. Meštani su do te mere bili oguglali na umetnike da su promukle lezbijke u somotnim pumparicama i mladići u grčkim ili srednjevekovnim kostimima mogli proći ulicom potpuno neopaženi, dok je duž Sene kod Notr-Dama bilo gotovo nemoguće prokrčiti put kroz šumu slikarskih štafelaja. Bilo je to doba autsajdera i zanemarenih genija, a svima je na usnama bilo Quand je serai lancé. Kako se ispostavilo, nikom nije lancé, iznenada, poput novog ledenog doba, banula je recesija, kosmopolitska bagra umetnika je iščezla, a prostrani kafei sa Monparnasa koji su tek deset godina ranije do sitnih sati bili krcati hordama kreštavih pozera postali su mračne grobnice u kojima više čak ni duhovi ne obitavaju. Upravo o ovom svetu – opisanom, između ostalog, u Taru Vindama Luisa – Miler piše, ali on se bavi samo nižim slojem lumpenproleterskog ruba kojem je uspelo da preživi recesiju zato što se delom sastoji od istinskih umetnika, a delom od istinskih protuva. Zanemareni geniji, paranoici koji se uvek „spremaju“ da napišu roman koji će oduvati Prusta jesu tu, ali oni su geniji samo u retkim trenucima kada se ne dovijaju za sledeći obrok. Većim delom, reč je o priči u kojoj se opisuju sobe radničkih hotela koje vrve od bubašvaba, makljanja, pijančenja, jeftini bordeli, ruske izbeglice, prosjačenja, prevare i privremeni poslovi. Celokupna atmosfera sirotinjskih pariskih četvrti onako kako ih vidi stranac – kaldrmisani sokaci, kiseli vonj smeća, bistroi sa masnim tezgama od cinka i izlizanim ciglenim podovima, zelene vode Sene, plavi mundiri Republikanske garde, polomljeni metalni pisoari, osobeni slatkasti miris stanica podzemne železnice, cigarete koje se raspadaju, golubovi u Luksemburškim baštama – sve, ili bar osećaj svega toga je tu.

Naizgled, nema materijala koji bi manje obećavao. U vreme kada je Rakova obratnica objavljena, Italijani su ulazili u Abisiniju, a Hitlerovi koncentracioni logori već su bili počeli da bubre. U središtu intelektualne pažnje bili su Rim, Moskva i Berlin. Nije delovalo kao trenutak u kojem bi ikakav izuzetan roman o američkim klošarima koji žicaju za piće u Latinskoj četvrti imao izgleda da bude napisan. Naravno, pisac nije dužan da piše o savremenoj istoriji, ali pisac koji jednostavno ignoriše najznačajnije javne događaje uglavnom je ili danguba ili čist idiot. Sudeći isključivo po temi Rakove obratnice, većina bi verovatno ovu knjigu uzela za običan delić bezobraštine koje nam je pretekla iz dvadesetih godina. Ali, skoro svi koji su knjigu pročitali gotovo istog trena su se uverili da u pitanju nije ništa slično, već jedno krajnje izuzetno delo. Kako i zašto izuzetno? Na to pitanje nikad nije lako dati odgovor. Bolje da počnem od utiska koji je Rakova obratnica ostavila na mene lično.

Kada sam prvi put otvorio Rakovu obratnicu i shvatio da je puna nepristojnih reči, prva moja reakcija bila je odbijanje da budem zadivljen. Verujem da bi se većina ljudi tako postavila. Kako god, nakon izvesnog vremena činilo se da mi je i atmosfera knjige, uz bezbroj detalja, ostala u sećanju na jedan poseban način. Nakon godinu dana objavljena je Milerova druga knjiga, Crno proleće. Rakova obratnica je do tada već bila mnogo živopisnije prisutna u mom umu nego kada sam je premijerno čitao. Prvi utisak o Crnom proleću bio je da ovo delo predstavlja nazadovanje, uz činjenicu da ne poseduje istu snagu jedinstva kao Milerov prvenac. Opet, nakon još godinu dana bilo je mnogo odlomaka iz Crnog proleća koji su takođe bili pustili korenje u mom pamćenju. Očigledno je da su ovo knjige koje za sobom ostavljaju osoben ukus - knjige koje „stvaraju svet za sebe“, kako glasi izreka. Ovakve knjige nisu nužno dobre knjige, mogu to biti dobre loše knjige kao što su Rafls ili Šerlok Holms, ili perverzne i morbidne knjige poput Orkanskih visova i Kuće sa zelenim kapcima. Ipak, naiđe tu i tamo roman koji nam ukaže na neki novi svet otkrivajući ne ono što nam je nepoznato, već ono što znamo. Ono što je istinski značajno u vezi Uliksa, primerice, jeste upravo svakidašnjost njegove građe. Naravno da u Uliksu ima i mnogo toga još, jer Džojs je na neki način pesnik, a takođe i ogroman pedant, ali njegovo pravo postignuće jeste što je na papir stavio ono što je poznato. Usudio se – jer stvar je usuda koliko i tehnike – da iznese imbecilnosti unutrašnje svesti i time otkrije Ameriku koja je svima bila pred nosom. Eto nama čitavog jednog sveta građe za koju ste po njenoj prirodi smatrali da je neizraziva, a nekome je pošlo za rukom da je izrazi, i to za posledicu ima razbijanje, u svakom slučaju privremeno, samoće u kojoj ljudsko biće obitava. Kako čitate neke odlomke Uliksaosećate da su Džojsova i vaša svest jedno, da on zna sve o vama iako za vas nikada nije čuo, da postoji neki svet van vremena i prostora u kojem ste vi i on zajedno. I premda ne podseća na Džojsa u drugim pogledima, primesa ove osobine postoji i kod Henrija Milera. Ne svuda, zato što mu je delo prilično neujednačeno i ponekad, pogotovo u Crnom proleću, teži da se sklizne u puko praznoslovlje ili vodnjikavi svet nadrealista. Ali pročitajte pet, deset stranica neke njegove knjige i osetićete jedinstveno olakšanje koje ne potiče toliko od činjenice da razumete, koliko od činjenice da vas neko razume. „On zna sve o meni“, osećate; „napisao je ovo samo za mene“. Kao da možete da čujete glas koji vam se obraća, topli američki glas, bez laži u sebi, bez popovanja, čisto jedna implicitna pretpostavka da smo svi isti. Na tren ste utekli lažima i uprošćavanjima, stilizovanom, marionetskom kvalitetu obične proze, čak prilično dobre proze, i bavite se prepoznatljivim doživljajima ljudskih bića.

 

[Baudrillard]

Ali kakvim događajima? Kakvih ljudskih bića? Miler piše o čoveku na ulici i, kad smo već tu, baš šteta što je reč o ulici punoj bordela. To vam je kazna što ste napustili domovinu. To znači presađivanje vaših korena u pliće zemljište. Izgnanstvo je verovatno tegobnije za pisca nego za slikara ili čak pesnika, zato što će ga za posledicu otrgnuti od radničkog života i suziti mu opseg kretanja na ulicu, kafe, crkvu, bordel i atelje. Sve u svemu, u Milerovim knjigama čitate o ljudima koji žive životom izgnanika, ljudi koji piju, pričaju, razmišljaju i bludniče, ne o ljudima koji rade, žene se i podižu decu; šteta, jer bi i jedan i drugi niz aktivnosti bio opisan podjednako dobro. UCrnom proleću postoji krasan flešbek Njujorka, uzavrelog Njujorka punog Iraca iz doba O. Henrija, ali najbolje su pariske scene i, s obzirom da su kao društveni tipovi potpuno bezvredni, pijanci i klošari iz kafea obrađeni su osećajem za oblikovanje karaktera i majstorstvom tehnike kojima nema ravnih u ma kojem od romana objavljenih u skorije vreme. Ne samo da su svi oni verodostojni, već su i potpuno poznati; imate osećaj da su se sve njihove dogodovštine desile vama lično, premda čisto kao avanture one ne predstavljaju ništa posebno. Henri radi sa jednim setnim studentom iz Indije, onda nalazi drugi posao u nekom odvratnom francuskom liceju tokom talasa hladnog vremena kada se cevi u nužnicima zamrzavaju, odlazi na pijanke u Avr sa svojim prijateljem Kolinsom, pomorskim kapetanom, posećuje bordele gde nalazi prelepe crnkinje, vodi razgovore sa svojim prijateljem Van Nordenom, piscem koji u glavi ima vrhunski roman, samo nikako da se nakani i da počne da ga piše. Njegovog prijatelja Karla, na ivici gladovanja, odvodi bogata udovica koja želi da ga oženi. Tu su beskonačni, hamletovski razgovori u kojima Karl pokušava da odluči šta je gore, biti gladan ili spavati sa staricom. On do detalja opisuje svoje posete udovici; kako je odlazio u hotel obučen u svoje najbolje odelo, kako je pre nego što je ušao zaboravio da mokri, pa je celo veče predstavljalo jedan dugačak krešendo patnje itd. A na kraju krajeva, ništa od toga nije tačno, udovica čak ni ne postoji – Karl ju je jednostavno izmislio kako bi se napravio važan. Cela je knjiga, manje-više, u ovom stilu. Zašto su onda ove čudovišne trivijalnosti tako zanimljive? Prosto zato što celokupna atmosfera deluje jako poznato, zato što sve vreme imate osećaj da se ove stvari dešavaju vama. A taj osećaj imate zato što je neko odlučio da odbaci žanrovski jezik običnog romana i izvuče real-politik unutrašnje svesti na površinu. U Milerovom slučaju, ne radi se toliko o istraživanju mehanizama svesti koliko o dugu prema svakodnevnim činjenicama i svakodnevnim osećanjima. Jer, istina je da veliki broj običnih ljudi, možda zapravo i većina, govori i ponaša se upravo onako kako je ovde zabeleženo. Bezobzirna vulgarnost kojom likovi u Rakovoj obratnici govore jako je retka u prozi, ali je izuzetno uobičajena u stvarnom životu; iznova sam imao prilike da slušam upravo takve razgovore od ljudi nisu čak ni bili svesni da im je jezik vulgaran. Valja istaći da Rakova obratnica nije knjiga nekog momčeta. Kada je objavljena, Miler je bio u svojim četrdesetim, i premda je od tada napisao tri ili četiri druge knjige, jasno je da je sa svojim prvencem živeo godinama. U pitanju je jedna od onih knjiga koje polako sazrevaju u uslovima siromaštva i tmine, uz ljude koji su svesni onoga što imaju, pa im se da čekati. Njihova je proza zadivljujuća, a tu i tamo u Crnom proleću i više od toga. Nažalost, nemam mogućnosti da citiram; nepristojnih reči gotovo je svuda. Ali nabavite Rakovu obratnicu, nabavite Crno proleće i probistrite naročito prvih stotinu stranica. One će vam pružiti predstavu o tome šta se još uvek može, čak i ovako kasno, sa engleskom prozom. U njima se sa engleskim postupa kao sa govornim jezikom, ali govornim jezikom koji se koristi bez straha, tj. bez straha od retorike, ili od nesvakidašnje ili poetske reči. Vratio se pridev, nakon desetogodišnjeg izgnanstva. U pitanju je lepršava, nabrekla proza, proza koja ima ritam, nešto posve drugačije od jednoličnih i uzdržanih iskaza i kafanskih dijalekata koji se trenutno traže.