Quantcast

Prikazi, eseji i kritike

Fej*

Iskusan
Poruka
5.268
Trećeg februara 1954. godine Vladimir Nabokov pisao je Jamesu Laughlinu, osnivaču izdavačke kuće New Directions: „Da li biste objavili tempiranu bombu koju sam upravo završio? To je roman od 459 kucanih strana“. Bila je to Lolita, priča o sredovečnom pedofilu koji seksualno iskorišćava dvanaestogodišnju devojčicu; pokazalo se da je Nabokov tačno najavio svoj roman. Zbog pretnji da će biti zabranjena a njen autor i izdavač završiti u zatvoru, knjiga je čekala američkog izdavača gotovo pet godina. Kad se Lolita konačno pojavila u Americi, novembra 1958. godine, zaista je eksplodirala kao tempirana bomba: glavni kritičar Timesa Orville Prescott napisao je gnevnu kritiku u kojoj je roman nazvao „odvratnom… intelektualnom pornografijom“. Lolita je odmah postala bestseler i oborila rekord prodaje u prvoj nedelji, koji je držao roman Prohujalo s vihorom. Što je još važnije, s vremenom je obezbedila Nabokovu ugled majstora engleske proze koga nadmašuje samo Džojs.
U predgovoru Loliti Nabokov, pod imenom doktora sociologije Johna Raya, Jr., piše da je „veliko umetničko delo, naravno, uvek originalno i zato mora doći, manje ili više, kao šokantno iznenađenje“. Gotovo šezdeset godina kasnije ta knjiga je i dalje šokantna, ne samo zbog svoje teme. Barem jednako neobična je i činjenica da je taj roman, tako pouzdan u evociranju pojedinosti života američke srednje klase sredinom veka, tako tačan u reprodukovanju kadenci američkog govora – od Lolitinog unjkavog tinejdžerskog slenga do otmenosti članice književnog kluba iz predgrađa Šarlote Hejz i visokoparnog klaparanja direktorke škole o progresivnom obrazovanju – napisao ruski emigrant koji u zemlji nije proveo ni dve decenije. Nabokov je stigao na ovu obalu bez prebijene pare i bez planova 1941, kad je imao četrdeset godina, a počeo je da piše na engleskom malo pre nego što se ukrcao u avion za Ameriku. Kako je jedna tako potpuno – tako odredbeno – američka knjiga mogla nastati u tako nepovoljnim okolnostima, iz naizgled tako malo verovatnog izvora?
Mnogi elementi za Lolitu bili su, međutim, već postavljeni u vreme kad je Nabokov stigao u Ameriku. Rođen u aristokratskoj ruskoj porodici, pobegao je iz Sankt Peterburga kad mu je bilo osamnaest godina (kad je bogatstvo njegove porodice od 140 miliona dolara otišlo boljševicima) i nastanio se u Berlinu, gde je tokom dvadesetih i većeg dela tridesetih godina napisao niz romana koji su pokazali njegove izvanredne kameleonske sposobnosti, to jest njegovu sposobnost da uoči i usvoji nijanse svake sredine u kojoj se nađe. Roman Kralj, kraljica, pub napisan je iz više ličnih perspektiva: bogatog berlinskog biznismena, njegove izazovne žene i njihovog neuglednog, trapavog nećaka; u Smehu u tami Nabokov govori glasovima nemačkog istoričara umetnosti, nemačkog karikaturiste-sadiste i njihove zajedničke fräulein; a u Očajanjuse besprekorno prerušio u ličnost poremećenog rusko-nemačkog proizvođača čokolade i ubicu. U tim ranim romanima kao i u Loliti Nabokov je pokazao sklonost prema seksualno skandaloznim temama i poremećenim i opsesivnim naratorima u prvom licu (Herman Herman, razočarani protagonista Očajanja direktni je preteča Hamberta Hamberta). Činjenica da su te knjige napisane na ruskom u izvesnom smislu je slučajna pošto je Nabokov, koji je naučio engleski u ranom detinjstvu i proveo četiri godine na Kembridžu, znao engleski jednako dobro kao i ruski.
Ali kao što Robert Ropert primećuje u svojoj novoj biografiji Nabokov u Americi: na putu ka “Loliti”, Nabokovljevih prvih sedam godina u Americi bile su presudne za razvijanje “smelosti” i “američke drskosti” koje će mu omogućiti da, u leto 1948. godine, počne da piše posebno hrabru provokaciju – Lolitu. Pre nego što je zvanično kročio na tlo Sjedinjenih Država, Nabokov i njegova zemlja po izboru imali su štošta zajedničko. Uprkos kasnijoj mrzovolji, ruski pisac bio je, kaže Roper, večito dete, razigran i provokativan, živahan i spontan – osobine koje su izuzetno važne za ton i atmosferu Lolite. Kad je stigao na američku carinu sa suprugom Verom i četvorogodišnjim sinom Dmitrijem, na poslednjem brodu iz Francuske koju su okupirali nacisti (kao Jevrejka, Vera je bila posebno ugrožena), Nabokov je doživeo simpatičan susret sa službenikom na granici koji je, dok je pregledao prtljag porodice, video par bokserskih rukavica i u šali počeo da sparinguje s kolegom. U svojoj knjizi Vladimir Nabokov: američke godine biograf Brian Boyd piše da je “Nabokov, dok je prepričavao tu priču mnogo godina kasnije, i dalje očaran američkom lakom, dobroćudnom atmosferom, oduševljeno ponavljao: ‘Gde bi se to moglo dogoditi? Gde bi se to moglo dogoditi?’”
Nabokova su u novoj zemlji pratili dobro raspoloženje i srećne okolnosti. Iako je stigao bez novca i bez čvrstih izgleda na zaposlenje, ubrzo je dobio privremeni posao predavača uporedne književnosti na Velsliju; godine 1948. prihvatio je punu profesuru na Kornelu, gde je predavao rusku književnost. Prvi put otkad je izgubio nasledstvo u ruskoj revoluciji imao je finansijsku sigurnost. Tokom dve godine izgnanstva u Evropi, živeo je gotovo u siromaštvu i jedva je izdržavao porodicu dajući privatne časove tenisa, jezika i boksa. Roper – i sam romansijer koji dobro razume kako piščev novčanik može da utiče na njegov/njen rad – ističe da je novonastala finansijska sigurnost koju je našao u Americi pružila Nabokovu duševni mir neophodan da bi se uhvatio u koštac s Lolitom, delom koje nije imalo velikih izgleda na objavljivanje.

Lolita nije prvi Nabokovljev pokušaj da napiše priču o pedofilu koji je zaljubljen u dvanaestogodišnju devojčicu i ženi se njenom majkom da bi bio bliže predmetu svoje ljubavi – i kome devojčica pada u šake posle prerane smrti svoje majke. Prvi pokušaj, kratka novela pod naslovom “Čarobnjak”, napisan je na ruskom malo pre polaska za Ameriku. Ta pripovetka koju su posthumno, 1986. godine, objavili Vera i Dmitrij Nabokov, pokazuje koliko je atmosfera Amerike važna za to što je Lolita postala tako veliko delo. Dok je “Čarobnjak” neobično sumoran i neodređen, Lolita je velika, razdragana enciklopediija, puna detalja o Americi, koja obuhvata celu američku geografiju, od istoka do zapada, od severa do juga dok Hambert vrluda na svom putovanju automobilom sa svojom maloletnom seksualnom robinjom (putovanje prati iste puteve kao – izvesno mirnija – putovanja koja je Nabokov preduzimao svakog leta sa suprugom u lovu na leptire).
Energija romana dobrim delom proizlazi iz Nabokovljevog odnosa ljubavi i mržnje prema poratnoj američkoj kulturi jeftinih televizijskih programa, loših vesterna, kreštavog džuboksa – opojnog smeća koje prožima priču o seksualnoj opsednutosti kulturnog Evropljanina američkom devojčicom u soknicama ili kako je opisuje Hambert, “idealnom potrošačicom, subjektom i objektom svakog bednog plakata”. Nabokov je uvek odbijao etiketu satiričara i reći da Lolita naprosto secira američki materijalizam iz pedesetih godina bilo bi vulgarno pojednostavljenje; kroz celu knjigu provlači se osećaj hipnostisanog čuđenja i razdraganosti veselim konzumerizmom zemlje i njenih stanovnika. Nabokov je neskriveno uživao u navođenju primera tog konzumerizma koje je brižljivo ugradio u teksturu Lolite. Alfred Appel, Jr., u svojoj divnoj knjizi Anotirana Lolita prenosi oglas za Viyella haljinu koju pominje Hambert kad za sebe kaže da veoma liči na crnokosog muškog modela iz oglasa.

(Model je zaista pljunuti James Mason, koji će kasnije igrati Hamberta u Kubrickovoj adaptaciji Lolite – što dobro pokazuje konkretnost Nabokovljevog imaginiranja likova i način na koji su budalaste američke efemerije zapalile njegovu imaginaciju.) U sličnom duhu, u Nabokovljevim posthumno objavljenim Predavanjima o književnosti preštampan je banalan oglas koji je Nabokov pokazivao studentima na Kornelu kao primer jedne vrste sunčanog američkog materijalizma i kiča (na ruskom pošlost): to je oglas za escajg na kom mlada domaćica, sklopljenih ruku i blistavih očiju, posmatra kutiju s priborom za jelo. Taj oglas, koji je Nabokov nazvao “Obožavanje kašika” izvesno je odigrao važnu ulogu u stvaranju lika prigradske udovice Šarlote Hejz. Iz dirljivog smeća rodilo se remek-delo.
Kada govori o američkim izvorima Lolite, Roper primetno izostavlja neke stvari. (Na primer, ne pominje otkriće Michaela Maara da je Nabokov možda “pozajmio” osnovni zaplet Lolite iz priče Heinza von Lichberga, napisane na nemačkom 1916. godine, o seksualnoj fascinaciji sredovečnog čoveka vrlo mladom devojkom po imenu… Lolita.) On na mnogo stranica nastoji da sačini spisak američke literature koja je mogla uticati na Lolitu, na kom su se, začudo, našli i neki klasici, među njima i Mobi Dik i romani Vilijama Foknera, za koje je Nabokov rekao da mu se nimalo ne sviđaju ili da ih nije čitao. Ali Roperova teza je zanimljiva, a mislim i tačna: da je živa i bodra neposrednost stvarne Amerike sredinom XX veka – a ne prašnjavi klasici – podstakla Nabokova i preobrazila ga iz ruskog imigranta koji se oseća kao riba na suvom u upadljivo samouverenog američkog kolosa koji je napisao Lolitu.

Kao u bajci, veliki komercijalni uspeh tog romana povratio je Nabokovu, koji je tada bio na pragu šezdesete, bogatstvo koje je izgubio kao tinejdžer. Taj isti uspeh na kraju ga je trajno odveo iz Amerike. Godine 1961. Vera i on nastanili su se u hotelu “Palas” u Montreu, na obali Ženevskog jezera, gde je Nabokov sve svoje vreme posvećivao pisanju. U intervjuima je govorio da on i Vera nameravaju da se vrate u Ameriku. Međutim, zbog napredovanja starosti i porodičnih razloga (njihov sin je živeo u susednoj Italiji), nisu to uradili. Međutim, do smrti u sedamdesetosmoj godini (1977) Nabokov je o sebi govorio kao o američkom piscu.
John Colapinto, The New Yorke
lolita-promo-1[1].jpg
 

Baudrillard

Buduća legenda
Moderator
Poruka
42.200
Auto-hagiografije bludnika


Uz Dnevnik lopova, koji je ranije više puta prevođen i na srpskohrvatski i srpski i hrvatski jezik, ove i prošle godine pojavila su se i druga dva najpoznatija romana Žana Ženea, markiza De Sada 20. veka: Jovica Aćin je prvi put na srpski preveo Bogorodicu od cveća (prethodno izdanje objavljeno je u Zagrebu 1989. pred raspad zajedničkog jezika pod naslovom Gospa od cvijeća), a Aleksandra Mančić Čudo ruže (hrvatski prevod se desio 2010. godine). I moglo bi se odmah paradoksalno reći da iako prevodi stižu 70-tak godina posle originalnih izdanja (prva knjiga je napisana u zatvoru u Frenu 1942, a druga u zatvoru u Turelu 1943. godine) – da su došli u pravom trenutku. Ne radi se tu o kolokvijalnoj maksimi da nikad nije kasno (u bivšoj Jugoslaviji Žene je imao status prilično nepoželjnog ‘kvaritelja’ tadašnje vere u moralni i književni progres, ali slično je bilo i u Americi do sredine 50-tih godina). Ovde je reč o tome da je za Ženea – kao protivrečnog proroka, koji uništava konzervirane moralne i književne obzire – uvek rano, a kad dođe – to nešto znači, jer ovaj “Sveti Žene”, kako ga je još Sartr nazvao, svojim delom neprestano i u svim sredinama izaziva male poetičko-etičke zemljotrese.

A to delo, njegova biografija, ili, ako prihvatimo Sartrovu svetovnu beatifikaciju, njegova hagiografija, ispisano je skoro bez ostatka u ova dva romana, u njegovim autohagiografijama, kako bi se mogao nazvati ovaj (ne)postojeći žanr. (Pri čemu bi se on odlično preklapao sa žanrom autofikcije, koji je u teorijsku raspravu uveo Serž Dubrovski 1977. godine, mapirajući granično žanrovsko područje između autobiografije i romana u prvom licu.) U njima su svi primerni elementi jedne neprimerne svetačke biografije: život (ipak sitnog) kradljivca (uglavnom knjiga, ako je verovati biografima), štićenika popravnih domova, kasnije redovnog stanovnika pravih zatvora, probisveta, makroa, muške prostitutke, krivotvoritelja dokumenata, legionara, begunca od francuskog zakona (pri čemu je neko vreme boravio i po zatvorima Kraljevine Jugoslavije, poglavito u Požegi, o čemu najviše piše u Dnevniku lopova). Ti prostori i akcije bili su njegovi alternativni univerziteti, da bi kasnije, kad se kako-tako etablirao kao pisac (književnost je i bukvalno spasla Ženea doživotne robije: Sartr, Kokto, Pikaso i ostala ‘napredna’ inteligencija izdejstvovala mu je pomilovanje), postao podjednako bizarni politički aktivista koji je podržavao razne nasilne metode borbe radikalnih pokreta i sa levog i sa desnog ideološkog spektra.

Ženeova književnost počiva na tradiciji prepoznatljivih uzora. Najuočljivija je veza s Bodlerom: kao radikalizovani pesnik cveća zla, Bogorodicu od cveća piše “u čast zločina”, tih zločinaca koji su za njega “lepi i mračni cvetovi”. Tako Žene ispisuje svojevrsnu estetiku zla, uz poetizaciju skatoloških i svih ostalih hipernaturalističkih radnji. Evo jednog takvog nespojivog spoja; jedan od junaka: “Nesumnjivo se rodio u jednoj od četvrti ispunjenim vonjem izmeta zamotanog u novinski list i koji pada sa svih prozora, a na kojima, baš sa svakog, vise bokori cveća”. Naravno, u svemu se oseća rableovska razuzdanost u poigravanju religioznim diskursom i imenima koja imaju poslužiti travestiranju duhovnosti, kao i džojsovska potreba za obilnom upotrebom figure blasfemije. Ima tu i odjeka Fransoa Vijona, Pjera de Ronsara i Prusta (ako je opet verovati mistifikovanim biografijama, pre pisanja Bogorodice od cveća Ženea je u zatvor odvela krađa upravo Prustove knjige U seni devojaka u cvetu). A zatim i Dostojevskog i Kamija. Bogorodica od cveća je lik u istoimenom romanu, mladi ubica, čak se i oksimoronski naziva “nevini ubica”. Kao parafraza čuvene babe iz Zločina i kazne, ovde je ubičina žrtva ‘bezvredni’ deda. A motiv za ubistvo je maestralno uveden, koliko u tradiciji Dostojevskog toliko i (anticipirajući) Kamijevog Stranca (koji je objavljen iste godine kad nastaje Bogorodica od cveća). Naime, na suđenju Bogorodica od cveća iznosi svoj nihilističko-revolucionarni, porno-egzistencijalistički ili radikalno autsajderski motiv (bio je došao kod dede kao muška prostitutka i transvestit, sa ciljem da ga i opljačka, da bi ga potom ‘bez razloga’ ubio): “Dekutaner je bio sjeban. Sav kljoknut, ni da mu se digne.”

Uprkos ovim književnim referencama, Ženeovo pismo se ne može lako svrstati u poznate i priznate poetičke tradicije, jer je pre svega reč – o čemu je prva pisala feministička teoretičarka Elen Siksu – o blistavim primerima ženskog pisma. Zato čitalac i ne mora mnogo da se trudi oko fabule i sižea, već da uživa u tekstu, njegovoj skoro opipljivoj materijalnosti, da zapravo vodi ljubav s njim, sa Ženeovim u isto vreme i strogim i razbokorenim rečenicama. Zanimljivo je i to kako Žene problematizuje naratološka pitanja karakteristična za mušku (diskurzivnu) prozu. Priču o transvestitima prati i, ako bi se tako moglo reći, transdžender pripovedanje: “Govoriću vam o Božanstvenoj prepušten raspoloženju, mešajući muški sa ženskim rodom i, ako se dogodi da tokom priče moram da navedem reči neke žene, snaći ću se, smisliti neku dosetku, neki zgodan obrt, tako da ne dođe do pometnje”.

Osim rodnih pervertovanja, glavna stvar kod Ženea je pervertovanje tradicionalnih moralnih predstava. Razvrat i blud se pojavljuju kao posledica duhovne nemoći da se do vrline dođe, i utoliko moralna akcija koja svedoči duhovnu otmenost greha za razliku od licemerne (popovske) kreposti zasnovane na sakralnim institucijama moći. Iako je njegova duboka težnja da bude “nečovečan”, i u ničeanskom i u društveno sankcionisanom smislu, Žan Žene ne slavi zlo, piše Aleksandra Mančić, iako zlo zaslužuje kaznu, to ne znači da u njemu nema izvesne lepote i zavodljivosti, a ovo prihvatanje zla u izvanmoralnom smislu vodi zaključku da Žene “piše hrišćansku legendu bez Boga, u kojoj ka svetosti vodi zapravo tradicionalan put prihvatanja svih poniženja i svih patnji”.

Takav grešnik sasvim se uklapa u tradiciju prehomoseksualnosti, kao još-ne-političkog oblika identiteta koji se sastojao u uživanju u sopstvenoj izmeštenosti, na-stranosti. (I zato na-stranost kao motiv Bogorodičinog ubistva.) Iako je Žene jedna od ikona gej istorije kulture, njegov odnos prema homoseksualnosti nije sasvim u skladu sa savremenim konceptima queer studija. Iz njegovih romana može se iščitati svojevrsna poetika protivrečne mačo homoseksualnosti, kao kazne za represivno društvo, gde nema ni primisli o strategijama tolerencije već samo maskulinog etosa borbe, što je i dokumentarni izveštaj o stanju gej stvari sredinom veka. Uz to, u savremenom smislu politički nekoretno i kolonijalno, crnci su uglavnom samo niži oblik predmeta seksualne fantazije, a u realnosti uvek – da li je pristojno ovo napisati danas – “smrde”. Tu je i stereotipno tematizovanje prostora zatvora kao tipičnog prostora (uz hronotop manastira) prehomoseksualne tradicije, one tradicije koja je pristajala na sopstvenu patologizaciju. Ipak, za razliku od uobičajene reprezentacije u ‘mačo žanru’ zatvorskog filma ili zatvorske književnosti, gde je odbrana od homoseksualnog čina etički imperativ i zalog budućeg iskupljenja, ovde je upravo to bolno mesto patrijarhata učinjeno izvorom najvećih uživanja, čime se i tradicija mejnstrim predstavljanja homoseksualnosti ipak dovodi u pitanje.

Već je primećeno da se Bogorodica i Čudo ruže, uz Dnevnik lopova, mogu čitati kao delovi Ženeove hagiografske trilogije, skoro, poput Prustovog U traganju za iščezlim vremenom, kao jedan veliki roman. Ipak, postoje i izvesne razlike. Prvi je uglavnom ‘crnopoetizovan’ zatvorski život sa reminiscencijama (u kojima pripovedač “miluje” svoje narativno evocirane ljubavnike, varirajući još jednom Šeherezadinu taktiku prekraćivanja, ovoga puta, zatvorskih dana), dok u drugom ima više ‘realističkih’ pripovedačkih postupaka, a akcenat je pre na temi smrti no temi homoseksualnosti, tj. u njemu ima i homoerotizma i platonske (duhovne) ljubavi, a ne samo proliferacije eksplicitno opisanih seksualnih činova. (Pri čemu, naravno, ne važi da porno opisi ne mogu da budu poezija, kao na primer kada pripovedač Bogorodice kaže da mu je jedan od zatvorskih ‘kolega’, u kojeg je bio i zaljubljen, u jednoj sceni “u usta svršio sve do srca”).

Igor Perišić
 
Top