Prihvatenje samog sebe / biti svoj u potpunosti

[Lollol]

Da bi voleli/prihvatili druge, prvo moramo voleti/prihvatiti sebe, ako se dobro secam, e pa tu je negde meni malo zapelo.
Smatram da nisam bog zna sta pametan, mada ne mislim ni da sam glup, ali imam problema sa prihvatanjem svog ponasanja.
Iako na forumu mozda delujem "kulturno i civilizovano" ovako sam pored tog "kulturnog i civilizovanog" opsta suprotnost nekada.

Sad svi ce reci, "ma svi imamo zute minute, kada nam se omakne malo", ne ovo nije omaska, ovo je jednostavno vrsta neke vulgarno-morbidno-perverzne ironije, vrsta nekog humora gde retko sta ostaje sveto.
Gde nastaje problem?

Nastaje takav problem sto mene to ponasanje kod drugih ljudi nervira (deluje mi debilski, maloumno), i onda se tu osodu prebacujem na sebe kada se tako ponasam.
Naravno, stvari nisu uvek kao sto izgledaju, negde je to samo vrsta humora i ironije, a negde je cisti debilizam, ali ja bas i nemam volje da razmisljam sta je kod drugih ljudi.

Drugi problem nastaje sto ni drugi ljudi, ne svi nravno, do kojih mi je jako stalo, nemaju vremena ni volje da razmisljaju o tome da li je moje ponasanje izduvni ventil, humor, cist debilizam ili sta vec, nego po kratkom postupku osuda.

Obicno dok se suzdrzavam od tih komentara i humora, sve je ok, ljudi me vrednuju, ali ako krenem, sve vrednovanje i postovanje odlazi dodjavola u trenutku skoro.
Nisko samopouzdanje, da, znam, mada nije mi toliko do vrednovanja koliko do ostvarivanja medjuljudskih odnosa.

Bilo bi pozeljno dodati da ovaj obrazac ponasanja ne poprimam sa svim ljudima, ne, sa onima s kojima mogu da pricam o nekim ozbiljnijim stvarima koje me zanimaju, nema mesta ni tolike potrebe za tim lupetanjem, ljudi vrednuju drugaciju vrstu razgovora i lepo se slazemo, nekada se ubaci koji komentar, mada nekada moje je zeli da pokaze sebe u potpunosti i da kao takvo bude prihvaceno.

Verovatno treba biti svoj u potpunosti, do svih krajnosti i ekstrema, bez obzira na misljenje i osudu drugih, jer tada se osecamo najbolje, ili uzimati i pokazivati ljudima sebe po zasluzi i koliko ko moze da svari?
Naravno, ima i ljudi koji samo sa tim humorom mogu da se slazu, koji i ne znaju mene dalje od toga, mada ne osecam neku preveliku zelju da se njima u potpunosti otvaram.

 

[Borac za prava zivotinja]

Da bi voleli/prihvatili druge, prvo moramo voleti/prihvatiti sebe

A da li to onda znači da onaj, koji mnogo voli sebe, mnogo voli i druge?

Što sam starija, to više uviđam izvesne nelogičnosti ...

 

[Lollol]

Ne nuzno, ali osoba koja je zadovoljna i srecna sobom navodno se odnosi i bolje prema drugima i drugacije gleda na druge.
Pretpostavka je da ako neko nauci da bude u miru sa sobom i prihvati sebe da ce to moci i sa drugim ljudima.
Ume da voli sebe, a pretpostavlja se i druge ljude.

A skoro svaki esktrem preraste u neku bolest, a u slucaju prevelike ljubavi prema samom sebi, narcisoidnost.

 

[Borac za prava zivotinja]

Ne nuzno, ali osoba koja je zadovoljna i srecna sobom navodno se odnosi i bolje prema drugima i drugacije gleda na druge.
Pretpostavka je da ako neko nauci da bude u miru sa sobom i prihvati sebe da ce to moci i sa drugim ljudima.
Ume da voli sebe, a pretpostavlja se i druge ljude.

A skoro svaki esktrem preraste u neku bolest, a u slucaju prevelike ljubavi prema samom sebi, narcisoidnost.

Mišljenja sam da mir sa samim sobom (pa zatim i sa drugima) nije nužno i ljubav prema sebi (i ljubav prema drugima).
Postoje mlitavi ljudi, nezainteresovani za ono što se događa u njima samima, a i oko njih. Mirni ali ravnodušni.
Zatim postoje ljudi koji su itekako svesni svojih nedostataka i nezadovoljni istim, ali koji nemaju snage da se promene, i celog života ostanu nezadovoljni sobom, istovremeno ispoljavajući ljubav prema drugim ljudima.
Sve što si naveo u uvodnom postu je krajnje ljudski, normalno, prihvatljivo. U čovekovoj prirodi je da se menja: ponekad tako da to ni sam ne oseti. Ponekad mu se čini da se menja samo spolja, no i fizičko menjanje rezultuje izvesnim unutrašnjim promenama (i obrnuto). Ljudi vole da se hvale svojom principijelnošću; međutim, principijelnost je neretko alibi za tvrdoglavost i uskogrudost. Nekad se menjamo jer imamo snage da promenimo ono što nam se u nama ne dopada, a ponekad "revidiramo" određene stavove i korigujemo ponašanje ukoliko smo svesni da nekom, do koga nam je stalo, smetaju ti stavovi i ponašanje. Ali, u drugom slučaju se nismo suštinski promenili, nego samo uskladili/potisnuli sopstvene nagone. I to je, ipak, neka promena. Naravno, treba ostati svoj, jer je identitet (karakter) ključna stavka po kojoj se međusobno razlikujemo, po kojoj smo, svako za sebe, jedinstveni. Prilagođavanje po svaku cenu, kao pitanje socijalne inteligencije, određuje nas kao sline a ne kao ljude.

Mislim da si ti sasvim ok, i da lepo razmišljaš. A činjenica da analitički razmišljaš i da si sklon samopreispitivanju, svedoči i da nije tačno da nisi "bog zna šta pametan", nego da si prilično pametan.

 

[Џорџи]

ma kakvi bre egoizam..dovoljno je biti svestan sebe jedino previse razmisljanja zna da pokoleba..citam tebe i druge..slusam svakodnevno koje nedoumice imaju drugi pa sam zaista srecan..teras po svom i ne zadrzavas nista u sebi..nema iluzija i guranja pod tepih..prosvetljen si na pravom putu..dok se oni nama smeju u ledja mi se njima smejemo u lice

 

[ranjeni Zoro]

ljudi sve oće da daju srdce nekome, a da opet ostanu svoji..pa ne ide to..

 

[Џорџи]

e bravo dok je sebicnosti nista od ljubavi

 

[avonkaanana]

A sta sa onim-ako ne volis sebe,a to jeste samoljublje,neces moci ni drugog?!Aaa,sve mogu,ali nadredjenog,nikako!

 

[winx vila]

A da li to onda znači da onaj, koji mnogo voli sebe, mnogo voli i druge?

Što sam starija, to više uviđam izvesne nelogičnosti ...

Nasuprot tebi, mislim da korelacija vazi i u intervalu visokih vrednosti iskrene ljubavi prema sebi samom. Osobe na koje si mislila sebi zaista posvecuju puno paznje, energije i vremena, ali cini mi se da je sve to ljubav prema nekom sopstvenom idealu, tj. imaginaciji, dakle niti lj od ljubavi, prave

 

[coco bill]

A da li to onda znači da onaj, koji mnogo voli sebe, mnogo voli i druge?

Što sam starija, to više uviđam izvesne nelogičnosti ...

pa u tome je suština problema jer mnogo voleti sebe znači voleti sliku koju imamo o sebi, a nikako poznavati sebe.
dalje, taj isti obrazac prenosimo i kad su drugi u pitanju, pa na osnovu slike koju smo stvorili o njima određujemo da li će mo nekog voleti ili ne.
sve su to igrice ega i one nemaju pravu vrednost.

 

[AlexandarNS]

ljudi sve oće da daju srdce nekome, a da opet ostanu svoji..pa ne ide to..

Covek treba da ostane svoj, a onaj ko prima to srce treba da prihvati tu osobu takvu kakva jeste.

 

[winx vila]

Nasuprot tebi, mislim da korelacija vazi i u intervalu visokih vrednosti iskrene ljubavi prema sebi samom. Osobe na koje si mislila sebi zaista posvecuju puno paznje, energije i vremena, ali cini mi se da je sve to ljubav prema nekom sopstvenom idealu, tj. imaginaciji, dakle niti lj od ljubavi, prave

pa u tome je suština problema jer mnogo voleti sebe znači voleti sliku koju imamo o sebi, a nikako poznavati sebe.
dalje, taj isti obrazac prenosimo i kad su drugi u pitanju, pa na osnovu slike koju smo stvorili o njima određujemo da li će mo nekog voleti ili ne.
sve su to igrice ega i one nemaju pravu vrednost.

 

[AlexandarNS]

Svi smo mi ljudi sa vrlinama i manama. U ljudima treba traziti ono dobro a ja verujem da ga ima makar "mrvica" cak i u najgorem coveku.


Ja cu citirati odlomak iz romana "Vaskrsenje"- od Tolstoja

"Jedino od najuobicajnih i najrasprostranjenjji sujeverja jeste to sto se smatra da svaki covek ima svoje odredjene osobine, sto ima ljudi dobrih, zlih, pametnih, glupih, energicniji, apaticnih itd....
Ljudi nisu takvi. Mozemo da kazemo za coveka da je cesce dobar nego zao, cesce pametan nego glup, cesce energican nego apatican i obratno.
Ali nece biti istina ako za jednog coveka kazemo da je dobar ili pametan a za drugog da je zao ili glup.
A mi uvek tako delimo ljude i to je pogresno."
"Ljudi su kao reka : voda je u svima jednaka i svuda jedna ista , ali svaka reka moze biti cas uska , cas brza , cas siroka, cas tiha, cas hladna. Tako i ljudi.
Svaki covek nosi u sebi zametke svih ljudskih osobina i katkad ispoljava jedne , katkad druge i cesto uopste ne lici na sebe ostajuci medjutim isti takav i svoj.
Kod nekih ljudi su te promene osobito nagle".

 

[coco bill]

pa da, slično razmišljamo.
video sam tvoj komentar tek kad sam objavio svoj.

 

[winx vila]

pa da, slično razmišljamo.
video sam tvoj komentar tek kad sam objavio svoj.

Hvala na cvecu coco bill

 

[dobra predskazanja]

nekada ljubav prema sebi mora da iskljuci ljubav prema drugom.

 

[fisherman1]

Samo narcisi odu u pm -zaljube se u sebe...Biti zaljubljen u život,obožavati lepe stvari,događanja i doživljavanja (ljubav recimo-svima najbliže,mada ima boljih doživljavanja-ihaj!).
ne znači da ljubav prema sebi...Naprotiv,ja i pored toga sebe smatram idijotom jer nisam dostigao božiju mudrost... Uz to moj dečiji san da postanem
mudar starac...Umesto toga sam polupani matori krele...Simpatičan sam samo takvim polupanima kao ja...
Svest od malih nogu da mi je život brilijant na dlanu bez kog svi dragulji svemira ne vrede prebijene me je nagnala da pomalo prezrem tog ranjivog animalca koji sam i
da samo fina,lepa i vredna svoja dela pozitivno određujem,a što me učinilo INTIMNO strogih nazora prema svojoj vrsti...Veliko nepoverenje prema sopstvenoj
vrsti me je nateravalo da se stalno hvatam u koštac s apsurdom...Sreća-promenljiva...
Filozofska uverenja o mojoj vrsti koja sam stekao su me odredila kao oca,muža i preduzimljivog radnika-radilicu...Čak me pet-šest godina držala radoholija (rad po petnaestak sati-
otpadanje od Kulmanove table i projektovanja...)
Ali, imam i ja "Godine koje su pojeli skakavci"...To su godine kojih se teško sećati,jer se ništa naročito nije dešavalo...
Ono šta sam primetio u poznim godinama je da ego slabi!!!
Neverovatno...
Sad napravim eksperiment i pustim da me moja okolina nosi i određuju šta ću i kako ću...Pitam:"Šta kome treba-nešto iz marketa grada,kakva usluga...",zovem
komšiju s buske st.i vozim ga vamo namo -njegovim poslom i sl...Kako me onda iskoriste...
Posle se ovi moji "sažale" na mene (uglavnom ćerka) pa mi donose pivkana (vecu ne mimoiđu),ali su foliranti...
Sve je to manje-više normalno...Kaže moj drugar Dragan R.,šaranđija:"Znaš kad si ugasio?Kad ti penis ode po q..."
Život svoj treba voleti-to je akcija,a sebe je bez veze voleti-takvog trapavog krakonju ni mati ne može da voli...Pazi,pa još i mator...

 

[ranjeni Zoro]

šta uopšte znači biti "svoj"

čim izađeš napolje u svet, već moraš da se sagneš

i ta fraza "moraš da voliš sebe" je bezveze.
Zapravo ljudi koji imaju problem, uopšte nemaju pojma kako se to "voli" svoja persona
Kako se to radi

 

[wihor]

ja ako se ne zamerim sebi bar jednom u toku dana i to onako iz dubine prezira i isto tako prema svima ostalima kao da nisam ziv, paradoksalno to mi daje upliva da jos vise volim druge.

 

[mina kristina]

Da bi voleli/prihvatili druge, prvo moramo voleti/prihvatiti sebe, ako se dobro secam, e pa tu je negde meni malo zapelo.
Smatram da nisam bog zna sta pametan, mada ne mislim ni da sam glup, ali imam problema sa prihvatanjem svog ponasanja.
Iako na forumu mozda delujem "kulturno i civilizovano" ovako sam pored tog "kulturnog i civilizovanog" opsta suprotnost nekada.

Sad svi ce reci, "ma svi imamo zute minute, kada nam se omakne malo", ne ovo nije omaska, ovo je jednostavno vrsta neke vulgarno-morbidno-perverzne ironije, vrsta nekog humora gde retko sta ostaje sveto.
Gde nastaje problem?

Nastaje takav problem sto mene to ponasanje kod drugih ljudi nervira (deluje mi debilski, maloumno), i onda se tu osodu prebacujem na sebe kada se tako ponasam.
Naravno, stvari nisu uvek kao sto izgledaju, negde je to samo vrsta humora i ironije, a negde je cisti debilizam, ali ja bas i nemam volje da razmisljam sta je kod drugih ljudi.

Drugi problem nastaje sto ni drugi ljudi, ne svi nravno, do kojih mi je jako stalo, nemaju vremena ni volje da razmisljaju o tome da li je moje ponasanje izduvni ventil, humor, cist debilizam ili sta vec, nego po kratkom postupku osuda.

Obicno dok se suzdrzavam od tih komentara i humora, sve je ok, ljudi me vrednuju, ali ako krenem, sve vrednovanje i postovanje odlazi dodjavola u trenutku skoro.
Nisko samopouzdanje, da, znam, mada nije mi toliko do vrednovanja koliko do ostvarivanja medjuljudskih odnosa.

Bilo bi pozeljno dodati da ovaj obrazac ponasanja ne poprimam sa svim ljudima, ne, sa onima s kojima mogu da pricam o nekim ozbiljnijim stvarima koje me zanimaju, nema mesta ni tolike potrebe za tim lupetanjem, ljudi vrednuju drugaciju vrstu razgovora i lepo se slazemo, nekada se ubaci koji komentar, mada nekada moje je zeli da pokaze sebe u potpunosti i da kao takvo bude prihvaceno.

Verovatno treba biti svoj u potpunosti, do svih krajnosti i ekstrema, bez obzira na misljenje i osudu drugih, jer tada se osecamo najbolje, ili uzimati i pokazivati ljudima sebe po zasluzi i koliko ko moze da svari?
Naravno, ima i ljudi koji samo sa tim humorom mogu da se slazu, koji i ne znaju mene dalje od toga, mada ne osecam neku preveliku zelju da se njima u potpunosti otvaram.

I pored najbolje volje, par puta pročitaj ovaj post, ja ne shvatam koji je tvoj problem u suštini. Takav si kakav si, imaš neke ljude oko sebe koji te vole, poštuju i prihvataju takvog kakav jesi, pa šta bi još od života hteo da mi je znati.
Pišeš po forumima šta ti padne napamet, neko te razume i prihvati kako misliš da zaslužuješ, neko te pak ignoriše, neko te popljuje, sve je to normalno čini mi se. U svakodnevnom, realnom životu, budi srećan ako imaš dva ipo prijatelja koji te prihvataju i vole sa svim manama i vrlinama koje poseduješ, više od toga tražiti je nerazumno,bar mislim.
Ako si "narcis" i veruješ i nadaš se da bi svako, ama baš svako morao ili trebao da te voli i poštuje, eee brajko, tada imaš veliki problem, pa ni Isusa nisu svi prihvatali, razumeli, podržavali, čak ga i na krst razapeše koliko se sećam.

 

[fisherman1]

ja ako se ne zamerim sebi bar jednom u toku dana i to onako iz dubine prezira i isto tako prema svima ostalima kao da nisam ziv, paradoksalno to mi daje upliva da jos vise volim druge.

Jes vala ima mnogo dana kad sam i sam sebi smrdljivi žderač lešina s istim žderačima -smradovima oko sebe...Čak i deca mi ne deluju tada bajno...
Kako neko može biti narcis...
Jedno vreme sam mislio da je biti galeb Đonatan lepše,a onda sam video koji su tek lešinari galebovi...Razvlače crkotine i oni kao ljudi...
Za ljude baš treba imati stomak (lešinarski...)

 

[coco bill]

Jes vala ima mnogo dana kad sam i sam sebi smrdljivi žderač lešina s istim žderačima -smradovima oko sebe...Čak i deca mi ne deluju tada bajno...
Kako neko može biti narcis...
Jedno vreme sam mislio da je biti galeb Đonatan lepše,a onda sam video koji su tek lešinari galebovi...Razvlače crkotine i oni kao ljudi...
Za ljude baš treba imati stomak (lešinarski...)

e, pa, džonatan nije bio takav galeb, njega nije interesovalo ono što je interesovalo ostale galebove.
crkotine je ostavio da se njima bave ostali galebovi, on je težio višim ciljevima, novim visinama...
zanimljivo je da sam tu knjižicu pročitao odmah nakon heseovog sidarte, a obe se bave istom psihološkom problematikom koji je mom, tad, tinejdžerskom dobu bio na neki način smernica u životu. kasnije je na red došao kastaneda i ostali južnoamerikanci (drugovi borhes i markes) itd.

 

[panch]

Nisu vazne reci ni pojavni oblici, vazno je sta stoji iza njih, kisa izgleda skoro uvek isto ali je pitanje da li to bog place, da li oblaci pishaju ili je u pitanju ciklona, koja namera koja emocija

Borac kaze da ne voli mirne, miran moze biti suocen sa strahovima, ostvarena zelja, pobeda i razumevanje relativnosti ili samo znaci biti mirno govedo, nesvesno ni sebe ni sveta oko sebe ili pak znaci nemanje snage i energije uprkos shvatanju svog polozaja.
G-june kaze teraj po svom, to moze da bude biti nedotupavan i biti upravljan od strane svojih nagona, jer i zivotinja tera po svom kad je uvati "teranje" a moze biti i drzati se nacela i razumevanja o zivotu do kojih smo dosli licnim iskustvom i realizacijom.
Avonka, voleti sebe nije nuzno samoljublje jer voleti znaci imati otvoreno srce, isto kao i otvorena vrata kuce, svak moze da svrati i svakom ces nesto dati, kafu, kolac, kiju-ra, vreme i vedrinu lica svog. Samoljubnim je srce skvrceno i zatvoreno i nikoga nemaju u svom srcu osim dupeta svog.
Ono sto pravi razliku nije pojavni oblik vec ono sto stoji iza
Mislim da mogu pojednostaviti da kazem da razliku cini svest o svojim recima i postupcima ili polusvest/nesvest kad se ljudi drze nekih stavova i postupaka uvereni u njih a nesvesni da su to negde pokupili, svidelo im se pa sad to prodaju.
Svidelo im se je smesna stvar jer; svidela mu se voda jer je bio zedan i utolila mu je zedj,
i sad je hvali, ali potpuno nesvestan da je voda zagadjena.
Ranjeni je potpuno u pravu (ne znam kako ) kad kaze da bi ljudi da daju srce a da ostanu svoji,
tako i Fish, on bi da postane mudrac ali se grcevito drzi za samoproklamovanog frajera u sebi,
-"ne-cu!" ne mozhe tako..
Svi smo mi popunjeni ubedjenjima, tripovima, impresijama, misaonim i emotivnim kalupima.
Da bi primili i osetili novu emociju, novu misao, nov pogled, stanje svesti, moramo da izbacimo neki stari deo ali avaj..svi ti kalupi to smo mi, nismo al tripujemo, kako baciti samog sebe, uzas..

Voleti samog sebe znaci prvenstveno (mislim) odvojiti visu i nizu svest u sebi (recimo)
Visa svest je onaj mudrac za kojim tezi Fish i ona je ta koja daje, jer ima.
Daje onom nizem u nama, uvek gladnom, kenjkavom, stisnutom i nesrecnom.
Daje mu put, objasnjenje, strpljenje, snagu volju
Posto je ta svest visa ona nesebicno daje i sebi i drugima jer kako razume svoj sopstveni jad i glad tako razume i tudji.
Ljudi uglavnom nisu svesni neceg "viseg" u sebi jer su preoptereceni suvim zivotom
Zato dajmo neku koricu hleba i onoj vrlini u nama, ne mora ovaj gladov sve da pojede..

 

[fisherman1]

Taj samoproklamovani frajer u meni je poza montipajtonovska...Zezam se ceo život i nije mi dosta...Život i nije
baš ozbiljna pojava...Probaš malo filozofiju,ali zez mami...
Hebiga,svejedno samo na tren traje što ranjenik i Georg pominju...

 

[gost 198065]

Verovatno treba biti svoj u potpunosti, do svih krajnosti i ekstrema, bez obzira na misljenje i osudu drugih, jer tada se osecamo najbolje, ili uzimati i pokazivati ljudima sebe po zasluzi i koliko ko moze da svari?

Vidiš, ne mislim da treba, kako si rekao, "biti svoj u potpunosti, do svih krajnosti" etc. To bi imalo smisla kad bi živeli u edenu, i svi bili angeli. Jer bi onda svi udarali u zlatne harfe, i bili čovečni, i strpljivi, i puni tolerancije, i empatični, i patetični, i ko zna šta još. Mada sve angeoski i bogznakako.

Ali fakt je da smo tu gde jesmo, i da smo taki kaki jesmo; a to će reći: svakojaki. Ako misliš da funkcionišeš u društvu, biti (samo) sebi veran nije najmudrija stvar koju možeš izabrati.

Ovo nije oponiranje. U teoriji, ja se slažem s tobom. Ali, mada bih volela, više nego mnogošta, živet svoje teorije; u rl je to malko, znaš, neizvodljivo. Vidi sad: najveći broj svih ljudi koje sam ikad srela bili su budale. Zvuči ružno, ali oni su to stvarno bili. Neki koje sam srela bili su pametni i načitani i vrlo svesni; samo mi ta svest nije bila srodna. U principu, uvek gubim živce s ljudima. Da parafraziram E.Yong: smatrajte žutu minutu tapiserijom mog života. I to je tako, pomoći nema. Rizici kojima se izlažem tokom svojih žutih minuta rangirani su od bespotrebne provokacije do batina ili otkaza; i ostavljam ti da sam zamisliš sav prebogat dijapazon onih između te dve krajnosti (blank: umetnite primer iz sopstvenog života). I upravo bih tako završila da nisam, jednom, pomislila kako mi take zajeban.cije ne trebaju u životu. Pa sam počela da glumim ludilo.


Imaš dovoljno ludaka svuda oko sebe. Jedan broj njih će ti ogaditi život, većina će te samo nervirat. Nisam ni pametnija ni - koju, vraga, reč da upotrebim umesto te koju toliko mrzim? - normalnija od ostalih. Možda je najmudriji izbor prihvatiti upravo to, da nisi ništa normalniji ni luđi od ostalih. Jedino si možda lud na drugačiji način. Verujem da osvešteni i frustracija lišeni ljudi uopšte ne postoje. Svi smo ludi. Pitanje od milion dolara: koliko ti treba u životu da ljudi razumeju da, i koliko, lud jesi?

Polazim, opet kažem, od postavke da niko nije normalan. (Fuj reč.) Ako prihvatiš tu ideju, onda ti tvoje sopstveno ludilo izgleda mnogo drugačije. Kao izgovor, možda; ali i kao nešto s čim se može probat živeti.

Probati da živiš je, verujem, najplemenitiji napor na koji se bilo ko, a smrtan, može odlučiti.


Ne trebaju ti problemi koje možeš izbeći. Ako bi čovek uvek i samo slušao sebe, ovo bi bila jedna još suznija dolina. Najvažnije: ti bi sam bio još nesretniji nego jesi. Zato što je osnovni čovekov impuls sebičan, i zato što se samo čini da su nam svi ostali ljudi braća koja nas intuitivno razumeju. S ljudima moraš prolit mnogo znoja i suza pre nego dođeš do - intuitivne spoznaje, a čak i onda će te razumet samo oni koji su ti bili slični na prvom mestu. Ionako.

Naravno da je bitno da prihvatiš sebe. Ali da prihvatiš sebe u smislu svojih rođenih ograničenja. Šta je to za šta si sposoban; i šta od tih stvari sebi možeš i trebaš da dozvoliš, a šta ne. Zvuči ko infantilni priručnik za serijske ubice, ali ja verujem da nema prihvatanja ako nisi u stanju prihvatiti najgore o sebi.

Glumljenje ludila je linija manjeg otpora i, možda sam samo manipulator par excellence; ali, čuj, treba živeti.