Lep je avgust na Kopaoniku. Sunce je obgrlilo borove grane a one pevaju predivnim mirisom.Nas dvoje stojimo pored odmaralista i pricamo. Lepa je ali nekako tuzna. Pricamo nesto, ne secam se sta ali pricmo. U to vreme nesto i nema gostiju, po neko prodje pored nas a mi i dalje pricamo. Hteo bih da je dotaknem ali me strah, naljutice se i otici ali i dalje pricamo. Gledam je u oci,sjaje a duboke su kao more.Prepoznajem je,ona je iz mojih snova,cekao sam je i sad je tu pored mene,pricamo.
Cudesna planina Kopaonik, lako menja svoju cud. Presvlaci se u drugu odezdu a mi se ne obaziremo i dalje pricamo.Pricamo o,zar je to bitno, zelimo da budemo zajedno.Kisa pocinje polako da pada,ne smeta nam a mi smo i dalje zajedno. Gledaju nas ljiudi sa terase odmaralista sa nevericom... nama ne smeta kisa koja shvata da nam ne moze nista i polako odustaje a mi i dalje…Vise mi nije samo lepa,osecam da se u meni nesto pokrece.Da li je to ono pitam se? Dotakao sam joj ruku, zatreperio sam a ona je ostala, nije otisla.Odjednom se spusta magla,gusta moze na hleb da se mazes a mi i dalje pricamo.Vise nas ni oni sa trase ne vide a mi ne odustajemo.Nismo odustali nikada. Proslo je godina a mi svako jutro uz kaficu i dalje pricamo. A ona,ona mi je i danas lepa,lepsa nego tog dana na Kopaoniku kada smo se kroz pricu nesvesno dogovarali da provedemo zivot zajedno. Skoro mi rece jedan poznanik bio sam na Kopaoniku zakleo bih se da sam te video sa Maki kako stojis i pricas. Nisam hteo da ga ubedjejum,ja znam da smo i danas tamo.Pricamo…
