Prica

[tara]

mm da,mnogo puta sam vec govorila o psihijatrima i odlasku kod istog...i poistovecivala to sa odlaskom kod zubara...i o tome da je strasno sto mnogi ljudi nisu na vreme odlazili kod istih..ali to je neka druga tema...

 

[bundeva]

tjutim

 

[tara]

zbog cega cutis?

 

[bundeva]

zbog cega da pricam?

 

[tara]

ne znam,ja pricam jer mi je lakse,te stoga mogu da zakljucim da ti cutis jer ti je tako lakse...

 

[bundeva]

jeste.. pametan si ti devojcurak

 

[tara]

pda...

 

[sanja011]

Povlačim se u sebe..Sa drugaricama da podelim,ma jok..ukućane ne bih da zračim dovoljno imaju svojih briga i razmišljanja..sestra nema vremena..psihić mi ne gine..

 

[MirjanaZ]

ja ne mogu da uhvatim pravilo kod sebe,nekad ispricam
ali uglavnom cekam da prodje pa tek tada ispricam,jer mi je tesko da kroz pricu ponovo to sve prezivljavam,ne prelaze mi reci preko usana,sistem samoodbrane me nekako zaledi,ne pricam,ne mislim gledam kroz tv,kroz ljude.onda kad prodje ispricam nekome.najvise me nervira kad bliski ljudi me poznaju dovoljno da vide da mi je "nesto" ali ne i dovoljno da znaju da ne mogu da pricam,pa se cak ljute sto nemam poverenje u njih,sto necu da im kazem.to mi stvara dodatnu tenziju
ovo je prvi put da sam sve to stavila u reci:-|

 

[mackica ns]

Pre sam i pričala i pisala.
Sad valjda ćutim. Ili se ne osećam loše

 

[Kvinsi]

.najvise me nervira kad bliski ljudi me poznaju dovoljno da vide da mi je "nesto" ali ne i dovoljno da znaju da ne mogu da pricam,pa se cak ljute sto nemam poverenje u njih,sto necu da im kazem.to mi stvara dodatnu tenziju

ovako je i kod mene. Jedino što ja uglavnom ni kasnije ne ispričam šta me je mučilo. rešim to sama sa sobom.

 

[>NiNa<]

e,to htedoh da kazem...do cega ta zatvorenost moze da dovede...ne verujem da je tim osobama lako bilo da je razlog zatvorenosti unutrasnji monolog ili nemanje povorenja u nekog kome bi to mogli da ispricaju...

Do teskih licnih frustracija,nesigurnosti,asocijalnosti,depresije,potisnutog besa...pa cak i agresivnosti(pricam o ovima sto ih znam)

 

[sevilja]

Da li kada vam je stvarno lose pricate ili ste skloniji bezanju u sebe?Da li tada terate bliske osobe od sebe ili ipak imate potrebu da nekome pricate o tome sto vam je, i kroz pricu izbacujete deo tih losih osecanja?Ne mislim na svakodnevene problemcice koji nas smaraju pa se mi zbog njih osecamo bzv,ne...Nego na mnogo jace osecanje,nezadovoljstva,tuge ili neceg treceg?

Чутим као заливена, али пишем.
Моје најдубље емоције ретко ко има могућност да сазна.
Кад сам јако тужна ( што се ретко дешава), повлачим се у себе, чак ми стравично смета присуство људи.
Затврим се између четири зида и док не израционалишем и не прихватим, не излазим.
Раније, док сам била млађа, то је умело да траје и по 15-16 сати, данас, значајно краће.
С годинама човек развија рационализацију- бар је мој случај такав.


А срећу делим несебично са околином.

 

[mojra]

stvarno krupan problem ne mogu da podelim u prvom trenutku. moram da ga prozivim i da ga ugradim u sebe. nakon tog prvog soka, prijatelji se uglavnom okupe oko mene jer osete da mi je sistem u raspadu i "iznesu" me iz te situacije bez previse pitanja - tek kada prva faza prodje mogu da pricam.
najteze mi je da pogledam u oci onoga ko je situaciju izazvao i da se objasnim sa njim bez prebacivanja - da nesto oprostim sebi, nesto njemu ili njoj. u stvari samo tako i mogu da prevazidjem unutrasnju krizu, kada uspem da napravim most. prica sa okruzenjem mi pomaze samo delimicno, meni treba suocavanje da bih krenula dalje.

 

[Millie80]

Da li kada vam je stvarno lose pricate ili ste skloniji bezanju u sebe?Da li tada terate bliske osobe od sebe ili ipak imate potrebu da nekome pricate o tome sto vam je, i kroz pricu izbacujete deo tih losih osecanja?Ne mislim na svakodnevene problemcice koji nas smaraju pa se mi zbog njih osecamo bzv,ne...Nego na mnogo jace osecanje,nezadovoljstva,tuge ili neceg treceg?

Ljudi koji me dobro poznaju na meni uvijek vide kad sam tužna, bolesna, bilo šta...e, sad nekad mi prija da pričam o tome što me muči, nekad jednostavno mislim da nije fer da smaram ljude koji su mi dragi, pa se sklonim i isplačem, da me niko ne vidi.
Nekad mi tako bude lakše...imala sam jedan period u životu kad su se izdešavale neke preteške i pretužne stvari, pa opet nisam imala snage da pričam o tome, pisala sam dnevnik...sve zavisi od situacije, od problema...

 

[tara]

ja ne mogu da uhvatim pravilo kod sebe,nekad ispricam
ali uglavnom cekam da prodje pa tek tada ispricam,jer mi je tesko da kroz pricu ponovo to sve prezivljavam,ne prelaze mi reci preko usana,sistem samoodbrane me nekako zaledi,ne pricam,ne mislim gledam kroz tv,kroz ljude.onda kad prodje ispricam nekome.najvise me nervira kad bliski ljudi me poznaju dovoljno da vide da mi je "nesto" ali ne i dovoljno da znaju da ne mogu da pricam,pa se cak ljute sto nemam poverenje u njih,sto necu da im kazem.to mi stvara dodatnu tenziju
ovo je prvi put da sam sve to stavila u reci:-|

da,tek posto prodje dovoljno vremena da sve to ne bude toliko zivo da to ponovno prozivljavanje kroz pricu bude znatno manje,ali tada vec neke stvari sredim sama sa sobom...tada,kada dodjem do tog trenutka konacno imam potrebu da sto vise pricam o tome,jer ga na taj nacin izbacujem...skoro sam uhvatila sebe da drgugarici kazem"ne zelim da pricam o tome,imam utisak da ce tako postati stvarno",onda sam sela i razmislila koliko jezivo i glupo to zvuci i naterala sebe da pricam o tome(moram da se samopohvalim)

 

[gost 125526]

Uglavnom cutim, a kad pricam, pricam sa sestrom.

 

[MirjanaZ]

da,tek posto prodje dovoljno vremena da sve to ne bude toliko zivo da to ponovno prozivljavanje kroz pricu bude znatno manje,ali tada vec neke stvari sredim sama sa sobom...tada,kada dodjem do tog trenutka konacno imam potrebu da sto vise pricam o tome,jer ga na taj nacin izbacujem...skoro sam uhvatila sebe da drgugarici kazem"ne zelim da pricam o tome,imam utisak da ce tako postati stvarno",onda sam sela i razmislila koliko jezivo i glupo to zvuci i naterala sebe da pricam o tome(moram da se samopohvalim)

e ja imam taj problem sa snovima
ne smem da ispricam kosmar jer onda on dobija neki oblik,priblizava se stvarnosti
a ceo dan me proganja:-|

 

[tara]

jao da,snovi su posebna prica...ne volim da sanjam uopste...kada sanjam nesto lose ceo dan ne mogu da se oduprem losem utisku,a kada sanjam nesto lepo iznerviram se sto je to bio samo san i onda imam onaj tupi osecaj...

 

[Cheersy]

Kada mi je bas tesko
ja se lepo dobro isplacem
tu nekako sve i izadje
ako je ostalo jos necega, onda se i izjadam
primecujem da je to sada sve cesce za monitorom kompjutera

 

[Lexa]

Da li kada vam je stvarno lose pricate ili ste skloniji bezanju u sebe?Da li tada terate bliske osobe od sebe ili ipak imate potrebu da nekome pricate o tome sto vam je, i kroz pricu izbacujete deo tih losih osecanja?Ne mislim na svakodnevene problemcice koji nas smaraju pa se mi zbog njih osecamo bzv,ne...Nego na mnogo jace osecanje,nezadovoljstva,tuge ili neceg treceg?

Obično u takvim situacijama ne mogu ni sebi da definišem šta mi je, tako da je priča drugima totalno uzaludna.....

Poneko razume ta stanja pa je dovoljno da kažem - nešto nisam baš sva svoja, danas... a to samo da bi se odložilo ili odbilo nešto..... mučno tada.

Al' imam običaj da kukam za očigledne (svakodnevne) stvari, ipak...

 

[Lexa]

pa pricham samo odredjene stvari kojima ne opteretjujem druge ljude, a ostatak preradim i istresem na ljis ...eto

Super

 

[alal]

pa i to se vežba
probaš prvo da pišeš i da sebi objasniš kako se osećaš
onda možeš nekom drugom
(jbte, zvučim ko ona jeftina psihologija što sam je neki dan napljuvala)

nja nja nja nja njaa

a tema: pa pre ili kasnije pricam sa nekim o problemu ili losem raspolozenju, ili generalno o stanju u kome se nalazim. jedno je motati pricu u svojoj glavi a drugo je srociti to u reci i ispricati. ne mislim da je dobro cutati. bilo da je rec o nemogucnosti pronalazenja resenja ili samo o teskoj situaciji koju i onako moras sam da izneses i konkreno ti druga osoba ne moze pomoci, po meni treba razgovarati, deliti stvari dobre i lose sa drugima.

jedino sto nemam jednu osobu sa kojom pricam, nego vise njih i ne mogu sa svakim o svakom problemu da razgovaram... mogu ja, ali sta vredi kada cemo se samo zapetljati jer ona/on nisu u stanju da skapiraju o cemu ja to... ima stvari koje naravno zadrzavam za sebe. ne treba ici ni u onu krajnost konstantnog laprdanja sa svakim radi rasterecenja, to mi je gadno... kao da neki ljudi misle da se briga smanjuje sto vise puta ispricaju problem sto vecem broju sagovornika...

i ne znam ko rece odlazak kod psihica je isto sto i odlazak zubaru, ginekologu, samo ne boli. jeste da jos nisam imala licno iskustvo, ali ne bih rekla da ne boli. ceprkanje po nekim problemima itekako je bolan poces i tezak... mozda ne uvek...

 

[tara]

sada mi pade na pamet drugarica koja ima neverovatnu potrebu da prica,nikada nisam srela osobu sa vecom potrebom za pricom i ono sto je kod nje najinteresantnije je da joj,cini mi se,nije bitno kome prica,nije cak bitna ni rekacija osobo kojoj prica,nikakav odgovor,potrebno joj je samo da prica...to je druga krajnost,za mene podjednako neshvatljiva...