OTAC
Reka je tog aprilskog jutra bila divlja, nabujala od nedavnih kiša. Njena mutna, smeđa površina kovitlala se udarajući o obalu, noseći sa sobom odlomljeno granje i korenje. U susret tom sirovom, neukroćenom huku, stazom je koračao otac sa svojim sedmogodišnjim sinom. Dečak je trčkarao napred, balansirajući po klizavom kamenju, u svom sopstvenom ritmu. Otac ga je pratio pogledom punim programirane smirenosti.
– Vidi koliku je granu donela voda, tata! – viknuo je dečak, naginjući se suviše blizu ivice natopljene zemlje.
– Odlična je – odgovorio je otac mehanički.
A onda je vidno polje zasvetlelo crveno. Dolazni signal iz Korporacije presekao je zvuk reke, emitujući se direktno u njegov slušni nerv. Ispod očeve kože, duž vratne žile, jedva primetno je pulsirala isprepletana titanijumska mreža subdermalnih senzora. Bila je to najnovija korporativna nadogradnja, privilegija višeg inženjerskog menadžmenta. Sistem je u realnom vremenu pratio i optimizovao njegov krvni pritisak, lučenje kortizola i nivo serotonina, održavajući ga u stanju savršene, hladne efikasnosti.
Njegov očni implant automatski je izoštrio dečakovu siluetu, ispisujući diskretne, zelene telemetrijske podatke o dečakovom pulsu i telesnoj temperaturi na obodu vidnog polja. Sve je bilo stabilno.
Otac je trepnuo dvaput da prihvati vezu. Fizički svet pred njim momentalno se prigušio, gurnut u pozadinski proces.
– Gospodine – odzvanjao je sterilan glas mlađeg koordinatora iz Kontrolnog centra. – Izvinjavam se na neplaniranom pozivu, ali imamo kaskadno otkazivanje na severnom logističkom čvoru. Latencija prelazi granice izdržljivosti mreže.
– Preusmeri saobraćaj na rezervne servere – zapovedao je otac subvokalno. Mikrosenzori u larinksu prevodili su misli u kristalno čist audio signal za bazu.
– Odseci neispravan čvor i zatvori portove. Ne smemo dozvoliti gubitak operativnih resursa u ovom kvartalu.
– Pokušao sam, gospodine, ali sigurnosni protokol zahteva vašu direktnu autorizaciju i biometrijski ključ za premošćavanje na tom nivou.
Otac je zastao nasred staze. Zatvorio je oči, uranjajući duboko u apstraktnu sekvencu koda koja mu se projektovala pravo na mrežnjaču. Svest mu je propala u arhitekturu podataka.
– U redu. Dekriptujem ključ. Pazi da ne preopteretiš…
Njegov proračun brutalno je prekinuo zvuk cepanja mokre zemlje.
– Tataaa!
Krik je bio oštar, ispunjen dečjom panikom, i odmah je probio sve softverske filtere za buku. Usledio je težak, tup pljusak.
Otac je naglo otvorio oči. Na mestu gde je dečak sekundu ranije stajao, zjapila je samo urušena ivica obale. U hladnoj, kovitlavoj bujici, metar od kopna, plava jaknica se već okretala u viru, vukući malo telo ispod površine.
Mišići u očevim nogama su se zategli. Telo je reagovalo milisekundu pre svesti – ruke su se instinktivno pružile prema vodi, kičma se savila za skok. Nagon je vrištao da mora da se baci u reku, da spase sina.
A onda se upalio sigurnosni protokol.
Operativni sistem, ugrađen u samu srž njegovog nervnog sistema, detektovao je skok adrenalina i izvršio procenu rizika. Hladna, beskompromisna logika preplavila je sinapse:
Pretnja detektovana. Brzina struje: kritična. Temperatura vode: preti hipotermijom. Status nosioca: Kritičan korporativni resurs, klase A. Procena vrednosti izgubljenog objekta: Niska / Zamenljivo (biološki reproduktivni potencijal nosioca omogućava novu jedinku). Direktiva: Zabrana rizične akcije.
Teška, sintetička utrnulost spustila se niz očevu kičmu. Noge su mu se ukopale u blato, teške poput isključenih mašina. Sistem je zaključao svu motoriku, ubrizgavajući miligrame blokatora u krvotok kako bi sprečio srčani udar. Otac je bio svestan svega. Gledao je. Hteo je da vrišti, hteo je da se pomeri, ali je stajao savršeno bezbedan, paralisan i nem, dok mu se sin davio pred očima.
Iz šipražja iza njega prolomio se prasak. Nešto krupno protrčalo je stazom, očešavši ga grubim, prljavim ramenom.
Bio je to Prirodnjak – jedan od onih duhova sa margine, ljudi bez digitalnog otiska i mreže u telu, lica skrivenog ispod masne kose i pocepane odeće. Nije bilo implantata da izračunaju rizik njegovog sirotinjskog života, niti algoritma da zaustavi njegove korake. Bez trunke oklevanja, bacio se pravo u pobesnelu maticu.
Borba sa rekom nije dugo trajala. Prirodnjak je ronio kroz mutnu struju, dovoljno jak da se izbori sa bujicom. Izronio je nekoliko metara nizvodno, pljujući prljavštinu. Čvrsto je držao malenu plavu kragnu sprečivši da je vir povuče na dno. Psujući i krkljajući, nasilno je sekao struju i izvukao dečaka u plićak, a zatim i na obalu.
Dete je palo u blato kašljući, dok je pljuvalo rečnu vodu pomešanu sa suzama. Šokirano i preplašeno, ali živo. Disalo je.
Očev implant je tek u tom trenutku, registrujući da je pretnja otklonjena, popustio blokadu. Otac se sručio na kolena, drhteći, potpuno zbunjen sopstvenom nemoći, ne usuđujući se da pruži ruke ka svom detetu. Gledao je u svoje dlanove kao da ne pripadaju njemu.
Prirodnjak je ostao da sedi u blatu pored deteta još nekoliko trenutaka, teško hvatajući vazduh. Voda mu se cedila sa pocepane jakne, mešajući se sa znojem. Nije ni pogledao detetovog oca. Nije tražio zahvalnost. Polako se pridigao, otežalih nogu, i uzeo svoj platneni zavežljaj sa zemlje.
Zaputio se dalje niz stazu. Prolazeći tik pored oca koji je i dalje klečao u šoku, Prirodnjak je usporio. Nije vikao. Nije propovedao. Samo ga je pogledao s neskrivenim gađenjem i odmahnuo glavom.
Nestao je među stablima obližnjeg šumarka, ostavljajući oca da kleči u potpunoj tišini fizičkog sveta, dok mu je u svesti svetleo samo sterilni, zeleni obaveštajni signal: Status resursa: Stabilan.
